NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
XIV OBRAZAC MONAŠTVA U ONOME ŠTO SE DEŠAVALO SVETIM APOSTOLIMA POSLE ČUDESNOG NASIĆENJA 5000 LJUDI KOD MORA
 
Jeste li, sestre, obratile pažnju na današnje Jevanđelje? Čusmo kako je Gospod, čudesno nahranivši narod, učenike svoje poslao da uđu u lađu i da ga čekaju na drugoj strani mora; kako se su se našli u nevolji na pučini, te im Gospod dođe oko četvrte noćne straže; kako sveti apostol Petar, posle poriva silne vere, poče da se utapa čim oseti silinu bure, da bi, zatim, bio spasen od Gospoda; kako potom svi zajedno, sa Gospodom koji uđe u lađu, pristadoše uz obalu.
U ovoj priči ukratko se prikazuje obraz vašeg monaškog življenja. Zbog toga ne bih želeo da je mimoiđem, već ću je iskoristiti kao povod da, nalazeći se u vašoj svetoj obitelji, za vas iz nje izvučem pouku.
Svaka od vas je, ukoliko niste zaboravile, zasigurno doživela nešto slično čudesnom nasićenju gladnog naroda. Imam u vidu radosno, oduševljeno stanje duha koje vas je ispunjavalo kada ste, jednom za svagda, raskinuvši sa svime, rešile da život svoj posvetite Gospodu, čuvajući i sledeći Njegove zapovesti i učenje. Tada se svecelo predavaste Gospodu, i Gospod se vama darivaše. I to nije samo udeo izabranih: takav je zakon duha vašeg življenja. Gospod svima dopušta da ga na početku okuse, kako bi se zapitali: „Ako je ovakav početak, kakav li će tek biti kraj?“ Gospod zatim smanjuje tok blagodati u vama, očekujući vaše sopstvene napore i trud. On kao da se udaljava na goru, ostavivši vas same na pučini, prepuštene talasima skorbi PI iskušenja napornog monaškog življen>a. Šta se sada od vas očekuje? Neka talasi udaraju o lađu vašu. Vi se nemojte smućivati, već se na sve načine postarajte da dospete do obale, gde će vas sigurno sresti Gospod i zanavek vas uspokojiti kod sebe.
Tako, dakle, sestre, vazda čuvajte lađu svoju: ne žalite truda veslajući, dižite jedra i krmanite prema nameravanom cilju.
Podsetio bih vas i na reči prepodobnog Isaaka Sirina o monaškom životu. Naš život, veli sveti Isaak, jeste more, pokajanje je lađa, strah Božiji – krmanoš, a uzdisaji – jedra. Dušu uzima strah Božiji, ukrcava je na lađu pokajanja i, jedrima punim uzdaha, dovodi do obale ljubavi Božije, tj. sjedinjenja srca sa Gospodom – do blaženstva koje je predokušaj večnoga blaženstva.
Najpre pažljivo osmotrite da li vam je čitava lađa, tj. duh pokajanja, srdačne skrušenosti i smirenja. Nemojte misliti da je trebalo da ste skrušena srca i da tužite zbog grehova svojih samo dok bejaste u svetu, te da, nastanivši se pod manastirskim svodovima i obukavši se u crno, možete da se opustite i predate spokojnom dremežu. Nikako! Sada još više u sebi budite duh skrušenosti, i to utoliko pre, ukoliko su tananiji gresi kojima možete da žalostite Gospoda. Jer, svetovnjaci greše delom, a vi – mislima i osećanjima. Znajte da je umanjenje skrušenosti jednako brodolomu koji može da nas surva u bezdan propasti. Neprijatelj našega spasenja ničim drugim nas ne pobeđuje tako uspešno kao pozivom da popustimo srcu. „Požali malo sebe, šapuće on, mnogo ti muka još predstoji. Već si se dosta napatila; red je da malo i otpočineš!“ Ako samo poslušaš, gubljenje skrušenosti pratiće raslabljenje misli i osećanja. Posle toga će se javiti hlađenje, a za njim – život po duhu ovoga sveta, bez obzira na monaško ruho i prebivanje u obitelji.
A da svega ovoga ne bi bilo, postarajte se da vam se od srca ne udaljuje strah Božiji, i uopšte, strah i bojazan za sebe i za svoje spasenje. Bog je svudaprisutan i vidi i ono najskrivenije. Neka se ova misao utvrdi u vama. Vazda nad sobom gledajte oko Božije koje netremice posmatra srce vaše, te se čuvajte da ga ne ožalostite nečime što bi mu bilo neugodno. Zar pred carem ne biste stajale sa strahom i trepetom? Pa, kako onda bez straha da izlazite pred lice Gospodnje, pred Svedržitelja u čijoj je ruci i život i smrt? I, s druge strane, šta je naš život? Uporedićemo ga sa hodanjem po strmim liticama, gde svakoga trena vreba opasnost da se okliznemo i survamo u bezdan. 1<.ako onda koračati bez straha i bojazni? Uz to, nemojmo smetnuti s uma da nas sa svih strana okružuju neprijatelji. Pa kako da živimo bez bojazni i opreza? Danassutra smrt će zakucati na naša vrata. Sa čime ćemo se pojaviti na onome svetu? Ovako na sve načine podstičite u sebi strah, trezvoumlje, straženje nad sobom. U protivnom, biće nevolje! Sa slabljenjem straha umanjiće se i trud, a zatim će se stišati ili čak zaustaviti tok monaškog življenja.
Načinimo još neka poređenja. Zamislimo da nam je čitava lađa pokajanje, i da imamo veslo straha Božijeg. Preostaje nam još samo da veslamo, kako bi lađa zaplovila. Prilikom obične plovidbe, lađa se kreće kada veslači veslaju. I u našem monaškom životu sve napreduje ako uza se vazda imamo mnoštvo napora poslušanja i podviga monahovanja: telesna pregnuća, molitvu, duhovne besede, čitanje, bogomislije. Naši napori predstavl^aju udare vesala i dizanje jedara. Od njih će zavisiti brzina našeg životnog kretanja. Kao što kretanje uzburkava krv, podstičući je da snažije kruži telom, tako i monaški podvizi rasplamsavaju revnost prema monahovanju, koje ih je i porodilo. A gde nema napora, život se zaustavlja i iskre se gase. Ovakvo stanje uvek je veoma opasno, a osobito u monaškom življenju. Stoga se trudite! I neka su blagosloveni napori vaši. Ovo napominjem da neka od vas ne bi pomislila da joj trud ne priliči. U manastir se, međutim, ne ide radi gazdovanja.
Naporima dodajte mir i jednodušnost. Lađa uspešno plovi kada svi veslači delaju usklađeno: tako je i za vas važno da čuvate mir i ljubav među sobom, da jedna drugoJ pomažete, da se međusobno bodrite, starate i molite jedna za drugu. Tada prosto nećete ni primetiti kako će vam život proticati uspešno, a na putu svome nećete sresti nijednu nepremostivu prepreku. Duh mira je najveća pokretačka snaga. Gde je mir, tamo jedna radi za desetoro, a desetoro za stotinu, a gde mira nema – ništa ne uspeva, već se sve lomi i ruši.
Ovako nastrojene, sa trpljenjem hodite ka onome čemu stremite. Trpljenje je kruna, oslonac i krepost svemu. Pokajanje i skrušenost, strah Božiji i bodrost, napori i podvizi, mir i saglasje – sačinjavaju poredak monaškog življenja. Da bi se sam život odvijao, treba se držati navedenog poretka, što bez trpljenja neće biti moguće. Trpljenje je preduslov svega: i molitve, i rukodelja, i čitanja, i svakog drugog poslušanja, bilo malog ili velikog. Ono je neophodno da bi se i sam monaški život doveo do kraja. Bez naprezanja ni korak ne možemo učiniti. Naprezanje, pak, zahteva voljni napor, a on – trpljenje. Stoga trpite, imajući nesumnjivu nadu da će napori vaši na kraju biti ovenčani uspehom. Ali, u naporima ne uzimajte na sebe ništa što bi prevazilazilo vaše moći. Neka svima vama, i svakoj pojedinačno, svagdašnje pravilo bude: ne zaostajati za drugima i ne starati se da se prednjači. Čak ni u naporima podvizavanja nije dobro odvajati se od drugih. Može se desiti da kogod uzme na sebe preteško breme i ne izdrži. Setite se kako se poriv svetog apostola Petra završio projavljivanjem ljudske nemoći. Izdvajati se znači zapravo preuznositi se nad drugima i želeti da se svi ostali ostave iza sebe. A ovakvo raspoloženje, kao grešno, Bogu nije ugodno. A gde Gospod ne pomaže, uzalud se trudimo.
Živeći po ovom pravilu, sestre, starajte se da blagodušno podnosite sva iskušenja, i spoljašnja i unutarnja, znajući da je Gospod blizu. Eto, On hodi po vodi, i brzo ćete ga ugledati kraj vaše lađe. Gospod je vazda gotov za pomoć, i pruža je onima koji mu srca svoja otvaraju i zapovesti Njegove drže. Ako se katkad i desi da ne pritekne odmah u pomoć, znači da još nije sazrelo vreme. Strpite se malo. U četvrtu stražu noćnu, u naznačeni čas, Gospod će vam se javiti i pružiti brzu pomoć. Stoga neprestano podižite ruke svoje k Njemu sa Nadom, moleći ga da dođe i utiša buru vašeg života.
Ako sve ovako budete činile, život vaš će biti sve zreliji, ili, drugačije kazano, vaša lađa će biti sve bliža obali. A kad se plovidba vaša već približi kraju, u lađu će ući sam Gospod, po obećanju koje izreče govoreći o onima koji drže Njegove zapovesti: „Doći ću i javiću im se sam“. Tada će se umiriti burni talasi i sa Gospodom ćete, na kraju plovidbe, na drugoj obali dočekati zoru večnog i neprolaznog života.
Neka bi vas Gospod sve udostojio toga. Amin.
 
21.jula 1863. godine
u Kirsanovskom ženskom manastiru
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *