ПОУКЕ ОГЛАСИТЕЉНЕ И ТАЈНОВОДСТВЕНЕ

 

ПОУКЕ
ОГЛАСИТЕЉНЕ И ТАЈНОВОДСТВЕНЕ

 

 
ОГЛАСИТЕЉНА ПОУКА СЕДМА[1]
 
1. Синоћ сам вам довољно говорио о једновласности Божијој; када кажем довољно, не мислим да су моје речи биле савршене (овако шта немогуће је смртном бићу), него да сам казао довољно у односу на моју маленкост и слабост. Говорио сам вам и о многим јеретичким обманама и многоразличитим заблуделим мишљењима. Данас ћемо, изобличивши њихову срамоту и душевни отров, и образложивши њихово учење (ово не чиним да бих им нанео штету, него да бих их спасао), поново своју реч усмерити против њих кроз спасоносне часове поуке у правоверју, сједињујући са достојанством једновласности Божије достојанство Очинства, верујући у једног Бога Оца. Ми нисмо дужни да верујемо само у једнога Бога, него смо у исто време обавезни да побожно признамо како је Он и Отац јединорођеног СиНа, Господа нашег Исуса Христа.
2. Наше расуђивање је узвишеније од јудејског; они, истина, признају једног Бога Оца (мада су и ово врло често поништавали падањем у идолослужење), али не признају да је Он и Отац, Господа нашег Исуса Христа, умствујући против својих пророка који у божанственом Писму јасно кажу: Господ ми рече: ти си мој Син, Ја те данас родих.[2] Међутим, они непрестано устају и ропћу на Господа и на Христа његовог,[3] мислећи да се Оцу може угодити и без поштовања Сина; они једноставно не знају да се Оцу не може доћи осим кроз Сина који за себе каже: Ја сам врата… и: Ја сам пут.[4] Како се неко уопште може удостојити да приђе Богу ако избегава пут који приводи Оцу и бежи од самих врата? Они противурече и ономе што пише у 88. псалму: он ће ме звати: ти си отац мој, Бог и заступник спасења и ја ћу га учинити првенцем, вишим од царева земаљских.[5] Пошто они упорно настоје да докажу како се ове речи односе на Давида или Соломона, или на неког другог, онда нека нам објасне на који начин престо овог Цара, којег благовесте њихови пророци, јесте као дани небески, као сунце пред лицем Божијим и као месец постојани?[6] Како се не постиде написаног: из утробе пре денице родих Те;[7] као и: бојаће се Тебе док је сунца и месеца;[8] бесмислено је све ово односити на некога од људи.
3. Али, нека их; нека Јудејци по свом уобичајеном неверју блуде када то већ желе, како по питању ових речи, тако и по питању сличних. Ми ћемо прихватити правоверје, клањајући се једном Богу, Оцу Исуса Христа. (Тврдити да ће Тај који свима дарује силу рађања, ове сили лишити себе самог, јесте безбожно и срамотно дело). Верујем у Једнога Бога Оца; нека се на овај начин вера у Христа, још пре но што почнемо да је износимо и образлажемо, усели у срца ваша, не одступајући ни мало од онога што је казано за Оца.
4. Чим се изговори, име Отац већ подразумева и Сина, као и кад се изговори име Син, одмах се замишља и Синовљев Отац. Ако је Он Отац, онда је Отац, свакако, свога Сина и ако је Син, онда је Син свога Оца. То је разлог што смо речима: у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог, пре но што исповедисмо да је Он створио небо земљу, најпре назвали Бога Оцем да не би неко погрешно закључио, када касније исповедимо: и у једнога Господа Исуса Христа, да Јединорођени заузима друго место, тек после неба и земље; наименовањем Бога Оцем, сваки од нас у свом размишљању о Оцу одмах подразумева и Сина, пошто између Оца и Сина не постоји ништа што би их раздвајало.
5. Иако је Бог Отац многих, ипак то не треба схватати у личном смислу; по природи и по самој истини, Он је Отац само јединорођеног Сина, Господа нашег Исуса Христа, али не тако да је у времену Он почео да постоји као Отац, него је од вечности Отац Јединорођеном; Он није прво био без Сина, а касније тек, пошто је сам о себи размислио, родио је Сина. Отац пре сваког бића, пре сваког знања, пре времена и пре свих векова има достојанство Оца; Отац је дужан да се поштује због свога очинства више него због било ког другог свог савршенства и достојанства; Он је постао Отац не услед страсти или незнања или сједињавања; Он је Отац без истицања, без умањивања, без измењивања. Јер, сваки дар }е савршен и озго је, долази од Оца светова и у њему нема измене или пролазности светиње;[9] савршени Отац рађа савршеног Сина и све предаје рођеном; све је мени предао Отац мој,[10] каже Син. Јединорођени због тога и поштује свога Оца: Ја поштујем свога Оца, каже Син; и још: Ја одржах заповести Оца мога и боравим у његовој љубави.[11] Због тога и ми, заједно са Апостолом понављамо: благословен је Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац штедрости и Бог утехе; тога ради преклањамо колена Оцу Господа нашег Исуса Христа од кога свако очинство и на небу и на земљи потиче,[12] и прослављамо Га заједно са Јединорођеним. Сваки који пориче Оца пориче и Сина, а који исповеда Сина зна и за Оца и ми знамо да је Господ Исус Христос, на славу Бога Оца.[13]
6. Дакле, клањамо се Христовом Оцу, творцу неба и земље, Богу Авраамовом, Исааковом и Јаковљевом, у којег част је и раније овде био подигнут храм. Нећемо се освртати на јеретике који одвајају Стари завет од Новог, него ћемо веровати у Исуса Христа који пита: зар не знате да мени треба бити у ономе што је Оца мога?[14] А на другом месту: склоните то одавде; не чините од дома Оца мога тржницу.[15] Овим речима Он јасно потврђује да је храм, који је раније постојао у Јерусалиму, дом његовог Оца. Ако неко по своме неверју жели да има још неке јаче доказе о томе да Христов Отац јесте и Творац света, нека чује онда његове речи: не продају ли се две птице за један динар? Али ни један од њих неће пасти без воље Оца мога који је на небесима.[16] Или: погледајте на птице небеске које нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, него их Отац ваш небески храни.[17] И још: Отац мој до сада дела и Ја делам.[18]
7. Међутим, да не би неко од вас, било из незнању или по злурадости, из следећих Христових речи: усходим Оцу своме и Оцу вашем[19] закључио како је Он једнак са праведним људима, сматрам нужним да одмах кажем како је овде, иако је помињање Оца јединствено, смисао различит. Знајући ово и Христос предострожно каже: усходим Оцу своме и Оцу вашем, а није просто казао усходим Оцу нашем, него прво говори за себе: Оцу своме, који је његов Отац природом, а потом додаје и Оцу вашем, који је наш Отац по усиновљењу. Мада ми примисмо пуно право да у молитви кажемо Оче наш, који си на небесима,[20] треба знати да је то само дар Божијег човекољубија. Ми не називамо њега Оцем у смислу да смо од њега рођени природним начином, него смо његовом човекољубивошћу удостојени да Га тако ословљавамо, пошто смо Очевом благодаћу преведени из стања слуге у стање усиновљења кроз Сина и Духа Светога.
8. Ако неко жели да зна због чега Бога називамо Оцем, онда нека послуша доброг учитеља Мојсеја који каже: није ли те сам Отац овај задобио, начинио и створио?[21] Такође и Исаија каже: сада, Господе, ти си наш Отац, а ми смо блато, сви смо дело твојих руку.[22] Благодат коју благовестише Пророци јасно нам открива да ми њега називамо Оцем не по природи, него по божанској благодати и усиновљењу!
9. Да би ти још боље познао да се у божанском Писму под Оцем не подразумева свагда небески Отац, чуј речи Павлове: ако и многе учитеље имате у Христу, ипак нису многи очеви: ја вас својом благовешћу родих у Христу Исусу.[23] Павле је био отац Коринћанима, али не телесним рођењем, него поуком у вери и рађањем духом. Послушај и Јовове речи: ја бејах отац немоћнима.[24] Овде он не назива себе оцем који је родио бедне, него што јео њима водио бригу. Сам јединорођени Син Божији, пошто је био прикуцан на крсно дрво, спазивши Марију, своју Мајку по телу и Јована, љубљеног ученика свога, рече: ево ти Мајке, а Марији: ето ти сина,[25] желећи да их научи дужној љубави. То што пише код Луке: беху ту отац и мајка његова чудећи се, не треба схватати у буквалном смислу. Јеретици су се управо за ове речи качили тврдећи да је Он рођен од мужа и жене. Међутим, као што је под крстом Марија названа мајком Јовановом из љубави према њему, а не у смислу да га је родила, тако је исто овде, код Луке, Јосиф назван оцем Христовим због старања према њему, а не у смислу да Га је родио (еванђеље сведочи да Јосиф није познао Марију док не роди сина свога првенца[26].
10. Ово вам говорим у даху, као у пролазу, ради спомена и напомене. Сада ћемо додати и друго сведочанство из кога ћете познати да се Бог не назива Оцем људи у правом смислу речи. Код Исаије налазимо ове речи усмерене на Бога: Ти си Отац наш иако Авраам не зна за нас и Сара нас не роди.[27] Треба ли овоме било шта додати? Псалмопесник такође каже: нека се постиде од лица његовог, Оца убогих и судија удовицама.[28] Није ли сваком јасно да се Бог овде назива Оцем убогих, који недавно изгубише родитеље, у смислу његовог старања и бриге о њима, а не у смислу да се они родише од њега?! Дакле, Бог је Отац људима по усиновљењу, а не по рођењу; по рођењу и природи, а не по усиновљењу, Он је Отац само јединорођеном Христу; Оцем људи Он постаје у времену, а Отац Христов је пре времена и векова, као што сам каже: прослави сада мене Оче славом која }е у теби и ко}у имадох у теби пре но што свет постаде.[29]
11. Ми верујемо у једног Бога Оца, неиспитивог и неизрецивог, кога од људи нико видео није; јединорођени Син његов показа Га.[30] Он је од Бога и Он је видео Оца којег ни лице анђела не може да гледа на небесима;[31] они могу да Га виде само у сразмери свога чина, а у пуном сјају Оца могу да виде једино Син и Дух Свети.
12. Рекавши све ово и указавши укратко на сва места у којима се Бог назива Оцем, ја не могу да се не узбудим због неблагодарности људи. Бог, по своме неизрецивом човекољубију, благоизвољева да се назове Оцем људи; небесни, Оцем земних; Творац векова, Оцем оних у времену; Сведржитељ целе земље, Оцем оних који на земљи наликују скакавцима; а човек, напустивши небеског Оца, рече дрвету: ти си мој бог, и камену: ти си ме родио.[32] Стога и ја мислим, као што пише у псалму за род људски: и заборави људе твоје и дом оца твога,[33] кога си ти изабрао за оца и кога си примио у твоју погибао.
13. Не само дрво и камење, неки одабраше за оца свога чак и Сатану, душегубца. Изобличавајући такве Господ је казао: ви творите дела оца вашег, ђавола![34] Он није отац људима по природи, него по томе што их обмањује. Као што се Павле назива и сматра оцем Коринћана због предатог им учења, тако исто и ђаво се назива оцем оних који му се добровољно предадоше и сјединише са њим. Ми се нећемо сагласити са онима који рђаво схватају речи: тога ради познају се деца Божија и деца ђаволова.[35] Неки ове речи схватају у смислу да ће се поједини људи спасти, односно, погинути, по природи. У ово свето усиновљавање ми не ступамо услед неопходности, него добром и слободном вољом. Јуда није својом природом постао син ђавола и син погибељи. Јер, како би он онда пре но што је то постао, могао у име Христово изгонити злодухе и бесове; ђаво не изгони ђавола. Такође ни Павле не би постао проповедник еванђеља, с обзиром да је претходно био гонитељ. Добијање и стицање усиновљења зависи од воље свакога, како каже Јован: онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име његово.[36] Не пре вере, него кроз веру, добровољно, удостојисмо се да постанемо деца Божија.
14. Дакле, знајући све ово, живимо духовни живот да бисмо се удостојили усиновљења Богу. Они који се руководе Духом Божијим, јесу синови Божији.[37] Никакве користи немамо ако се називамо хришћанима, а то звање не посведочавамо хришћанским делима; у том случају и на нас ће се односити прекор Христов, да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова.[38] Јер, ако Оцем називамо онога који нелицемерно суди свакоме по делу, онда треба у страху да проводимо дане живота; не љубећи света ни што је у свету: ако неко љуби свет, нема Очеве љубави у њему.[39] Дакле, љубљена децо, приносимо славу небеском Оцу делима својим да сви виде добра дела наша и прославе Оца нашег који је на небесима;[40] сву своју бригу препустимо њему, јер зна Отац наш шта нам је потребно.[41]
15. Поштујући Оца небеског, поштујмо и наше оце по телу, јер Господ сам заповеда у пророцима: поштуј оца свога и матер своју да дуго поживиш и срећан будеш на земљи.[42] Нека ове заповести памте нарочито они којима су родитељи живи; децо, слушајте своје родитеље у свему: то је угодно Господу.[43] Господ није просто казао: који љуби оца или матер није мене достојан, да ти не би по својој лакомислености погрешно закључио да њих не треба поштовати, него је додао: више него мене.[44] Ову заповест треба уважавати када наши земаљски оци мудрују противно Оцу небеском, али ако они нама ниучему не ометају дело побожности, а ми својом лакомисленошћу паднемо у разврат и заборавимо њихова доброчинства према нама, тада на нас пада изрека: који опсује оца или мајку, нека смрћу погине.[45]
16. Превасходно и прво дело хришћанске побожности јесте поштовање родитеља и узнаграђивање њихово током нашег васпитавања. Ако бисмо им ми, за њихов труд, узвратили у великој мери, ипак их никако не можемо родити. Они треба да буду спокојни и задовољни нама и да нас утемеље у добру својим благословима, као што је учинио спотакнути Јаков, како би нас Отац небески, примивши ову благодарност и расположење наше воље, удостојио заједничког места са праведницима који у царству Оца нашег блистају као сунце.[46] Њему нека је слава са јединорођеним и Спаситељем Исусом Христом и са Светим и животворним Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Говорена у Јерусалиму онима који се припремају за просвећење; говорено без припреме на речи посланице Ефесцима: тога ради приклањам колена своја Оцу…, и даље (Еф 3:14).
  2. Пс2:7
  3. Пс 2:2.
  4. Јн 14:6; 10:7
  5. Пс 89:26-27.
  6. Пс 89:29, 36-37.
  7. Пс 110:3
  8. Пс72:5
  9. Јак 1:17
  10. Мт 11:27
  11. Јн 8:49; 15:10
  12. II Кор 1:3; Еф 3:14,15.
  13. 1Јн2:22, 23
  14. Лк2:49.
  15. Јн2:16
  16. Мт 10:29.
  17. Мт 6:26
  18. Јн 5:17
  19. Јн 20:17.
  20. Мт6:9.
  21. Пон зак 32:6
  22. Ис64:8
  23. 1Кор4:15
  24. Јов 29:16
  25. Јн 19:27, 26.
  26. Мт1:25
  27. Ис 63:16
  28. Пс68:5
  29. Јн 17:5
  30. Јн 1:18
  31. Јн6:46
  32. Јер2:27
  33. Пс 45:11
  34. Јн 8:41
  35. I Јн 3:10
  36. Јн 1:12
  37. Рм8:14
  38. Јн8:39
  39. I Петр 1:17; I Јн 2:15
  40. Мт5:16
  41. I Петр 5:7; Мт 6:8
  42. Изл 20:12
  43. Еф 6:1
  44. Мт 10:37.
  45. Мт 15:4
  46. Мт 13:43

Comments are closed.