POUKE I PROROČANSTVA

 

POUKE I PROROČANSTVA
 

 
SVEŠTENI APOSTOL
 
Vek u kojem je živeo sveti Kozma Etolski predstavljao je za Hrišćane Istoka vek velikoga iskušenja za Pravoslavnu Veru. Satana je, da progovorimo evanđeoskim rečima (Lk 22,31), držao sito i vejao Hrišćane onoga vremena. Njegovo oruđe, mala i velika vlastela Otomanske imperije, svi fanatični sledbenici Muhamedovi, svakojako su pritiskali Hrišćane da se odreknu Vere.
I najmanjim povodom hapsili su i tamničili na hiljade Hrišćana koje bi puštali na slobodu tek ako bi se odrekli Vere i objavili da pristupaju veri njihovih laži-proroka. Raji su nametani teški, nesnosni harači od kojih su se mogli osloboditi tek jednim načinom – veroodstupništvom. Sultanski škopci otimali su iz majčinskih naručja najlepše Grkinje i zatvarali ih u razvratne jazbine, zloglasne hareme. Otomanske vojvode birale su najzdraviju i najbistriju hrišćansku decu da ih naprave janičarima.
Pod takvim pritiskom, slabiji karakteri su padali. Ne samo pojedinci, nego i porodice i čitava sela, zajedno sa svojim sveštenicima, menjali su veru. Nije preterivanje kažemo li da su velikim delom današnji Turci, koji nastanjuju najbogatiju zemlju Male Azije, daleki potomci Hrišćana koji su izdali svoju Veru. Kao što je pisao prisnopamjatni Arhiepiskop atinski Hrisant, bivši Mitropolit trapezuntski, „nema nikoga da je turskoga porekla u celoj prekomorskoj trapezuntskoj zemlji i gornjoj provinciji haldejskoj. Svi tamošnji Turci poreklom su Grci od Grka. Svi su se oni svenarodno odrekli vere.“ Jednaki je polom islamizacija načinila i u Makedoniji, Epiru i pre svega u Albaniji, u kojoj je broj Hrišćana od 550 000 spao na 50 000, a i ti su sami bili u opasnosti da se poturče. Oni koji su ostali nepokolebljivi u Veri otačkoj trpeli su okrutne progone i mučeništva, a poslednja prolivena krv beše krv Hrišćana koji kao jaganjci behu poklani u maloazijskoj katastrofi. Ovih poslednjih mučenika je do dva i po miliona! Krajem 18. veka, o kojem govorimo, na istorijskoj pozornici pojavila se divlja zverina, sultan Mustafa IV, koji se poduhvatio satanskog plana da preseli Vavilon i da sve Hrišćane Grčke naseli u dubinama Azije, u Mesopotamiji, a da u Grčku dovede divlja plemena, Avazge, Kirgize i Kurde. Da je u tome uspeo, hrišćanska bi Grčka bila potpuno iskorenjena.
To su, dakle, snovali sinovi satanini, ali višnji Bog, Koji je nasadio drvo Pravoslavlja da cveta i plodonosi i da u njegovoj seni nalaze pokoj svi namučeni i obremenjeni sviju vekova, nije dozvolio da se ostvare adske namere. Izabrao je pogodne sasude. Udahnuo je u birane duše duh revnosti, sveštenoga nadahnuća, samoodricanja, mužastva i mudrosti i slao ih kao nove apostole i evanđeliste tamo gde je Vera bila u opasnosti. Jedan od izabranika Božje Promisli bio je i Kozma.
Gde se u tom strašnom istorijskom času Pravoslavne Crkve nalazio Kozma? U mestu pustom. Bio je na Svetoj Gori, monahovao je u Sveštenom Manastiru Svetoga Filoteja. Kako je lepo tamo živeo Kozma! Psalmopojanja, bdenja, čitanje Pisama i otačkih knjiga, podvig i kaljenje, besede sa svetom braćom i ocima, a više nego išta od toga umnom molitvom preslatka beseda sa Nebeskim Ocem stvarali su blagodatnu duhovnu atmosferu koja je napominjala na vrh gore tavorske. Kozma beše daleko od svetske bede, daleko od bure koja je pustošila pravoslavne gradova i sela. Ali ma koliko da je bio daleko, dolazili su mu do uha glasovi koji su mu kidali utrobu, ridanja i jauci hiljada Hrišćana koji su podnosili svakojaka stradanja i mučeništva. Dolazile su žalosne vesti o tome da je svakodnevno u svim krajevima, a posebno u zapadnoj Makedoniji, Epiru i Albaniji, satana pravio polome, da su hrišćani preveravali, gazili Krst Gospodnji i klanjali se Muhamedovom polumesecu. On pred tim nije mogao ostati ravnodušan. U samoći je razmišljao: „Zar da ostanem na vrh Gore netronut nevoljom, a da se dole, u podnožju Gore, u selima i gradovima moja braća muče i stradaju? Ne treba li i ja da im pohitam u pomoć? Jeste, pomažem ja njima i odavde molitvom, jer moliti se sa verom i čistoga srca ravno je borbi za veru i vrlinu. Ali nije li u ovakvom slučaju strašnoga iskušenja potrebno i delatno učešće? Nije li potrebna poseta mučenicima u tamnicama, zar nije potreban lični dodir sa slomljenom braćom? Utešna reč, savet, znak milosti, suza koja se stapa sa suzama napaćenih zar nisu neprocenjiv doprinos borbi za veru? Ali jesam li kadar za takvo posla-nje? Hoću li biti od koristi ili ću naškoditi? Hoću li imati snage da se oduprem svim iskušenjima sveta? A da ne postoji opasnost i da, pokušavajući da spasem druge, izgubim sopstvenu dušu? Šta da činim? Višnji! Pokaži mi put kojim ću poći.
Kozma se borio sa pomislima. Agonija. Ušao je u svoj Getsimanski vrt, kao i svako ko je pozvan da uzme teško poslanje u svetu. Spremala mu se gorka čaša. U tom borenju, odgovor mu dade glas Božji. Otvorio je Pismo i pogled mu se veza za reči Apostola Pavla: Niko svoje da ne traži, nego svako što je drugoga (1 Kor. 10,24). Te mu reči baciše svetlost nebesku na srce. Time kao da je govorio Duh Sveti: „Kozma! Ne misli samo na sopstvenu duhovnu korist, nego i na korist svoje braće. Korist drugih nalaže ti da napustiš svoju pustinju, da uzmeš putnički štap i upustiš se u veliki pohod oblagoveštavanja duša…“
Ali Kozma se nije zadovoljio samo prosvećenjem koje je primio od ovih reči Svetoga Pisma. Hteo je da vidi je li dobro razumeo ovaj savet Svetoga Duha. Posavetovao se tako i sa duhovnim ocima, otišao u Konstantinopolj, posetio tadašnjeg patrijarha Serafima i izrekao mu ove svoje misli i želje. Patrijarh je odobrio njegov naum, dao mu bla-goslov i pismeno odobrenje za propovedanje i tada Kozma, uveren da je glasom svoje savesti, glasom Svetoga Pisma i savetima otaca pozvan na delo spasenja duša, pođe na svoje poslanje. I to na kakvo teško poslanje! Da ratuje sa dennicom, da ratuje sa zverinom na njenoj zemlji. Da probudi otežale savesti. Da uteši. Da otre suze. Da okrilati duh, da ogreje osećanja vernih, da zaustavi talas islamizacije, da podigne rog Hrišćana Pravoslavnih, da padne, konačno, boreći se za Veru. To je bilo njegovo poslanje!
I ispunio ga je Sveti, jer ovim vernim slugom Božjim i savesti se probudiše, i duh okrilati, i osećanje zagreja, i talas islamizacije stade, i nasta mir. Kako? Kojim načinom je to postigao? Koja su mu sredstva bila kojima se poslužio u tom svetom cilju?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *