NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
III CRTE MONAŠKOG ŽIVOTA U ŽITIJU SVETE VELIKOMUČENICE EKATERINE
 
Nama, koji danas praznujemo spomen svete Ekaterine, od svega najviše priliči da obratimo pažnju na njeno svešteno žitije. Utoliko nam je takvo delo priličnije, sestre, ukoliko pojmimo da život svete velikomučenice u svojim najglavnijim crtama predstavlja izobraženje monaškog podviga. Nema u ovom upoređenju nikakvog preterivanja. Uverite se u to i same: eto, pred vašim je očima ikona svete Ekaterine. Ona kleči na kolenima pred Majkom Božijom koja na rukama drži MladencaSpasitelja. On, opet, svetoj Ekaterini pruža verenički prsten. To je najvažniji momenat u životu svetiteljkinom – momenat kada se unevestila Gospodu svome. Njemu je, kao što vam je poznato, prethodila želja i čežnja za boljim, a za njim je sledilo mučeništvo. Težnja za boljim velikomučenicu je privela Gospodu. Sjedinivši se sa Gospodom, ona beše uvedena u podvig mučeništva i ovenčana nepropadljivim vencima. Eto glavnih crta iz života svete Ekaterine. Iste takve momente pronaći ćete i u svom životu, ukoliko ga valjano provodite.
Sveta velikomučenica Ekaterina beše znatnog porekla, bogata, umna i obrazovana. I premda ju je Gospod obdario preizobilnim talantima, ona ne mogaše sebi naći punotu u svetu koji je okružavaše, te reši da se potpuno odrekne svih uobičajenih životnih normi. U njenoj duši bio je zapečaćen drugačiji i viši obraz savršenstva, te ona beše spremna da se unevesti samo onome ko bi i sam nosio u sebi takav obraz. U to doba ona još ne znađaše za put istine. Ali, Gospod joj posla [duhovnog] rukovoditelja, koji joj pokaza Onoga ko je od svih blagobrazniji i znatniji. Čim ga pozna, sveta Ekaterina odluči da mu posveti sve dane života svoga. Zbog toga je On uze sebi za nevestu.
Unevešćenje Gospodu proizilazi iz namere da se jedino Njemu služi, a ona ishodi iz uverenja da je ono najbolje i najsavršenije što se može poželeti, ostvarivo jedino u Gospodu-Spasitelju. U Njemu ne samo što se ostvaruju sve najuzvišenije potrebe našeg duha, već se zadobija i mnogo toga o čemu ranije č nismo ni pomišljali.
Nije li ta uverenost i u vašem životu, sestre, bila prvi podstrek da sve ostavite i da se predate Gospodu? Tako je, barem, trebalo da bude. Razlika je samo u ovome: spoznavši besmislenost životnog poretka koji je okruživaše, sveta Ekaterina beše prinuđena da traži i ispituje gde će naći bolje prilike, i gde je čeka istinska punota; vi ste, pak, osetivši žeđ za boljim, unapred znale da se ona može utoliti jedino u Gospodu, koji sve poziva: Ko je žedan, neka dođe meni i pije. Stoga je, naporedo sa hlađenjem prema svemu što vas je okružavalo, u vama bila sve silnija čežnja za Gospodom. Njegov presvetli lik sve se više oblikovao u srcu vašem, i sve se silnije i silnije razgorevala vaša ljubav prema Njemu – dok, najzad, niste, ostavivši sve, pošle za Njim. Vaša čvrsta rešenost da svim svojim bićem pripadate jedino Gospodu, nije ništa drugo do tajanstveno sjedinjenje sa Njim. Iako vam, možda Gospod nije dao vidljive znake i uveravanja da vas je primio i da ste se sjedinile sa Njim, nesumnjivo je istinito da ste mu se unevestile, i da ste postale Njegove neveste.
Ipak, sestre, ne pletem vam pohvalnu reč. Želim samo da vašu misao navedem na ono što se svakako u vama dešavalo pre nego što ste prihvatile sadašnji obraz, kako biste, kroz prisećanje, iznova rasplamsale svoj prvotni žar. Ovo bih vam kazao: Kakve ste bile na početku, takve budite svagda. U srcu se rađa novo vrelo osećanja, ne da bi zatim presušilo, već da bi služilo kao podstrek za čitav život. Ukoliko, pak, u vama presuši ono što beše spočetka, nećete više biti ono što ste dužne da budete! Istina, spoljašnji lik vaš ostaće nepromenjen, ali u vama više neće biti pređašnjeg obraza. Istakao bih da nezadovoljstvo uobičajenim poretkom života, čežnja za boljim, uverenost da se sve ono što je najbolje jedino u Gospodu može naći, iskrena i topla ljubav prema Njemu, rešenost da se jedino Njemu služi i gotovost da se sve prinese Njemu na žrtvu – treba da sačinjavaju obeležje vašeg života, duh koji će ga postojano pokretati i oživljavati. Njegovo dejstvo je slično kretanju sokova drveta, ili radu čovečijeg srca. Onaj u kome su ugasla ta osećanja, više nema života. Ima ime da je živ, a u stvari je mrtav.
Ako sve ovo još živi u vama – znači da ste u svoj život uspele da prenesete dve najglavnije crte iz žitija svete velikomučenice Ekaterine: čežnju za boljim i sjedinjenje sa Gospodom.
U životu svete Ekaterine za ovim je usledilo mučeništvo. Šta, onda, vama predstoji? Takođe svojevrsno mučeništvo. Ono je moralo započeti još u trenutku kad vam je u srcu sazrela rešenost da se posvetite Gospodu. Jer, zbog čega su mučenici stradali? Stradali su što, poverovavši u Gospoda i sjedinivši se sa Njim, nisu hteli da se poklone lažnim bogovima. A ti lažni bogovi behu duhovi strasti i svakojakih poročnih dela. Jer, onaj ko se ne pokorava strastima i poročnim željama čini isto što i onaj koji odbija da se pokloni idolima. Hrišćani koji su odbijali da se poklone idolima behu podvrgavani fizičkim mukama, a oni koji se dobrovoljno odriču od udovoljavanja strastima, sami sebe muče i svoje srce primoravaju na stradanje, sve dok se u njima ne umire strasti. Pobeđivanje strasti jeste dobrovoljno duhovno mučeništvo, koje se nevidljivo tvori u srcu. Ono, ipak, nije ništa manje bolno. Sećate li se šta ste obećale kada ste polagale zavete svoje pred Gospodom? Obećale ste da odbacite raniji način života staroga čovjeka, koji propada u željama varljivim, a da se obnavljate duhom uma svojega i da se obučete u novoga čovjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine (Ef.4,22-24). Stari je čovek sav sazdan od strasti. Odbaciti ga znači – pobediti strasti. Pošto je, međutim, savladavanje strasti duhovno mučeništvo, jasno je da ste sebe osudile na mučeništvo. Da je to zaista tako, poznato vam je iz iskustva.
Nisu toliko mukotrpni spoljašnji napori i podvizi, koliko umirivanje pomisli, gašenje strasti, odbacivanje sablazni. Pošto takva iskušenja mogu da se pojave svakog časa, vi treba da ste svagda oprezne i spremne na rane i gorčinu. S pravom se monah prikazuje kao raspet na krstu, sa svih strana probadan oštrim kopljima i strelama, ili kao neko ko gazi po trnju i drači koji bolno probadaju telo. Međutim, pošto je mnogo bola, mnogo je i nagrada. Onaj kome ste obručene vidi sve vaše podvige, raduje im se i veseli srce vaše. Što je više skorbi, više će biti i utehe, iako kroz nevolje, sve dok se sve u vama ne uspokoji – i spoljašnje i unutrašnje.
To je kruna svega. Nje se malobrojni udostojavaju u ovom životu. Ovo napominjem ne da bih vas ustrašio, budući da ste vi već uveliko na tom putu te, voljno i nevoljno, susrećete sve ono što vas na njemu sustiže, već da biste se, ukoliko vam je sve potaman, pobrinule da rasudite da li ste na pravom putu i da li je to dobro. Znajte da je spokojstvo i osećaj punote ili vrhunac savršenstva, ili, pak, stanje krajnje palosti, u kojoj se gase sva duhovna stremljenja i zahtevi. Kao što je prvo stanje punota života, tako je drugo – duhovna smrt. Stanje, pak, onih koji se kreću ka savršenstvu jeste stanje teške, mukotrpne i bolne borbe. To je zapravo hođenje uskim putem. Po ovim znacima i vi sudite gde se nalazite. Voleo bih, razume se, da ste sve na pravoj strani. Međutim, razum se ne može naći kod svih. Neka bi vas Gospod umudrio na spasenje. Amin.
 
24. novembra 1861. godine
u Tambovskom ženskom manastiru

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *