NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
XVII BEZ IKAKVOG IZGOVARANJA TREBA REVNOVATI ZA MONAŠKA DELA
 
U ovom gradu, sestre, palo mi je u deo da prvo kod vas služim, i to na dan koji je za sve veliki praznik – na dan prepodobnog i bogonosnog oca našega Antonija Kijevo-Pečerskog. Reći će neko: „Slučajnost“. A ja bih rekao: Takva je bila volja Božija. Gospod mi je poverio da vama i svim monahujućim danas napomenem o obavezama koje monaški život nameće. Prepodobni Antonije je rodonačalnik ruskoga monaštva. Ali, kakav je početak takav treba da bude i dalji razvitak. Svi naši inoci i inokinje dužni su da od prepodobnog Antonija prime i pravila, i duh monaškog življenja. Osećajući dug da vam kažem besedu radi ukrepljenja i utvrđenja, ne moram se dugo truditi oko izbora pouke koja bi vam najviše odgovarala. Biću zadovoljan jednostavnim savetom: Ugledajte se na prepodobnog Antonija i podražavajte ga. Poučavajte se od njegovog življenja i nastojte da prema njemu i svoj život ustrojite. A šta ćemo videti, gledajući na život i podvige prepodobnog Antonija?
Videćemo potpuno nesticanje (siromaštvoljublje), strogo isposništvo, iznuravanje ploti bez ikakvog samosažaljenja, premnoga bdenja, neprestanu molitvu, potpuno odricanje od svoje volje, ljubav prema usamljivanju, bespogovorno poslušanje, visinu celomudrenosti i čistote, potpuno umiranje za svet i sve od ovoga veka, preseljenje umom i srcem u drugi svet, te svakovrsna spoljašnja i unutarnja dela podvižništva – pažljivost uma, čistotu pomisli, hođenje pred licem Božijim i svaku vrlinu – i delatnu, i sagledateljnu. Takav beše prepodobni Antonije. Takvi bi trebalo da budu i svi koji su u monaškom zvanju.
Pomišljajući na sve ovo, budite u sebi poriv za podražavanjem. Neka nijedna od vas ne kaže: „Ko je za ovako nešto sposoban?“ Ne štedite sebe, i ne mudrujte kako biste našle izgovora za svoje samosažaljenje.
Neka niko ne kaže: „Možda se nekada tako i moglo živeti. Kako je, pak, danas to moguće?!“ Opet ću reći: Kakav je početak, takvo treba da bude i sve što iz njega proishodi. Zakoni i pravila monaškog življenja ne slabe sa vremenom. Monaški život može da se napustiti, ali je onaj ko želi da vaistipu bude monah, dužan da bude onakav kakvi su bili prvi među monasima. Bez obzira na to koliko se nalazio daleko od svojih početaka, čovek je ipak dužan da bude u saglasnosti sa njima, kao što grane visokog kedra, ma koliko bile udaljene od svoga korena, i makar se nalazile i u samom vrhu krošnje, ipak imaju ista svojstva kao i onaj deo drveta što neposredno izrasta iz korena. Kedrova grana, pak, koja se, recimo zbog kalemljenja, promeni u svojim svojstvima i sastavu, više neće biti kedrova grana. Tako je i u našem slučaju: ko izmeni pravila monaškog života, više neće živeti monaškim životom, već nekim drugim – ni monaškim, ni svetovnim životom, nego nekakvim novim životom, kome je teško dati ime.
Nemojte govoriti: „Mi živimo u svetu, ili pred licem sveta. Kako da se sačuvamo od duha ovoga sveta? Ako stalno hodiš po čađavom prostoru, i sam ćeš se ogaraviti“. Nažalost, istina je da su vam prelesti ovoga sveta bliske. Ali, iz toga ne sledi zaključak da treba da im se predajete. Zar je neophodno pokleknuti pred iskušenjem koje se pojavi? Zar ste, presretne li vas neprijatelj, dužni da mu se predate i pokorite samo zato što ste ga susreli? Tako je i sa vama. Neka svet rasprostire pred vama svoje prelesti. Vi u tome ne nalazite povod da ih prihvatate, nego da ih odgonite; ne da se predajete u ropstvo, već da se borite i pobeđujete. Za vas je pre prednost nego nedostatak što vam je svet pred očima: imam u vidu korist za monaški život. Kad je svet pred vama – imaćete više iskušenja, a više iskušenja znači – više borbe i pobeda. Što je više borbe i pobeda, više će biti uspeha u oslobađanju i očišćenju srca, a time i više napredovanja u monahovanju. Susretne li vas prelest ovoga sveta, razdraži li vas iskušenje – stupite u bitku i pobedite, te ćete učiniti korak napred. Isto učinite i sa drugim iskušenjem, i sa trećim, i tako redom. Svaki put kad naiđe na vas iskušenje, postarajte se da ga pobedite, ne popuštajući i ne štedeći sebe, te ćete veoma brzo postati iskusne monahinje. Kako vojnik postaje iskusan ratnik? Samo kada često prihvata borbu s neprijateljem. To se i na vas odnosi. Vi možete brže da napredujete od onih koje su se sakrile u pustinju. Jedino treba da se strogo pridržavate pravila da se nikada, baš nikada, ne predajete svetovnim delima i prelestima – ni u malom, ni u velikom. Koga privlači svet i ko mu se predaje – već prima duh njegov. A primite li duh sveta, bićete monahinje po odelu, a svetovnjakinje po srcu.
Ne govorite: „Mi nemamo opštežiće, već svaka od nas sama sebi nabavlja hranu i odelo. Kako da nam u takvim prilikama bude do strogog vršenja monaških pravila?“ Zaista je dosta nezgodno što ste lišene opštežića. Međutim, taj nedostatak može samo da oteža vaš monaški život, ali ne i da umanji vašu obavezu da strogo ispunjavate sve na šta ste se zavetovale. On vas ne lišava mogućnosti da ostvarite zavete. Od čega je živeo sveti Antonije? Od truda ruku svojih. Od truda ruku svojih življahu i drevni podvižnici – i pre nego što su se pripojili novoosnovanim opštežiteljnim obiteljima, a i posle. I svi su se spasli, i proslavili. Ovo može da postigne i svaka od vas. Trud je već sam po sebi sveto delo. Uklonite od njega neblagovremenost, taštinu, zavist, želju za isticanjem i ostale neumesnosti – te neće predstavljati nikakvu prepreku u delu vašeg monahovanja. Zatim iz obezbeđivanja svog izdržavanja odbacite sve što vas vezuje za svet i upliće u kovitlac njegovih poslova, a iz same brige za izdržavanje izostavite sve bez čega se može, te ćete videti da način vašeg spoljašnjeg života neće umanjiti unutarnje napredovanje, niti poslužiti kao prepreka za strogo ispunjavanje monaških pravila. Stičite neophodnu opskrbu i izdržavajte se samo onako kako doliči inokinjama, ne vladajući se poput skupine ljudi koja živi po svojim željama i ugađa sebi. U protivnom ćete se od svetovnjakinja razlikovati samo po tome što živite unutar manastirske ograde i što hodite u crnom ruhu naročitog kroja.
Možda ćete reći: „Teško!“ Vaistinu, i jeste teško. Monaški život je uzvišen i težak. Težak, ali spasonosan. Čemu onda bežanje od truda? Život u svetu takođe nije lak, već možda i teži. Međutim, napor koji se njemu ulaže ne vodi pravo ka spasenju. Zar ste dolazile na odmor kada ste stupale u obitelj? Ako ne na odmor, čemu onda strah od teškoća?! Počešće se sećajte prvobitne rešenosti, i počešće je razgorevajte u sebi, dovodeći je do žara koji negda imadoste. Ta rešenost je snaga koja se ne straši teškoća, već im sa radošću ide u susret. Da biste sebi olakšale napor, držite se usamljivanja. Izlazite samo iz krajnje potrebe, nevoljno, kao da vas neka tuđa sila primorava. Usamljeništvo će uroditi sabranošću misli, a sabranost misli će dati snagu i krepost vašoj volji. Sa usamljivanjem sjedinite molitvu, i kelijnu i crkvenu, i usmenu i umnu. Držite se jednoga: ni zbog kakvih navodnih razloga ne remetite svoj molitveni poredak, pa ćete ugledati plodove molitve. Ona će osvetiti svaki trud i svako delo vaše, a um i srce udaljiti od svega i sjediniti sa Bogom. To, pak, i jeste poziv monaha.
Potrudite se oko ovoga, pa ćete se pokazati kao nepostidne delatnice monaškog življenja. Neka bi vas Gospod toga i udostojio, molitvama prepodobnog i bogonosnog oca našeg Antonija. Amin.
 
10. jula 1864. godine
u Suzdaljskom manastiru
Polaganja rize Presvete Bogorodice

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *