ПОУКЕ И ПРОРОЧАНСТВА
СВЕШТЕНИ АПОСТОЛ
Вeк у којем је живео свети Козма Етолски представљао је за Хришћане Истока век великога искушења за Православну Веру. Сатана је, да проговоримо еванђеоским речима (Лк 22,31), држао сито и вејао Хришћане онога времена. Његово оруђе, мала и велика властела Отоманске империје, сви фанатични следбеници Мухамедови, свакојако су притискали Хришћане да се одрекну Вере.
И најмањим поводом хапсили су и тамничили на хиљаде Хришћана које би пуштали на слободу тек ако би се одрекли Вере и објавили да приступају вери њихових лажи-пророка. Раји су наметани тешки, несносни харачи од којих су се могли ослободити тек једним начином – вероодступништвом. Султански шкопци отимали су из мајчинских наручја најлепше Гркиње и затварали их у развратне јазбине, злогласне хареме. Отоманске војводе бирале су најздравију и најбистрију хришћанску децу да их направе јаничарима.
Под таквим притиском, слабији карактери су падали. Не само појединци, него и породице и читава села, заједно са својим свештеницима, мењали су веру. Није претеривање кажемо ли да су великим делом данашњи Турци, који настањују најбогатију земљу Мале Азије, далеки потомци Хришћана који су издали своју Веру. Као што је писао приснопамјатни Архиепископ атински Хрисант, бивши Митрополит трапезунтски, “нема никога да је турскога порекла у целој прекоморској трапезунтској земљи и горњој провинцији халдејској. Сви тамошњи Турци пореклом су Грци од Грка. Сви су се они свенародно одрекли вере.” Једнаки је полом исламизација начинила и у Македонији, Епиру и пре свега у Албанији, у којој је број Хришћана од 550 000 спао на 50 000, а и ти су сами били у опасности да се потурче. Они који су остали непоколебљиви у Вери отачкој трпели су окрутне прогоне и мучеништва, а последња проливена крв беше крв Хришћана који као јагањци беху поклани у малоазијској катастрофи. Ових последњих мученика је до два и по милиона! Крајем 18. века, о којем говоримо, на историјској позорници појавила се дивља зверина, султан Мустафа IV, који се подухватио сатанског плана да пресели Вавилон и да све Хришћане Грчке насели у дубинама Азије, у Месопотамији, а да у Грчку доведе дивља племена, Авазге, Киргизе и Курде. Да је у томе успео, хришћанска би Грчка била потпуно искорењена.
То су, дакле, сновали синови сатанини, али вишњи Бог, Који је насадио дрво Православља да цвета и плодоноси и да у његовој сени налазе покој сви намучени и обремењени свију векова, није дозволио да се остваре адске намере. Изабрао је погодне сасуде. Удахнуо је у биране душе дух ревности, свештенога надахнућа, самоодрицања, мужаства и мудрости и слао их као нове апостоле и еванђелисте тамо где је Вера била у опасности. Један од изабраника Божје Промисли био је и Козма.
Где се у том страшном историјском часу Православне Цркве налазио Козма? У месту пустом. Био је на Светој Гори, монаховао је у Свештеном Манастиру Светога Филотеја. Како је лепо тамо живео Козма! Псалмопојања, бдења, читање Писама и отачких књига, подвиг и каљење, беседе са светом браћом и оцима, а више него ишта од тога умном молитвом преслатка беседа са Небеским Оцем стварали су благодатну духовну атмосферу која је напомињала на врх горе таворске. Козма беше далеко од светске беде, далеко од буре која је пустошила православне градова и села. Али ма колико да је био далеко, долазили су му до уха гласови који су му кидали утробу, ридања и јауци хиљада Хришћана који су подносили свакојака страдања и мучеништва. Долазиле су жалосне вести о томе да је свакодневно у свим крајевима, а посебно у западној Македонији, Епиру и Албанији, сатана правио поломе, да су хришћани преверавали, газили Крст Господњи и клањали се Мухамедовом полумесецу. Он пред тим није могао остати равнодушан. У самоћи је размишљао: “Зар да останем на врх Горе нетронут невољом, а да се доле, у подножју Горе, у селима и градовима моја браћа муче и страдају? Не треба ли и ја да им похитам у помоћ? Јесте, помажем ја њима и одавде молитвом, јер молити се са вером и чистога срца равно је борби за веру и врлину. Али није ли у оваквом случају страшнога искушења потребно и делатно учешће? Није ли потребна посета мученицима у тамницама, зар није потребан лични додир са сломљеном браћом? Утешна реч, савет, знак милости, суза која се стапа са сузама напаћених зар нису непроцењив допринос борби за веру? Али јесам ли кадар за такво посла-ње? Хоћу ли бити од користи или ћу нашкодити? Хоћу ли имати снаге да се одупрем свим искушењима света? А да не постоји опасност и да, покушавајући да спасем друге, изгубим сопствену душу? Шта да чиним? Вишњи! Покажи ми пут којим ћу поћи.
Козма се борио са помислима. Агонија. Ушао је у свој Гетсимански врт, као и свако ко је позван да узме тешко послање у свету. Спремала му се горка чаша. У том борењу, одговор му даде глас Божји. Отворио је Писмо и поглед му се веза за речи Апостола Павла: Нико своје да не тражи, него свако што је другога (1 Кор. 10,24). Те му речи бацише светлост небеску на срце. Тиме као да је говорио Дух Свети: “Козма! Не мисли само на сопствену духовну корист, него и на корист своје браће. Корист других налаже ти да напустиш своју пустињу, да узмеш путнички штап и упустиш се у велики поход облаговештавања душа…”
Али Козма се није задовољио само просвећењем које је примио од ових речи Светога Писма. Хтео је да види је ли добро разумео овај савет Светога Духа. Посаветовао се тако и са духовним оцима, отишао у Константинопољ, посетио тадашњег патријарха Серафима и изрекао му ове своје мисли и жеље. Патријарх је одобрио његов наум, дао му бла-гослов и писмено одобрење за проповедање и тада Козма, уверен да је гласом своје савести, гласом Светога Писма и саветима отаца позван на дело спасења душа, пође на своје послање. И то на какво тешко послање! Да ратује са денницом, да ратује са зверином на њеној земљи. Да пробуди отежале савести. Да утеши. Да отре сузе. Да окрилати дух, да огреје осећања верних, да заустави талас исламизације, да подигне рог Хришћана Православних, да падне, коначно, борећи се за Веру. То је било његово послање!
И испунио га је Свети, јер овим верним слугом Божјим и савести се пробудише, и дух окрилати, и осећање загреја, и талас исламизације стаде, и наста мир. Како? Којим начином је то постигао? Која су му средства била којима се послужио у том светом циљу?
