POUKE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

POUKE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

Neka Gospod Isus Hristos postane
naše srce i naš život

 
Velika je korist za svakoga čoveka ako Hristos za njega postane i njegovo srce i njegov život. I ne samo da je to dobro za toga čoveka, nego je to dobro i za sve one koji su u njegovoj blizini, jer, svaka se sila svagda nalazi u središtu i odatle ona se širi, poput talasa, svuda i deluje na sve ono na šta na tom putu nai|e. I onaj koji je, najverovatnije zbog lenjosti svoje, lišio sebe ovako velikog dara Božijeg, taj mnogo toga uskraćuje i sebi i drugima zbog toga što Hristos nije u njemu, u njegovom životu i u njegovom srcu. Pomolimo se Gospodu da On postane srce za svakoga čoveka i da On bude Život onima koji su umrli za želje ovoga sveta, a da bude smrt za one u kojima još uvek živi stari, grehu okrenut čovek. Pomolimo se da ti, grehom ophrvani ljudi, ne šire oko sebe lažni život ako već ne žele da žive u istini.
Svako ko se žali na lenjost i na hladnoću u duši, trebalo bi da dobro pogleda u sebe, da slučajno u njega nije ušla neka od
pomisli koje čoveka vuku ka dole umesto da ga uzvoce u visinu. Takve misli su svagda one kroz koje nešto prisvajamo za sebe, kada nešto pripisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvale, primećivanje nedostataka na blihsnjima i osećaj neke naše superiornosti nad drugim ljudima. Zato se pomolimo Gospodu, neka nas iskuša, neka nas isproba, neka nam otvori oči da vidimo da li smo na putu bezakonja, a ako jesmo, pomolimo se i potrudimo se da se uputimo ka putu u život večni.
Ništa se ne dešava slučajno. Sve to šta nam se događa, događa se po promislu Božijem. Sve što nam se dešava, dešava se ili kao kazna, ili kao pouka. Na svetu je bezbroj ljudi koji su hipohondri i onih koji su oštećenoga uma, onih koji podnose neprijatnosti ovoga života, a opet, i ako nisu u stanju da sami brinu za sebe, njih čuva promisao Božji. I često se čuje pitanje zašto je to tako? Možda je to tako jer je u njima ranije bilo mnoštvo dobrih misli i osećanja, možda zato što su pre te bolesti učinili neko dobro delo, pa ih zbog toga nije napustila blagodat Božija, nego je ona
i dalje postojano u njima? Ako neprijatelju duše i biva dopušteno da se igra ljudskim životom, zar to nije zato što ranije u tome čoveku nisu bili postojani principi dobra, bez kojeg nema blagodati koja štiti svakoga od nas? Upravo zato bi oni koji su se prihvatili službe duhovnog prosvećenja, trebalo da se dobro zamisle nad time da li se svagda dovoljno staraju da njihovo učenje dobije pomoć nebesku u neprekidnoj borbi protiv sila mraka? Da li dovoljno ulaze u dušu onih kojima daju savete? Da li se njihove pouke zaista sprovode u svakodnevnom životu? Sa ovakvim mislima treba pribeći Bogu i istrajavati na tome da ojačamo u sebi revnost ka svemu onome što je dobro i dušekorisno. To bi, svakako, bilo pravilnije, korisnije, milije Gospodu, nego li raditi na tome da nesrećnu smrt prikrivamo svečanim i raskošnim pogrebom.
Nemože se opovrgnuti istina da se i u toku dana mogu videti zvezde, ali to je moguće iz dubine koja mora biti uska i okomita, nedostupna za svetlost sunca. Isto se dešava i sa svakim od nas jer što je čovek
dublje u svome smirenju, to je njemu lakše da vidi Nebo.
Svakome onome ko se trudi zarad svoga spasenja, moglo bi se i trebalo bi mu se reći: Nema potrebe da saznaješ nednebeske tajne, ne tragaj zatime da saznaš ono što je skriveno, ili ono šta se odnosi na budućnost. Za spasenje je neophodno da veruješ, da ispunjavaš zapovesti i da svagda očišćuješ svoje srce, a ne da budeš radoznao. Opasno je želeti da se sazna ono šta je skriveno, a još je opasnije nastojati da se te tajne i otkriju. Po promislu Božijem nama se otkriva ono šta nam je potrebno i uvek u meri u kojoj to možemo da shvatimo.
Neka je slava Hristu, Koji nam se javio u smirenju naše prirode, da bi nam pokazao uzor smirenja. On se rodio u pećini, da mi ne bismo težili lepoti svoje sobe ili svoje kelije, ležao je u jaslama da mi ne bi tražili meku postelju, bio je povijen u pelene da bismo voleli prostu odeću, došao je kao dete koje još nije umelo da govori da bismo mi bili jednostavni kao deca, nezlobivi i da svoj jezik ne bismo pokretali na praznoslovlje. Neka vas ove
istine osene i neka osene i mene,za šta molim i vaše molitve.
Ono što je gorko ne može se gorkim osladiti, nego samo onim što je slatko. Tako se i gorki komentari ne mogu osladiti gorkim rečima. Krotost, trpljenje i ljubav ne mogu samo da oslade ono šta izvire iz gorkog istočnika, nego i sam gorki izvor mogu da promene u slatki.
Ako je naša duša podvrgnuta nekom lišavanju, Bog traži strpljenje i nadu da bi se duša iskušala i očistila.
 

   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    SLAVA BOGU!PREDIVNO.HVALA NA OVAKO DIVNOJ PODUCI…SRCE MI JE ISPUNJENO RADOŠĆU.JOŠ JEDNOM PUNO HVALA.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *