NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
IV NAJVAŽNIJE DELO MONAŠTVA JESTE OČIŠĆENJE SRCA OD STRASTI
 
Zablagodarimo Gospodu! Eto, opet su se na drvetu vaše obitelji zametnuli pupoljci; opet su na njivi koju obrađujete nikli blagonadežni izdanci, probivši se iz zemlje; opet se nove neveste privode i obručuju [nebeskom] Ženiku. Zablagodarimo Gospodu!
Ali, nemojmo zaboraviti da se veličina ne sastoji u broju, nego u sili. Setimo se koliko se naroda steklo kod Gedeona. Pa ipak, prema znaku datom od Boga, samo trista beše udostojeno da postanu blagonadežni vojnici. Svi ostali, premda uvećavahu broj ratnika, ne dometahu snagu. Oni bi svojim prisustvom samo otežavali vođenje boja. Zbog toga su i otpušteni svojim kućama.
Ne kazujem ove reči da bih kod ikoga oslabio želju za stupanjem u obitelj, niti da bih pokolebao spremnost da se u nju primaju nove iskušenice, nego da bih, i kod vas koje ste već primljene, i kod onih koje tek nameravaju da vam se pridruže, podstakao još veću revnost i gotovost da budete dostojne onoga što preduzimate i što ste otpočele. Broj, doduše, nije najvažniji, ali je, razume se, bolje ukoliko je više dobrih.
Ne mislim da je nekoj od vas prilikom stupanja u obitelj nedostajalo revnosti i namere da postane dobra inokinja. Ipak, držim za malo verovatno da su sve među vama revnosne onoliko koliko bi trebalo, te da ima dosta čak i onih koje snagu svoje revnosti troše na nešto drugo, a ne na ono što je potrebno. Kako dolazi do jednog, a kako do drugog? Uzrok se pre svega sastoji u tome što od samog početka nije bilo razjašnjeno u čemu je suština monaškog podviga, i čemu treba stremiti nakon stupanja u manastir.
Voleo bih da među vama bude što manje onih koje će se brinuti samo za jedno: da najpre budu priml>ene za iskušenice, zatim – postrižene u rasofor, i najzad – u malu shimu. Jer, njima je tu i kraj želja. Dostigavši ga, one se predaju spokojstvu, ostajući zadovoljne svojim položajem, kao da nikada ništa drugo nisu želele. Naravno, bez takvog poretka nema obitelji. Međutim, spoljašnji poredak manastirskog života nije uvek i suštinski poredak monahovanja. Monaštvo se postiže iznutra, sa velikim trudom, skriveno od ljudskih očiju – ostajući znano jedino Bogu i duši koja revnuje za svoje spasenje.
Šta ste izašli da viditeu pustinji, pitaše Gospod Judejce, budući da su mnogi među njima odlazili Jovanu Krstitelju samo da vide haljine od kamilje dlake i pojas kožni oko bedara, da vide gde se nalazi i čime se zanima. Međutim, trebalo je izlaziti radi pokajanja i ridanja zbog grehova svojih. Zato i ja vas pitam: Zašto ste došle u ovu pustinju? Nije mi namera da ma koga izobličim, već pitam vođen iskrenom željom da među vama ne bude onih koje će svu silu monaštva videti samo u crnoj odeći i u poretku njenog primanja.
Delo na koje ste se odvažile jeste veliko i mnogoceno. Ali, njega treba vršiti valjano. Po prirodi svojoj, ono je posve unutarnje, dok je sve spoljašnje u njemu samo dodatak. Sva sila monahovanja jeste u očišćenju srca od strasti. Kako to biva?
Prvobitno čovek bejaše stvoren kao pravedan, ali je došlo do pada, a za njim i do rastrojstva. U čoveku se pojavilo samoljublje, koje je za sobom povuklo čitavu gomilu strasti koje udaljavaju od dobra i navode na greh. U ovom stanju čovek pati i strada. Zbog toga je Gospod na zemlji i ustanovio lečilište svetu Crkvu sa njenim svetim tajnama. U krštenju se odričemo satane i svih dela njegovih, i sveg služenja njegovog, i sve gordosti njegove, odnosno, svih strasti, i primamo silu da ih pobeđujemo. Onima koji padaju nakon krštenja pripada sveta tajna pokajanja, u kojoj se iznova ponavljaju krštenjski zaveti i obnavljaju izgubljene blagodatne sile… Ako iznova padne, pokajnik iznova i ustaje istim putem pokajanja… I opet pada, i iznova ustaje… I tako do kraja života… To je opšti put spasenja. Zbog toga i postoje postovi i priprema za Pričešće. Naravno, bolje bi bilo da se ne pada nakon krštenja, ili, da se posle jednog pada i ustajanja kroz pokajanje, više ne pada. Međutim, strasti su vazda blizu srca, a porodični i društveni život daju mnogo povoda za njihovo razbuktavanje. Stoga se dešava da Hrišćanin ne izdrži, i da padne, ili – da dvaput ili triput ostane uspravan, da bi četvrti i peti put pao. Kajemo se, ali iznova padamo.
Bolno je padati, sve dok nam je savest osetljiva i dok u nama živi osećanje blagočastivosti i straha Božijeg. Pošto izbegavanje tog bola i neprijatnosti delimično zavisi i od naše volje, ima ljudi u kojima se razgoreva duh i javlja rešenost da svoj život urede tako da bez padanja mogu da ispunjavaju zavete date na krštenju i prilikom pokajanja, te da žive ne opterećujući više savest i ne žalosteći Boga, tj. – u neprestanom pobeđivanju i iskorenjivanju strasti. Nemajući nade da će ovu nameru uspešno moći da ostvari u svetu, poneko se udaljuje i nastanjuje u pustinji, tj. ostavlja društvo i stupa u manastir. Prema tome, stupanje u monaštvo jeste znak rešenosti da se živi bez prepuštanja varkama strasti. Monahovanje je neprekidni podvig pobeđivanja i iskorenjivanja strasti, kako bismo se u čistoti i neporočnosti pojavili pred licem Gospodnjim.
Eto, i vašeg delanja! Na njega obratite svu svoju pažnju, posvećujući mu sve svoje snage. Manastirski tipik, čiji su glavni momenti post, poslušanje i molitva, pruža vam poredak života koji neće pothranjivati strasti, koji ih neće izazivati. Međutim, on ne iskorenjuje strasnost. Može se biti potpuno ispravan u pogledu poštovanja manastirskog tipika, a u srcu biti ispunjen strastima. Ima blagočastivih žena u svetu, odevenih u svetle haljine, koje imaju duh inokinje, a ima i zamonašenih, u čijem je srcu svet. Valja se usredsrediti na srce i paziti – šta iz njega ishodi, a zatim odsecati sve što je strasno. Pred vama je borba, i to neprestana. Vi nemate mnogo povoda za rđava dela, ali misli i osećanja nisu uvek saobraženi spoljašnjim uslovima. Upravljati njima kako valja – predstavlja cilj vašega podviga. Svetovnjaci se ponajvećma bore sa zlim delima, a inokinje sa pomislima i pohotama. Želite li da se spasete – uđite unutar sebe, pažnjom vašom postavite stražu kraj ulaza u srca, i istrebljujte sve neprijateljsko što iz njega izlazi i što k njemu prilazi. Mnoge su knjige napisane i danas se pišu o tome kako se može uspeti u tome delu. Ovom prilikom kazaću samo jedno: Revnujte za čistotu, i u toj revnosti sa bolom pritičite Gospodu, moleći se za pomoć. Onoga koji se nada na Gospoda, posetiće milost. Ne znate otkuda će u času nevolje doći urazumljenje i snaga… Poznaćete to na delu, i samo iskustvo će vas nauči veštini upravljanja sobom. Nemojte odbacivati ni spoljašnje rukovođenje – iz Pisma i žive reči. Ipak, unutarnje je silnije i plodnije.
Ako tako poživite, bićete istinske sluškinje Božije u monaškom činu. Neka vam Gospod podari i razuma i snage da istrajete na ovome putu. Amin.
 
4. juna 1860. godine
u Sezenovskom ženskom manastiru
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *