ПОУКЕ
ОГЛАСИТЕЉНЕ И ТАЈНОВОДСТВЕНЕ
ОГЛАСИТЕЉНА ПОУКА ШЕСТА[1]
1. Благословен је Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа,[2] благословен је и Син његов јединорођени. Јер, када ми у свом уму усхвалимо Бога, дужни смо да усхвалимо и Оца, да славослов Оца, Сина и Духа Светога не буде раздвојен. Отац нема неку другачију славу, а Син опет другачију; него је једна и иста слава као и код Духа Светог. Пошто је Син јединорођени у Оцу, када се прославља Отац, заједно са њим славу прима и Син. Пошто Синовљева слава происходи из части која се указује његовом Оцу, онда се узајамно са Сином величанствено поштује и Отац благог Сина.
2. Разум веома брзо закључује; међутим, језик има потребу у речима и у опширном тумачењу посредних појмова. Очи намах обујмљују велику количину звезда: али, ако неко жели да објасни шта је то звезда деница, шта је зорњача или било која друга звезда, тај ће морати да употреби многе речи. Наш ум у трену обујмљује земљу и море и све области света; али што он у трену замисли, многим речима се објашњава. Сви овИ примери веома су битни, али сви они једнако имају своје недостатке и веома су слаби да пруже пуно објашњење о Богу, пошто ми о њему не говоримо све, колико би требало казати (то је само њему једном познато), него само онолико колико је могуће човековој природи и колико наша слабост може понети. Ми не објашњавамо ко је Бог, него исповедамо да о њему немамо потпуно и савршено знање. У питањима о божанству велика је ствар свесност свога незнања. Дакле, величајте Господа са мном и усхвалићемо име његово заједно, заједничким силама сви (јер једноме само, немогуће је); уствари, ако се и сви удружимо, опет нећемо учинити оно што је и како је потребно. Ја не мислим само на вас, овде сабране, него кажем да, ако би се овце целе васељенске Цркве сабрале, и ове које су сада у животу и оне будуће, опет неће на достојан начин опевати Пастира свога.
3. Авраам је у свему био велик и частан, али само међу људима; када се појавио пред Богом срчано је исповедио истину: ја сам земља и пепео.[3] Рекавши за себе да је земља, није мислио на велику стихију, него је томе додао још и пепео, да би потврдио своју пропадљивост и слабост. Има ли ишта униженије и сићушније од пепела? Упореди пепео са кућом, кућу са градом, град са облашћу, област са римском империјом, а римску империју са целом земљом и са свим областима њезиним; а целу земљу упореди са небесима и свим оним што небеса садрже у себи; њезин однос према небесима је исти као однос главе точка са целим точком. Уз све то замисли да је ово видљиво небо много мање од другог, а друго од трећег; овај број помиње Писмо не због тога што има толико небеса, него што је за нас довољно да само овај број небеса познајемо. Ако би ти својим умом познао и сва небеса, ипак ни сва небеса не би на достојан начин могла да усхвале Бога Господа, па ма њихов глас био звучнији и јачи од грома. Ако толико пространа небеса не могу достојно да усхвале и поју Бога, зар ништавне материје као земља и пепео, могу бити у стању да узнесу достојну химну Богу или било шта достојно да кажу о Богу који садржи џео земни круг, а њезини становниии му делују као скакавци?[4]
4. Ако неко жели да казује о Богу, нека најпре испита пределе земље. Ти живиш на земљи и не знаш крај земљин – своје станиште; на који начин ћеш познати њезиног Творца? Видиш звезде, али њиховог Творца не видиш. Изброј звезде које видиш на небесима и тек тада причај о невидљивом који познаје свеколико мноштво звезда и свакој је име дао.[5] Капи кише које су недавно пале само на овај град, умало нас нису потопиле; да не кажем на град, узећу у обзир само твоју кућу; изброј капи које су на твоју кућу пале само у току једног часа, ако ти је могуће. Али, то је немогуће; познај своју слабост и увери се у Божију моћ. Он пушта капи кише[6] по целој васељени, не само оне које су сада пале, него оне које се стално и свагде изливају. Сунце, као творевина Божија, заиста је велико, али у односу према небу, веома је сићушно. Најпре погледај сунце отворених очију и тек потом истражуј о Господу његовом. Не тражи што је узвишеније од тебе и што је моћније од тебе не истражуј; што ти је омогућено, то схвати.[7]
5. Ако ти неко каже: па, ако је Божија суштина недостижна, због чега онда уопште говорити о томе? Међутим: ако не могу попити целу реку, зар да из ње не узмем онолико воде колико ми треба? Ако моје очи нису у стању да обујме цело сунце, зар да не гледам у њега ни онолико колико могу и колико ми користи? Зар да због тога што не могу појести све воће у великом врту у који сам ушао изађем гладан из њега? Хвалим и прослављам Онога који нас је створио. Таква је и Божија заповест која каже: све што дише нека хвали Господа.[8] Ја желим да прославим Владику, а не да истражујем (суштину његову). Свестан сам да нисам кадар достојно да Га прославим; но, побожним делом сматрам и то што ћу бар покушати. Мојој слабости снисходи сам Господ Исус када каже: Бога нико видео није никада.[9]
6. Неко ће можда казати: зар није написано да анђели ових малих једнако гледају лице Оца мога који }е на небесима.[10] Анђели виде Бога али не онако какав је Он сам по себи, него само онолико колико могу да појме и приме. Исус је казао да нико није видео Оца осим онога који је од Бога; тај је видио Оца.[11] Дакле, Анђели њега виде, али само колико могу да приме исто као и Арханђели или Престоли и Господства који виде Бога више од других, али много мање него је потребно. А видети колико је потребно може само Дух Свети са Сином. Јер Дух све испитује и познаје и дубине Божије.[12] Јединорођени Син познаје Оца заједно са Духом Светим – колико треба. Оца нико не познаје, каже Он, осим Сина и коме Син жели да открије.[13] Види Он Бога Колико треба и открива га заједно са Духом Светим кроз Духа колико сваки може да прими. Пошто јединорођени Син, као и Дух Свети, има заједничко божанство са Оцем, онда рођени без измене пре векова познаје родившег и родивши зна рођеног. Пошто ни анђели не знају Бога (јединорођени Син заједно са Духом Светим кроз Духа свакоме од њих открива по могућој мери примања), онда никоме од људи не треба да је непријатно да позна и исповеди своје незнање. Ја говорим сада и сви говоре у своје време; међутим, како говоримо, то не можемо описати; како ја да изрекнем Онога који ми је даровао реч? Ја имам душу и не могу да образложим њезина својства; како да образложим и изрекнем Онога који ми је даровао душу?
7. Нашој побожности довољно је да зна само да Бог постоји; Бог једини, Бог Суштаствени, који свагда постоји; који је свагда самом себи подобан; који нема Оца и од кога нико није силнији; кога никакав наследник не може лишити Царства; Бог многоименити и најсилнији и један по својој суштини. Иако се Он назива Благим и Правосудним и Сведржитељем и Саваотом, Он није различит и другачији. Него, будући је један и исти, Он открива безбројна дејства Божанства; Он није по једном својству већи, а по другом мањи, него је у свим својствима подобан самом себи. Он није само човекољубивошћу својом велик, а мали премудрошћу; његово човекољубије је једнако његовој премудрости. Не можемо казати да Он мало види, мало не види, пошто је Он сав Око, сав је Слух и сав је Ум. Он није као ми који делимично схватамо и делимично познајемо. Богохулна мисао је ово и божанске суштине недостојна. Он унапред зна шта ће се десити; Он је и Свет и Сведржитељ и све превазилази својсм добротом: од свих је бољи и од свих је премудрији; ми не можемо објаснити ни његова начела, ни његов изглед, ни његово обличје. Његов глас нигде нисте чули, нити изглед његов видели[14] каже божанствено Писмо. Због тога Мојсеј и каже Израиљцима: припремите ваше душе веома, јер обличја не видесте.[15] Ако је његово обличје сасвим немогуће описати, може ли онда његову суштину наш разум да појми?
8. Људи су многе измишљотине смислили и њима су многе заблудили. Једни су као бога поштовали ватру; други су за бога сматрали крилатог човека, базирајући се на добро написаним, али рђаво схваћеним речима: окриљем крила твојих заштитићеш ме.[16] Заборавили су они Господа нашег Исуса Христа, јединорођеног Бога, који за себе каже у Јерусалиму: колико пута сам хтео да саберем твоју децу, као што кокош пилиће своје сакупља под своје окриље и ви не хтедосте.[17] Не схвативши да се под окриљем подразумева заштитна сила његова, него расуђујући као да су у питању ствари човечанске, они несхватљиву силу представише себи човекообразно. Други се опет усудише да устврде како Он има седам очију јер на другом месту пише: седам је очију Господњих које гледају на земљу.[18] Ако Он има седам очију, онда је и његово гледање парцијално и појединачно, а не целовито: тврдити овако нешто равно је богохулству. Треба знати и веровати да је Бог у свему савршен, по Спаситељевој речи: Отац ваш небески, савршен је.[19] Савршен у гледању, савршен у сили, савршен величанством, савршен у предзнању, савршен у доброти, савршен у правосуђу, савршен у човекољубију; неограничен је местом, али је Творац места; у свему се Он налази, али ничим није садржан. Престо му је небо,[20] али Тај који седи на престолу узвишенији је од њега, а подножије је земља;[21] међутим његова сила протеже се и на подземље.
9. Једини је Он свудаприсутан, све види, све зна, све твори посредством Христа. Све кроз њега постаде и мимо њега ништа није постало.[22] Он је величанствени и неисцрпиви извор сваког добра, благотворна река, вечна светлост која непрестано сјаји, непобедива сила која снисходи слабостима нашим. Наш слух није у стању да поднесе ни само име његово. Можеш ли ти тајне Божије докучити или савршенство свемогућег или последње што је створио Сведржитељ, пита се у Јову?[23] Ако су последње од твари Божијих неиспитиве, како може бити схваћен Створитељ свега? Око није видело и ухо није чуло и у срце човеково није ушло што је Бог припремио онима који Га љубе.[24] Ако то што је Бог припремио не може бити схваћено мишљу нашом, можемо ли мишљу обухватити Онога који је све то припремио? О, дубино богатства и премудрости и разума Божија! Неиспитиви су судови његови и неистраживи путеви његови, каже Апостол.[25] Ако су путеви и судови неистраживи, може ли сам Он бити схваћен?
10. Толико је велик Бог наш и још већи је (ако бих све биће своје усмерио у језик и тада не бих био у стању да се о њему изразим и о њему кажем како треба; ако се и сви анђели удруже, ни они неће казати о њему исправно). Толико је Он благ и велик; међутим, човек се усудио да исклеше камен и за њега да каже ти си мој бог![26] Велико је слепило од таквог величанства доћи до оваквог ништавила. Дрво које је Бог засадио, а киша залила те је израсло, које ће на крају крајева завршити у ватри претварајући се у огањ и пепео, то дрво свенародно именују богом, а Бога истинитог презиру. Мало по мало и зло идолослужења се укоренило: и мачки и псу и вуку и свакој животињи почеше се клањати као богу уместо Богу; и лаву који прождире људе, поклонише се уместо најчовекољубијем Богу; поклонише се змији и аждаји који нас изагнаше из раја, а Онога ко је засадио рај презреше. Стидим се да кажем, али ћу казати: неки се чак луку поклонише. Вино је дато да би веселило срце човечије,[27] а они се и вину поклонише уместо Богу. Бог је пшеницу створио речју својом: нека пусти земља траву, биље које даје семе по своме роду,[28] да би хлеб снажио срце човечије; а они се поклонише Церери? И сада искачу варнице када се удари камен о камен; одакле се, дакле, појавио творац пламена – Вулкан?
11. Од куда су многобожне обмане јелинске? Бог је бестелесан; како се у прељубнике претворише ти које они сматрају боговима? Прећутаћу Јупитерова претварања у лабуда, срам ме је да говорим о његовим преображајима у вола, јер мукање је недостојно Бога прељубнички бог се појавио код Јелина и они се не стиде због тога. Ако је он прељубник, не може се онда називати богом! Они нам причају о смрти својих богова, о њиховој беди, о њиховим поразима и убиствима муњом; видиш колико су далеко одпали од овог величанства. Зар је залудан онда силазак Сина Божијег са неба, кад је рана толико велика? Зар је залудно дошао Син, који је дошао да би нама Отац постао познат? Видиш ли шта је покренуло јединорођенога да сиђе са Престола на коме је десно од Оца? Отац је постао презрен и Син је имао потребу да одврати заблуделе; требало је да Тај који је створио све, све принесе Владици свега; било је потребно зацелити рану. Шта је рђавије и теже од те болести у којој се људи клањају камену уместо Богу?
о јересима
12. Ђаво није настојао да овакве заблуде распространи само међу паганима; многи и међу хришћанима, додуше лажним, недостојно носе најслађе име Христово, пошто се усудише да нечастиво удаље Бога од његове творевине. Ја вам говорим о јеретичкој деци, срамотној и безбожној, која се претварају да љубе Христа, али у суштини Га мрзе. Сваки који хули на Оца Христовог, непријатељ је Сину. Они се осмелише да тврде како постоје два божанства: једно добро, а друго злобно. Велико је слепило то! Ако је Божанство, онда је оно несумњиво добро. А ако није добро, због чега га онда уопште називати божанством? Ако само Богу припада благост и доброта, онда њему припада и човекољубије, благотворност, свемогућство; овде је у питању следеће: или нека Бога називају именом или сходно његовом деловању; ако већ желе да Га лише његових божанских дејстава, онда нека Га Богом називају само по имену.
13. Осмелише се јеретици па тврде да постоје два бога, два извора добра и зла, и да су они нерођени. Ако су оба нерођени онда су бесумње једнаки, исте моћи; како се тама може помешати са светлошћу? Затим: да ли се они налазе на истом месту, да ли су заједно или су одвојени? Заједно, свакако, не могу бити, јер какво је заједништво светлости и таме,[29] пита Апостол? А ако су далеко један од другог, онда несумњиво и један и други имају неку своју област и засебно место; ако се налазе на засебним местима онда смо ми у извесној области под дејством и влашћу једног бога, и у том месту ми се клањамо само једном богу; овим схватањем ми попуштамо пред њиховом безумношћу. Испитајмо, стога, шта они кажу о добром Богу? Да ли је Он силан или немоћан? Ако је силан, како се онда могло родити зло против његове воље? И како може да постоји зла суштина када он то не жели? Ако он, знајући све ово, не може да се успротиви, онда морамо признати да је он немоћан! А ако ипак може да се успротиви, а то не чини, онда га морамо оптужити да је у сагласју са злим богом. Погледај сада њихово безумље; некад кажу да зли бог нема учешћа са добрим богом у управљању светом, а некад тврде да он управља само четвртином. Они кажу да је добри Бог Отац Христов, а Христа називају овим (видљивим) сунцем. Дакле, ако је по њиховој речи, свет настао од злог бога, а сунце се налази у свету, како онда Син доброг Бога, против своје воље, служи у владавини злог бога? Ми грешимо и прљамо себе ако овако говоримо; уосталом, говоримо због вас да не би неко од присутних, због незнања, пао у јеретичку заблуду. Знам да ћу овим речима упрљати уста своја и слух слушалаца својих, али то чиним ради користи. Много боље је слушати ружне ствари којима се изобличавају јеретици, него ли из незнања поклекнути пред заблудама. За тебе је много боље да се упознаш са јеретичким учењем и да га омрзнеш, него да из незнања паднеш у њега. Различито је учење јеретичког безбожја. Јер када се неко суноврати са јединог исправног пута; тада он већим делом својим пада у стрмен.
14. Изумитељ свих јереси јесте Симон маг. То је онај Симон који се помиње у Делима апостолским, који је хтео новцем да купи непродавиву благодат Духа Светога и који је чуо речи: не.ма ти удела у овим речима…[30] За њега је написано да од нас изађе, али не беше од нас.[31] Пошто су га апостоли одбацили од себе, он је дошао у Рим, водећи са собом Јелену, неку блудницу, тврдећи својим богохулним устима о себи као да се већ јавио на гори Синај као Отац; касније се код Јудејаца јавио као Исус Христос, али не у телу, него привидно, да би се најпосле јавио као Дух Свети којег је Христос обећао послати као Утешитеља. Град Рим се тако обмануо пошто је Клаудије поставио статуу у његову част са натписом на римском језику: Симону, богу светом!
15. Када се ова саблазан раширила, њу су изобличили два добра човека, Петар и Павле, старешине Цркве, који стигоше у Рим и умишљеног бога Симона поразише изненадном смрћу. Наиме, када је Симон обећао да ће се узнети на небо и да ће га узносити на ваздуху кола злих духова, тада су ови служитељи Божији клекнули и потврдили своју сагласност у жељи, по речи Господњој: ако се двојица или тројица од вас сложите у ма чему на земљи, даће вам се оно што тражите.[32] Својом молитвом они стрелу јединомислија одапеше на чаробњака и збацише га на земљу. Ништа није чудно, иако је дело веома дивно. Петар је имао код себе кључеве неба; недбстојно дивљења, јер и Павле беше човек, узнесен до трећег неба у рај где је чуо неизрециве речи које језик човеков не може исказати.[33] Он је из ваздуха спустио умишљеног бога који је заслужио да буде низведен у преисподњу. Он је први змај злобе; но, пошто је одсечена једна глава, корен злобе је поново пустио многобројне главе своје.
16. Керинт је разграђивао Цркву Божију истом силом као и Карпократ, Евионеј и Маркион – безбожни језик. Он је проповедао различите богове од којих је један био добар, други праведан, противуречећи тиме Сину који каже: Оче Праведни![34] Проповедао је при том другог Оца и другог творца света упркос следећим речима Сина: ако траву која се данас осуши, а сутра се у пећ баца Бог тако украшава;[35] такође: ако сунце Божије једнако греје добре и зле и ако киша пада и праведнима и неправеднима.[36] Он је изумитељ другог зла. Друга змија злобе јесте Маркион. Пошто су га изобличавала сведочанства Старог завета која се налазе у Новом завету, први се осмелио да оповргне сведочанства и благовештено учење вере да остави без сведочанстава, пошто је он најпре оставио Бога.
17. Након њега појавио се други – Василид, човек безобразан и нечастан, пргаве нарави који је јавно проповедао раскалашност. Ово зло је покушао да прошири и Валентин који је проповедао тридесет богова. Као Јелин није поштовао много богова; а када је постао хришћанин он је пао у заблуду те је дозволио постојање чак тридесет богова. Он је тврдио да је Вит (=бездан – сасвим приличи њему као бездану зла да своје учење започне безданом) родио Сигену (ћутање) и од ње родио Логоса (реч) што је код Јелина Јупитер. Његов Вит је гори од онога ко се сјединио са својом сестром. Јер Сигена је била његова ћерка. Видиш ли срамоту прикривену видом хришћанства? Он тврди да се од Вита родило осам Еона (векова), а од њих осамдесет, а од њих стодвадесет, мушког и женског пола. Одакле су они настали? Уочаваш ли пустословност њихових мисли? Где ћеш пронаћи доказе и сведочанства о постојању тридесет Еона? Пише да се Христос крстио у тридесетој години живота. Шта тих тридесет година уопште доказују, иако се Он крстио у тридесетој години? Није ли Он преломио пет хлебова ради пет хиљада људи? Па зар ћемо због тога казати да постоји пет богова? Или: зар због тога што је Он имао дванаест ученика својих, смемо тврдити како мора бити и дванаест богова?
18. Ово је све још неважно у поређењу са осталим срамотним учењима. Он тврди да последње божанство мора бити мушког и женског пола и то је, како се он усудио да каже, Софија (премудрост). О, безбожја! Та Премудрост је Христос, јединорођени Син Божији; а он је ту премудрост у свом учењу поштовао као жену, са тридесет стихија и последњу из реда богова. Он каже да је Софија зажелела да види првог бога и не плашећи се блеска његовог, пала је са неба и извргнута из броја тридесет; потом је почела да стење и у стењању је родила ђавола, а ридањем својим због пада, створила је море. Увиђаш ли нечастивост? Како се од мудрости може родити ђаво, од разума злоба, од светлости тама? Валентин наставља и тврди да је први ђаво затим породио друге ђаволе од којих су неки створили овај свет; тврдио је да је Христос сишао да би људе одвојио од Творца света!?
19. Да би их ти још више омрзао, чуј шта они говоре о Христу Исусу. Они уче да је после пада Софије, а да се број тридесет не би нарушио, сваки од двадесетдевет Еона, уступивши малену честицу од себе, произвео Христа; за њега устврдише да је и мушко и женско. Има ли ишта нечастивије од овога? Да ли је ико нечастивији од њих? Ја ти казујем о њиховим заблудама да би их ти што више омрзнуо. Избегавај и бежи од нечастивости и не поздрављај таквог човека да не би постао учесник бесплодних дела таме. Чак се ни не распитуј за њих и не настој да са њима ступиш у разговор.
20. Избегавај сваког јеретика, а нарочито оног који носи име маније (беснило) и који се недавно појавио у царству Прова (седамдесет година је прошло како је ово беснило и заблуда почело); још увек су живи људи који су својим очима видели ту јерес. Ипак, ти немој због тога што је он живео у скоро време да га избегаваш, него због злих догмата које он проповеда; одврати се од узрочника зла и ризнице сваке нечистоте; избегавај тога ко је прихватио најскрнавију од свих јереси. Он себе сматра важним у злу, те је сабрао све јереси и саставио их је у једну јединствену јерес, препуну богохулства и безакоња, којима разграђује Цркву (а највише оне који су у Цркви) и као лав прождире све на путу. Не обраћај пажњу на њихове ласкаве речи, ни на тобожњу смерност. Они су у души змије, пород аспидин. И Јуда је казао здраво, Учитељу! – да би Га потом издао. Не наседај на њихове целиве, него се чувај њиховог отрова.
21. Да не бисте помислили да га ја изобличавам напамет, укратко ћу вам казати ко је тај Манес, а понешто ћу казати и о науци његовој, пошто о том мрском учењу за цео живот не бих могао испричати све што треба. Казаћу само онолико колико ће теби бити од користи. Што рекох пре овога то ћу и сада казати да би они који не знају сазнали, а они који знају да памте. Манес није хришћанин: не! Нити је избачен из Цркве, као Симон; ни он, нити сви они који том учењу служе. Он је себи присвојио сва туђа учења, а како и на који начин, о томе треба пажљиво слушати.
22. Неки Скитиан, пореклом Сарацен, живео је у Египту; са јудејством, а ни са хришћанством, никакве везе није имао. Настанио се у Александрији и свој живот је проводио по угледу на Аристотела, написавши за то време четири књиге: једну, названу еванђеље, која не описује дела Христова, него је само назив исти; другу, названу Главе; трећу – тајне; четврту, коју његови следбеници и данданас имају у рукама, названу ризница. Имао је једног ученика по имену Теревинт; али када је Скитиан прешао у Јудеју и почео заводити ову област, Господ га је страшном болешћу усмртио прекративши тако деловање ове страшне заразе.
23. Ученик зла, Теревинт, као наследник злата и књига и јереси, када је дошао у Палестину и у Јудеји га почеше хвалити и кудити, одлучи да се пресели у Персију. Међутим, да га овде не би препознали по имену, он се прозвао Вуда. Уосталом, овде је он имао много противника у личностима жречева Митре[37] и после многих сукобљавања и препирки, он беше изобличен. Пошто су сви почели да га прогоне, он се скрасио код неке удовице. Ту је у највишим одајама њезине куће почео да призива духове ваздуха које манихејци и дан-данас, под проклетим смоквиним дрветом, призивају и пошто га је Бог поразио, пао је са врха куће и испустио дух свој. На такав начин је истребљена и ова друга звер.
24. Иза њега остадоше, као спомен, нечастиве књиге његове; удовица код које је живео постала је наследница и књига и иметка његовог. Пошто никаквих сродника није имала, нити кога ближњег, она је одлучила да за наслеђени новац купи себи дете; дететово име беше Куврик; посинивши га, она се својски трудила да га научи персијским наукама као рођеног сина свог, изоштривши тако злобни мач против човечанства. Куврик, несрећни роб, одрастао је међу философима; по смрти дотичне удовице постао је наследник и књига и новца њезиног. Да му његово робовско име Куврик не би наносило срамоту, он је себе прозвао Манес, што на персијском језику значи беседа. Пошто се он издавао за неког научника и беседника, он је себе и назвао Манесом, као да је у питању неки врсни беседник. Међутим, у време када је он покушао да придобије себи славу на персијском језику, Божији промисао, мимо његових намера, преобратио га је у свог личног обличитеља; желевши да својим именом прослави себе у Персији, он је тим истим именом Грцима потврдио да је своје име узео од појма беснило.
25. Он се дрско усудио да себе назове Утешитељем. Написано је да сваки који хули на Духа Светога, неће му се опростити.[38] Управо ту хулу он је посведочио прозвавши се Духом Светим. Слуга је узбунио целу васељену пошто се од трога потреса земља, а четвртога не може поднети, јер се слуга зацарио.[39] Иступивши свом силом, немогуће је обећао човеку. Син персијског цара се разболео; много је лекара долазило да га лечи, а Манес је обећао да ће га он излечити посредством молитве, као побожан човек. Лекари престаше да га лече и убрзо након тога дете је умрло; одмах се пронео глас о несрећи, а онај човек је ухваћен и бачен у тамницу, али не због тога што је преварио цара или што је склонио идоле, него због тога што је обећао да ће излечити болесно дете, а обмануо је, уствари, цара, односно, ако ћемо истину, због тога што је усмртио дечака. Јер то дете, које су лекари својом медицином и трудом могли излечити, он је убио, јер је удаљио од њега све лекаре и лекове и што се о болеснику није довољно бринуо.
26. У моме казивању о премногим његовим злоделима најпре упамти његово богохулство, а потом и његово робовско порекло; робовско порекло није срамотно, али је поступак, којим се роб прогласио слободним, веома будаласт; као треће памти његову обману учињену обећањем; као четврто смрт болесног детета; као пето његово затварање у тамницу и не само то, него и његово бегство из тамнице. Тај који је себе дрско називао утешитељем и подвижником истине побегао је; није он ни близу наследник Христа Исуса који је достојанствено ишао на Крст, него је он био противник Христов, побегуља. Персијски цар је одмах заповедио да се убију стражари тамнице којима је он побегао. Манесова гордост је узроковала дететову смрт, а његово бегство из затвора узроковало је смрт стражара. Зар томе, који је узроковао толике смрти, треба да се клањамо? Није ли требало да он, који се прогласио подражаватељем Исусовим, каже: ако мене тражите, пустите ове.[40] Није ли и он требао по примеру Јоне да каже: узмите мене и баците у море, јер због мене је сва ова пометња![41]
27. Побегавши из тамнице Манес је дошао у Месопотамију где га је са оружијем правде дочекао епископ Архелај; раскринкавши га пред судијама одабраним од философа, он је сабрао и слушаоце из јелинства, како судије из хришћанства не би били сувише снисходљиви. Кажи нам, упита Архелај Манеса, шта ти то проповедаш? А он, имајући уста као отворени гроб, најпре је почео да хули на Створитеља свега, говорећи: Бог Старог завета јесте изумитељ зла који за себе каже: Ја сам огањ који пали.[42] Мудри Архелај доскочио је његовој хули овим речима: ако је Бог Старог завета, по твојим речима, огањ, чији је онда Син тај који за себе каже дођох да бацим огањ на земљу?[43] Зар ти опонираш ономе који каже да Господ умртвљује и оживљава?[44] Због чега поштујеш Петра који је васкрсао Тавиту, а Сапфиру усмртио? Ако ти поричеш Бога због тога што је припремио огањ, због чега онда не поричеш и Онога који каже идите од мене у огањ вечни![45] Ако поричеш Онога који каже: Ја сам Бог који твори мир и уништава зло,[46] објасни онда због чега Исус каже: не дођох да донесем мир, него мач?[47] Дакле, ако тај и други говоре једно исто, онда је дужан да се и определи за једнога; или су добри и један и други ако су у сагласју; или, ако Исус није заслужио да Га поричу због његових речи, због чега онда хулити на Онога који то исто говори у Старом завету?
28. На ово Манес одговори: који Бог ослепљује? А Павле каже: у њима бог овога света ослепи разум неверника, да им не засветли светлост еванђеља.[48] Архелај га је на ово врло добро изобличио, одговоривши: прочитај претходне речи које гласе: ако ли је и покривено еванђеље наше, покривено је онима који пропадају.[49] Видиш ли да је оно скривено само за оне који гину? Није добро давати светиње псима![50] Сем тога, зар је само Бог Старог завета заслепио разум неверних? Није ли сам Исус казао: због тога вам говорим у причама да слушајући не разумете.[51] Зар је Он из мржње према њима желео да они не схвате? Или је у питању њихова недостојност, јер очи своје затворише?[52] Тамо где је зло самопроизвољно, ту нема благодати. Који има даће му се, а ко]и нема или мисли да има, одузеће му се.[53]
29. Може се, као што неки тумаче (образложење никако није рђаво), казати и ово: ако је и ослепљен разум неверника, то је са добрим циљем, да би се они окренули светим делима. Није речено да је Он ослепио њихове душе, него разум неверних. Речено значи следеће: ослепи зле помисли, блудне мисли и човек је спасен.Међутим, ти не желиш то на такав начин да схватиш. Постоји и друго тумачење. И сунце ослепљује људе који имају тупи поглед и болесни очима ослепљују због јаког светла, али не због тога што је својство сунца да ослепљује, него због тога што очи нису у стању да виде. Тако исто и они који болују неверјем срца нису у стању да гледају светлост Божанства. Није казано да је ослепљен разум дане би слушали еванђеље, него да им не засветли светлост еванђеља славе Господа нашег Исуса Христа.224 Свима је дозвољено да слушају благовест, али слава те благовести намењена је искључиво искреним служитељима Христовим. Свима који нису могли да слушају Господ је говорио у причама, а својим ученицима насамо растумачио је смисао приче. Блистање славе је намењено просвећенима, а неверне ослепљује. Ове тајне Црква открива свима који су оглашени; не постоји обичај да се ово открива паганима. Ми никада паганима не откривамо тајну о Оцу и Сину и Духу Светом.Чак ни пред оглашенима не говоримо отворено о тајнама, него колико је могуће, прикривено, да би верници који знају ово,размишљали о томе, а они који не знају да не би трпели штету.
30. Овим и многим другим речима змија је била поражена; Архелај је победио Манеса. Побегавши из тамнице, он сада бежи и одавде; бежећи од супарника он је стигао у неко забачено село слично змији која је, заобишавши Адама, приступила Еви. Архелај као добри пастир који брине о своме стаду, када је сазнао за Манесово бегство, истога часа је похитао за вуком не би ли га што пре ухватио. Манес, видевши свога неочекиваног прогонитеља, сакрио се, а потом и побегао; ово му је био последњи бег. Онај суд који је имао да прими пред Архелајем донели су му царски војници.Ухватили су Манеса и довели га цару. Цар га је прекорео због обмане и бега, исмејао је његов робовски статус, оптужио и стражарно проследио на смрт. По персијском закону Манесу је требало да се огули сва кожа са тела, а тело потом да се баци зверима као храна; кожа, као средиште злобних мисли била је, као мех, окачена на капији града јер се називао утешитељем и зналцем будућих догађаја, а није могао да предвиди своје бегство и хапшење.
31. Манес је имао тројицу ученика: Тому, Вада и Јерму. Никако не читај еванђеље по Томи, јер то није дело једног од дванаесторице апостола, него једног од тројице злих ученика Манесових. Нико се не дружи са душепогубним манихејцима који себе сматрају строгим испосницима, хранећи се плевом скуваној у води; који поричу Творца хране, а најбољу храну халапљиво прождиру; који уче да сваки који трга траву сам се у њу претвара. Ако они који тргају траву или неко друго зеље сами се у то претворе, у чега ће се онда претворити земљорадници и шумари? Колико су шумари и садничари посекли садница, а ко се од њих претворио у дрво? Заиста је смешно и достојно осуде овакво учење, па чак и срамно! Један и исти човек, као пастир овцама, који узме па закоље овцу на жртву или убије вука: у чега ће се он претворити? Много људи је ловило рибу или птице; у чега они треба да се претворе?
32. Нека на све ово одговарају Манесова деца и нека се труде над испразним умотворинама својим. Све који им донесу храну они радосно примају, али уместо благослова проклињу их. Ако им неки неразумни човек донесе било шта, (Манихеј) им каже да почекају мало код врата и ја ћу те благословити: затим, узевши у руке хлеб (ово су испричали сведоци, који су то гледали) Манихеј му рече: ја те нисам створио, да би одмах затим произнео клетву на Најузвишенијег и кунући се, почне да једе створено. Ако већ мрзиш храну, због чега се радујеш доносиоцу хране? А ако благодариш доносиоцу, због чега хулиш на Бога који је створио храну? Затим каже: ја те нисам сејао; нека буде посејан тај ко је тебе сејао! Ја те нисам жњао српом, нека буде пожњевен тај ко је тебе жњео! Ја те нисам пекао на ватри; нека буде испечен тај ко те је пекао. Врло лепо благодарење!?
33. И до сада речено велико је злодело, али ништа није у поређењу са другим. У присуству мужева и жена ја не смем говорити о њиховом крштењу; не смем говорити у чега они умачу смокву и дају је жалосним људима. Покушаћу да наговештајима то објасним и опишем. Нека мушкарци замисле оно што им се дешава у сновима, а жене нека имају у виду шта им се дешава при месечним чишћењима. Заиста су скверна уста која говоре ово! Зар су презренији Јелини? Јесу ли безбожнији Самарјани? Јесу ли Јудејци злобнији? Да ли је блудник већи грешник од њих? Блудник у једном трену савршава дело похоте; оскврнитељ осуђује свој поступак и жели да се умије, јер је свестан гнусности поступка. А манихејци своју срамоту стављају посред њиховог жртвеника поштованог и прљају њоме и језик и уста, а ти, човече, из таквих уста уважаваш и прихваташ учење њихово!? Са таквим човеком се сусрећеш, грлиш и љубиш!? Ниси ли дужан да поред остале њихове нечастивости избегаваш и такве људе који су гори од раскалашних и гнуснији од општепознате блуднице?
34. О томе ти Црква благовести и поучава те; она се дотиче њихове прљавштине да би тебе сачувала од прљавштине. Говори о ранама да ти не би био рањен. За тебе је довољно да само оволико знаш, а чувај се да не искусиш то све опитом. Бог грми; ми сви дрхтимо, а они богохуле. Бог шаље муњу; ми сви падамо ничице, а они својим језиком псују небеса. Исус казује за свога Оца да његово сунце једнако обасјава зле и добре и да киша једнако пада и праведницима и грешницима.[54] А они тврде да киша долази од љубавне насладе; они се усуђују да тврде како на небу постоји нека лепа дјева и лепи младић; они у своје време, као камиле или вуци, имају свој срамотни нагон и у зимском периоду младић похотљиво кидише на дјеву; још кажу да она бежи од њега, а он је непрестано јури, због чега долази до знојења од кога настаје киша. Ово је све записано у манихејским књигама; ми смо то прочитали, јер нисмо веровали њиховом казивању. Ради предострожности ми вас упознасмо са њиховим погубним учењем.
33. Нека нас избави Господ од такве заблуде, нека у вама побуди непријатељство против змије да би ви, као што оне вребају пету вашу, сатирали главе њихове. Памтите казано вам: какво сагласје ви треба да имате са њима? Шта је заједничко светлости и тами?[55] Шта је заједничко Цркви и манихејској прљавштини? Овде је поредак, доброчинство, светост, непорочност, овде се осуђује чак и срамотно гледање на жену[56] ради похоте, овде је брак чист, овде је уздржање постојано, девственост је равноанђелска, овде се узима храна са благодарењем, овде се исказује побожност Творцу свега; овде се клањају Христу, овде вас уче страху и трепету пред оним који излива кишу; овде узносимо славослов ономе који грми и који шаље своју муњу.
34. Оједини се са овцама; не одвајај се од Цркве, избегавај чак и оне који су некад били оптужени за ово. Ако се ниси уверио да су дуго времена провели у кајању, немој им веровати. Предана ти је истина о једновласности Божијој; распознај, као траве, учење. Постани искусни купац, добро држи, од зла бежи.[57] Ако је и на теби некада било ово зло ти, познавши заблуду, одбаци га од себе. Тада ћеш ступити на пут спасења ако избљујеш бљувотину и ако је свим срцем омрзнеш; ако се одрекнеш ње, али не само устима, него и душом; ако се будеш клањао Христовом Оцу – Богу Закона и Пророка; ако познаш да Благи и Правосудни Бог јесте један и исти Бог који све вас да сачува од заблуда и саблазни и да вас одржи постојане у вери, у Христу Исусу Господу нашем; њему слава у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Говорена без припреме у Јерусалиму онима који се припремају за просвећење: о једноначалности Божијој, на речи: Верујем у једнога Бога… и о јересима; на речи Исаијине: обнављајте се у мени острва Господ ће спасти Израиљ спасењем вечним; неће се постидети, ни посрамити до века, и даље; Ис 41:1; 45:16,17.
- 2 Кор1:3
- Пост 18:27.
- Ис 40:22
- Пс 147:4
- Јов 36:27
- Сирах 3:21, 22
- Пс 151:6.
- Јн1:18
- Мт 18:10
- Јн 6:46
- 1Кор2:10.
- Мт 11:27
- Јн5:37
- Пон зак 4:15.
- Пс16:8.
- Мт 23:37
- Зах4:10
- Мт 5:48
- Ис 66:1
- Дела7:49
- Јн 1:3
- Јов 11:7
- Ис 64:4; И Кор 2:9
- Рм 11:33
- Ис 44:17
- Пс 104:15.
- Пост1:11.
- II Кор 6:14.
- Дела 8:21, и даље
- I Јн 2:19
- Мт 18:19
- 2 Кор12:4
- Јн 17:25
- Лк 12:28
- Мт5:45
- Тако се назваше поклоници сунца.
- Мк. 3, 29
- Приче 30:21-22
- Јн18:8
- Јона 1:12.
- Пон зак 4:24.
- Лк 12:49.
- I Цар 2:6.
- Мт 25:41.
- Ис 45:7.
- Мт 10:34.
- II Кор 4:4.
- II Кор 4:3.
- Мт 7:6.
- Мт 13:13
- Мт 13:15
- Мт. 25:29.
- Мт5:45.
- II Кор 6:14.
- Мт5:28
- I Сол 5:21, 22
