NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
DODATAK
BESEDA JEROMONAHA DAMASKINA SVETOGORCA
izgovorena na dan pomena starca Porfirija 1994. u Milesi Atičkoj
 
UVODNA PRIMEDBA
Da bi govorio o svetom, potrebno je da čovek i sam bude svet. Mi ni najmanje nismo pogodni da govorimo o blaženopočivšem starcu Porfiriju, koji je nesumnjivo svet. To što se usuđujemo da govorimo činimo usled dužnosti i blagodarnosti, kao i zbog ljubavi prema našoj braći.
Od Boga mi je dat blagoslov da se sa starcem upoznam 1969. godine, u osveštanom hramu Svetog Gerasima na Atinskoj poliklinici, nedaleko od trga Omonija, u vreme kad tek bejah dobio bogoslovsku diplomu.
Nesumnjivo da je susret pisca ovih redova sa starcem, u svetom oltaru, nakon božanstvene Liturgije, na dan Blagovesti presvete Bogorodice, 25. marta te godine, bio najveći blagoslov u njegovom životu, jer je upoznao svetitelja, proroka, istinskog bogoslova, istinskog čoveka.
Nakon višečasovne molitve, pripremio sam se za opštu ispovest, da bi mi on, ukoliko je to moguće, dao nepogrešiv savet o mom životnom putu. I pre nego što je otvorio usta, on je u Duhu Svetom video ceo moj život. Blagodat Božija me tada prvi put toliko izmenila da sam stajao „kao bezumnik“. Prošlost je bila sadašnjost, budućnost
– ovaj trenutak, daleko je izgledalo blisko, i u mom duševnom svetu rodilo se duboko ubeđenje da je život bez Hrista prazan.
Tako mi je bila data višnja sila da sadašnje prezrem kao efemerno, i ja sam odlučio da se uputim ka planinama Atosa, „odakle dođe pomoć“, da bih zavoleo Hrista i prevazišao smrt. Za mene je sve već bilo ništavno, i starac je bio ganut, tako da mi je dao čak i dve karte za putovanje na Svetu Goru: „Sačekaj“, kaže, „doći ću i ja. Dok budem bio ovde, misaono ću biti s tobom, jer za hrišćane ne postoji rastojanje.“
Od tog vremena, u svim teškim trenucima duhovne borbe, u velikim iskušenjima, starac Porfirije je bio u mom umu. Svaki put kad bih imao povoljnu priliku i blagoslov, odlazio sam da se susretnem s njim i da dobijem pomoć. Nikad me nije pohvalio. Uvek mi je govorio: „Došao si. Moli se za svoju braću. Moli se Bogu da ti podari sveto smirenje i da Ga zavoliš.“ Ne sećam se da sam mu protivrečio. Ponekad bih u sebi pomislio da me starac ne opravdava u nekom postupku o kojem sam mu govorio, jer mi je govorio: „Nisi u pravu“. Onda, kad sam pretpostavljao da sam u pravu, on je odgovarao: „U pravu si, ali nisi u pravu. Hrišćanin nikad nije u pravu. Neophodno je da stalno osuđuje samoga sebe. Biti u pravu – to je za sinove ovog veka.“ Prema tome, nema razloga da bilo koga osuđujemo.
Sad, kad je starac otišao iz ovdašnjeg života, mnogo puta u časovima teških iskušenja, noseći težak krst koji je on usled velike ljubavi i smirenja položio na moja pleća, odnosno krst duhovnog očinstva u njegovom manastiru, ja ga prizivam i pitam. Molim ga da mi da trpljenje u iskušenjima, smirenje i ljubav. Beseda koja sledi nije retoričko slovo nego beseda o životnom bolu, o velikoj patnji. Zbog toga se u njoj izdvajaju ona mesta iz starčevog života koja, u suštini, govore i o mom životu.
Starčev život bio je prototip i obrazac života čoveka koji živi u Hristu. Način odricanja na Svetoj Gori i njegov preporod u Hristu, njegovo poslušanje, način odlaska sa Svete Gore, sveti život u svetu, pastirsko služenje, odnos prema Crkvi i episkopu, prema jerejima, prema drugim duhovnicima, prema duhovnim čedima, grešnicima i grešnicama, prema narodu i čovečanstvu, prema upokojenoj braći našoj, prema zabludelima i, uopšte, prema neverujućima, uistinu su bili primerni.
Starac je bio prototip pravoslavnog starca. Govoreći kao onaj koji vlast ima a ne kao književnici. Njegova reč bila je „oštrija od svakog dvoseklog mača i prodirala je do udova i uma“, „pripremljena sa solju“, „slađa od meda i saća“, očinska, o svemu je sudila dok o njoj niko nije sudio…
Ova beseda se objavljuje jer je slučajno pronađen njen tonski zapis, koji je načinila neka nepoznata osoba i odlučeno je da bi ona mogla biti korisna i drugima.
Bićemo srećni ukoliko bude pomogla čitaocu i ukoliko i on u svom životu prizove u pomoć starca Porfirija radi spasenja sebe samoga i čitavog sveta, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje u vekove. Amin.
 
U keliji Filadelfosa
svetog manastira Kutlumuša
20. 1. 1995.
Jeromonah Damaskin
 
„Onom, koji je preminuo, oni što su bili uz njega svake godine služe pomen i na taj način pokazuju da je on živ i besmrtan dušom, i da će se jednog dana obnoviti, kad Gospod bude blagovoleo da vaskrsne i tela. O tome svedoče žita koja daju semena. Kao što je Hristos, Koji je umro telom, vaskrsao i živi, tako ćemo i mi u Njemu živeti.
Mnogim svetiteljima otkrila se duševna korist koju pokojnici imaju od pomena. Zbog toga su svi dužni da sa posebnom brižljivošću vrše ove pomene, posebno na božanstvenoj Liturgiji, jer nam je ona data sa tim ciljem. Prozbama i molitvama, koje se prinose prilikom svete Žrtve, kao i milostinjom siromasima, ne daje se samo otpuštanje grehova, upokojenje i izbavljenje od kažnjavanja grešnicima koji su iz tela otišli nepokajani, nego i onima koji su živeli pravedno i dostigli dobar i bogougodan kraj.
Iznad svega toga, moramo se pobrinuti da za upokojene prinosimo beskrvnu Žrtvu. Čestica prilikom „strašne Žrtve“ i spominjanje upokojenoga uz Nju sjedinjuje ga sa Bogom i, nesumnjivo, čini Njegovim učesnikom i pričasnikom. Posredstvom tog događaja, naša braća, koja su s pokajanjem u Hristu otišla u drugi život, dobijaju veliku korist i spasavaju se.
Međutim, i osveštane i božanstvene duše svetih raduju se i trepere od veselja kad se zbog njih vrše (pomeni na Liturgiji), jer se sjedinjuju s Hristom, i pričešćuju najsvetijom Žrtvom, i od pričasnosti Njemu postaju još čistiji, blistaviji i usrdniji, i na taj način mole se i za nas.
Hristos je radi toga ostvario i predao ovu Žrtvu, da bismo se osvetili i prosvetili i da Bismo postali jedno s Njim, kao što se On i molio.
Zbog toga sveti toplo i postojano preklinju i mole se za one koji ih pominju i koji u njihovu čast i pomen služe božanstvene Liturgije. Oni bivaju posrednici i njihovi molitvenici pred Bogom, i uporno prose da i oni koji ih na taj način poštuju i sami postanu pričasni Hristu.
Prema tome, dužni smo da činimo pomene i našoj braći koja su otišla od nas (da bi se i drugi opominjali nas), i dužni smo, koliko god možemo, da i zbog Svetih služimo božanstvene Liturgije, da bismo se zajedno s njima radovali u Hristu, i da bi oni bili naši blagodarni posrednici pred Njim, i da bismo se spasli njihovim molitvama.“
Sve ovo, preosvećeni vladiko i ljubljena u Hristu braćo, govori sveti Simeon Solunski. Dakle, radi toga smo i mi danas došli ovde: da bismo služili godišnji pomen u čast i sećanje na našeg nezaboravnog oca, jeromonaha Porfirija. Bilo bi suvišno da bilo šta danas govorimo o njegovom liku koji svi dobro znamo i o kojem imamo svoju predstavu. Mnogi ljudi, njegova duhovna čeda, pisali su, govorili i besedili o njegovom svetom životu. Međutim, ovaj dan nas poziva da ipak kažemo nekoliko reči.
Apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica kaže: Što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake. I što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste (1. Kor. 1; 25), dok na drugom mestu kaže: A živim ne više ja nego živi u meni Hristos (Gal. 2; 20). Jedan monah je o ovom starcu rekao da Bog svakih sto godina otkrije takvog čoveka. Dakle, starac nije bio običan čovek, tako da mu nisu potrebne naše pohvale a možda ni naše molitve; potrebna mu je samo žrtva Hristova. Budući da se na božanstvenoj Liturgiji uspostavlja „savez Neba i zemlje“, i on se nevidljivo nalazi ovde sa nama, i zajedno se s nama raduje i, kako kaže sv. Simeon Solunski, učešćem u Njegovim (Hristovim) darovima postaje još čistiji, što za njega znači „najveće ushođenje“, tako da on posreduje pred Bogom i moli se za naše spasenje.
Razmotrićemo, dakle, kako je starcu uspelo da to dostigne, da postane istinski član Crkve i da živi životom Hristovim. Da još u ovom životu pobedi smrt, propadljivost i greh i da se sjedini s Hristom, istinitim Bogom našim, Koji je raspet zbog nas i našeg spasenja.
Starac, kojeg je Bog prizvao od najranijeg uzrasta, otišao je od svoje nežne majke, iz roditeljskog doma, i zaputio se u pustinju da prigrli Hrista. Starac je već tada razumeo da svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak. 1; 17).
On je već tada imao apsolutnu svest o tome da se samo unutar Crkve može postati svet i pobediti propadljivost i smrt. Dakle, pošao je u Kavsokaliviju, u svetogorsku pustinju, gde je na čudesan način na putu susreo svog starca i potčinio mu se. Njemu je bio poslušan svim svojim srcem. Ispunjavao je, prema njegovim sopstvenim rečima, „radosno poslušanje“, i to ne samo u onome što su mu govorili nego i u askezi koju je izvršavao, u postu, u radu, u bdenjima u crkvi u kojima je često učestvovao. Ma šta da su mu rekli izvršavao je radosno, odnosno svim srcem, ili, kako bismo drugačije rekli, Hrista radi. Osim tog velikog poslušanja i velike ljubavi – jer poslušanje nije ništa drugo nego ljubav – postao je i dobrovoljni mučenik jer je, kad mu je jedan starac rekao: „idi i sakupljaj puževe“, otišao i tamo se razboleo, i izgubio zdravlje. Dogodilo se to u ono vreme kad nipošto nije nameravao da ode u svet i kad je želeo da život okonča tamo, u pustinji, tamo gde je, kako je sam govorio, izučavao Pismo, izučavao bogoslužbene knjige, tamo gde se molio usred pustinje, tamo gde je slušao slavuja kako peva usred šume i pitao se „kome li on sada peva, i ko ga sluša“ – „samo za svog Tvorca, samo za svog Stvoritelja peva“. „Tada“, kaže, „kad sam video tog slavuja, u mojoj duši rodilo se osećanje da sam iščezao, da ne postojim.“ Zato je počeo da preklinje starce da mu dopuste da ode u unutrašnju pustinju, kako niko ne bi znao za njega… Međutim, kad je počeo da mu govori o tome, njegov starac je rekao: „Zar si prelešćen, dete moje? Sedi ovde, inače ćeš izgubiti molitvu, izgubićeš blagodat Božiju. „Starac je bio poslušan i nije otišao u pustinju. Na jednom mestu, on govori o tome da su mu starci, kad su nekuda odlazili, rekli da ne čita knjigu koja se tamo nalazila – knjigu sv. Simeona Novog Bogoslova. Oni su mu rekli: „Dete moje, toj knjizi se ne približavaj!“ To su mu postavili kao uslov poslušanja. Kad su oni otišli, našeg starca je, kao čoveka, počelo da obuzima iskušenje da iz radoznalosti pogleda kakva je to knjiga. Međutim, čim je otvorio knjigu, shvatio je da je blagodat otišla, jer on blagodat nije posedovao teoretski nego „znano i osetno“, kako je govorio ovaj svetitelj. Blagodat se daje posredstvom smirenja i posredstvom poslušanja, i on je istog trenutka izgubio blagodat. Kad se vratio njegov starac, on mu se ispovedio i blagodat se vratila.
Starac je imao neprestanu molitvu jer je ispunjavao zapovesti Hristove. Kad bi besedio o umnoj molitvi, sam je govorio da se umna molitva ne nastanjuje u onome ko sedi na klupi, zadržava disanje i tome slično, nego da se nastanjuje u onome o kome Gospod kaže u Evanđelju Jovanovom: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn. 14; 21). To i jeste umna molitva. Starac je imao umno tihovanje i umnu molitvu jer je čuvao zapovesti. Sve te darove starac je zadobio poslušanjem, i nikad nije ni pomišljao da ode u svet. Međutim, on se razboleo i pokazao poslušanje kad su mu starci rekli: idi u svet. On odlazi i dolazi u svet, nakon toliko godina. Njegovi roditelji već su vršili pomene jer su mislili da je umro. On dolazi i prepoznaje svoje, i obnavlja se njegova snaga, a zatim ponovo odlazi na Svetu Goru. Ponovo se razboleo i nije mogao da ostane tamo, i starci mu daju blagoslov da se vrati natrag. On dolazi ovamo, da bi živeo i služio Crkvi Hristovoj, da bi služio obrazu Njegovom, da bi služio ljudima. Dolazi sa velikim smirenjem. On to nije tražio, on je imao blagoslov za to. Nikad nije planirao da ode u svet, on je hteo da živi tamo u pustinji i da tamo služi Bogu. Dok se nalazio na lađi kojom je plovio u svet, jasno je video (jer taj dar već beše zadobio u pustinji Svete Gore) svoga starca kako sedi na stasidiji u Crkvi Svetog Georgija i moli se za njega. „Plakao sam“, kaže, „ja na lađi, zajedno sa mojim bratom Joanikijem, i molili smo se, i preklinjali svete Kavsokalivite: Sveti kavsokalivitski oci, toliko ste me godina ovde čuvali, sačuvajte me i tamo gde ću biti u svetu, među zamkama sveta i lukavoga. Tamo gde ću biti neka budem kao i ovde, neporočan i čist od svih strasti, od svakog zla ovoga sveta. Neka budem i tamo isto onako neporočan i čist, da bih i usred sveta služio Bogu.“ Starac je došao ovamo i nije odmah rukopoložen za sveštenika. Zbog toga na jednom mestu, kao što sam video u njegovim beleškama, kaže da je hteo da učini jednu, recimo nepromišljenost, kao da je hteo da se našali, ne bi li ostavio utisak da je bolestan i da ga vladika ne rukopoloži za sveštenika.
Kasnije je promenio mišljenje i nije to učinio. Bio je poslušan arhijereju sinajskom Porfiriju, koji ga je rukopoložio za sveštenika. U vreme kad je besedio s njim, otkrio mu je nešto skriveno o njegovom manastiru, što niko nije znao. Arhijerej sinajski je tad shvatio da pred njim nije običan mladić kojem je tada, pretpostavljam, bilo 20-21 godina, nego mladi monah koji nije kao ostali nego nešto sasvim retko, sveti mladi monah s darom prozorljivosti. On, dakle, odlučuje da ga rukopoloži za sveštenika i ubrzo mu lokalni episkop daje pravo na duhovništvo, tako da je starac već u dobi od 21 godine postao duhovnik. Čini se da to protivreči kanonima, ali to nije tako, jer kanoni nemaju za cilj da jerej i sveštenik postane neko nezreo. Oni, jednostavno, imaju za cilj da Crkvu sačuvaju od grešaka. Međutim, kada je starac, bez obzira na mladost, posedovao sva suštinska svojstva koja zahtevaju kanoni, pa čak i više od toga, kad je bio iznad onoga što zahtevaju kanoni, kad je prevashodio sve, kad je imao blagodat Hristovu, kad je imao blagodat Svetoga Duha, mogao je da postane duhovnik i sveštenik, i postao je, po domostroju onoga što se odnosi na ustav, a upravo u vezi sa uzrastom. Crkva zna kako da pravilno iskoristi kanone i da izvrši domostroj spasenja, da prezre mrtvo slovo, da sledi duh kanona i da učini jerejem (sveštenikom) i duhovnikom onoga ko je zrelog duha, bez obzira na mlad uzrast, kao što govori mudri Solomon: Sedina je uzrast čovekov, a doba starosti žitije neoskrnavljeno.
Dozvolite mi, dakle, da kažem nešto o tome kako je služio u svetu. Starac je služio uz apsolutno poslušanje Crkvi. On sam je govorio: „Kad nisam u slozi s episkopom, moja molitva ne dopire do Boga.“ „Zbog toga moramo pokazati poslušanje i poštovanje u odnosu na episkopa, kao što i episkop mora biti poslušan Svetom Sinodu. Crkva priziva episkopa, Crkva priziva i jereja da služi narodu Božijem. Niko od nas nije neophodan za spasenje sveta, Hristos je spasitelj. Blagodat Božija je spasonosna, blagodat koja se daje kroz rukopoloženje i spasenje. Kad nam Crkva kaže – idite među narod, dužni smo da poslušamo, jer mi nećemo spasti svet.“ Starac je, dakle, imao crkvenu mudrost. Zato je onda, kad je kasnije otišao, kad su se stvorile okolnosti da služi na poliklinici, u srcu Atine, dobio blagoslov lokalnog arhijereja i tamo služio tiho i neprimetno – po blagoslovu arhijereja, po blagoslovu Crkve, podvizavajući se u delatnosti duhovnika. Budući da je hteo da bude kao onaj slavuj koji je pevao u šumi, usred pustinje, i za kojega niko nije znao, i on je slavoslovio i pojao na poliklinici, nedaleko od trga Omonija, i niko za njega nije znao osim nekolicine ljudi.
Bog je, međutim, postepeno počeo da ga otkriva svetu. On tome nije težio, jer nije imao nikakvo mišljenje o sebi, nego je neprimetno izvršavao svetu tajnu ispovesti. Dozvolite mi da govorim o tome kakvo je bilo njegovo osnovno načelo koje ste poznavali svi vi koji ste lično kontaktirali s njim: starac je uvek nastojao da pomogne čoveku tako što će ovaj postati svestan da se zlo nalazi unutar nas. Zbog toga nas je odgajao: „Svagda osuđujte same sebe.“ Koliko se puta događalo da mnogi obični ljudi, pa čak i monasi dođu da se ispovede, da, možda, govore o svojim rđavim pomislima vezanim za njihove starce ili duhovnike! Njega nije interesovalo šta čini starac ili duhovnik nego im je, naprotiv, govorio: „A šta ti činiš da bi se popravio? U tebi je uzrok zla.“ Zbog toga je govorio da ispovednik mora posedovati smirenje i samoprekorevanje, da uvek mora čuvati dobre misli i nastojati da dušu očisti od svih strasti, telesnih i duševnih, od zavisti, zla, zlopamćenja, ljubomore, egoizma i od svega što nas razdvaja od Hrista. Zbog toga je govorio: „Čak i kad vidiš drugoga da greši, ne dolikuje ti da ga optužuješ jer je on tvoj brat i trebalo bi da se moliš i za njega i za sebe.“ Posedujući svest o jedinstvu ljudskog roda, svest o tome da smo svi mi u Crkvi jedno, starac ju je nosio u čuvstvu srca, i u blagodati je posedovao to čuvstvo. On usled toga, tvoreći umnu molitvu za nekoga drugog, nije govorio: Gospode Isuse Hriste, pomiluj slugu Tvoga… nego Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me i dodavao: „U meni si i ti. Svi smo mi jedno.“ On je to imao u „čuvstvu srca“, odnosno u blagodati, što mi apsolutno ne možemo da shvatimo. Starac je to posedovao, kao što je u duši posedovao i silu da se raduje sa radosnima i da plače sa uplakanima. Vidite s kakvom se ljubavlju on odnosio prema onima koji se ispovedaju!
Nikada nije optužio nijednog sveštenika, niti je duhovna čeda odvajao od njihovih duhovnih očeva. Dovodio je u red njihove pomisli i slao ih kod duhovnika, jer je po blagodati sveštenstva opraštao Hristos. Starac nikad nije mislio da oprašta on sam, nije imao mnenje o samome sebi.
Postoji još nešto: pogledajte s kakvom se ljubavlju ophodio s grešnicima. Možda su mnogi od vas slušali kasetu na kojoj on pripoveda kako se, protivno svojoj volji a prema svešteničkoj dužnosti, nalazio u blizini nekih grešnih žena. I pogledajte šta čini ovaj čovek koji je podražavao Hrista, šta čini ovaj sveti čovek! Ono što je učinio Hristos kad su mu fariseji doveli ženu zatečenu u preljubi i zlobno govorili: uzmi kamen i ubij je, jer tako kaže Zakon. Gospod im je na to rekao: „Ko je bezgrešan, neka najpre baci kamen na nju!“ Svi su ustali i otišli. Pod ovim nije podrazumevao „bezgrešne“ u ovom grehu (kojim je pala ova žena) jer mnogi taj greh nisu počinili, zbog čega su bili tako revnosni i osuđivali je, nego na „bezgrešne“ uopšte. Svi su imali to osećanje, budući da ih je u tom času dodirnula blagodat Hristova: svi su shvatili da smo svi mi grešni i da smo potomci grešnog Adama, da nosimo celokupno nasleđe, svojstva i posledice čoveka koji je postao nedostojan Boga i pokušao da svoj život ustroji nezavisno od Boga. Dakle, kad je starac ušao u dom grešnih žena da bi ga osveštao na dan svetog Bogojavljenja, kad je prišla vlasnica i saopštila da oni ne žele da celivaju krst, on joj je rekao: „Da vidimo ko to neće… ti ili oni“, a zatim dodao: „Dozvoli da oni celivaju krst.“ Čim su celivali krst, starac im je kazao: „Danas se radujem, čeda moja, jer je danas ovde došao Hristos i što vidim, da vi imate dobre duše i da možete svim srcem da zavolite Hrista, više nego što Ga ljubim ja. Eto, želim vam mnoga leta… Želeo bih da Ga poznate i da Ga zavolite…“ Otišao je plačući. Vidite s kakvom je blagošću nastojao da pomogne ljudima koji su daleko od Boga, i usred greha! Zbog toga što zna i što poseduje čuvstvo duše, o kojem sveti Jovan Damaskin govori u trećoj pesmi prvog glasa: Jedini koji znaš slabost ljudskog bića… opaši me višnjom silom. Starac je bio opasan silom Hristovom i imao je apsolutno osećanje da, ukoliko Hristos ne da tu silu, čovek ne može pobediti zlo i greh isključivo ljudskim naporima. On ne može poništiti svoje „ja“, ne može poraziti gordost, i zbog toga je bio izuzetno snishodljiv prema grešnicima. „Osuđuj greh, ali nikada grešnika.“ On je na taj način pomagao ljudima da postanu sveti i da se približe Hristu.
Budući da vreme prolazi i da ne želim da se preterano zamarate, dopustite mi da kažem još nešto o njegovom životu. Neću vam govoriti o njegovom daru prozorljivosti o kojem sve znate. Mnogi su o tome pisali, a gospodin Papazahos je mnogo puta govorio o tom starčevom daru. Reći ću vam samo ono što se kaže u Dobrotoljublju: „Od smirenja se rađa rasuđivanje, od rasuđivanja se rađa pronicanje, od pronicanja se rađa prozorljivost, a od prozorljivosti se rađa ljubav. I nakon svega toga, čovek spoznaje da je daleko od Boga.“
Takav je bio starac i zato je govorio: „Gospod mi je dao tu blagodat da bih postao dobar.“ Čak i ako nije imao svest o tome da mu je On dao te darove da bi pomagao ljudima, Bog mu je uistinu to dao da bi pomagao nama, da bi pomagao Crkvi, na služenje Crkvi. Pred kraj života, jednom od svojih duhovnih čeda otkrio je da, očekujući smrtni čas, često izgovara ono što mi izgovaramo prilikom Božanstvenog Pričešća, da govori i da ponavlja, i da ne prestaje da govori: „Znam, Gospode, da ti niko ne sagreši kao ja, niti počini dela kakva sam ja počinio, ali i ovo znam da ni veličina pregrešenja ni mnoštvo grehova ne mogu prevazići najveće dugotrpljenje i čovekoljublje Boga mojega.“ On je to stalno izgovarao i nije se zasitio jer čovek, približivši se Bogu, počinje da oseća svoju grešnost. On tada poima ko je Bog a ko čovek. To je ono o čemu govori apostol Pavle, kada je dosegao treće nebo, gde mu se otkrila tajna: Hristos je došao u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja. Vidite da je starac imao onakvu blagodat kakvu su posedovali apostoli i proroci! Mnogo puta ste videli da je on daleko video kao blisko, prošlo kao stvarno, buduće kao sadašnje. Videli ste da on vidi šta je u zemlji, šta je u moru, a šta na drugom kraju zemlje… Vidite da on proniče čovekovu dušu, da vidi budućnost, da vidi šta će on raditi kroz 10, kroz 20 godina, da vidi šta je u raju, da vidi duše u adu. Bez obzira na to, on nije imao mnenje o sebi nego je bio smiren. Upravo zbog toga, pred kraj života nije ni želeo da ostane ovde kako ga ljudi ne bi poštovali nego je, kad mu se otkrilo na godinu dana unapred, tražio da se udalji u pustinju, u Svetu Goru (kako je otkrio jednom duhovnom čedu). Kaže: Približilo se… Trudio se da ode tamo, gde je odlazio i vraćao se, jer je pomišljao da se opet vrati u manastir da tamo umre, i tamo se molio Bogu u smirenju, i potpuno nepoznat.
I zaista, umro je i zapovedio onima kraj sebe da nikoga od Svetogoraca (u vreme kad je imao mnogo duhovnih čeda, monaha i igumana) ne pozivaju. Starac nikoga nije pozvao usled smirenja, usled ljubavi. U to vreme na moru se podigla bura tako da, čak i da smo znali, ne bismo mogli da dođemo toga dana. Nakon pogreba, umirilo se more i nastalo je apsolutno zatišje. Pogledajte kako se okončao starčev život. Kada je na nekoliko dana osetio da će njegova duša uskoro otići, pozvao je svoje poslušnike i oni su čitali molitve oko njegove samrtničke postelje. Tada govori očevima: „Pazite na mene, deco moja, da se spasem…“, odnosno, svojim molitvama pazite na mene, počnite da se molite. I oni su započeli da se mole za njega…
„Da se spasem…“ Ko? Onaj ko je bio čudotovrac. Jednom mi je kazivao da je iscelio čoveka koji je 30 godina bio paralizovan. Bio je bolestan i on je, da bi me ohrabrio, rekao da je njegovom molitvom neki nepokretan i oduzet čovek ustao, da su njegove noge počele da se pokreću, da ga je on učio da hoda. Dakle, onaj koji je toliko dao svetu, koji je čak i lekare zaprepašćivao kad bi govorio o građi ljudskog tela i video u duhu različite bolesti, nije imao poverenja u svoje vrline niti u svoju svetost nego je svojim čedima govorio: molite se za mene, da se spasem. I zaista, oni su pokazali poslušnost, i on je svoju svetu dušu predao Bogu, dok je njegovo telo još istog časa pokazalo znake posvećenja, čim je duša izašla, jer se starac „preobrazio“. Možda će ga Crkva proglasiti za sveca: mi ne znamo kada će to biti jer se to događa onda, kad to hoće Bog, a ne onda kad to hoćemo mi, iako se tome nadamo. Mi ne sumnjamo da je on svetac. Međutim, kada to bude htela Crkva i kad Crkva prosudi, a ne onda kad to budem hteo ja ili taj i taj… Starac je u rukama Božijim. Dakle, Bog će reći i on će biti proglašen za svetitelja, a možda zbog smirenja neće ni želeti da ga u ovom životu poštuju onako kako poštuju druge svetitelje na Svetoj Gori… Jedan veliki, nezaboravni podvižnik koji je posedovao darove slične onima kakve je posedovao starac, rekao je: „Ne iskopavajte me iz zemlje, da nakon toga ne biste ovog grešnika nazivali svetiteljem. To će“, rekao je on, „kazati Hristos prilikom Drugog dolaska.“ U tom slučaju, mi ne znamo da li i starac želi da to Hristos kaže prilikom Drugog dolaska. Dakle, predajmo se u ruke Hristove, i neka čini ono što hoće, i to što On hoće neka dela i Crkva.
Te zavete nam je ostavio. Smirenje, ljubav, samoosuđivanje, poslušanje, ljubav prema Hristu, ispunjavanje Njegovih zapovesti, poslušnost Crkvi. Zbog toga je on i poštovao Crkvu, zvaničnu Crkvu, uvažavao je arhiepiskopa, i kao čin, i lično. Čak je i sam govorio – gledajte kako je veliki značaj pridavao poštovanju episkopa – da je jednom posetio arhiepiskopa i da zbog lošeg zdravlja nije mogao da izađe da se vidi s njim. Međutim, arhiepiskop je došao u automobil i besedili su o raznim stvarima, tako da je on za sve tražio blagoslov arhijereja, budući da je arhiepiskop starešina pomesne crkve. Zbog toga nam je i savetovao da poštujemo Crkvu, postojeći zvanični Sveti Sinod, nadležnog arhiepiskopa, da budemo poslušni Crkvi.
Dakle, u svakom slučaju predajmo se Crkvi i onome što Crkva hoće, kada hoće i kako hoće… I kako hoće Bog. Prizivaćemo starca u svojim molitvama i verovati da nas on sluša, da se nalazi među nama i da se moli za naše spasenje. Takođe ćemo se starati da ga u svom životu smireno podražavamo.
Bogu našem dolikuje slava i sila i čast i poklonjenje u vekove vekova. Amin.“
 
Sa grčkog prevela: Antonina Pantelić

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *