ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
I О ЧУВАЊУ ЗАВЕТА
Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео (Мт.5,33). Тако је Господ и Спаситељ наш, Исус Христос, заједно са другим поукама, говорио народу који се око Њега окупио из читаве Јудеје и Јерусалима и из приморја Тирског и Сидонског. Смисао ове поруке је у овоме: оно што је са заклетвом обећано Богу, неизоставно мора да буде испуњено. Данашње Јеванђеље, које почиње овим речима, добро ми је дошло, сестре, да бих и вас и себе, већ приликом прве посете вашој обитељи, подсетио на завете које положисмо. Јер, сви се Хришћани заветују Богу у светој тајни крштења. Они, пак, који ступају у монаштво, додају општим, свима заједничким заветима, и неке нове, који се искључиво на њих односе.
Добро вам је знано, сестре, какви су то завети: њих сте гласно понављале пред лицем Цркве, наочиглед свих Хришћана, монаха и световњака, слушајући при томе поуке свога [духовног] оца. Добра су то обећања. Ипак, знајте да ће вам Господ дати по ономе што учините, а не по ономе што сте обећале. Ово вам не казујем зато што мислим да сте немарне према обећању које сте дале Богу и што постоји потреба да вам се стално говори да чините ово или оно. Напротив, убеђен сам да ви много тога чините и да се трудите, свака према својим моћима. Стога, призивајући благослов Божији на ваше напоре, са своје стране могу да пожелим само једно: наставите оиако како сте започеле, не клонитс, сећајући се да конац дело краси, те да: Ко претрпи до краја, тај he се спасти (Мт.24,13). Искусна преља, ма колико прела, вазда извлачи једнаку нит. Тако треба носити нит ревности у монашком животу од момента када сте прекорачиле праг обитељи, па до часа када ћете прећи праг гроба. Несустајућа ревност значи много, можда чак и све. Јесте ли некада виделе оне сложене машине које се покрећу паром? Када има паре – машина је у погону, и што је пара снажнија – рад је бржи. Чим, пак, ослаби пара, рад се успорава, а ако се прекине довод паре – и покретање машине бива заустављено. Што је пара за машину, то је ревност за богоугодни живот. Ако имамо ревности, сва ће нам дела тећи глатко, и ни један нам труд неће бити тежак; нестане ли ревности, нестаће и снаге, и труда, и реда – све ће доспети у стање растројства.
Стога не посустајте у напорима монашког живота! Саме покрећите и бодрите душу своју, како се не би предала лењости и како непријатељу не би дала прилику да вам се подсмехне. Чините све да вам не ослаби крепост духа. Јер, у њој је сва сила ваша. А ево шта ваља чинити:
Сећајте се чешће првог одушевљења са којим сте, оставивши своју породицу, сроднике и своја надања, дошле овамо. Сећајте се како вам је тада пламтела душа, како сте помишљале да ћете се, ступивши у обитељ, непрестано молити и у келији и у храму, како ћете се занимати само богомислијем, душеспасоносним беседама или читањем духовних књига, како ћете живот проводити у усамљености, не предајући се сујети и будући у миру са свима, у беспоговорном послушању игуманији и старицама. Ова ваша жеља беше ваистину сасвим искрена. Сећајте се чешће тог вашег првог заноса, да би се он у вама и даље обнављао, као што се освежава ваздух у соби када се [кроз прозор] пусти спољна свежина.
Овој покретачкој помисли додајте и ово: обновите у сећању вашем што више примера ревности наведених у житијима светих. Читајте Житија, и памтите како су се неуморно трудили свети Божији, и људи и жене, не жалећи снаге, па чак ни животе своје. А затим, у сваком слободном трену, помињите Евдокију, Пелагију, Синклитикију, Сару, Теодору, Ефросинију Египатску, Марију Египатску, Евпраксију, Февронију, Ефросинију Суздал^ску и Полоцку и друге свете жене, као и труд који су поднеле на путу неуморног подвижништва. Међутим, о овоме немојте помишљати испразно, већ са неизоставним убеђењем да сте све дужне да будете исте онакве каквима су се показале ове прослављене девице. Тада ће свака таква помисао бити попут бича који шиба и нагони на већи труд. На такмичењу брзина трчања првога подстиче и друге да су уз њега. И ви, радећи заједно, настојите да не заостајете једна иза друге. Тако ће вашу ревност појачавати помисли о великом труду који усрдно подношаху свете подвижнице.
А зар и међу вама нема ревносних – тако ревносних да се ревност њихова не може сакрити? Али, чак и да нема – подстичите једна другу, бодрите се узајамно саветима и примерима. Чему су посвећене беседе ваше када се нађете на окупу? Немојте говорити ни о чему другом, до о вашем главном делу на које сте ступиле. Када се сретну, трговци непрестано говоре о томе како ће боље и успешније трговати. Тако и ви, окупивши се, не допуштајте себи празне разговоре, него се свим силама старајте да беседу наводите на оно главно – како да живите, како да довршите оно што сте започеле, како да се не спотакнете и не будете на подсмех непријатељу. Јесте ли приметиле како једна реч рађа низ других речи, како из сваке речи извире читав низ мисли, док низови мисли прелазе у ланац подухвата и дела, добрих или лоших. Ко говори о испразном, биће му празно и у глави и у срцу, празно и у животу… Ко, пак, о добром беседи, све више и више ће се посвећивати добру и њиме богатити.
Ако, дакле, примерима древних подвижница и узајамним подстицањем и бодрењем будете чувале и подгревале свој први занос, могуће је надати се да ваша ревност неће ослабити. Ипак, немојте заборавити да ваш труд око очувања живог духа ревности неће ништа вредети уколико се у поретку вашег живота (било келијног било заједничког, манастирског живота) нађе било шта што га непосредно гаси. Стога установите себи поредак у коме ћете знати само за цркву и келију (или заједничко послушање), и у келији – за рукодеље, читање и молитву. Прелазите са једног од ових дела на друго, не дозвољавајући себи да вам пажњу одвлачи било шта са стране. Нека искусније сестре у овоме руководе млађима. За свако дело саме изаберите најповољније време и начин на који ћете га извршити. Највише се клоните спољашњих ремећења, као и унутрашњег лутања помисли. Чувајте се осуђивања, имајте мир међу собом, држите се узајамног уважавања и послушања без роптања. Јер, као што се не може загрејати просторија у којој су врата и прозори отворени, и као што се неће ватра упалити ако су дрва влажна или их намерно поливамо водом, тако нећемо моћи да у себи очувамо неугасиви огањ ревности, уколико у поретку живота допустимо нешто што му је супротно.
Поред свега овога, немојте испуштати из вида крај до кога доводи ревностан или, пак, испразан живот. Сећајте се приче о мудрим и лудим девојкама, и покушајте да осетите расположење које су морале да имају и једне и друге. Једне су ушле у одаје Женикове, а друге су чуле: Не познајем вас. Станите у мислима крај те одаје и покушајте да замислите шта ће се десити са вама ако чујете – Не познајем вас. Тиме распаљујте дух свој. Како ко сеје, онако ће и жњети. Шта ће родити њива ако јој бразде нису орошене влагом? Само трње и кукољ, чији је удео – да буду сажежени. Сећате ли се како је неки син стално досађивао мајци својој: “Идем да се спасавам. Хоћу у манастир, пусти ме!” И ма колико га старица одговараше: “Сачекај мало. Чим умрем, отићи ћеш”, он је не слушаше, и најзад оде. Дошавши у манастир, младић помисли како је све постигао већ самим тим што је ступио у обитељ оних који се спасавају, те се предаде безбрижности: спаваше дуго, на послушању беше мрзовољан и лењ, и у цркву ретко одлажаше. Што год да су му говорили, он, као глув, не хте примати. Међутим, Господ, који не жели смрти грешника, изведе младића из учмалости на следећи начин. Мати његова, која живљаше попут свих у свету, на светован начин, предајући се свим удобностима и уживајући у свим утехама које пружају обичаји овога света – умре, и прими оно што је животом својим заслужила. Разболе се и син, лењиви инок, и крај му се приближи. А братија, окруживши одар његов, проливаху сузе, знајући како је живео, те се усрдно молише Господу да га помилује. Он, пак, убрзо остаде без свести и издахну. И већ су га готово у потпуности припремили за укоп, кад се он изненада прену. Видевши то, братија похита с радошћу да га загрли. Он се, пак, само удараше у прса и горко ридаше. И дуго га испитиваху: “Реци нам шта је било, шта се десило”. Он, међутим, не могаше ни речи изустити због силне туге која му изједаше душу. Када се најзад мало умирио, он им исприча следеће: “Када ми се душа приближи исходу из тела, моме погледу откри се други свет. Ја видех како анђели одступише од мене, а приближише се зли духови, мучитељи. Тај ужас нисам у стању да опишем. Они ме уграбише и поведоше кроз места таме непрозирне, вичући, смејући се и ругајући се. Дуго смо тако пропадали. Осетих изненада сумпор и смрад, зачух некакву буку, и све јасније и јасније до мог уха допираху уздаси и очајнички вапаји. Премирао сам од ужаса. Наједаред се указаше и некакве двери – адово гротло! Већ су замахнули да ме баце, кад неко долете попут муње и жустро заустави оне што хтедоше да ме погубе. Тако остадох где сам. Отворише ми се очи, те угледах бескрајно огњено море, препуно осуђених, и једва дођох до даха. Тада се из огња показа мати моја, те каза: “Зар и ти овамо, сине?! Ниси ми давао мира, све говорећи: ,Идем да се спасавам, идем да се спасавам!’ Зар си се тако спасавао?!” Са овим речима један језичак адског пламена опали ми руку. Уздрхташе сви састави тела мога, и тада се пренух. Још не могу да дођем себи од оног страха и ужаса који је осетила душа моја”. Од тада је овај брат поживео још дванаест година, оплакујући свој пређашњи живот, проведен у лењствовању, да би затим мирно и благонадежно отишао Господу.
Сећајте се овога, сестре, и загревајте у себи дух ревности. Исти је крај свих лењих и немарних. Господ не пружа свима уразумљење на тако потресан начин, као у случају поменутог брата. Показавши нам један пример или учинивши познатим понеки случај, Он жели да се сви уразумимо и пробудимо. Већ сама чињеница што сте оставиле свет, похвална је и вредна пред Господом. Али, потрудите се да у сваком савршенству довршите дело. Ето, погледајте шта се проповеда у данашњем Апостолу! Није, наводи се ту, прави Јудејац онај који само споља припада јудејскоме народу, већ онај ко изнутра поседује настројеност духа [правог Јудејца]. То се и за нас може рећи. Не треба изводити закључак да је неко монах само због тога што живи под сводовима манастирским… Не, потребно је још у себи изграђивати дух монашког живота. Око тога се и потрудите. Амин.
27. маја 1860. године
у Софијском Усманском женском манастиру
(Тамбовска губернија)
