POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Četvrta glava
STARAC PORFIRIJE – DUHOVNI OTAC I UČITELJ
 
Svagda molim duhovna čeda da ljube Boga Koji je sve, da bi nas On udostojio da stupimo u zemnu, nestvorenu Crkvu Njegovu, jer odatle treba početi.
Jeromonah Porfirije, iz Duhovnog zaveštanja
 
Izašao sam vrlo, vrlo rano, da bih gledao Egejsko more, i do mene je dopirao miris mora…
Starac Porfirije
 
Kad se prvi put nađeš nasuprot starcu Porfiriju koji sedi na krevetu u svojoj kelijici, osećaš da živiš u drugom svetu. Duhom se prenosiš u drevni svet starozavetnih proroka, živiš u atmosferi tišine i bezmetežnosti. Zamišljaš stanja i likove koji su opisani u žitiju svetog Antonija Velikog. Vidiš pred sobom lik biblijskog starešine, nekog „starca“ mudrog po svom opitu i blagoslovenog blagodaću „duhovnog očinstva“.
Starac Porfirije je bio jedan od istinskih duhovnih otaca, koji je dostigao visoku meru duhovnosti i zbog toga je mogao da dejstvuje kao učitelj i savetnik.
Njegova pedagogika, koju je kao duhovni otac ostvarivao na delu, pojavljuje se kao pedagogika Otaca Crkve, koja se sve do danas sačuvala u crkvenom predanju isihazma i dobrotoljublja.
Kao što smo ranije rekli, prema svetom Simeonu Novom Bogoslovu duhovni otac predstavlja živo prisustvo Hristovo, on je savršeni i u Hristu preporođeni čovek, obitavalište svetlosti u svetu, on je lik učitelja. Takav savetnik mladih, ali i ljudi svih uzrasta, posebno roditelja, bio je, a i danas nastavlja da bude i starac Porfirije.
Kao duhovni otac, starac je bio jedan od najvažnijih likova u duhovnoj porodici Hristovoj, u Crkvi, kojega je sa duhovnom decom povezivala božanstvena očinska veza. Bio je to čovek savršene, celovite ljubavi, unutrašnjeg duhovnog savršenstva i svetosti. Svojim duhovnim rukovođenjem, odnosno tajnim i duhovnim načinom, potpomagao je rađanje i preporađanje svoje duhovne dece kroz Evanđelje. U njegovom liku ostvarile su se apostolske reči: Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih Evanđeljem (1. Kor. 4; 15).
Poučavanje duhovnika predstavlja blagodatni dar Svetoga Duha koji neposredno zavisi od celokupne ličnosti duhovnog oca. On uglavnom zavisi od nivoa duhovne i emocionalne zrelosti, od unutrašnje, „duhoučiteljske“ mudrosti, a ne samo od njegovog životnog i psihološkog iskustva ili od naučno – pedagoške pripremljenosti. Starac je uistinu bio obrazac duhovnog oca i učitelja. Njegovo vaspitačko delovanje imalo je za svoj izvor harizmatički dar Duha Svetoga. Zbog toga je to dejstvo bilo tajinstveno i nije proishodilo od uobičajene ljudske obuke, nego je u svojstvu sile koja ga usmerava imalo „unutrašnju duhovnu obuku“ (sv. Grigorije Dvojeslov).
Kao što smo već rekli, starac Porfirije je bio celovita ličnost, ukrašena bezbrojnim moralnim i duhovnim svojstvima i vrlinama. Međutim, njegova najveća vrlina bilo je rasuđivanje. Prepodobni starac bio je, u najvećoj meri, učitelj rasuđivanja. Na vaspitačkoj umešnosti rasuđivanja zasniva se rukovođenje duša – proces koji ponekad može biti preventivan, a ponekad isceljujući. On u sebi sadrži neograničenu silu koja, kako primećuje sveti Jovan Zlatousti, može da ukroti i najneobuzdaniju prirodu. Tim tajinstvenim vaspitanjem starac je poučavao, usmeravao i savetovao decu, mlade i roditelje. Nije ih poučavao samo svojom rečju nego i svojim ćutanjem, a mnogo puta – i samim svojim prisustvom. On nije nametao apstraktna moralna pravila i uglavnom je usmeravao ka stvaranju duboke lične veze.
Saglasno onom što je rečeno, mogli bismo ga okarakterisati kao savremenog (duhovnog) pedagoga, čija pedagoška teorija i praksa počinje od kapadokijskih Otaca a završava se savremenim antropološkim gledištem, „psihopedagogikom lica“. I teoretska polazišta i praktična primena bili su savremeni i rezultativni. Oni čak nisu ni mogli da budu drugačiji, budući da su bili proniknuti jedinstvenom svetlošću Svesvetog Duha. Načela na kojima se zasnivalo njegovo delo pokazala su se kao načela kojima bi trebalo da rukovode i savremenog pedagoga, savetnika, psihologa, psihoterapeuta i uopšte svakoga ko se bavi „kliničkim“ delom i teži da razume čoveka.
Kao što smo rekli, blaženi starac se božanstvenom blagodaću udostojio da još u ranoj mladosti u svesti ljudi bude prihvaćen kao trezvenouman duhovni otac. Pažljivo je, sa strpljenjem i snishodljivo slušao njihove probleme. On je mogao da im pomogne raznim sredstvima i na razne načine. Na razna pitanja odgovarao im je s dobrotom i nežnošću. Poučavao je, ubeđivao i podržavao malodušne. Nije se gnevio na neku uznemirenu, nerazboritu i tešku duhovnu decu. Njegova reč nije bila jednostavna, površna reč kontaktiranja: bila je to zrela, suštinska, poučna reč najdubljeg opštenja duša.
Starac je bio čist i imao je „dušu prozorljivca“ (Evagrije), koja ga je vodila ka pravilnom samopoznanju. Istovremeno je imao mogućnost da prepozna i razabere misli drugoga, onoga ko je bio njegovo duhovno čedo i ko mu je priticao moleći za savet i rukovođenje. Tako „prozorljivac i razmatra ono što je srdačno“ (Kliment Aleksandrijski). Starac je duše čitao kao knjige.
Kad bi pogledao u sagovornika, činilo se da njegov pogled proniče u dubinu čovekovog „ja“, da doseže do skrivene suštine i da njemu ništa ne može da ostane nepoznato. U tim trenucima sabesednik je imao osećanje lakoće, unutrašnje tišine i bezgranične radosti.
Sagovornika nije privlačila samo dubina poučne i utešiteljske starčeve reči: bila je to „bogoljubaznost“ obraćanja i sladost njegovog prisustva, koja je opčinjavala. „Ne samo nauk, pouka i savet svetih, nego i sam njihov izgled donosio je veliku nasladu i korist“ (sv. Jovan Zlatousti, Akili i Priskili, 2. beseda).
Veoma je teško obuhvatiti i razumeti veličinu toga časa. U tom neponovljivom trenutku susreta i opštenja sa duhovnim čedom, starac je koristio veoma rezultativno pedagoško sredstvo – evanđelsku ljubav. Živeo je jedinstvenom ljubavlju, bez granica i uslova, ljubavlju koja se po atmosferi razlivala Duhom Svetim, prisutnim prilikom ovog susreta i utemeljivačem veze između duhovnika i njegovog čeda. Budući da je st. Porfirije po svojoj suštini bio čovek ljubavi i preispunjen ljubavlju, on je tom ljubavlju i zračio unaokolo. U tom trenutku, sagovornik bi osetio tu lučezarnost i postajao prijemnik bezgranične božanstvene ljubavi. Kao da unaokolo ne postoji svet, kao da ne postoje ljudi. U tom trenutku, kad bi čovek doživljavao dotle nepoznata osećanja, kao da su se zaustavljali život i vreme, da je iščezavalo sećanje na stradanja i smrt. Starčev sagovornik je ovde i sada doživljavao jedinstvo tog duhovnog susreta. Osećao se kao da na svaki način monopoliše tom ljubavlju koju je starac pokazao pred njegovim licem.
U toj bogougodnoj atmosferi, blaženi otac je obavljao dijagnostičku, terapeutsku i ukrepljujuću proceduru. Obično je polazio od konkretnog problema koji je zanimao njegovog sabesednika, tj. od vidljivog polazišta teme. Išao bi dalje i dolazio do same osnove, do uzroka koji podstiču ponašanje. Svojom dijagnostičkom sposobnošću i silom „psihološkog razumevanja“, kako bismo mi danas rekli, starac je nastojao da rasvetli pozadinu svojevrsnog ponašanja ili greha. Nastojao je da razazna spremnost i raspoloženje svog duhovnog čeda prema pokajanju, da razotkrije dinamiku njegovog nesvesnog duševnog sveta ili da, najzad, razotkrije patologiju njegove lične i porodične istorije.
Nakon tog prvog približavanja konkretnom problemu, starac Porfirije, uvek podstican unutrašnjim božanstvenim disanjem Svetoga Duha „koji je kroz njega govorio“, istraživao je celokupno životno polje svog sagovornika. Tada bi duhovni otac mnogo puta govorio o savršeno ličnim pitanjima „svoga čeda“, otkrivajući skrivene ožiljke ili čak i nepoznate pojedinosti njegovog života. Toga je bilo u dovoljnoj količini! Od tog trenutka i nakon toga, duhovno čedo je samoga sebe predavalo Starcu. Doslovno se bezuslovno predavalo svom duhovnom ocu! Njegova duša već je bila otvorena.
Takvo razotkrivanje duša bilo je rezultat starčeve neprestane molitve. Otkrivanje je obuhvatalo molitvu, molitva je obuhvatala otkrivanje. Takve duše često su se pretvarale u žednu zemlju, u zemlju navlaženu, spremnu da u svoja nedra primi seme i da donese plod. Tada bi starac odabirao pravilan metod saveta i rukovođenja, neophodan za konkretnu ličnost. Tad smo primećivali da trezvenoumni duhovni otac po blagodati Božijoj dejstvuje kao učitelj i savetnik, saglasno osnovnim načelima savremene pastirske simvulevtike i pedagogije. Starac je u svom pastirskom radu ostvario princip posebnosti [ličnosnosti]. Svakog čoveka je smatrao za apsolutnu vrednost, kao jedinstvenu i neponovljivu ličnost. Razumevao je i uvažavao osobiti karakter svakoga, podjednako kao i njegovu ličnu slobodu. Tako je božanstveni učitelj svakom problemu pristupao pojedinačno i saglasno njegovoj posebnosti. Nikada dvojici ljudi nije savetovao jedno isto. Bio je u stanju da desetorici ljudi, koji su ga pitali za istu stvar, ponudi deset različitih saveta.
Otac Porfirije je bližnjeg svog prihvatao onakvog kakav je i bio, sa slabostima i osobitostima u ponašanju. Nikad nije pokušavao da ga ukalupi. Spoljašnji izgled ljudi, a posebno mladih, nije ga interesovao, kao što se nije ni nepromišljeno i negativno suprotstavljao njihovim spoljašnjoj ekscentričnosti i provokativnosti. On je sagledavao najdublje naslage duše, njene pokretačke snage i osnovu njihovog ponašanja jer je znao da će se, čim bude ustrojena čovekova unutrašnjost, odmah ustrojiti i spoljašnjost. Tu istu taktiku koristili su svi veliki Oci Crkve. Oni vole čoveka onakvog kakav jeste, s njegovim slabostima i nedostacima, dejstvujući pedagoški promišljeno i psihološki oprezno i koristeći elastične pedagoške metode.
Uvaženi učitelj uvek je u svom poučavanju izbegavao krajnosti i preterivanja, budući da nije verovao da one pogoduju duhovnom vaspitanju i emocionalnoj zrelosti mladog čoveka. Naprotiv, koristio je metode i sredstva kao što su umerenost, bezgranična ljubav, razumno snishođenje (tj. razumna popustljivost) i molčanije [bezmolvije, tihovanje] koja su čoveka privlačila ka „isceljenju i trezvenoumlju“.
Navešćemo nekoliko primera njegovih poučavanja.
Ranije, dok je starac služio na Atinskoj poliklinici, dogodilo se da je sa dve devojke, svojim duhovnim čedima, prolazio rejonom trga Omonija. Ugledali su jednu devojku izazovne spoljašnjosti. Nosila je dobro poznatu „super-mini“ odeću, veoma modernu u to vreme. Čim su je susreli, starac ih je upitao:
„Šta kažete? Šta ste pomislile? Osuđujete li tu devojku?“
„Ne, oče“, odgovorile su one, znajući njegova gledišta.
„Dobro činite, nemojte ni da je osuđujete“, rekao je starac. „Ne osuđujte ljude prema spoljašnjem izgledu! U toj devojci, koju vidite, nalazi se silna duša! To što ona sad radi, odnosno što izaziva, odnosi se na silu njene duše. Zamislite šta će se dogoditi ako ta devojka upozna Hrista, ako nauči to što vi znate! Nesumnjivo je da će se ona u tom slučaju visoko uzdići!“
Bio je to način poučavanja i vaspitavanja koji je koristio otac Porfirije. Poučavao je braću životnim i očiglednim primerima.
Drugi put, starca su posetili roditelji – otac inženjer i majka vaspitačica. Želeli su da se posavetuju o vaspitanju svog deteta koje je prolazilo kroz buran mladalački period.
„Starče“, rekli su roditelji, „dečak je već porastao. Imamo užasne probleme. Noću dolazi kasno… ne sluša nas… zalazi u loše društvo.“
Mudri duhovni otac je odgovorio:
„U ovom periodu ćutite. Prikrijte svoju „pobožnost“. Ne razjarujte ga. To je trenutak kad mu se čini da ste vi „dobro odeveni“ i da nosite sve što je lepo, dok je on „prljav“ i „u dronjcima“. Njega razjaruje i odbija vaše „smerno“ ponašanje.“
Sledeći primer je karakterističan za starčev vaspitački metod. Pre nekoliko godina, jedna pobožna devojka, maturantkinja, posetila je starca da bi je on posavetovao i poučio u pogledu odluke koja je za nju bila od životne važnosti i koju je u tom periodu trebalo da donese. Bez obzira na to što nikad nije bio u njenoj kući i što nije poznavao njene roditelje, starac joj je rekao sledeće:
„Čedo, nemoj gneviti majku mnoštvom ikona koje se nalaze u tvojoj sobi. Skini neke sa zida, ne iskušavaj.“
Drugi put, u predizbornom periodu 1989. g, starac je u 4 ujutro telefonirao svojoj duhovnoj kćeri, gospođi M. Blagodaću Božijom starac je video da je ovoj ženi u tom času bila potrebna psihološka i duhovna podrška. Tako je počeo da joj govori:
„Znaš li da je danas dolazila jedna žena koja je tražila da joj objasnim Simvol vere? Počeo sam da joj objašnjavam Simvol…“, govorio je oko pola sata. Njegov glas je bio izmenjen. Kao da govori neko drugi. Tako se događalo uvek kad bi čitao sveštene tekstove.
Gospođa M. je tad postala svesna da ovaj razgovor predstavlja pogodan trenutak za duhovni kontakt i zajedničku molitvu sa duhovnim ocem.
Prepodobni starac je verovao da se najznačajnija podrška i pomoć, koja se može dati svakom čoveku, sastoji u sledećem: da ga saslušaš kad želi da ti govori o svojim potrebama i problemima, kad hoće da ti govori o svom bolu, kad želi da kontaktira s tobom da ne bi osećao mučnu usamljenost i društvenu odbačenost koje ruše ličnost. Nežno očinsko naručje prepodobnog starca bilo je uvek otvoreno za svakog stradalnika, za svakog duhovno slomljenog čoveka koji je u opasnosti da padne. Na taj način su duhovni otac i njegovo čedo bili dva sjedinjena bića, dva srca koja kucaju u jednom istom ritmu, koja su se zajedno razbolela i zajedno boluju, koja zajedno pate, ali se zajedno i nadaju.
Starac Porfirije nije bio savetnik i učitelj samo mladim ljudima. On je istovremeno bio i opštenarodni duhovni otac i učitelj. Putovao je i obilazio zabačena sela, jer je blagodaću Božijom video da imaju potrebu za otkrovenjem i svešću o Božijem prisustvu u njihovim životima. Tako je na ličan, njemu svojstven način, životnim poukama podsticao duše prostih ljudi u seoskim sredinama, siromašnim duhovnim opitom.
Svojom rečju, a prevashodno dobročiniteljskim prinošenjem svojih blagodatnih darova, on ih je činio pričasnicima tajinstava Božije blagodati, otkrivao im je Boga u njihovim skromnim, ubogim životima. Kao drugi „Papulakos“ na Peloponezu, obilazio je sela i podsticao seljake koji su bili obuzeti duhovnom letargijom.
Jun 1986. godine. Na pouci koja je zabeležena na magnetofonskoj traci, starac Porfirije sa njemu svojstvenom živošću kazuje o nekim misionarskim slučajevima i o potresnim događajima koji su se odigrali pre nekih 40 godina, dakle 1946. godine.
Njegov poučni i pripovedački govor pobuđuje osećanja koja razblažuju razjedajuće dejstvo životnih briga i teškoća i potpomažu molitveno raspoloženje, tako da na taj način menjaju i preobražavaju svakodnevnu apatiju u slatko, hvale vredno zanimanje i nasladu naših napaćenih duša.
Prepodobni starac pripoveda: „Jednom prilikom, bilo je veoma rano, sišao sam s namerom da odem u svoju crkvu. Međutim, crkva je bila zatvorena. Čuvar još ne beše otvorio. U blizini se nalazila mlekara. Otišao sam tamo i seo dok ne dođe čuvar. Mlekara je još uvek bila prazna. Tako sam sedeo za istim stolom sa prodavcem, koji se zvao Atanasije Bracios.
U jednom trenutku, u mlekaru je ušao kupac i zatražio mleko. Dok je Tanasije pripremao mleko, primetio sam da je veoma uznemiren. Odneo je mleko, prišao za sto i seo, a ja sam rekao:
„Tanasije, vidim da si veoma zabrinut.“
„Stvarno sam zabrinut“, odgovorio je on. „Moja žena se razbolela.“
„Tvoja žena“, kažem ja, „ima kamen u desnom bubregu. Tokom čitave noći imala je potrebu za mokrenjem i pražnjenjem. Ustajala je, ležala, pa onda opet ustajala. Od užasnog bola nije mogla ni da leži ni da stoji.“
„Tako je zapravo i bilo“, kaže on. „Oprosti mi. Nisam verovao u te stvari. Ja sam ubeđeni racionalista. Sad se, međutim, divim onome što govoriš! Divim se blagodati Božijoj! Jednom je iz nekog sela ovamo došlo troje Arbanasa. Čekali su ovde da dođeš u crkvu jer su hteli da te vide i da te povedu sa sobom, da bi im ti pokazao gde da nađu vodu u selu. Ja sam se smejao što su čitav dan sedeli i čekali, zapitkujući čuvara hoćeš li doći. Ja sam, međutim, govorio: „Glupi Arbanasi, čekate popa da vam on nađe vodu?“ Sad te, oče, i ja molim: hajdemo u naše selo, mi nemamo vode. Možeš li da dođeš? Platićemo.“
„Neću novac, Tanasije“, kažem mu ja. „Teško mi je da dođem. Ja imam crkvu. Narod me traži i ja ne mogu da odsustvujem.“
„Mi ćemo doći ovamo i odvešćemo te.“
„Ne mogu“, kažem.
Nakon toga, on je otišao.
Posle tri dana dolazi seoski starešina i kaže: „Oče, čuo sam od Tanasija to i to. Nadamo se da ćeš učiniti veoma dobro delo za selo ako nam kažeš gde da tražimo vodu.“
Kad mi je to rekao, odgovorio sam ovom starešini:
„Evo, ispod sela postoji jedan izvor.“
„Da“, kaže on, „tako je, ali moramo da silazimo dole da bismo uzeli vodu, a naše žene se mnogo zamaraju noseći dole krčage s vodom.“
Tako su me poveli da tražim vodu. Prošli smo kroz sva fokidska sela i stigli u Malandrino, koje se nalazi u okrugu Lidorikija. Oni mi kažu:
„Evo, to je naše selo“, i pokazuju mi ga.
„Vidite li onu belu kuću“, upitao sam. „Iznad te bele kuće protiče voda.“
Starešina na to kaže:
„Tanasije, znaš li kako nazivaju to mesto gore, na koje otac pokazuje?“
„Kako“, pita on.
„Zovu ga Bučna voda“.
Ja ga onda upitam:
„Zašto ga tako zovete?“
„Zato što je, kako kažu, jednog proleća tamo spavao pastir i tamo, gde je spavao, osetio da dole protiče voda. On je to jasno osetio i rekao da ispod protiče voda. Zbog toga su to mesto i nazvali ‘Na bučnoj vodi’.“
„E“, kažem ja, „tuda protiče voda. To naselje su nazivali ‘Braila’.“
Svi su se obradovali. Naročito se obradovao starešina.
Ja im kažem:
„Gledajte, deco! Neću da počnete da pričate kako ste dovodili starca a on vam rekao gde je voda. Neću da se to pročuje. Kažem vam da to ne bi bilo dobro. Niko ne treba da zna da sam ovamo došao zbog vode. To mi mnogo znači. Neću da neko za to sazna!“
Kad smo došli u selo, otišli smo u dom tamošnjeg sveštenika. Tanasije Bracios je otišao i doveo jednog gospodina. Ne sećam se kako se zvao. Rođen je u Patri i tamo je radio kao vatrogasac, a uzeo je ženu iz Braile. Bilo je leto i došli su na odmor u Brailu. Dakle, njega su mi doveli i kažu: „On će te odvesti gore, gde smo ti pokazali, i ti ćeš nam onda reći.“ Došao je po mene i pošli smo gore. Ja sam položio kamen na ono mesto na kojem je bilo vode.
Kad smo se vraćali, on je sedeo napred a ja iza njega.
U jednom trenutku on kaže: „Oče, Tanasije mi je pričao da ti znaš i o bolestima.“
„Ne znam“, odgovaram ja, „sad sam umoran.“
Tako sam mu rekao. Zaćutao je i nastavio da vozi. Ja sam se neprimetno prekrstio i pogledao ga. Video sam da na levoj strani grudi ima tuberkulozu. Zaustavio sam ga. Ne sećam se njegovog imena: da li se zvao Stavros? Ili možda Tanasije? Ili Georgije? Ne sećam se. Nešto mi govori negde u mom sećanju. Dakle, zaustavio sam ga i udario po desnom ramenu. Kažem: „Ovde sam ti pronašao bolest.“ Bio je zadovoljan! Video sam da mu je lice zablistalo.
„O“, kaže on, „šta vidiš?“
„Šta da ti kažem, čedo? Vidim čudo!“
„Pričaj mi“, reče on.
„Ti već odavno imaš tuberkulozu. Sad je došlo do isceljenja i potpuno se zatvorila ta tuberkuloza. Mogu ti reći da je desno plućno krilo zdravije od levog.“
„Kako“, upita me on.
Kažem: „Tamo gde je bila bolest, odozgo se sakupio kalcijum i zatvorio bolest.“
Mnogo se obradovao i upitao:
„Da li je istina da se ono iscelilo?“
„Iscelilo se. Desno plućno krilo je zdravije od levog.“
„Daj da te celivam, oče. Grize me ta stvar i ta misao. Ja sam tuberkulozan.“
Na to sam mu rekao:
„Ti si isceljen! Da li to shvataš?“
„Shvatam, ali još ne mogu da zamislim!“
Pošli smo i vratili se nazad. Već se smrkavalo, čitav dan smo proveli na putu. Znaš li kakav je bio taj put? O, ni asfalta, ničega! Samo rupe i kamenje. Oh, oh! Već se smračilo. Bubrezi, želudac, utroba… sve me bolelo od tog automobila. Nije imao gume ispunjene vazduhom. Shvatate li? Pozadi je bio ugalj. Pozadi se nalazila jedna bačva (plinski generator), i automobil je radio na gas drvenog uglja!
Kad smo uveče napokon stigli, otišli smo u dom onog sveštenika. Otac nije bio tamo, ali je uskoro došao. Pozdravio me i počeo da priča:
„Oče Porfirije, Bog te doveo u naše selo. Niko od žitelja ne ide u crkvu. Sam služim jutrenje i večernju, sam služim božanstvenu Liturgiju! Sam, kao da sam u pustinji! Čak i praznikom! Samo kad neko umre ili kad se služi parastos, onda svi dođu.
Znaš li šta se dogodilo. O tebi u kafani priča učitelj!“
„Šta to govoriš?“
„Da.“ kaže on.
„A šta je saznao učitelj?“
„Tanasije mu je pričao kakav si ti i evo, on im sada govori: ‘Deco, ovamo je došao jedan čovek! Vi pričate da nema Boga i slično… A on je uradio to i to… Atanasiju je sve ispričao o njegovoj ženi. A zatim, tek što smo stigli ovde u Malandriju, rekao je da tamo ima vode i pokazao prema vrhu Bučnih voda iako uopšte ne poznaje ovaj kraj’.“
Tako je narod ubrzo pristigao na trg pred sveštenikovom kućom. Trg se ispunio narodom. Vikali su, vikali.
Sveštenik me pita:
„Starče, šta da radimo?“
Odgovaram:
„Reci im, čedo, da je Starac umoran i da će doći sutra. Ustanite i pođite, jer taj čovek nije zdrav. Zamorio se od automobila kojim je došao.“
Otišao je i ubedio ih.
Te večeri sam jeo u sveštenikovom domu.
Sveštenik je imao petoro – šestoro dece, pa me upitao:
„Šta vidiš u ovoj deci?“
Pogledao sam decu i rekao:
„Šta da ti kažem?“
„Znam li ja? Šta ćeš ti reći?“
„Neću da govorim“, rekao sam.
„Dobro“, kaže on, „nemoj mi ništa reći.“
Kad smo večerali, pop me opet podstakao i upitao:
„Šta vidiš, blagosloveni, u ovom detetu?“
„On je takav od majčine utrobe. Nastradao je“, odgovaram ja. Ispričao sam mu čitavu istoriju.
On se nadovezao:
„U stvari, posetili smo sve lekare, a on ne progovara. I oni su mi rekli da je takav od začeća.“
Zatim su mi pripremili postelju i ja sam zaspao.
Rano, i pre nego što je svanulo, čujem neku larmu. Na trgu se okupio narod, mnogo naroda. Dolazi sveštenik i kaže mi:
„Oče, imamo mnogo posla!“
„Kakvog posla“, pitam.
„Došao je narod iz Amigdolije.“
„Šta je to Amigdolija?“
„Selo koje se nalazi preko puta, na drugom bregu!“
Izašao sam pred vrata. Narod je bio ushićen. Prizor je bio veličanstven! Čim sam stao pred vrata, svi su podigli ruke. Možete li da zamislite? Svi su klicali. Tu je došao i vatrogasac. Zvao se Kostas. Setio sam se. On mi kaže:
„Oče, putuj, i tamo ćeš naći!“
Tako sam pošao. Sad silazimo niz padinu. S nama je bila i Kostasova žena. U jednom trenutku ona mi kaže:
„Reci mi nešto, starče.“
„Zamorio sam se i ništa ne mogu da kažem“, odgovorio sam.
Nisu više razgovarali sa mnom. Ja sam, međutim, ispitivao njegovu ženu i posmatrao je, alo oni to nisu znali. Nešto niže sakupljali su vinovu lozu.
Kir – Kostas kaže:
„Idem da donesem grožđa.“
„Idi“, odgovaram ja, a kad je otišao obratio sam se njegovoj ženi:
„Hajde, reći ću ti. Ti si veoma teška žena i u tebi se krije strah. Svako zlo polažeš u svoj um, a prevashodno ti se nameće misao da će se tvoja kuća zapaliti.“
„Da“, kaže ona, „okupira me i muči ta teška misao. Kad izlazim i kad se vraćam, izdaleka osmatram ima li dima u kući.“
Neću vam mnogo govoriti. Posavetovao sam je i objasnio joj. Kad je došao Kostas, žena mu je rekla:
„Kosta, sve mi je kazao!“
Uobrazilja! Razumete li?
Tako smo polako silazili, silazili smo dole. Čim smo došli u Haniju, ugledao sam dve – tri kućice. U daljini vidim narod! Kako je bilo u Braili, bilo je sad i ovde dole. Pitam Kostu:
„Ko su oni?“
„O, blagosloveni“, odgovara on, „tokom noći su razna sela doznala da ćeš prolaziti ovuda pa su se okupili da bi te videli.“
„Oh, šta sad da se radi?“
Tek što sam sišao a svi su nagrnuli prema meni. Jedan mi kaže:
„Hoću da se ispovedim.“
Pitaju da li bismo mogli da pođemo tamo do vodenice, gde bih mogao pojedinačno da ih ispovedim?
„Ne mogu“, kažem, „doći ću drugi put.“
Tamo, gde smo čekali autobus iz Lidorikija, jedan od njih me ščepao za rasu:
„Starče, pođimo“, kaže on, i dalje držeći rasu.
„Ne mogu, čekam autobus.“
Tad se obratio drugom:
„Držite ga. Ne želim da starac otputuje. Hajde“, kaže on i gura me. „Hajde, ja nemam vode. Hoću da mi pokažeš gde ima vode.“
Tako sam i pošao. Kažem mu:
„Eno, tamo!“
„Ne znam“, odgovara on. „Poći ćemo zajedno.“
Poveo sam ga tamo i pokazao:
„Evo, ovde ima vode.“
Kako sam kasnije saznao, kopali su i pronašli mnogo vode na tom mestu koje su nazvali „Starčev bunar“. Da, možda i danas na tom mestu postoji selo. Međutim, pitam se da li još postoji neki bunar koji se zove „Starčev bunar?“ Ne znam, ne znam. Sad je prošlo već četrdesetak godina otkad se dogodilo sve ovo o čemu vam pričam. Ako ne četrdeset, onda sigurno trideset devet. Da li ste razumeli?
U međuvremenu je došao autobus iz Lidorikija. Ušli smo. Ubrzo se počelo pričati: „Ovde je onaj monah što nalazi vodu!“ Kondukter je počeo da mi se izruguje. Ne mogu ni da vam opišem šta mi je govorio tokom čitavog putovanja. Stalno mi se podsmevao.
„Ima li ovde vode? Kaži nam!“
Molio sam se u sebi. Ni najmanje se nisam zbunio. Stalno mi je dosađivao…
„Ej, kaluđeru“, dobacuje, „šta sad vidiš?“
Narod se smejao. Smejao se… Kako su mogli i da znaju šta se dogodilo u selu? Ovi su se smejali. Kako su mogli da znaju da su drugi plakali i da su me počastvovali tako velikim strahopoštovanjem? Iz Lidorikije su dolazili ljudi iz raznih mesta. Nisu znali i smejali su se. Onaj kondukter je sedeo iza vozača i stalno me iskušavao. Narod se smejao. Prezrivo mi se obraćao:
„Ej, kaluđeru, šta sad tamo vidiš? Ima li vode tamo dole? Vidiš li je?“
Nisam odgovarao. Tako, dakle. Doputovali smo u Svetu Eufimiju. Mašina se zaustavila pred kafanom da bi se ljudi napili vode. Ja sam otišao u stranu, nisam ulazio u kafanu. Išao sam tako, kao da koračam po Atini, levom stranom. I da ti kažem istinu, sa nama je bila i jedna žena iz Svete Eufimije, koja je govorila da tamo nema vode. Ja sam sišao i pošao dalje da bih video da li tamo ima vode. Približava mi se onaj kondukter i kaže:
„Hajde, kaluđeru. Šta gledaš? Vodu?“
Tad sam mu rekao:
„Dođi ovamo. Dođi, reći ću ti.“
Pitam ga:
„Hoćeš li me poslušati?“
„Da.“ odgovara on, „poslušaću te.“
Pokazujem mu na donji deo njegovog tela i kažem:
„Misliš li da je sad ozdravilo ono dole što te boli?“
Pocrveneo je… Kaže:
„Šta vidiš, starče? Oprosti mi za ono ranije. Razboleo sam se od sifilisa“, priča on, „i lekar mi kaže da će to uskoro proći. Šta ti kažeš“, pita me.
„Ne znam hoće li proći“, odgovaram mu ja.
„Ja, međutim“, kaže on, „sad ništa ne osećam. Samo se plašim bolesti.“
Ostavio me i otrčao da pozove vozača. Kaže mu:
„Dođi ovamo!“
„Slušaj, on je svetac, a ja sam ga čitavim putem vređao. Sad sam se sasvim zbunio. Vidi, on mi je rekao od čega bolujem!“
Prilazi vozač i moli:
„Kaži i meni nešto.“
„Ne mogu“, odgovaram, „ne mogu da vam pričam.“
„A gde ti živiš“, upitali si me oni. Rekao sam im i oni su nakon izvesnog vremena došli, i sreli smo se.
Sve sam rekao. Šta još da kažem? Ne sećam se.
Ja sam, međutim, kako vi to kažete, video strepnju, video sam strah. Govoriš drugom o njegovoj bolesti, o njegovom stanju, kažeš čoveku to i to, a njega podilazi jeza. Takvih događaja, sličnih ovome o kojem sam vam kazivao, bilo je mnogo u mom životu. Čitav moj život ispunjen je takvim događajima. Toliko ih je mnogo da ne mogu ni da se setim.
Sve vam ovo govorim zato da bismo proslavljali Boga…“
Više nego sve ostale projave ljudskog života, starac Porfirije je voleo one koje su se ticale porodičnih odnosa. Verovao je da se jezgro čovekove ličnosti – bilo da je ispravno ili pogrešno – obrazuje unutar porodice. Iz tog razloga, on se tokom čitavog svog života sa posebnom predanošću bavio pastirskim radom i davanjem pouka vezanih za porodični život.
Uglavnom se interesovao za unutrašnje – porodične i duboko lične odnose bračnog para. Verovao je u posebnu ulogu „blagonaklonog razgovora“ među roditeljima, u nežnost u odnosima i u izražavanje supružničkih osećanja.
S posebnim interesovanjem odnosio se prema slučajevima „komplikovane“ dece, kako ih je on karakteristično nazivao. Bila su to deca s različitim psihološkim problemima, koji se obično pojavljuju u nemirnoj atmosferi i zbog agresivnog ponašanja roditelja. Osim toga, govorio je da razni dečji problemi imaju svoj početak u periodu bremenitosti, periodu kad se majka ne postara da živi spokojne i molčaljive duše. Obično bi govorio: „Mati još od utrobe počinje da vaspitava dete duševnim opitima ličnosti.“
U takvim slučajevima, kad bi kod deteta postojali problemi organskog ili psihološkog porekla, starac Porfirije je pokušavao da beskonačnom ljubavlju, koja mu je bila svojstvena, podrži porodicu. Obično bi polazio od analize problema. Pretpostavljam da će vam slučaj, koji ću vam opisati, pomoći da razumete starčevo interesovanje i njegov pokušaj da se suprotstavi takvim situacijama.
Tokom 1988. godine imao sam jednog studenta na Bogoslovskom fakultetu, blagodatnog i ljubavi dostojnog mladića, Georgija R. iz Misolongija. Taj student je jednom pokazao nesigurnost u hodanju i tada se ispoljila bolest od koje je patio, mišićna distrofija. Evolucionirajuća i obično nasledna bolest mišićnog sistema, koja postepeno dovodi do razaranja mišićnog tkiva. Tačan uzročnik bolesti ni do danas nije poznat. Bolest je počela da se ispoljava uveče i Georgije se našao u invalidskim kolicima. Na fakultet su ga dovozili otac i majka, g-đa Irina. Iznenada, Georgijev otac se razboleo od tumora na mozgu i preminuo. Tako je g-đa Irina u potpunosti preuzela na sebe porodične probleme kojih je, kako sam se zatim uverio, bilo mnogo. U porodici je bio još jedan sin, Nektarije, koji je takođe bio u kolicima jer je bolovao od iste bolesti. Kad smo posetili porodicu, osećanje tišine preplavilo nam je dušu. Spokojno okruženje, likovi svetitelja na zidovima, trpeljivi osmeh ovih ljudi. Sve je odisalo prisustvom Svetoga Duha. Ta blagoslovena kućica uistinu se nalazila u naručju Božijem!
Otac Porfirije je poznavao i voleo ovu porodicu, posebno g-đu Irinu i decu. Stradao je zajedno sa njima i trudio se na sve načine da ublaži njihov bol. Tokom noći, oko 2-3 sata, odnosno u vreme nepodnošljive usamljenosti, kad bol razara ljudsko biće, kad bi g-đa Irina osetila da je napuštena, zazvonio bi blagosloveni telefon: bio je to starac Porfirije. Prema rečima g-đe Irine, ona je u tim trenucima očajanja u utešnim rečima prepodobnog starca osećala toplinu Svetog Duha. Starac je veoma dobro poznavao situaciju u ovoj porodici. Čak se dogodilo da je, prilikom prve posete g-đe Irine, govorio o bolesti dece i o njenim uzrocima. Na svoj poznati, dijagnostički način, koji smo prethodno već opisali, tj. dodirivanjem članka ruke, on joj je rekao: „U periodu tvoje bremenitosti u vašoj porodici je preovladavala napetost. Tad se u tvom organizmu pojavila neka preosetljivost. Nešto se izmenilo u zametku.“
Kad su posetili lekara specijalistu u Švajcarskoj, on im je govorio o „mutaciji“ embriona.
Tema pravilnog ponašanja i vaspitavanja dece činila je glavni deo pouka starca Porfirija. Kad bi ga roditelji upitali: „Starče, šta da učinimo s detetom, pun je nemira i straha“, on bi im odgovorio: „Vi ste u potpunosti odgovorni za njega. Vi ste ga još u majčinoj utrobi oblikovali vašim lošim međusobnim odnosima i svim tim traumama i psihološkim problemima koje će on nositi čitavog života.“ Takođe je govorio: „Dete nikad ne sme da vidi da se svađate ili da čuje da ste povisili ton jedno na drugo.“ Zaključio bi rečima: „Svetost roditelja spasava njihovu decu. Postoji samo jedan način da nemate problema s decom: svetost. Postanite sveti, i nećete imati nikakvih problema sa decom… Prirodno, to je veoma jednostavno kad dođe Božija blagodat. A kako dolazi Božija blagodat? Smirenjem i molitvom. Međutim, naša molitva mora biti snažna i živa. Kad se molimo s verom i trpljenjem, uvek dobijamo rezultate.“
Kad bi se mudri učitelj dotakao teme pedagoških metoda i sredstava koje bi roditelji trebalo da koriste u vaspitanju dece, on bi rekao:
„Ne razjarujte svoju decu. Dečje slabosti obično potiču od roditelja, koji decu ugnjetavaju – svojom ljubavlju, naravno – ali ljubavlju prostom, čovečijom…“
„Ono što želite da kažete deci, govorite s molitvom. Deca ne slušaju ušima: tek kada dođe Božija blagodat koja prosvetljuje, slušaju sve što hoćemo da im kažemo. Kad želite da nešto kažete deci, recite Presvetoj Bogorodici, i Ona će sve urediti. Ta vaša molitva postaće živo roditeljsko disanje i duhovno celivanje koje miluje, grli i privlači decu.“
Svešteni Porfirije je verovao u vrednost koju molitva ima za čovekov duhovni život i svojim duhovnim čedima savetovao je kako da se mole:
„Moli se ovako: jednostavno, jednostavno i smireno, s prostom verom i ne očekujući odgovor Božiji. Bez očekivanja da vidiš Njegovu ruku ili Njegovo lice! Ništa! Veruj! Ukoliko govoriš sa Bogom, onda stvarno govoriš sa Bogom!“
Izloženi stavovi i gledišta prepodobnog starca iskorišćeni su u savremenim psihopedagoškim teorijama o delovanju porodice kao psiho-društvenog sistema. U tom sistemu odnosi među roditeljima, dinamika i stabilnost porodičnog načina života, uspešni ili neuspešni roditeljski faktori, utiču na psihu svakog člana porodice. Oni, međutim, posebno deluju na duševni mir dece i omladine, na čiju ličnost oni jasno stavljaju pečat, ili pečat „dara“ života i nade ili pak, u većini slučajeva, dubok i trajan pečat očajanja, duhovne propasti i smrti. Tako se porodica od plazme života pretvara u žarište smrti.
Današnji zagovornici „porodične terapije“ veruju da je za promenu ličnosti nužno izmeniti odnose i pozicije među članovima porodice, upravo kako je savetovao i blaženi starac. Osim toga, „da bi se izmenio svet, nužno je izmeniti porodicu“ (V. Satir).
Blaženi starac nije bio samo evanđelski učitelj, nastavnik mladih i porodični savetnik prosvetljen Božijom blagodaću. On je, osim toga, bio i delikatna, istančana, poetska priroda. Voleo je ptice, voleo je cveće, oduševljavao se prirodom. Voleo je da se probudi u zoru i da posmatra sunce koje se izdiže iz mora. I leti i zimi je, tokom dužeg vremenskog perioda, boravio u oblasti Ahladerije, pored kapele Sv. Antonija, na Eubeji. Odatle je posmatrao more, molio se i uzdisao. Često smo ga čuli kako kaže: „Izašao sam veoma rano da bih gledao Egejsko more i do mene je dopirao miris mora…“ Istu takvu šetnju upražnjavala je još jedna prepodobna ličnost, blaženi starac Filotej Zervakos, u Fapsani na ostrvu Paros.
Starac je mnogo puta govorio: „Hristos ne želi da se oko Njega nalaze debelokošci, nego osetljivi i istančani ljudi… Svetitelji su pesnici… Uistinu, koliko je poetičnosti u pojavi, u učenju, i delu Gospodnjem, u Tiverijadskom moru!“
„Čitajte Psaltir“, savetovao je on, „to naslađuje dušu“.
„Ljubite prirodu. Ustanite rano“, podsticao je svoja duhovna čeda, „da biste videli kako se purpurno sunce izdiže iz mora.“ Takođe ih je podsticao da sede pored mora i da razmišljaju, da se mole, da osluškuju tajinstveni glas prirode, da se usame, da putuju, da se penju u planine, da se dive zvezdanom nebu, da se raduju životinjama, cveću, drveću, proleći, zimi, snegu. Verovao je da takva osećajnost potpomaže duhovnoj i psihičkoj zrelosti čoveka, da utire put dubljem opštenju sa Bogom, da je to početak slavoslovlja beskonačne veličine Njegove.
Celokupan ovaj plodonosni pedagoški proces koji smo prethodno opisali predstavlja jedno čudo, nepojmljivo ljudskoj logici. To je Liturgija života, koja je spasla i oživotvorila hiljade uglavnom mladih ljudi na čitavoj planeti. Starac Porfirije je živeo okružen tim čudom. Celokupno njegovo delo bilo je smireno posvećivanje samoga sebe Bogu i bližnjem. Tokom svog života, starac Porfirije se vascelo predao Bogu s apsolutnim smirenjem, poslušanjem i bezgraničnom ljubavlju. On je bio starac Ljubavi koji je svojim ponašanjem prizvao blagodat Božiju, budući da je živeo blagodareći za patnje i slavosloveći Gospoda svojim bolestima. Zbog toga ga je Gospod udostojio da još u ovom životu doživi beskonačno čudo: da bude učesnik „procesa izmene“ duša životvornim disanjem Duha Svetoga: „silom Duha Svetoga, čijim dejstvom oni koji su dostojni sazercavaju Carstvo Božije“ (sv. Grigorije Palama, „Beseda na Preobraženje Gospodnje“).
Okončavajući naša razmišljanja, i mi bismo mogli, saglasno pedagoškoj antropologiji svetog Zlatousta, doći do sledećeg zaključka: „Ova duša prepodobnog starca Porfirija, nežno ljubeća, brižna, koja je očinsku blagonaklonost obavila ljubavlju, i nežnu ljubav prirode pobedila i njene urođene bolesti nadvladala, od Duha beše i od božanstvene blagodati“ (sv. Jovan Zlatousti, „Ovo znajte, da će u poslednje dane…“).

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *