ПОУКЕ И ПРОРОЧАНСТВА

 

ПОУКЕ И ПРОРОЧАНСТВА
 

 
АЛБАНИЈА И КОЗМА ЕТОЛСКИ
 
Тако да сам од Јерусалима и унаоколо до Илирика испунио Еванђељем Христовим. (Рим. 15,19)
Двадесет четврти август је празник светога Козме Етолског. Та годишњица, између осталог, сећа и на мученички Северни Епир у ком је пре два века испустио последњи дах свети Козма. О тој мученичкој земљи, о томе каква је била и каква је данас, рећи ћемо неколико речи.
 
+ + +
 
Северни Епир, који данас припада Албанији, у време римскога царства био је обухваћен великом облашћу, која је у старом свету била позната као Илирија. Илирија, једна од најмоћнијих крајина римске царевине, протезала се од дуж обале Јадранског мора и била је насељена брђанима, тврдовратим и одважним, које су римске легије са муком победиле. У тој земљи древна Грчка је оснивала колоније, као Епидамнос, који се показао јабуком раздора измећу двеју грчких држава, Керкире и Коринта. Тамо су се отада живо уцртали трагови грчке културе. Али племенски раздор, предачко проклетство, није допустио да се у тој земљи утврди грчка власт. Само споменици, које сваки час откривају археолошка ископавања, сведоче о томе да је онуда једном прошла Хелада.
Илирија се помиње у Новом Завету. Наводи је први међу Апостолима, Апостол незнабожаца Павле. Пишући посланицу Римљанима, он на крају помиње и име Илирије: Имам, дакле, похвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу; јер нећу се усудити да говорим нешто од онога што Христос није учинио кроз мене за послушност незнабожаца речју и делом, у сили знакова и чудеса, у сили Духа Божјега, тако да сам од Јерусалима и унаоколо до Илирика испунио Еванђељем Христовим (Рим 15, 17-19).
Павле, сури орао, полетео је на исток и запад, обишао читаве земље и свуда преносио поруку у Христу спасења. Стигао је, како наводи и сам, и до Илирије. То да је Апостол Павле проповедао у Никопољу (данашњој Превези), епирском граду који лежи на рубу Илирије, историјска је чињеница коју потврђује и сам св. Апостол Павле у посланици Титу, у којој пише: Постарај се да ми дођеш у Никопољ, јер онде сам решио да презимим (Тит 3, 12). Ипак, није историјски потврђено то да ли је Павле отишао и некуда дубље у територију Илирика и обишао важније илирске градове, али многи, ослањајући се на поменуто место у посланици, прихватају древно предање по ком је Апостол незнабожаца и у овој земљи проповедао Еванђеље. Ваља приметити да се у једном приобалном илирском граду, у Драчу, завршавао чувени Егнатиа пут, којим је Исток комуницирао са Западом. Узмемо ли у обзир то да је Апостол Павле на својим апостолским путовањима обично посећивао средишта древнога света и настојао да тамо оснује прве Цркве, да од њих блесне светлост Христова, зашто да не прихватимо да је и у Драчу, комуникацијском чворишту, ако не лично од Апостола Павла, онда свакако од неког његовог ученика, проповедана вест о распетом Избавитељу света? И тај ученик је, по свему судећи, Тит. Он је, по налогу Апостола Павла, обишао Далмацију која се граничила са Илиријом (в. 2 Тим. 4,10).
Него, остављајући црквеним историчарима да се баве истраживањима тога ко је први проповедао Еванђеље у Илирији, усредсредимо се на поуздану и неспорну чињеницу да је Илирија била једна од оних балканских земаља у којима је у првом апостолском веку посејано семе Еванђеља. Реч Еванђеља донела је плод у тој земљи. Житељи њени одбацили су дивље идолопоклоничке обичаје и постали верни Хришћани. Хришћанство је тамо процветало и раније суха и дивља земља дала је благоухане цветове светости. Уважени свештенопроповедник Св. Митрополије Превеске, архимандрит Филарет Виталис, испитујући брижљиво древне изворе, нашао је да су током страшних прогона у првим трима вековима дванаесторица мученика ове провинције пролили крв за славу Христову. То су били Астије, епископ драчки, Елефтерије, епископ авлонски, Антија, мати св. Елефтерија, Данакс, чтец, Донат, Терин, Исавр, Василије, Инокентије, Ермија, Феликс и Перегрин.
Славна је црква Илирије, чије име је са радошћу поменуо Апостол Павле, када се, хвалећи се у Господу, осврнуо па дотадашњу своју свештеноапостолску делатност. А значајним делом Илирије била је цела данашња Албанија. Помињу се током векова епископи Драча, Анхијазма, Адријанопоља, Финике и Вутрота, а свети јерарси ове области учествовали су и на Васељенским Саборима.
+ + +
Цветала је Црква Илирије. Али обратимо ли поглед од те славне епохе на потоње векове и посебно на последњи, наше ће срце обузети осећај предубоке туге.
Много је рана поднела та Црква. Прва је дошла са запада. И шта мислите од кога? Од идолопоклоничких и светских дружина? Од кнежева и царева који су веровали у истинитога Бога? Не. Дошла је од папизма, са којим неки од наших, не познајући историју, траже пријатељство и сарадњу, чега је циљ уједињење са њим или, боље рећи, апсорбовање Православља.
Папизам је по својој природи био и остаје непријатељем Православља. То није прости раскол, него јерес. И истина је да је у последње време папизам показао неке знаке повратка, али тај се повратак не може сматрати сигурним доказом повратка древном предању, Цркви првих осам векова. Под јагњећим кожухом крије се зверина, једна од звери из Откривења. Тешке су ово речи и неугодне онима који по сваку цену настоје око јединства Православља са папизмом, али онима који погледају у прошлост, далеку и блиску, карактерисање папизма као апокалиптичке звери не чини се неправедним.
То јасно може видети свако ко испитује и историју Цркве Илира или Албаније. Та православна земља поднела је прву рану од оруђа папизма, које је успело да отргне из крила Православља поједине православце из северних епархија и посебно провинцију скадарску, изазвавши њиховим одвајањем раздор у јединству Православне Цркве. Ипак, и поред упорних покушаја папизма, Хришћани Илирије (Албаније) остали су великој већини привржени Православљу.
Али Албанија је поднела и други ударац и овај пут не са запада, него са истока. То је било мухамеданство, које се појавило на светској позорници у 7. веку. Тај антихришћански систем показао је чудесан напредак који дугује пре свега чињеници да Коран, мухамеданска библија, жалосно ласка људским страстима, а посебно полним насладама, обећавајући рај плотских и материјалних ужитака и препоручујући мач као средство за ширење те заблуде.
Мухамеданство је сејало страх и трепет мећу народима. Освојило је земље истока, прешло Пропонтиду, стало ногом и на европско тле, овладало Царицом Над Градовима и отуда се дало у освајање свих земаља којима је владала Византијска царевина. Ти су поседи, један за другим, прелазили у власт полумесеца. Тако је звер из бездана стигла и до брдовите и тешко приступачне Илирије. Али тамо је наишла на јуначки отпор код хришћанскога народа, на чије чело се ставио народни јунак Георгије Кастриот, Скендербег. Он је као дете био поведен у робље и потурчен, али је, одраставши, успео да раскине окове и врати се вери својих отаца, Православљу. Након што је окупио знатну војску, дало му се да у неколико наврата победи Турке и његово име постало је легендарно мећу свим хришћанским народима.
После Скендербегове смрти (1468), Турци су се гневно бацили на јуначки хришћански народ Илирије и страшним притисцима успели да одвоје многе од хришћанске вере, учинивши их Мухамедовим следбеницима. Ти који су преверили су Туркоалбанци, који су, као одступници, постали смртним непријатељима Хришћанства. Али и поред притисака, велики део житеља остао је веран Хришћанству и мноштво Хришћана, људи и жена, понудило је своју крв као свештену ливаницу слави Христовој.
Прогон Хришћанства настављао се током векова са кратким прекидима, до којих је долазило захваљујући човекољубним и милосрдним осећањима појединих представника Отоманске империје, у чије су душе неки зраци Божје истине Еванђеља бацали светлост и умеравали страшну таму мухамеданског фанатизма. Али они који су са састрадавањем гледали на Хришћане представљали су изузетак од правила, а правило је било уништавање хришћанскога света сваким средством. Те краткотрајне тренутке спокоја следили су прогони свирепији од претходних. Зверскији од свих били су прогони поведени у Илирији и на Балкану крајем 18. века.
 
+ + +
 
После мрака туркократије који се стално ширио и тежио да покрије цели Балкан, као јутарња звезда појавио се и просијао свети Козма Етолски. Подражавалац Апостола Павла свуда је путовао и проповедао реч Божју, али понајчешће ноге су га водиле у крајеве где је исламизација претила да стубоком уништи Хришћанство. А ти су крајеви били Епир, Албанија, стари Илирик и јужна Србија.
Као орао, сури орао, полетео је и проповедао тамо где се није чуо глас свештенопроповедника. А шта је проповедао? Што и Апостол Павле. Проповедао је Исуса распетога и васкрслог из мртвих. Није проповедао богословским и философским језиком, неразумљивим многима, него језиком простим, са сликама и примерима из свакодневнога сељачког живота, са причама и пророчанствима што су на народ остављале жив утисак. Проповедао је, а његове су огњене речи излазиле из срца које је горело од љубави Божје и љубави према ближњем. Његова је проста проповед деловала као магнет. Хиљаде људи су га слушале са најдубљом ганутошћу, па мећу њима и иноверци, властела Отоманске империје којима Коран не беше довољан и привлачише их проста поука светога Козме.
Свети Козма се својим проповедима борио да ободри веру међу Хришћанима. Силовито је описивао величанство Православне Вере. Како је говорио, нема вере више од наше.
+ + +
На просте, али духовном силом крцате проповеди најмлађега равноапостола Козме Етолског, које су неки пут пратила и чуда, стицало се мноштво људи. Када је полазио у друго село, испраћало га је мноштво задивљених свештеника и лаика, што је представљало дирљиву појаву, која је у оно време имала посебан значај и била равна јавном исповедању вере посред иновераца. Али и наклоњени Турци, као што рекосмо, слушали су са ганутошћу његову свештену поуку. И сам Курт паша, највиши управитељ Албаније, који је имао престо у Берату, био је у прво време благонаклоно расположен према њему. Гледао је у њему човека Божјег. И као што је некада Ирод радо слушао речи Претечине, и Курт паша је радо слушао речи светога Козме. Указујући поштовање светоме Козми, даровао га је клупом са које је учитељ проповедао народу. Али као Ирод, који је уступајући оној бесрамници, Иродијади, наложио убиство светога Јована, тако је и Курт паша, следећи захтеве Јевреја, који су дисали гневом на Светитеља због његових проповеди против њих, и примивши од њих немало новца, заповедио убиство светога Козме Етолског.
Неверна је ћуд владарска, а поготово када су владари иноплемени и иноверни.
Једнога од последњих дана земаљског живота, када је Светитељ стигао до Тепеленија, међу онима који су га слушали налазио се и један млади Туркоалбанац. То је био потоњи чувени Али паша. Он је из радозналости слушао Светитеља. У једном тренутку, Светитељ се окрену према њему и изговори следеће пророчке речи: “Постаћеш велики човек. Завладаћеш целом Албанијом, потчинићеш Превезу, Паргу, Сули, Делвино, Гардики и саму област Курт паше. Оставићеш велико име у васељени. То је воља Божје промисли. Али имај на уму за све време своје владавине да волиш и штитиш Хришћане, ако хоћеш да твоја власт остане твојим наследницима.” Када је требало да оде од светога Козме, младић га је опет упитао за своју будућност и, овај пут одређеније, да ли ће стићи до Константинопоља. Свети Козма му је одговорио: “И у Град ћеш ићи, али црвене браде.” То су биле пророчке речи Светитељеве, које младић није схватио. А паши, проглашеном на крају султановим непријатељем, одсечена је глава која је натопљена крвљу послата у Град на дар султану. Уистину је отишао у Град црвене браде. Мртав и бешчастан.
Слушаоци, или радије ученици, проповеди светога Козме били су и грешници и разбојници онога доба, који су излазили из скровишта да чују речи чудесног свештенопроповедника. У посебним проповедима упућеним њима, свети Козма је у њих усејавао семе васкрсења и препорода грчкога народа. Христом би Грчка могла да постане велика и славна. И сами иноверци, слушајући свету поуку и гледајући светли живот хришћански, могли би да буду привучени вери, постали би и сами Хришћанима. То је био велики сан светога Козме Етолског.
Веровао је свети Козма у божанско послање које је Грчка имала у свету. Пророковао је скору слободу отачаства. У епирском сеоцету Царапланас, гледајући на процеп у једном платану, Светитељ је рекао: “Још је много мука. Сетите се мојих речи: молите се, радите и добро трпите. Док се не затвори овај процеп у платану, ваше село биће поробљено и унесрећено.” Пророштво се испунило. Процеп је срастао 1912, када је Епир ослобођен. Али поред овога пророчанства, свети Козма изговорио је и друга. Нека међу њима доживела су чудесно обистињење, као оно о телеграфу, аутомобилу, авиону и другим открићима. Без сумње, свети Козма имао је пророчки дар. Проповед проста, жива, разобличитељска и пророчка, као светога Козме, проповед коју је пратила чудотворна сила Светога Духа, доводила је, што је и јасно, до духовних потреса. Предрасуде, сујеверја, заблуде и јереси, укорењени греси и мане падали су пред силом божанске проповеди и нови живот православне вере и врлине почињао је да цвета на некада сухој земљи.
Свети Козма прибраја се оним проповедницима које Бог шаље у тешким тренуцима како би, као што каже пророштво Јеремијино, учинили двоструко дело, искоренили и засадили (Јер. 1,10).
Искоренитељ и насадитељ био је свети Козма Етолски. Послао га је Господ наш Исус Христос у време у ком је поробљени Род био у страшној опасности од исламизације. Захваљујући његовим неуморним напорима и борбама, у некадашњој Илирији и садашњој Албанији, а посебно у Се-верном Епиру, више од две стотине хиљада душа остало је верно Православној Вери. Његова се проповед коренила у душама и никаква сила није могла да је ишчупа. Његово име постало је легенда. Његова успомена вечна и верницима сузоносна. Пре отприлике стотину година1, како је писао један тадашњи атински часопис, неки писац је посетио јоанинско прихватилиште за старе и упитао једног стогодишњег старца шта му је од свега што је чуо и видео у свом дугом животу оставило најдубљи утисак, и старац је одговорио: “Када сам био мали, чуо сам поуку оца Козме и целивао му руку.”
Новим Павлом показа се свети Козма Етолски.
 
+ + +
 
На жалост, Северни Епир, та изабрана земља око које је толико пострадао свети Козма, остаје изван граница Отаџбине. Трипут се звезда слободе појавила и засијала у тој мученичкој земљи. Први пут то је било 1912, када је грчка војска из Западне Македоније напала и освојила цео Северни Епир. Други пут било је 1916, када је Грчка, учествујући у Првом светском рату, поново вратила Северни Епир. А по трећи пут, и најславнији, то се догодило 1940-1941. године, када су током грчко-италијанског рата јуначки одреди мале Грчке победили Голијата, италијанског диктатора, и у незадрживом налету освојили целу свештену земљу, коју је својом крвљу освештао свети Козма. Са неописивом радошћу поробљени Хришћани Аргирокастра, Корице, Химараса и других градова и села дочекали су јунаке ослободиоце. И веровали су да ће се овај пут заувек подићи стег са Крстом.
Сви Грци су се надали да ће се после окончања Другог светског рата овај мали угао Балкана коначно бити предат Грчкој, која је савезницима даровала први сјај победе. Али, на жалост, те су се наде изјаловиле. Велика сила са севера, Русија, Стаљиновим устима одбила је праведни захтев мале Грчке. Том одбијању кумовале су, на жалост, и друге такозване велике силе, па је тако Северни Епир остао ван Грчке, а у власти Албаније.
Нови режим објавио је суров прогон религије. Сметао му је и сам помен имена Божјег. То је представљало једну од најзверскијих манифестација атеистичке државе у савременој епоси. Прогон се посебно окренуо против Хришћана, који су своју веру вековима држали. Жалосне су биле вести које су отуда стизале. Стари Архиепископ албански Дамјан умро је у затвору. Свештеници су затварани, слани у прогонство и ликвидирани као наводни реакционари. Раскошни храмови у Аргирокастру, Корици и другим великим градовима и селима или су рушени до темеља, или претварани у магацине, ресторане и центре за забаву, и нигде на мученичком и јуначком крвљу освештаној земљи није се могао чути глас православног свештеника. Крштења су забрањивана, а Хришћани приморавани да мењају имена према укусу безбожног режима. Све што је подсећало на Хришћанство морало је бити уклоњено у богоборном режиму Енвера Хоџе.
Ипак, тамошњи Хришћани остали су верни Православљу. Окупљали су се у подрумима својих кућа и слушали Божанствену Литургију преко грчких радио-станица. На празник Пасхе смели хришћански младићи бацали су пред безбожнике љуске од црвених васкршњих јаја, сведочећи тиме да су истинска чеда свештеноапостола балканског, светога Козме Етолског!
 
+ + +
 
Али шта је учинила грчка отаџбина за те православне Хришћане Севернога Епира? Суседна Турска је због спаљивања једне турске школе у Тракији енергично протестовала грчким властима. А шта је Грчка урадила због прогона у Северном Епиру? Држава је, на жалост, служећи чисто економским разлозима, склапала уговоре са суседним земљама на економском нивоу, савршено не марећи за највише интересе, какво је било слободно исповедање вере међу православним грчким Хришћанима у Северном Епиру.
 
НАПОМЕНЕ
1 Прво издање ове књиге објављено је 1950. године.

Comments are closed.