POUKE I PROROČANSTVA

 

POUKE I PROROČANSTVA
 

 
ALBANIJA I KOZMA ETOLSKI
 
Tako da sam od Jerusalima i unaokolo do Ilirika ispunio Evanđeljem Hristovim. (Rim. 15,19)
Dvadeset četvrti avgust je praznik svetoga Kozme Etolskog. Ta godišnjica, između ostalog, seća i na mučenički Severni Epir u kom je pre dva veka ispustio poslednji dah sveti Kozma. O toj mučeničkoj zemlji, o tome kakva je bila i kakva je danas, reći ćemo nekoliko reči.
 
+ + +
 
Severni Epir, koji danas pripada Albaniji, u vreme rimskoga carstva bio je obuhvaćen velikom oblašću, koja je u starom svetu bila poznata kao Ilirija. Ilirija, jedna od najmoćnijih krajina rimske carevine, protezala se od duž obale Jadranskog mora i bila je naseljena brđanima, tvrdovratim i odvažnim, koje su rimske legije sa mukom pobedile. U toj zemlji drevna Grčka je osnivala kolonije, kao Epidamnos, koji se pokazao jabukom razdora izmeću dveju grčkih država, Kerkire i Korinta. Tamo su se otada živo ucrtali tragovi grčke kulture. Ali plemenski razdor, predačko prokletstvo, nije dopustio da se u toj zemlji utvrdi grčka vlast. Samo spomenici, koje svaki čas otkrivaju arheološka iskopavanja, svedoče o tome da je onuda jednom prošla Helada.
Ilirija se pominje u Novom Zavetu. Navodi je prvi među Apostolima, Apostol neznabožaca Pavle. Pišući poslanicu Rimljanima, on na kraju pominje i ime Ilirije: Imam, dakle, pohvalu u Hristu Isusu u onome što je po Bogu; jer neću se usuditi da govorim nešto od onoga što Hristos nije učinio kroz mene za poslušnost neznabožaca rečju i delom, u sili znakova i čudesa, u sili Duha Božjega, tako da sam od Jerusalima i unaokolo do Ilirika ispunio Evanđeljem Hristovim (Rim 15, 17-19).
Pavle, suri orao, poleteo je na istok i zapad, obišao čitave zemlje i svuda prenosio poruku u Hristu spasenja. Stigao je, kako navodi i sam, i do Ilirije. To da je Apostol Pavle propovedao u Nikopolju (današnjoj Prevezi), epirskom gradu koji leži na rubu Ilirije, istorijska je činjenica koju potvrđuje i sam sv. Apostol Pavle u poslanici Titu, u kojoj piše: Postaraj se da mi dođeš u Nikopolj, jer onde sam rešio da prezimim (Tit 3, 12). Ipak, nije istorijski potvrđeno to da li je Pavle otišao i nekuda dublje u teritoriju Ilirika i obišao važnije ilirske gradove, ali mnogi, oslanjajući se na pomenuto mesto u poslanici, prihvataju drevno predanje po kom je Apostol neznabožaca i u ovoj zemlji propovedao Evanđelje. Valja primetiti da se u jednom priobalnom ilirskom gradu, u Draču, završavao čuveni Egnatia put, kojim je Istok komunicirao sa Zapadom. Uzmemo li u obzir to da je Apostol Pavle na svojim apostolskim putovanjima obično posećivao središta drevnoga sveta i nastojao da tamo osnuje prve Crkve, da od njih blesne svetlost Hristova, zašto da ne prihvatimo da je i u Draču, komunikacijskom čvorištu, ako ne lično od Apostola Pavla, onda svakako od nekog njegovog učenika, propovedana vest o raspetom Izbavitelju sveta? I taj učenik je, po svemu sudeći, Tit. On je, po nalogu Apostola Pavla, obišao Dalmaciju koja se graničila sa Ilirijom (v. 2 Tim. 4,10).
Nego, ostavljajući crkvenim istoričarima da se bave istraživanjima toga ko je prvi propovedao Evanđelje u Iliriji, usredsredimo se na pouzdanu i nespornu činjenicu da je Ilirija bila jedna od onih balkanskih zemalja u kojima je u prvom apostolskom veku posejano seme Evanđelja. Reč Evanđelja donela je plod u toj zemlji. Žitelji njeni odbacili su divlje idolopokloničke običaje i postali verni Hrišćani. Hrišćanstvo je tamo procvetalo i ranije suha i divlja zemlja dala je blagouhane cvetove svetosti. Uvaženi sveštenopropovednik Sv. Mitropolije Preveske, arhimandrit Filaret Vitalis, ispitujući brižljivo drevne izvore, našao je da su tokom strašnih progona u prvim trima vekovima dvanaestorica mučenika ove provincije prolili krv za slavu Hristovu. To su bili Astije, episkop drački, Elefterije, episkop avlonski, Antija, mati sv. Elefterija, Danaks, čtec, Donat, Terin, Isavr, Vasilije, Inokentije, Ermija, Feliks i Peregrin.
Slavna je crkva Ilirije, čije ime je sa radošću pomenuo Apostol Pavle, kada se, hvaleći se u Gospodu, osvrnuo pa dotadašnju svoju sveštenoapostolsku delatnost. A značajnim delom Ilirije bila je cela današnja Albanija. Pominju se tokom vekova episkopi Drača, Anhijazma, Adrijanopolja, Finike i Vutrota, a sveti jerarsi ove oblasti učestvovali su i na Vaseljenskim Saborima.
+ + +
Cvetala je Crkva Ilirije. Ali obratimo li pogled od te slavne epohe na potonje vekove i posebno na poslednji, naše će srce obuzeti osećaj preduboke tuge.
Mnogo je rana podnela ta Crkva. Prva je došla sa zapada. I šta mislite od koga? Od idolopokloničkih i svetskih družina? Od kneževa i careva koji su verovali u istinitoga Boga? Ne. Došla je od papizma, sa kojim neki od naših, ne poznajući istoriju, traže prijateljstvo i saradnju, čega je cilj ujedinjenje sa njim ili, bolje reći, apsorbovanje Pravoslavlja.
Papizam je po svojoj prirodi bio i ostaje neprijateljem Pravoslavlja. To nije prosti raskol, nego jeres. I istina je da je u poslednje vreme papizam pokazao neke znake povratka, ali taj se povratak ne može smatrati sigurnim dokazom povratka drevnom predanju, Crkvi prvih osam vekova. Pod jagnjećim kožuhom krije se zverina, jedna od zveri iz Otkrivenja. Teške su ovo reči i neugodne onima koji po svaku cenu nastoje oko jedinstva Pravoslavlja sa papizmom, ali onima koji pogledaju u prošlost, daleku i blisku, karakterisanje papizma kao apokaliptičke zveri ne čini se nepravednim.
To jasno može videti svako ko ispituje i istoriju Crkve Ilira ili Albanije. Ta pravoslavna zemlja podnela je prvu ranu od oruđa papizma, koje je uspelo da otrgne iz krila Pravoslavlja pojedine pravoslavce iz severnih eparhija i posebno provinciju skadarsku, izazvavši njihovim odvajanjem razdor u jedinstvu Pravoslavne Crkve. Ipak, i pored upornih pokušaja papizma, Hrišćani Ilirije (Albanije) ostali su velikoj većini privrženi Pravoslavlju.
Ali Albanija je podnela i drugi udarac i ovaj put ne sa zapada, nego sa istoka. To je bilo muhamedanstvo, koje se pojavilo na svetskoj pozornici u 7. veku. Taj antihrišćanski sistem pokazao je čudesan napredak koji duguje pre svega činjenici da Koran, muhamedanska biblija, žalosno laska ljudskim strastima, a posebno polnim nasladama, obećavajući raj plotskih i materijalnih užitaka i preporučujući mač kao sredstvo za širenje te zablude.
Muhamedanstvo je sejalo strah i trepet meću narodima. Osvojilo je zemlje istoka, prešlo Propontidu, stalo nogom i na evropsko tle, ovladalo Caricom Nad Gradovima i otuda se dalo u osvajanje svih zemalja kojima je vladala Vizantijska carevina. Ti su posedi, jedan za drugim, prelazili u vlast polumeseca. Tako je zver iz bezdana stigla i do brdovite i teško pristupačne Ilirije. Ali tamo je naišla na junački otpor kod hrišćanskoga naroda, na čije čelo se stavio narodni junak Georgije Kastriot, Skenderbeg. On je kao dete bio poveden u roblje i poturčen, ali je, odrastavši, uspeo da raskine okove i vrati se veri svojih otaca, Pravoslavlju. Nakon što je okupio znatnu vojsku, dalo mu se da u nekoliko navrata pobedi Turke i njegovo ime postalo je legendarno meću svim hrišćanskim narodima.
Posle Skenderbegove smrti (1468), Turci su se gnevno bacili na junački hrišćanski narod Ilirije i strašnim pritiscima uspeli da odvoje mnoge od hrišćanske vere, učinivši ih Muhamedovim sledbenicima. Ti koji su preverili su Turkoalbanci, koji su, kao odstupnici, postali smrtnim neprijateljima Hrišćanstva. Ali i pored pritisaka, veliki deo žitelja ostao je veran Hrišćanstvu i mnoštvo Hrišćana, ljudi i žena, ponudilo je svoju krv kao sveštenu livanicu slavi Hristovoj.
Progon Hrišćanstva nastavljao se tokom vekova sa kratkim prekidima, do kojih je dolazilo zahvaljujući čovekoljubnim i milosrdnim osećanjima pojedinih predstavnika Otomanske imperije, u čije su duše neki zraci Božje istine Evanđelja bacali svetlost i umeravali strašnu tamu muhamedanskog fanatizma. Ali oni koji su sa sastradavanjem gledali na Hrišćane predstavljali su izuzetak od pravila, a pravilo je bilo uništavanje hrišćanskoga sveta svakim sredstvom. Te kratkotrajne trenutke spokoja sledili su progoni svirepiji od prethodnih. Zverskiji od svih bili su progoni povedeni u Iliriji i na Balkanu krajem 18. veka.
 
+ + +
 
Posle mraka turkokratije koji se stalno širio i težio da pokrije celi Balkan, kao jutarnja zvezda pojavio se i prosijao sveti Kozma Etolski. Podražavalac Apostola Pavla svuda je putovao i propovedao reč Božju, ali ponajčešće noge su ga vodile u krajeve gde je islamizacija pretila da stubokom uništi Hrišćanstvo. A ti su krajevi bili Epir, Albanija, stari Ilirik i južna Srbija.
Kao orao, suri orao, poleteo je i propovedao tamo gde se nije čuo glas sveštenopropovednika. A šta je propovedao? Što i Apostol Pavle. Propovedao je Isusa raspetoga i vaskrslog iz mrtvih. Nije propovedao bogoslovskim i filosofskim jezikom, nerazumljivim mnogima, nego jezikom prostim, sa slikama i primerima iz svakodnevnoga seljačkog života, sa pričama i proročanstvima što su na narod ostavljale živ utisak. Propovedao je, a njegove su ognjene reči izlazile iz srca koje je gorelo od ljubavi Božje i ljubavi prema bližnjem. Njegova je prosta propoved delovala kao magnet. Hiljade ljudi su ga slušale sa najdubljom ganutošću, pa meću njima i inoverci, vlastela Otomanske imperije kojima Koran ne beše dovoljan i privlačiše ih prosta pouka svetoga Kozme.
Sveti Kozma se svojim propovedima borio da obodri veru među Hrišćanima. Silovito je opisivao veličanstvo Pravoslavne Vere. Kako je govorio, nema vere više od naše.
+ + +
Na proste, ali duhovnom silom krcate propovedi najmlađega ravnoapostola Kozme Etolskog, koje su neki put pratila i čuda, sticalo se mnoštvo ljudi. Kada je polazio u drugo selo, ispraćalo ga je mnoštvo zadivljenih sveštenika i laika, što je predstavljalo dirljivu pojavu, koja je u ono vreme imala poseban značaj i bila ravna javnom ispovedanju vere posred inoveraca. Ali i naklonjeni Turci, kao što rekosmo, slušali su sa ganutošću njegovu sveštenu pouku. I sam Kurt paša, najviši upravitelj Albanije, koji je imao presto u Beratu, bio je u prvo vreme blagonaklono raspoložen prema njemu. Gledao je u njemu čoveka Božjeg. I kao što je nekada Irod rado slušao reči Pretečine, i Kurt paša je rado slušao reči svetoga Kozme. Ukazujući poštovanje svetome Kozmi, darovao ga je klupom sa koje je učitelj propovedao narodu. Ali kao Irod, koji je ustupajući onoj besramnici, Irodijadi, naložio ubistvo svetoga Jovana, tako je i Kurt paša, sledeći zahteve Jevreja, koji su disali gnevom na Svetitelja zbog njegovih propovedi protiv njih, i primivši od njih nemalo novca, zapovedio ubistvo svetoga Kozme Etolskog.
Neverna je ćud vladarska, a pogotovo kada su vladari inoplemeni i inoverni.
Jednoga od poslednjih dana zemaljskog života, kada je Svetitelj stigao do Tepelenija, među onima koji su ga slušali nalazio se i jedan mladi Turkoalbanac. To je bio potonji čuveni Ali paša. On je iz radoznalosti slušao Svetitelja. U jednom trenutku, Svetitelj se okrenu prema njemu i izgovori sledeće proročke reči: „Postaćeš veliki čovek. Zavladaćeš celom Albanijom, potčinićeš Prevezu, Pargu, Suli, Delvino, Gardiki i samu oblast Kurt paše. Ostavićeš veliko ime u vaseljeni. To je volja Božje promisli. Ali imaj na umu za sve vreme svoje vladavine da voliš i štitiš Hrišćane, ako hoćeš da tvoja vlast ostane tvojim naslednicima.“ Kada je trebalo da ode od svetoga Kozme, mladić ga je opet upitao za svoju budućnost i, ovaj put određenije, da li će stići do Konstantinopolja. Sveti Kozma mu je odgovorio: „I u Grad ćeš ići, ali crvene brade.“ To su bile proročke reči Svetiteljeve, koje mladić nije shvatio. A paši, proglašenom na kraju sultanovim neprijateljem, odsečena je glava koja je natopljena krvlju poslata u Grad na dar sultanu. Uistinu je otišao u Grad crvene brade. Mrtav i beščastan.
Slušaoci, ili radije učenici, propovedi svetoga Kozme bili su i grešnici i razbojnici onoga doba, koji su izlazili iz skrovišta da čuju reči čudesnog sveštenopropovednika. U posebnim propovedima upućenim njima, sveti Kozma je u njih usejavao seme vaskrsenja i preporoda grčkoga naroda. Hristom bi Grčka mogla da postane velika i slavna. I sami inoverci, slušajući svetu pouku i gledajući svetli život hrišćanski, mogli bi da budu privučeni veri, postali bi i sami Hrišćanima. To je bio veliki san svetoga Kozme Etolskog.
Verovao je sveti Kozma u božansko poslanje koje je Grčka imala u svetu. Prorokovao je skoru slobodu otačastva. U epirskom seocetu Caraplanas, gledajući na procep u jednom platanu, Svetitelj je rekao: „Još je mnogo muka. Setite se mojih reči: molite se, radite i dobro trpite. Dok se ne zatvori ovaj procep u platanu, vaše selo biće porobljeno i unesrećeno.“ Proroštvo se ispunilo. Procep je srastao 1912, kada je Epir oslobođen. Ali pored ovoga proročanstva, sveti Kozma izgovorio je i druga. Neka među njima doživela su čudesno obistinjenje, kao ono o telegrafu, automobilu, avionu i drugim otkrićima. Bez sumnje, sveti Kozma imao je proročki dar. Propoved prosta, živa, razobličiteljska i proročka, kao svetoga Kozme, propoved koju je pratila čudotvorna sila Svetoga Duha, dovodila je, što je i jasno, do duhovnih potresa. Predrasude, sujeverja, zablude i jeresi, ukorenjeni gresi i mane padali su pred silom božanske propovedi i novi život pravoslavne vere i vrline počinjao je da cveta na nekada suhoj zemlji.
Sveti Kozma pribraja se onim propovednicima koje Bog šalje u teškim trenucima kako bi, kao što kaže proroštvo Jeremijino, učinili dvostruko delo, iskorenili i zasadili (Jer. 1,10).
Iskorenitelj i nasaditelj bio je sveti Kozma Etolski. Poslao ga je Gospod naš Isus Hristos u vreme u kom je porobljeni Rod bio u strašnoj opasnosti od islamizacije. Zahvaljujući njegovim neumornim naporima i borbama, u nekadašnjoj Iliriji i sadašnjoj Albaniji, a posebno u Se-vernom Epiru, više od dve stotine hiljada duša ostalo je verno Pravoslavnoj Veri. Njegova se propoved korenila u dušama i nikakva sila nije mogla da je iščupa. Njegovo ime postalo je legenda. Njegova uspomena večna i vernicima suzonosna. Pre otprilike stotinu godina1, kako je pisao jedan tadašnji atinski časopis, neki pisac je posetio joaninsko prihvatilište za stare i upitao jednog stogodišnjeg starca šta mu je od svega što je čuo i video u svom dugom životu ostavilo najdublji utisak, i starac je odgovorio: „Kada sam bio mali, čuo sam pouku oca Kozme i celivao mu ruku.“
Novim Pavlom pokaza se sveti Kozma Etolski.
 
+ + +
 
Na žalost, Severni Epir, ta izabrana zemlja oko koje je toliko postradao sveti Kozma, ostaje izvan granica Otadžbine. Triput se zvezda slobode pojavila i zasijala u toj mučeničkoj zemlji. Prvi put to je bilo 1912, kada je grčka vojska iz Zapadne Makedonije napala i osvojila ceo Severni Epir. Drugi put bilo je 1916, kada je Grčka, učestvujući u Prvom svetskom ratu, ponovo vratila Severni Epir. A po treći put, i najslavniji, to se dogodilo 1940-1941. godine, kada su tokom grčko-italijanskog rata junački odredi male Grčke pobedili Golijata, italijanskog diktatora, i u nezadrživom naletu osvojili celu sveštenu zemlju, koju je svojom krvlju osveštao sveti Kozma. Sa neopisivom radošću porobljeni Hrišćani Argirokastra, Korice, Himarasa i drugih gradova i sela dočekali su junake oslobodioce. I verovali su da će se ovaj put zauvek podići steg sa Krstom.
Svi Grci su se nadali da će se posle okončanja Drugog svetskog rata ovaj mali ugao Balkana konačno biti predat Grčkoj, koja je saveznicima darovala prvi sjaj pobede. Ali, na žalost, te su se nade izjalovile. Velika sila sa severa, Rusija, Staljinovim ustima odbila je pravedni zahtev male Grčke. Tom odbijanju kumovale su, na žalost, i druge takozvane velike sile, pa je tako Severni Epir ostao van Grčke, a u vlasti Albanije.
Novi režim objavio je surov progon religije. Smetao mu je i sam pomen imena Božjeg. To je predstavljalo jednu od najzverskijih manifestacija ateističke države u savremenoj eposi. Progon se posebno okrenuo protiv Hrišćana, koji su svoju veru vekovima držali. Žalosne su bile vesti koje su otuda stizale. Stari Arhiepiskop albanski Damjan umro je u zatvoru. Sveštenici su zatvarani, slani u progonstvo i likvidirani kao navodni reakcionari. Raskošni hramovi u Argirokastru, Korici i drugim velikim gradovima i selima ili su rušeni do temelja, ili pretvarani u magacine, restorane i centre za zabavu, i nigde na mučeničkom i junačkom krvlju osveštanoj zemlji nije se mogao čuti glas pravoslavnog sveštenika. Krštenja su zabranjivana, a Hrišćani primoravani da menjaju imena prema ukusu bezbožnog režima. Sve što je podsećalo na Hrišćanstvo moralo je biti uklonjeno u bogobornom režimu Envera Hodže.
Ipak, tamošnji Hrišćani ostali su verni Pravoslavlju. Okupljali su se u podrumima svojih kuća i slušali Božanstvenu Liturgiju preko grčkih radio-stanica. Na praznik Pashe smeli hrišćanski mladići bacali su pred bezbožnike ljuske od crvenih vaskršnjih jaja, svedočeći time da su istinska čeda sveštenoapostola balkanskog, svetoga Kozme Etolskog!
 
+ + +
 
Ali šta je učinila grčka otadžbina za te pravoslavne Hrišćane Severnoga Epira? Susedna Turska je zbog spaljivanja jedne turske škole u Trakiji energično protestovala grčkim vlastima. A šta je Grčka uradila zbog progona u Severnom Epiru? Država je, na žalost, služeći čisto ekonomskim razlozima, sklapala ugovore sa susednim zemljama na ekonomskom nivou, savršeno ne mareći za najviše interese, kakvo je bilo slobodno ispovedanje vere među pravoslavnim grčkim Hrišćanima u Severnom Epiru.
 
NAPOMENE
1 Prvo izdanje ove knjige objavljeno je 1950. godine.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *