NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
IX O PODSTICANJU SEBE NA MOLITVU I NA OBUČAVANJE U MOLITVI
 
Zablagodarimo Gospodu, koji blagovoli da se u vašoj obitelji ustroji ovaj hram, koji vam je toliko potreban. Pred ovim prizorom ne možemo da se ne radujemo, između ostalog i zbog toga što vaša obitelj cveta, i to upravo sa one strane koja predstavlja najsuštastveniju crtu života koji ste prihvatile. Jer, vi ste molitvenice. Hram, pak, jeste dom molitve. Starajući se o ustrojelju hrama, vi ste pokazale svoju potrebu i žeđ za molitvom. A šta vam je sada činiti? Preostaje vam da delu podizanja hrama dodate i delo kome je hram namenjen, tj. da razgorevate u sebi sve veću i veću želju za molitvom i da se na samom delu molite.
Tako, dakle, podstičite se na molitvu.
Šta vam je bilo na umu i u srcu kada ste, ostavivši sve, stupale u obitelj? Rekao bih da je bilo samo jedno – želja da se molite, i samo molite. Takva žudnja, očevidno, nije vam strana. Potrudite se ne samo da sačuvate plamen te težnje, već da ga još većma razgorite. To je jednostavna stvar. Kao što običnu vatru održavate stalnim dodavanjem drva, tako se starajte da čuvate i molitveni oganj u srcu, domećući mu, kao duhovni ogrev, razne duhovne pomisli. Najviše se čuvajte duhovne sitosti. Sit čovek se ne brine za hranu. Ko se smatra duhovno sitim, neće se moliti. Zasićenost je za molitvu isto što i voda za oganj. Ali, duhovna zasićenost nije ništa drugo do obmana. Jer, kako možemo biti siti imajući tolike duhovne potrebe? Potrebno nam je i urazumljenje, i ukrepljenje, i uteha, i to svakoga časa, i spolja, i još više iznutra. Onaj ko želi da bude ispravan ne može a da ne oseća ove potrebe. On ni tren ne može provesti a da ne vapije za njihovim zadovoljenjem. Taj vapaj i jeste molitva.
Samo se zanemela duša ne moli. Očuvajte u sebi osećanje potrebitosti, i vazda ćete imati podstreka za molitvu. Stoga ne gledajte na ono što već imate, nego na ono što vam još nedostaje. Nijedna od vas, jamačno, nije ostala neobdarena. Ipak, u poređenju sa onim što treba da steknete, malo je da posedujete čak i Solomonovu mudrost, Avramovu veru, Jovovo trpljenje, žar Davidova duha. Budući potpuno svesni ovoga, i oni veliki pravednici govorahu za sebe: „Prah sam i pepeo, i crv zemaljski, a ne čovek. Ja sam sramota ljudima i poruga narodu“. Steknite raspoloženje na osnovu koga nećete moći ni izmisliti sa čime biste se na zemlji mogle uporediti u svojoj ubogosti i ništavnosti. Kada vama ovlada takvo stanje, pojaviće se i osećanje potrebitosti i nevoljnosti, a sa njime će u vama početi da niče i potreba da se molite. Najvažnije je da ta potreba vazda bude u duši. Ona će vas dalje sama poučiti na koji ćete se način moliti. Nevolja svemu uči. Potreba za moljenjem će vas naučiti molitvi. A odakle će vam se dodati mudrost i dar rasuđivanja? I u samoći, i na zajedničkom poslušanju, i u keliji, i na putu, i u crkvi, i za stolom, i za rukodeljem – duša će se dovijati da ne propusti molitvu i ne zanemaruje molitveno obraćanje Bogu. Samim tvorenjem molitve stiče se i iskustvo moljenja i opitnost u molitvi.
Sve ovo vam je zasigurno poznato. Samo nemojte misliti da je podvig moljenja neka teška i zamršena stvar. Kada je gladno, dete prilazi majci i govori: „Daj mi hleba“. Da li mu je za to potrebna kakva oštroumnost ili dovitljivost? Isto važi i za molitvu Bogu. Osetiš li da te gresi uznemiravaju, pripadni Gospodu i reci: „Sagreših Ti, Gospode, pomiluj me!“ Mori li te odnekud tuga, pripadni Gospodu i reci: „Gospode, podaj mi utehu“. Osetiš li da ti klonuo duhom, opet pripadni i reci: „Pomozi, Gospode!“ I tako u svakoj prilici. Kada osetiš potrebu – priđi i poveri je Gospodu u prostoti srca. Prizovi u molitvi i Majku Božiju za samolitvenicu, i svog anđela čuvara, i sve svete, te zajedno sa njima i pod njihovim pokrovom, pripadni svemilostivom Spasitelju.
Eto, to je sve! A sva mudrovanja i pametovanja u molitvi valja odbaciti.
Najbolje rukovodstvo u molitvenom delanju jeste molitveno pravilo predviđeno ustavom. Njega su ustanovili sveti bogonosni oci, čija je molitva i gore pomerala. Njih podražavajte, i po njihovom pravilu živite. Molite se u keliji onako kako je zapoveđeno ustavom. Hramovnu molitvu takođe tvorite kao što vam se nalaže. Navikavajte se na neprestanu molitvu na način koji vam se ustavom predočava. Pošto stanete na molitvu, saberite misli svoje, i, čitajući ili slušajući, sa svakom rečju sjedinjujte misao i osećanje – i to je sve. Ovome bi valjalo dodati još samo trud da se upravlja mislima, koje se, inače, nerado zadržavaju na jednom istom, i još – brigu da se molitveni trud ne prekrati po završetku molitvenog pravila, već da se nastavi i u ostalo vreme. Onaj ko ovo stekne, zaista je istinski molitvenik. Ukoliko čovek više istrajava na takvom molitvoslovlju, utoliko se većma pogružava u molitvu. Ukoliko je, pak, dublje pogružavanje, utoliko se lakše udaljavamo od onoga vidljivog, od onoga što nas okružuje, a nadalje i od samih molitvenih reči, približavajući se stanju u kome se u molitvi sa Bogom govori sopstvenim, a ne tuđim rečima, pa čak ne ni rečima, nego mišlju i srdačnim osećanjem. Eto čitave molitvene lestvice – jednostavne, i bez ikakvih mudrovanja i pametovanja!
Neka vam je, ipak, i ovo znano: kao što svako delo zahteva neki napor, tako se i na molitvi valja potruditi, pa čak i prenapregnuti, i telom, i, još više, duhom. Telu pripadaju stojanje, pokloni, molitvoslovlje, a duhu – pažnja, osećanje, udaljenje od svega i uznošenje ka Bogu. Radi se, dakle, o zajedničkom trudu tela i duha! Treba se primoravati i na jedan i na drugi napor. Zemljodelac ulaže veliki znoj dok pripremi i zaseje njivu, te, uz pomoć Božiju, sabira dobar rod… Potrudite se u molitvi, i dobićete sve što ištete, dostižući savršenstvo u molitvenom podvigu. Bez truda, pak, nećete postići ništa. Drvce se tare o drvce, i bukne oganj. Tako se i vi potrudite u stajanju, bdenju, poklonima, pa ćete zadobiti oganj molitve. Čovek mora da se primorava na svako dobro delo, a naročito na molitvu. I videvši trud naš i usrđe da zadobijemo savršenstvo u molitvi, Gospod će na nas nisposlati blagodat svoju i molitvenim oblakom oseniti duh naš. Ušavši u njega, duša će, poput Mojsija na Sinaju, licem u lice umno besediti sa Gospodom.
Neka bi vam svemilostivi Gospod podario ovaj dar, kako biste se pokazale savršene u molitvi, kao i veliki molitvenici – utemeljitelji molitvenog čina. Gospod vam je pomogao da izgradite hram. Sada se postarajte da mu same sebe prinesete kao dom duhovni, kao sveštenstvo sveto, prinoseći duhovnu žrtvu, blagoprijatnu Bogu, kroz Isusa Hrista. Tako ćete izbeći prekor: „Šta će mi mnoštvo žrtava vaših? Građa od koje se zida hram niste vi!“ Srca svoja prinesite Gospodu i od njih mu sazidajte hram u kome će rado počivati Duh Njegov, prinoseći vam blagoslov, i spolja i iznutra. Amin.
 
4. avgusta 1861. godine
u Kadomskoj ženskoj obitelji
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *