NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
V. O SMIRENJU
 
1. „Smirenje se zadobija borbom. Kad spoznaš samoga sebe, zadobijaš smirenje koje postaje stanje. U protivnom se možeš smiriti tokom jednog minuta i pomisao će ti reći da si nešto dok si u stvari ništa. Tako ćeš se boriti sve do smrtnog časa. Ako te smrt zatekne s pomišlju da si ništa Bog će govoriti s tobom. Međutim, ukoliko ti u smrtnom času pomisao bude govorila da si nešto i ti to ne primetiš, sav tvoj trud će biti uzaludan.“
2. „Nužno je da čovek odbaci logiku. Ja, na primer, kažem: sad sam monah a mogao sam da budem životinja. Bog me, međutim, nije stvorio kao životinju. On me stvorio kao čoveka i prizvao me u angelski čin. A šta sam ja učinio? On je tako mnogo učinio za mene, iako je mogao da me stvori kao žabu, kao škorpiju ili kao kornjaču. Međutim, On me stvorio kao čoveka. Takve misli smiruju. Trebalo bi da na ono, što nam je Bog dao, odgovorimo blagodarnošću.“
3. „Da bi se čovek duhovno podvizavao potrebni su uslovi. On najpre treba da stekne smirenje, ljubav i čisto srce. Kad poseduje smirenje, čovek poseduje božanstveni magnet koji privlači blagodat Božiju. Pogledajte smirene: njima se daje blagodat. Tako je ustrojeno.“
4. Mnogi verujući ljudi osuđuju druge iako bi trebalo da ih ljube i smatraju uzvišenijima od samih sebe. Starac Pajsije je uvek govorio da onaj ko u ljudskim očima izgleda grešan u očima Božijim može da bude svet. On je govorio: „Neki zločinac je pred Bogom možda već odgovorio za svoj greh, dok neki monah nije. Trebalo bi da čak i zločinca smatramo boljim nego što smo mi sami. Smirenje i ljubav idu zajedno, oni stoje jedno uz drugo. Treba stradati zbog drugog i od srca tvoriti molitvu. Duhovan čovek smatra za svoje dobro ukoliko se nalazi u gorem položaju nego drugi. On se iznutra oslobađa, oseća dobročinstva i blagodat Božiju, moli se i s plačem priziva Boga da pomogne svim ljudima koje duhovan čovek smatra uzvišenijima od samoga sebe. Njegovo smirenje je postalo istinsko, postalo je stanje duše.“
5. U vezi s pitanjem na koji se način može duhovno napredovati, starac je rekao: „Ja sam za podvižništvo i to sam, naravno, proverio na samome sebi. Međutim, uverio sam se da je najveći podvig kad čovek zadobije smirenje i ljubav. Tada mu nisu potrebni pokloni niti da čini bilo šta spoljašnje. To je lako i za muškarce, i za žene, i za decu. Trebalo bi da prednost damo duši a ne spoljašnjim podvizima, jer spoljašnje može da izazove lažna osećanja.“
6. Mnogi hrišćani prihvataju neki podvig da bi se očistili od strasti. Oni obično poste, prave metanije i odlaze u crkvu. Međutim, ne postižu duhovni napredak i ne zadobijaju očišćenje. U vezi s tim starac je govorio: „Hajde da razmislimo, jer postoji i drugačiji podvig. Što se tiče telesnog podviga, ako ga neko i uveća neće sasvim uspeti. Time može samo da uveliča gordost: ja tobože nešto značim. Zbog toga je nužno da se nišan okrene ka gordosti i da se u nju gađa. Tada će čovek lako postići mnogo toga. Mislim da to nije veliki podvig. Čak i detence koje još nije sposobno da se kreće može da porazi đavola svojim smirenjem. Naravno, đavo je veoma jak ali i veoma truo. On može da sruši džina, ali i detence može da ga pobedi.“
7. „U svakom podvigu mora preovladati smirenje. Ako se ne smiriš, na snagu će stupiti duhovni zakon: Koji se uzdiže poniziće se.Kad spoznamo sebe, smirenje dolazi na prirodan način i postaje čovekovo stanje. Ako pak ne spoznamo sebe, nećemo igrati po pravilima i đavo će nam podmetnuti misao da nešto značimo. Shvatimo da smo ništa. Ponavljajmo do samog smrtnog časa: danas jesmo a sutra nismo.“

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *