ПОУКЕ
ОГЛАСИТЕЉНЕ И ТАЈНОВОДСТВЕНЕ
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ[1]
Поуке светог оца нашег Кирила, архиепископа јерусалимског, које сада издајемо на словенском језику, преведене су већ много пута, као што потврђују рукописи сачувани у разним библиотекама, али су први пут штампане 1772. године у московској синодској штампарији.
Још од раније, када се сва издања продаше и несташе, не само свештенослужитељи као проповедници Речи Божије, него и православни хришћани Грчко-Руске Цркве, лишише се поучног дејства овог великог учитеља Источне Цркве.
Са тих разлога поново се издаје ово дело на руском језику, колико за потребе и руковођење служитељима Речи у тумачењу догмата православне хришћанске вере, толико и на духовну корист сваког побожног читаоца.
Свима онима, пак, који немају довољно знања у области црквене историје, сматрамо нужним да у најкраћим цртама изнесемо овде уводну поуку о оглашенима и новопросвећенима, којима су ове поуке биле упућене.
У древној хришћанској Цркви постојале су две врсте људи: просвећени св. Крштењем и они који су желели да приме Крштење; први се називаху вернима, а ови други оглашенима. Назив оглашени потиче од речи оглашение, на грчком κατήχησης (катихизис), односно, основно поучавање у догматима вере ономе који жели да постане хришћанин. Због тога су они којима је предавана ова поука, називани оглашенима. Разлика између оглашених и верних била је у томе што су верни имали право да присуствују целом току богослужења и да учествују у свим молитвама које се за то време читају или поју, али и да се причешћују светим тајнама тела и крви Христових, да слушају Символ вере, молитву Господњу: Оче наш, и поуку о најузвишенијим тајнама хришћанске вере, док оглашенима ово није било дозвољено. Но, и међу оглашенима је постојала извесна разлика.
Некима од њих, након довољне поуке и испита њихове одлучности да приме веру хришћанску, беше говорено о штетности паганског сујеверја, али и о основним догматима вере: о јединству Божијем, о суду и васкрсењу мртвих заједно са тумачењем Старог и Новог завета… Међутим, тајна Свете Тројице и Символ, њима као младима у вери није казивана. Некада им је дозвољавано присуство на сабрањима верних, али у савршавању тајне Евхаристије нису учествовали. Када је свештенослужитељ својим трикратним позивом: оглашени изађите, наговестио почетак Евхаристије, они су морали изаћи из храма и за њима су затварана црквена врата уз громогласни свештеников позив: врата, врата пажљиво пазите: на тај начин они нису ни ушима, ни очима, учествовали са вернима у предстојећим молитвама. Јер Светиња је за Свете, односно, за верне је савршавана. Свети Златоусти у том смислу каже да ми Тајну вршимо при затвореним вратима, пошто забрањујемо улаз непросвећенима.[2]
Неки опет од оглашених, будући унеколико већ просвећени поуком у познању основних истина хришћанске вере и еванђелских истина, припремали су се, пред Пасху, за примање тајне Крштења. Овој врсти оглашених св. Кирило је упутио и казивао своје поуке које се називају огласитељне и има их 18 на броју. У то време они су се већ називали просвећујући се и крштавајући се тј. они који су спремни за примање Крштења. Њима је предавано пуно и опширно излагање Символа вере и укратко им је тумачено о тајнама: верни су за то време узносили усрдне молитве за њих, почев од среде четврте седмице Великог поста до Велике Суботе у који дан су оглашени приступали тајни Крштења. Тајноводствене поуке говорене су после Пасхе новопросвећенима тј. онима који примише тајну Крштења на Велику Суботу.
Поуке, говорене онима који се припремају за Крштење и онима који примише Крштење, у Јерусалиму изазиваху велику пажњу и нестрпљење; пламеност ишчекивања била је већа него у неким другим црквама. Свети Кирило Јерусалимски први се истакао у оваквој проповеди и активности, не само у Јерусалиму, него је својим радом дао пример и осталима како да предају хришћанске догмате; његов рад је био у свему достојан подражавања.
Поуке овог знаменитог Учитеља толико беху уважене на Истоку да су их свети оци користили не само као руководство у проповедању Речи Божије, него су оне преведене и на арапски језик. Љубитељи старина са истим жаром, врло брзо, преведоше их и на латински, пољски и француски језик.
Мада је словенски превод ове књиге учињен врло рано (по сведочанству неких писаца пољски превод је учињен управо са словенског), ипак он није свима био доступан и познат све до штампаног издања 1772. године, а дело је труда преосвештеног Амвросија, архиепископа московског, који је много тачнији од древног превода. Неки су опет, као регуларно дело св. Кирила Јерусалимског сматрали књигу под називом Кирила Јерусалимског о другом доласку Христовом. У изворнику књига садржи петнаест огласитељних поука овог светог оца; међутим, током времена овој књизи је прилепљено мноштво других и св. Кирилу страних тумачења, што сваки пажљиви читалац може лако да установи, јер су многи додаци настали у каснијим вековима; о томе сведоче и црквени учитељи: св. Златоусти, Епифаније, Дамаскин, Теофилакт, па чак и руски патријарси који у време св. Кирила, који је проповедао еванђеље око 340. године после Христовог Рождества, нису ни били живи.
Штампајући овај превод на руском језику трудили смо се и настојали да смирено и побожно измолимо од побожних читалаца разумевање за све недостатке, уздајући се да ће овај скромни труд донети обилни плод свима који траже духовно назидавање и усавршавање; молимо се да благодат Божија, која је оплодотворила побожно говорљива уста св. Кирила, оспособи срца читалаца ове књиге, како би у њима израсла чиста семена еванђеоског учења и да буду способни да приме сто пута плодотворнија класја оне пшенице која ће се удостојити да буде сабрана у вечну житницу Господа жетве, Спаситеља нашег Исуса Христа.[3]
НАПОМЕНЕ:
