NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
XI KRILA MOLITVE
 
Svemilostivi Gospod osobito blagovoli da obitava u hramovima osvećenim molitvenim prizivanjem Njegove blagodati. Stoga se ovakvi hramovi s pravom nazivaju skinijom Božijom sa ljudima, mestom gde se Bog nastanjuje među ljude, kao što i sam Gospod svedoči: Useliću se u njih, i živjeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod (2.Kor.6,16). U drevnom Izrailju ovo svedočanstvo je svima bilo predočeno na vidljiv način: oblak je osenjivao skiniju, i reč je dolazila iz oblaka. Kasnije, za sve vreme lutanja po pustinji, oblačni stub, koji se uzdizaše i ustavljaše nad skinijom, vođaše Izrailjce u njihovoj seobi ka obećanoj zemlji Hananejskoj. Nad hrišćanskim hramom mi, međutim, nećemo ugledati veštastveni oblak, pa ipak čvrsto verujemo u stvarnost blagodatnog prisustva osenjenja Božijeg. Naš hram se ne podiže i ne pokreće poput skinije, tj. pokretnog hrama Izrailjaca. Pa ipak, on je verni putovođa svima koji putuju u nebeski Hanaan.
Ovo mi pruža povod da se ukratko zadržim na načinu kretanja Izrailjaca oko skinije, kako bismo shvatili kakvim bogougodnim raspoloženjima treba da okružimo naš hram da bi nas vodio u nebeski Hanaan.
Po osvećenju i ustrojenju skinije, Bog zapovedi Mojsiju da se ubuduće povorka uredi tako da tri plemena idu napred, tri pozadi, tri s desne i tri s leve strane, a da Levijevo pleme bude u sredini i nosi skiniju. To je obraz našega hoda ka nebeskoj otadžbini pod rukovodstvom Crkve, u kome tri osećanja i raspoloženja treba da budu napred, tri pozadi, po tri sa desne i s leve strane, i jedno u sredini – saobrazno samoj skiniji. Ukazaću vam ukratko na ta osećanja i raspoloženja, bez želje da tumačim skriveni smisao imena sinova Izrailjevih. Ta osećanja ću izložiti u određenom poretku, prema njihovom unutrašnjem značenju.
Napred stupaju tri najviša duhovna osećanja: vera da Gospod vaistinu od sada ovde prebiva svojim blagodatnim prisustvom, da je ovaj hram postao Njegov dom na koji je vazda obraćeno Njegovo oko, i u kome vazda prebiva Njegovo srce; nada da ovde prisutni Gospod, poput čedoljubivog oca, pažljivo sluša sve prozbe koje mu upućujemo, i da je gotov da ih usliši; ljubav prema hramu, zbog koje je sladosno u njemu prebivati, kao u domu rođenog oca, i zbog koje u njemu mirno počiva duh naš, kao dete u materinskom krilu. Ovo su glavna skrivena raspoloženja, koja podstiču i predvode sva ostala. Ona sazrevaju u duhu i usmerena su, mogli bismo reći, licem u lice prema Gospodu, umnom Istoku.
Sa zadnje strane se nalaze telesna delanja potrebna u domu Božijem kao domu molitve – molitveni napori koji se vrše telom. I ovih vrlina ima tri: napor revnosnog pohađanja svih službi Božijih u hramu, već na prvi poziv crkvenih zvona, bez izgovaranja, samosažaljevanja ili izmišljanja kojekakvih prepreka, po pravilu: čim začuješ zvona, ostavljaš sve i hitaš u hram; zatim, trud trpeljivog prebivanja u hramu od početka do kraja službe, bez pomeranja, svagda na istom mestu, u stavu pomalo napregnutom, bez opuštanja, s bodrošću; i trud pobožnog stajanja, sa tihim poklonima, pogleda spuštenog ili uznetog gore, ili obraćenog na ikone i sveštenodejstva, sa ušima koje pomno slušaju sve što se čita i poje, sa ćutljivim jezikom, bez obaziranja i razgovora. Sva ta raspoloženja izražavaju telesni trud u molitvi, koji se podstiče unutarnjim molitvenim duhom.
Poprečnu liniju, koja preseca opisanu vertikalu između viših i nižih, prednjih i zadnjih raspoloženja, sačinjavaju duševni molitveni napori ili upražnjavanja. S desne strane naći će se tri dela: stojanje umom u srcu u prisustvu Božijem, praćeno strahom koji otrežnjuje i saopštava bodrost, koji osvežava unutarnje odaje naše, poput svežeg jutarnjeg zraka; duboko pogružavanje u silu i značenje svega što se peva, čita i vrši, sa srcem otvorenim za prihvatanje osećanja i raspoloženja koja se prirodno u njemu mogu roditi u takvim prilikama i sa gotovošću da se ispunjavaju kao glas Božiji; mirno raspoloženje duha dobronamernog prema svim ljudima, ne isključujući ni neprijatelje, po zapovesti Gospodnjoj: Ako… se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom (Mt.5, 23-24), te idi i pomiri se.
Sa leve strane stoje tri odrečna dela: nerasejanost misli, tj. nedozvol3avanje umu da luta po različnim mestima i stvarima dok prebivamo u hramu, te njegov povratak unazad svaki put kada se samovolšo preda maštarijama; neopterećivanje srca žitejskim brigama, koje bespoštedno progone svakoga ko im se predaje i koje ne ostavljaju slobodnog vremena za zanimanje nebeskim; nevezanost ni za šta zemaljsko, tj. sloboda od svih pristrašća koja vuku dole, ne dajući da krenemo prema gore.
Eto molitvenog krsta koji se duhom upisuje u prirodi našoj, i pod čijim osenjenjem u samom središtu deluje molitva – i kao molitvoslovlje sa poklonima, i kao mirno uznošenje osećanja ka Bogu, i kao skriveno stojanje duhom pred Bogom.
Onaj ko u sebe usadi takvo raspoloženje prema hramu, steći će verno rukovodstvo i put za dostizanje nebeske otadžbine. Takav čovek je, mogli bismo reći, već na putu ka njoj. Ne čini li vam se da sva ova osećanja i dela, nalazeći se u opisanom poretku, nalikuju ptici koja uzleće visoko? Glava su joj vera, nada i ljubav; desno krilo – prebivanje u Božijem prisustvu, otvorenost srca za slušanje glasa Božijeg i mir sa svima; levo krilo – nerasejani um, sloboda od mnogobrižnosti i pristrašća; rep – trud pohađanja hramovnih službi, stajanja u hramu i tvorenja molitve; a telo je – sama molitva. Udišući i izdišući vazduh, pokrećući krila, pomerajući glavu i druge udove, ptica lako i lepo leti. Njen let i ne može biti drugačiji. Isto tako, ni molitveno uznošenje Bogu nije moguće drugačije, osim kroz sva pomenuta raspoloženja. Ako li samo jedno od njih nedostaje, molitva će nam se poremetiti ili čak prekratiti, kao što će se iskriviti ili zaustaviti u letu ptica kojoj nedostaje krilo ili kakav drugi ud. Ovo će svako iskusiti i poznati na sebi samome, samo ako zaželi da se uveri. Čovek željan molitve neizostavno će se sretati sa svim ovim raspoloženjima, kao što ih svaki molitvenik već poseduje. I obratno: ko ih ne poseduje, još nije ni počeo da se moli kao što treba. Bez molitve, pak, nema života, nema ulaska u Carstvo Božije. Bez nje, čovek je vazda zaglibljen u nizinama i propada. Ustanite, dakle, i uspoštujte domove Božije posvuda rasejane da bi se u vama okrilio molitveni duh i da biste, uznoseći se sa zemlje na nebo, još ovde predokusili večna dobra. Neprijatelj je sam sebi onaj ko izbegava hram. Nije bolji prijatelj sebi ni onaj ko u njih hodi nemarno, tek tako. Kako je moguće da neko desetine godina odlazi u hram, a ne ume da se moli, pa čak ni ne razume šta je molitva? Uzrok toga je neispunjavanje celokupnog unutarnjeg poretka, neophodnog za molitveno prebivanje u hramu. Poštedite sebe, sestre, jer vama nije nepoznato ono što govorim. Budući da vazda prebivate u hramu, vi letite ka nebesima poput ptica, u lakom i slobodnom letu… Ipak, potrudite se da navedenim proverite svoju molitvenu nastrojenost. Ako primetite da vam nedostaje po koje perce na molitvenim krilima, nemojte zanemariti da ga steknete. Jer, naša molitvena ptica ima čudesnu moć da svagda obnavlja i iznova stvara svaki ud koji ponekad može da joj nedostaje. Amin.
 
3. juna 1860. godine
u Sezenovskoj ženskoj obitelji
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *