POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Treća glava
DAROVI STARCA PORFIRIJA
 
„Od poslušnosti – smirenje, od smirenja – rasuđivanje..,
od rasuđivanja – prozorljivost, a od ovoga predviđanje.“
(Sv. Jovan Sinajski, Lestvica, Pouka 4, „O blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti“)
 
Kako ćemo iscrpnije izložiti u nastavku ovog teksta, starac Porfirije bio je duhovni otac koji je dejstvovao kao opitan učitelj i savetnik porodice, a posebno mladih ljudi. Bezuslovno bih se usudio da kažem da je starac Porfirije u suštini bio jedan od poslednjih dobrotoljubivih [filokalijskih] otaca, svojevrsni krajnji „izdanak“ tog preporoditeljskog pokreta u Pravoslavnoj crkvi. Pred vama je savršena ličnost, ukrašena raznolikim moralnim i duhovnim osobinama, posebnim sposobnostima i vrlinama.
Kako je prepodobni starac dostigao tako visok duhovni nivo? On sam je obično govorio: „Bio sam nepismen. U pustinji sam sa 13 godina učio iz Evanđelja i Psaltira. Bio sam krajnje poslušan starcima i svet me ni najmanje nije interesovao. Mnogo sam voleo Hrista.“
 
1. BEZGRANIČNA LJUBAV
Najvažniji dar starca Porfirija bila je njegova bezgranična ljubav prema Bogu i prema čoveku. Njegovo učenje bilo je hristocentrično i teantropocentrično. Starčeva fundamentalna težnja bio je Bog. Između njih ništa nije posredovalo, niti je bilo šta prekidalo tu vezu. Neprestano je slavoslovio Boga. U njemu se skrivala neizreciva i beskonačna ljubav prema Hristu. On je samo radi Njega i živeo. Unutar sebe nosio je božanstvenu ljubav koja je bila plod dugotrajnog podviga, dubokog smirenja, trajnog poslušanja, ali „radosnog poslušanja“, kako je obično sam isticao.
Starac Porfirije je otkrio i susreo Hrista i živeo je isključivo radi Njega, svog jedinog prijatelja. Kao što je sam govorio, „kad nađemo Hrista, makar da smo i u pećini, sedimo tamo i plašimo se da odatle odemo da ne bismo izgubili Hrista.“ S druge strane, i Gospod je, kao Istočnik života i radosti, „pogledao na dušu“ ovog starca i Svojom istinskom svetlošću pomogao mu da Ga spozna i da Ga oseti u sebi, da doživi Njegovo prisustvo u svojoj duši i da Ga smatra svojim Prijateljem, svojim jedinim Prijateljem.
Blagočestivi starac posedovao je dar ljubavi jedinstven u svetu, dar koji su posedovali samo najpoznatiji Oci u pravoslavnom isihastičkom i filokalijskom predanju. Te Oce je odlikovala beskonačna ljubav prema Bogu i bližnjem, ljubav bez granica i uslova, koja je uvek povezana s najvećim smirenjem. Ljubav duhovnog oca projavljuje se kao trpljenje, velikodušnost, dobrota i vrlinska strogost. To je ljubav Božija: Od ove ljubavi niko nema veće (Jn.15;13).
U besedi st. Porfirija koja ima pedagoški karakter primećujemo tu božanstvenu ljubav, najdublju ljubavnu naklonost prema liku Isusa Hrista a takođe i prema bližnjem. U toj besedi zabeleženoj na magnetofonskoj traci karakteristične su, između ostalog, i sledeće reči: „Mi moramo da gledamo u Hrista. On je naš Prijatelj i naš Brat, sve što je dobro i lepo. On je sve. On je Brat i priziva: „Zar ne shvatate da ste vi Moji prijatelji? Ja ne držim ad u rukama, ne plašim vas, Ja vas volim! Hoću da se zajedno sa Mnom radujete životu!“ Takav je Hristos. On nije mrzovolja, melanholija i povlačenje u sebe. Hristos je život. On je sve – radost, svetlost istinita, Koja podstiče čoveka da se raduje, da leti, Koja vidi sve, Koja vidi svakoga, svima želi da budu zajedno s Njim i da svi budu pored Njega.
Ljubite Hrista i ništa drugo ne pretpostavljajte ljubavi Njegovoj.“
 
2. KRAJNJE SMIRENO POSLUŠANJE, I POSTOJANI PODVIG
Glavna karakteristika starčeve ličnosti bilo je krajnje smirenje. Postojani podvig, smirenje i poslušanje otvarali su put ka pravilnoj samopoznanju i pravilnom samoosvešćenju. Prepodobni starac imao je vrlo stroge kriterijume za procenu napretka svoje duhovnosti. Kao i svi sveti, i on je, koristeći pedagoški metod samoprekorevanja i izgoneći slavoljublje, mogao da očisti svoje „ja“ od gordog umovanja. Posedujući jedinstvenu božansku mudrost, poštovani otac je uvek govorio: „Vi sve znate, vi imate diplome, a ja sam nepismen!“ Iz njegovog „duhovnog zaveštanja“, odnosno pisma upućenog duhovnim čedima, čitamo karakterističan odlomak: „Iako sam još od ranog detinjstva bio vrlo grešan, kad sam se vratio u svet nastavio sam da činim grehe kojih je danas veoma mnogo. Svet je pak imao visoko mišljenje o meni i svi su govorili da sam svetac. Ja, međutim, osećam da sam najgrešniji čovek na svetu… Sad, kad odlazim na nebo, osećam da će me Bog upitati: „Šta ti radiš ovde?“ Ja ću moći da Mu kažem samo jednu stvar: „Znam da sam nedostojan ovog mesta, Gospode, ali šta god Tvoja ljubav da poželi, ja ću biti zadovoljan.“
Vrlina smirenja čini osnovu pedagoškog morala duhovnog oca. Reč je o daru koji ukrašava ličnost svih velikih i, istovremeno, prostodušnih učitelja naše Crkve. Kao karakterističan primer smirenja pojavljuje se i veliki učitelj rasuđivanja, sv. Nektarije Pentapoljski [Eginski].
Tom zboru učitelja Crkve pripada i starac Porfirije. On je bio učitelj u kojem ćete prevashodno istaći smirenoumlje i rasuđivanje.
 
3. BDENJE I NEPRESTANA MOLITVA
Osim darova ljubavi i smirenja, jezgro njegove ličnosti su podjednako uočljivo ukrašavali i ostali darovi. Vrlina snishođenja i, prevashodno, vrlina bdenja i neprestane molitve, predstavljale su takođe osnovne projave njegovog ponašanja, a takođe i osnovna sredstva kojima se koristio u pastirskom radu. Svagda se molio za sve, za istaknute ličnosti duhovnog i kulturnog sveta, za proste i neprimetne ljude, za Grke i strance, ali i za ljude koji drugačije razmišljaju. Na taj način starac se prenosio u druge svetove. Silom ljubavi a prevashodno dejstvovanjem božanstvene blagodati, putovao je po čitavom svetu, po vaseljeni, u kosmos, u okeane, u pustinje, u revolucionarne zemlje, nalazio se na lađama kojima je pretila opasnost da se stihijnošću ciklona razbiju u paramparčad, doživljavao je smrt, oganj, ratove, pobune, ljudska zverstva, sastradavao sa svima i sa svima patio. Sve je to, kako je sam zapisao, prolazilo kroz njega kao preko filmskog platna, sve je video, sve preživljavao i zbog toga je njegovo zdravlje više puta bilo ugroženo.
Podstaknut plamenom ljubavlju prema Hristu i bližnjem, neprestano se molio (1.Sol.5;17), prosvetljavao božanstvenom blagodaću i „putovao“ po prostranstvima sveta, po vaseljeni. Sveti starac je na taj način uvek bio sa Hristom. Kako je sam govorio, „sa Hristom se ne plašim da budem na bilo kom mestu“. Prema tome, prisustvo Hristovo davalo mu je mogućnost da doživi nadkosmička stanja, da se mnogo puta nađe izvan granica čuvstvenog sveta, da prekorači međe prostog iskustvenog znanja. Do toga dolazi ukoliko Gospod Svojim prisustvom dejstvuje na takav način da se ukida sila prirodnih zakona i da se briše granica između tvarnog i netvarnog. Na taj način, u tom svetu „iznad prirode“ i „iznad razuma“, gde vreme i prostor prestaju da postoje, blagodaću Božijom i verom (v.Mt.17;20) može da se nađe i svetitelj. To čudo se dogodilo i starcu Porfiriju, jer je uvek živeo kraj Hrista, o Kojem sv. Meletije Ispovednik kaže sledeće: Ispunjava Hristos tvorevinu kao što duša ispunjava telo i zagreva ga i teši, kao što i ona čini svom obitavalištu.
Dakle, saglasno onome što smo rekli, Hristos, Koji je novi život, svetlost istinita, učinio je da se blaženi starac „raduje, da leti, da vidi sve i da vidi svakoga, da strada zbog svih, da svima želi da budu s Njim, da svi budu sa Hristom“. „Hristos je druga stvar“, kako kaže starac. „Kad Hristos dođe čoveku, kad On stupi u našu dušu, duša postaje drugačija. Tad čovek živi svugde, živi u zvezdama, živi u duhovnim svetu, živi u haosu, živi u vaseljeni… javljaju mu se telefonom iz severne Afrike, sa Indijskog okeana, a on razgovara s njima i kazuje im o kćerima i porodicama, a ipak je ovde!“ Zadivljujuće je to što se dogodilo starcu Porfiriju: iako je telesno bio ovde, on se istovremeno na duhovni način nalazio stotinama i hiljadama kilometara daleko i tamo video i opisivao lica i stanja. Postavlja se pitanje: kako je to moguće, odnosno, istovremeno se nalaziti i tamo i ovde? Odgovor na to pitanje daje prepodobni starac: „To se događa onda kad Hristos dođe da živi unutar nas i tad si stalno sa Hristom!“
Sveti otac je doživeo ta nadkosmička stanja i svakodnevno su mu se događala slična iskustva. Tim rečima on pokušava da pouči i nas, njegova duhovna čeda, kako bismo i mi, onoliko koliko nam to dopuštaju naše duhovne mogućnosti, mogli postati učesnici tih čudesnih stanja, koja predstavljaju utehu i prosvetljenje u našoj duhovnoj borbi, kao i psihološku (duševnu) podršku prilikom iskušenja maloverja.
Kazivanje o nekolicini slučajeva iz kojih se vidi dejstvovanje pomenutih starčevih darova pomoći će nam da bolje razumemo ta zadivljujuća stanja, a takođe i da na izrazitiji način izobrazimo njegovu ličnost.
U proleće 1995. apsolventkinja bogoslovskog fakulteta u Beogradu, Elena Kostantulaki iz Hanije Kritske, govorila mi je o sledećem slučaju koji mi je naredne godine potvrdila i dopunila studentkinja Filosofskog fakulteta u Atini, Dragana Simić iz Srbije. U okolini Novog Sada postoji ženski manastir Jazak (Sremska episkopija). U zimu 1983. godine ova obitelj našla se u velikoj opasnosti, jer je bezbožnički režim tog perioda pokušao da je uništi ubacivanjem otrova u vodovod. Tih dana starac Porfirije je hitno telefonirao igumaniji manastira i iscrpno je obavestio o tom pogibeljnom planu koji su već počeli da sprovode u delo. Savetovao ju je da vodu za snabdevanje manastira potraži u drugom okrugu. Osim toga, ukazao joj je na pogodan izvor koji se nalazi u susednoj šumi. Od tog doba, manastir se snabdeva vodom iz tog mesta. Starac nikad nije bio u Srbiji, ali se blagodaću Božijom u tom trenutku nalazio tamo.
U vreme dok je telefonirao iz Oroposa, na duhovan način proputovao je stotine kilometara i stigao u oblast Srema, u srce Srbije. Tamo je sve video i upoznao, tako da je sa zadivljujućom podrobnošću opisivao tu oblast. To se dogodilo zato što je starac Porfirije, kao duhovni otac, voleo i poštovao manastire, naročito ženske. On se danonoćno i neprestano molio za manastirske obitelji, sastradavajući sa njima kad god bi bili izloženi nekoj opasnosti ili kad bi se našli u teškom položaju.
Nakon ovog zadivljujućeg događaja, prepodobni otac je nastavio da putem telefona kontaktira sa manastirom Jazak. Monahinje i gerontisa [starica, igumanija] beskonačno su ga volele i osećale strahopoštovanje pred njegovom ličnošću. Od tog dana on je dobro upoznao monahinje, razaznao je njihov duševni svet i govorio igumaniji o svakoj od njih. Na njega je, međutim, poseban utisak ostavila ličnost jedne monahinje – arheologa i njena živa i visoka inteligencija. Kao što ćemo videti kasnije, starac je posedovao dar prozorljivosti i ukazao je toj monahinji na jednu oblast pored velikog mosta, pri ulasku u Beograd, gde su se u dubokim naslagama zemlje nalazile starine iz preistorijskog perioda koje su, osim toga, bile od velike vrednosti.
Sledeći iscrpan prikaz te zadivljujuće sposobnosti starca Porfirija da kontaktira sa svojim duhovnim čedima i ljudima koje je voleo, kojima je hteo da pomogne molitvom i da ih zaštiti, sadrži se u sledećem pismu. Na pismu se nalazi datum, 18. 2. 1993, a poslala ga je starica Teodosija, igumanija svete obitelji „Panagija Varnakova“ u Doridi, bivša igumanija svete obitelji Svetih Teodora Kalavritskih. Starica Teodosija priča: „U proleće 1985, u vreme kad sam se nalazila u obitelji Svetih Teodora Kalavritskih, oko 2. 30 ujutro začula sam da iza prozora moje kelije, u manastirskom dvorištu, neko nešto kopa. Da bih se uverila, ugasila sam svetlo u keliji i pogledala kroz prozor. Videla sam da se svetluca neka svetiljka. Pomolila sam se našim svetim čudotvorcima da bi nas zaštitili. Proverila sam prozore i natrula vrata pred dvorištem porušene obitelji kako ne bi ušli u njeno unutrašnje dvorište. Kad sam se uverila da je na tom mestu zavladala tišina, vratila sam se u svoju keliju. Ujutro je trebalo da se služi poručena Liturgija. Dok sam se pripremala da krenem u crkvu, u 5.55 ujutro zazvonio je telefon. Pomislila sam da možda neka bolesna duša ima problem što se, uostalom, često dešavalo, tako da sam podigla slušalicu. Na svoje veliko zaprepašćenje začula sam:
„Slušaj, čedo, govori starac Porfirije. Ne izlazi napolje da bi videla šta kopaju jer će te premlatiti. Đavoimani ljudi tumaraju po tvom manastiru.“
„Oče, zašto kopaju, da li su nešto našli?“
„Nisu, čedo, ono što je bilo našli su drugi pre njih.“
Ponovo ga pitam:
„Da li ste došli u naš manastir?“
Starac odgovara:
„Nisam, čedo, ali se u ovom trenutku nalazim tamo. Pitaj me šta god želiš.“
Budući da mi je ovim rečima dao povoda, upitala sam ga za istorijski značaj naše manastirske pećine.
Pokraj manastira postoji i pećina, u koju su se u 11. veku nastanili prvi monasi, pre izgradnje konaka. Istorija saopštava i o čudima koja su se događala na tom mestu. Zamolili smo pastire iz obližnjeg sela da ne izvode tamo ovce, kako su imali običaj da čine pre našeg dolaska, dok je manastir bio pust. Čak smo im predlagali i da im prepustimo i pokriveni tor koji je bio nešto dalje, kako bi tamo vodili svoje životinje. Međutim, oni su to odbili, govoreći da su se životinje navikle i da zato neće da im menjaju mesto. Budući, dakle, da ta pećina postoji, ja sam ga upitala:
„Oče, da li da podignemo crkvu u pećini?“
„U kojoj pećini? Vi imate dve pećine! U onoj u koju su se nastanili prvi monasi?“
„Da, oče.“
On mi na to kaže:
„Dobro, čedo. Učini tako, jer je pećina već osveštana. Hoće li seljaci dozvoliti? Oni prigovaraju!“
Zastala sam, držeći telefonsku slušalicu u ruci. Ni reč nisam mogla da izgovorim od zaprepašćenja. Govorio je o svemu što se događalo.
Treba primetiti da su postojale dve pećine. Međutim, drugu pećinu nismo videle, iako smo tu živele duže od godinu dana. Istina, ovdašnji pastiri su nam govorili da postoji i druga pećina. Dakle, u trenutku kad sam zanemela držeći slušalicu u ruci, začula sam kako starac kaže:
„Riba, igumanijo, riba!“
„Kakva riba, oče“, pitam ga.
„Čedo“, kaže mi on, „da li je izvorska voda pogodna za ribu? Razmnoži ribu da bi hranila narod, dolaze teška vremena!“
U stvari, kad smo se nastanile u manastiru, ja sam u hemijskoj laboratoriji ispitivala vodu koja izobilno ističe iz dva druga izvora u manastirskom dvorištu. Želela sam da znam da li je pitka i da li je pogodna za ribu, kako bismo pokrili potrebe manastira i poklonika. I zaista, pokazalo se da je voda čista i pogodna za uzgoj ribe. Međutim, veliki troškovi obnavljanja porušenog i siromašnog manastira koji je za 11 godina pretvoren u tor za stoku nisu nam dopustili da izgradimo rezervoar za pastrmke. Kad nas je lokalni episkop 1984. pozvao da otvorimo manastir, sestre nisu imale ni krov nad glavom. Osim toga, nismo imale nikakvu materijalnu pomoć ili moralnu podršku. Međutim, sveti čudotvorci i blagoslov starca Porfirija dopustili su nam da obezbedimo dva jezera za pastrmku i lososa, što je koristilo mnogim poklonicima u manastir. Jasno smo osećale starčevo prisustvo, jer nam se javljao prilikom svake nedoumice i razrešavao teškoće. Jednom mi je telefonom rekao:
„Čedo, ti vodiš veliku borbu, ali nemoj da se plašiš, ja se svake večeri molim zajedno s tobom.“
„Trebalo bi primetiti da se nikad nisam susrela sa starcem i da ga nikad nisam videla, osim što sam od drugih slušala o njegovoj prozorljivosti. Pitala sam se odakle zna za naše probleme, gde je našao broj našeg telefona?
Zbog toga sam pozvala igumaniju drugog manastira koja je poznavala starca i upitala je: „Igumanijo, da li ste Vi dali broj našeg telefona starcu Porfiriju?“ Ona mi odgovara: „Zar je potrebno da mu dam taj broj? Um oca Porfirija je televizor!“
Jednom sam sa nekolicinom sestara posetila drugi manastir. Budući da se radilo o hitnom i neodložnom poslu, starac mi se i tu javio, zatražio da me pozovu i rekao:
„Čedo, dopusti onoj petorici ljudi, koji hoće da se pojave kao svedoci po pitanju granica vaše obitelji, da idu na sud. Pravda mora da se čuje i mora se zaštititi ono što pripada obitelji, jer će doći teška vremena i narodu će biti neophodna briga manastira o njemu.“
I zaista, petorica starijih ljudi, koji su bili zahvalni manastiru, uporno su me molili da kažu istinu o jednoj nepravdi koja je opterećivala manastir. Tako se i dogodilo, i obitelj je bila opravdana.
Kad sam se nakon izvesnog vremena našla u jednoj atinskoj bolnici gde je trebalo da budem operisana, zatražila sam dopuštenje i otišla kod starca. Tad sam ga prvi put zapravo upoznala. Oči su mu bile sklopljene, jer je bio veoma bolestan. Kad smo ušli u sobu, dao mi je znak rukom, iako su njegove oči bile zatvorene. Nije više mogao da govori. Kleknula sam pokraj njegove postelje. Tri puta je prekrstio moju glavu. Osetila sam da me njegova ruka snažno pritiska. Zatim mi je dao dva krstića sa Svete Gore. Uzela sam blagoslov i otišla, ali on ni tada nije otvorio oči. Vratila sam se u bolnicu, ali mi operacija više nije bila potrebna.
Nakon nekoliko dana rekao mi je telefonom:
„Hoću da dođem u tvoj manastir pre nego što umrem. Hoće li proći neki mali, nizak automobil? Pošalji nekog od prijatelja da me susretne.“
„Oče, da li znate kuda ćete poći“, pitam ga ja.
„Znam, nesrećnice. Međutim, vaš put je izrovan a automobil je nizak i zato te pitam hoće li proći“, odgovorio je on.
Verujem da nas i u manastiru „Panagija Varnakovska“ u Doridi, gde se sada nalazimo, čuva starac kojega smo i pitale za taj manastir. Za taj manastir nisam do tada čak ni čula. Međutim, st. Porfirije ga je dobro poznavao, pa ga je čak i posećivao.
Osećamo veliku blagodarnost prema blaženom starcu Porfiriju. Neka nas uvek prati njegova molitva i njegovo zastupništvo, kao što nam je i obećao na dva dana pre svog uzlaska na Nebo, u Kavsokaliviji. Neka nas blagost i milost sveblagog Boga našeg udostoji da ga, kad se okončaju dani našeg zemnog života, makar izdaleka susretnemo u našoj nebeskoj Otadžbini.
Monahinja Teodosija (Andrikopulu).“
Drugi, takođe zadivljujući slučaj, o kojem nam je prostodušno kazivao sam starac, dogodio se 1985. godine. Otac Porfirije imao je duhovnog sina, o. Spiridona, koji je bio sveštenik u Americi. Jednom ga je pozvao i rekao; „Sutra u 3 posle ponoći doći ću ti u posetu, ali nemoj da spavaš. Čekaj me.“ Naredne noći, o. Spiridon je u jednom trenutku osetio silnu hladnoću i probudio se. Zazvonio je telefon. Javljao se starac iz Oroposa, koji mu je rekao: „Oče Spiridone, zašto si zaspao? Zar ti nisam rekao da ću te posetiti? Da bi mi poverovao, pogledaj: ostavio sam otvorena vrata!“ Otac Spiridon je pogledao i, gle, vrata su uistinu bila širom otvorena, zbog čega je i osetio onu silnu studen!
Starac Porfirije je uvek koristio samo najplodonosnije pedagoške motive želeći da pouči ili da psihološki podrži svoja duhovna čeda. Kao što smo rekli, on je svoja duhovna čeda u svakom trenutku obuhvatao svojom ljubavlju i neprestanom molitvom. U slučajevima gde je želeo da postigne korenitije rezultate ili da izazove značajniju duševnu promenu u nekome u kome bi primećivao nemir, kolebljivost ili slabost, dopuštao je da se njegovi darovi očiglednije projave. O jednom takvom slučaju priča nam i naša prijateljica, gospođa Popi M.:
„Godine 1983. putovala sam s pravoslavnom misijom u Koreju. Živela sam tamo tri meseca i radila sam s jednom studentskom grupom. Tako sam u duhovnom poslu pomagala najbogoljubivijem episkopu zilonskom, ocu Sotiriju Tramba. Uglavnom sam radila u studentskom logoru, koji se nalazi na dva sata vožnje od Seula. Taj logor se nalazi u jednoj plodnoj oblasti, u dolini. Sve je tamo prekriveno zelenilom. Sa desne i leve strane teku obilne vode i potoci koji navodnjavaju dolinu. Međutim, sa desne strane ima više vode. Kad sam se vratila u Grčku, odmah sam posetila našeg duhovnog oca, starca Porfirija. On me, kao i uvek, primio s ljubavlju. Blagoslovio me i zatim, nežno držeći moje ruke, upitao:
„Da li si bila tamo gde će o. Sotirije podići manastir?“
I zaista, u oblasti u kojoj se nalazi logor, episkop Sotirije je 1987. podigao manastir!
Starac je nastavio:
„Da li si pila vodu iz reke koja teče levom stranom? Kakva prekrasna voda! Naravno, na desnoj strani ima više vode, ali ona nije tako dobra kao ova!“
Zaprepašćena onim što mi je pričao, odgovorila sam:
„Oče, Vi mi sve opisujete tako tačno i određeno kao da se tamo nalazite, kao da vidite taj predeo!“
On mi je na to radosno rekao:
„Zar ne shvataš? Zar ne znaš? Otkad si otputovala, stalno sam bio pokraj tebe. Video sam šta si radila dok si bila tamo, daleko.“
Nakon nekoliko godina, 1985-1986, ponovo sam sa misijom otišla u Koreju. Starac mi je dao blagoslov da mi duhovnik u to vreme bude o. Sotirije. Kad sam se vratila, otrčala sam kod našeg oca u cilju opšte ispovesti za sve vreme koje sam provela u Koreji. Kao i uvek, blago me primio i rekao:
„Dobro je, dobro! Ne govori mi…“
Počeo je da mi opisuje i rasvetljuje sve strane mog života u vreme odsustva. I pre nego što sam uspela da otvorim usta, pojedinosti su sustizale jedna drugu. Bila sam potresena!
„Starče, pisala sam vam samo dva puta, kako znate sve te pojedinosti?“
„Eto, blagoslovena, ja sam te tamo stalno gledao: i šta si mislila, i šta si činila, i šta si nameravala da učiniš…“
Bilo je izvesnih trenutaka u kojima su postupci i reči samog prepodobnog starca otkrivali granice dejstvovanja njegove blagodatne ličnosti. Jedan od takvih slučajeva je i sledeći: na dan 20. juna 1987. godine starac je sa grupom ljudi iz svog najbližeg okruženja otputovao na Eubeju, u svoju ljubljenu postojbinu. Toga dana starac se radovao radošću neiskazanom i proslavljenom (1.Petr.1;8).
Tek što se beše pričestio. Podigao je ruke raširivši ih prema nebu i rekao: „Danas sam veoma blagodaran. U ovom trenutku nalazim se iznad vaseljene i dalje od zvezda. Nalazim se u blizini Božijoj, približavam se Božanstvu, nalazim se pokraj Presvete Trojice!“ Njegove reči poticale su od trezvenoumnog duševnog raspoloženja, bile su promišljeno iskazane i upućene ljudima iz njegovog neposrednog okruženja (to je bila blagodat i promisao Božiji). Međutim, starac nije uvek tako govorio. Događalo se čak i da kaže svojim duhovnim čedima: „Ne mogu to da vam objasnim, shvatate li?“ Drugi put bi rekao: „Govorim vam samo ono što mi je dopušteno, ništa drugo… postoji, međutim, i bezumlje… Da, ko je bezuman, on i govori!“ Prepodobnog starca, koji je živeo u sferi čudesa, često je obuzimalo to stanje ushićenja, „božanstvenog bezumlja“. Tad bi izgovarao i iznosio neobične reči, slične onima koje smo već naveli.
 
4. RASUĐIVANJE, PREDVIĐANJE I PROZORLJIVOST
Otac Porfirije je, dakle, posedovao dar ljubavi, poslušanja, smirenja, bdenja i neprestane molitve. Sve te vrline i svojstva njegove ličnosti otvorili su put ka najvećoj od vrlina i najvećem daru Svetog Duha – prema rasuđivanju. U svom pozitivnom duhovnom napretku, starac je zadobio i postepeno razvio dar rasuđivanja. Počeo je da rasuđuje, da prozire i da proniče. Njemu se dogodilo upravo to, što se dešavalo i najsmirenijim podvižnicima, duhovnim Ocima Crkve, koji su posedovali čistotu srca: otvorili su mu se horizonti prema rasuđivanju koje je, saglasno svetootačkom učenju, kruna vrlina. Ava Mojsej tim povodom primećuje: „Istinsko rasuđivanje ne zadobija se drugačije nego istinskim smirenjem.“ Rasuđivanje, jedna od osnovnih vrlina duhovnog života, predstavlja dar koji se stiče molitvom i podvigom.
Sveti Jovan Sinajski u svojoj Lestvici raspravlja o rasuđivanju kao o umetnosti i najvišoj vrlini: „Rasuđivanje je za početnika tačno poznavanje samoga sebe. Kod onih što su dospeli do sredine, rasuđivanje je duhovno čulo kojim se nepogrešivo razlikuje pravo dobro od dobra prirodnog i od onog što je dobru suprotno. Kod savršenih, rasuđivanje je znanje, koje u njih dolazi putem božanskog ozarenja i koje je sposobno da svojim svetilnikom osvetli i ono što je u dušama drugih ljudi tamno. Uopšte, smatra se da je rasuđivanje tačno shvatanje božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca, čista tela i čistih usana… Rasuđivanje je neuprljana savest i čisto osećanje“ – 26. pouka.
U drugoj pouci sv. Jovan istražuje različite stepene razvoja, za kojima sledi duhovni dar rasuđivanja: „Od poslušnosti – smirenje, od smirenja – rasuđivanje, od rasuđivanja prozorljivost, a od ovoga predviđanje“ – 4. pouka.
Kao i najveći duhovni Oci, i starac Porfirije je posedovao dar rasuđivanja, kao i dva sasvim osobita dara: dar prozorljivosti i dar predviđanja. Zbog njegovog podvižništva i duhovnosti, Bog je tom svetom starcu omogućio da bude pričasnik božanstvenih osobina. Dao mu je sposobnost da doživi stanja o kojima smo ranije govorili i u kojima su se ukidali fizički zakoni, a prostorno – vremenske dimenzije bivale potpuno poništene. Na taj način iščezavala je granica između tvarnog i netvarnog.
Kad su ocu Pajsiju Svetogorcu, i samom obdarenom ovim darovima, pripovedali o starcu Porfiriju, on je sasvim određeno rekao: „Ja imam samo crno-beli televizor, dok starac Porfirije ima televizor u boji.“
Prepodobni starac je po prirodi bio nemirnog i radoznalog duha. Zbog toga je uvek nastojao da proširi horizonte svojih znanja i iskustava. Pitao je specijaliste, proučavao je knjige, stalno je istraživao i nastojao da se približi tajnama sveta životinja, rastinja i biljaka, tajnama dejstvovanja ljudskog organizma. Međutim, pored te urođene ljubopitljivosti, glavne sile koja je upravljala njegovim duhom, postojali su i darovi Božiji i „umetnost nad umetnostima – mudrost“ Božija. Uz pomoć tih sila, uvek je, kako je sam govorio, „pronalazio neko snažno i jedinstveno pra-znanje, da bi ga poznao i doživeo u napregnutom opitu. Kao posledica svega toga, mudrost Božija okruživala je starca blagonaklonošću i davala mu mogućnost istinskog poznanja postojećeg da bi poznao ustrojstvo sveta i delovanje stihija, početak, sredinu i kraj vremena, smenu preokreta i promena vremena, krugove godina i položaj zvezda, prirodu životinja i osobine zveri, stremljenje vetrova i ljudske misli, različita rastinja i silu korenja. Poznao sam sve; i skriveno i otkriveno(Prem.Sol.7;17-21).
Sveti otac nam je predviđanjem i prozorljivošću u jednoj besedi (27. 9.1992) obznanio da je blaženi starac Pajsije Svetogorac uistinu pomogao hiljadama ljudi, a neke je čak izbavio i od napada i dejstava koji su se mogli katastrofalno završiti.
Tim svojim darovima mogao je da postavi dijagnozu određenih stanja vezanih za one ljude koji su ga posećivali ili bili daleko, čak i na drugim kontinentima. On je takođe imao sposobnost da sagleda i da predvidi stanje telesnog i duševnog zdravlja, da razreši psihološke probleme, da postavi dijagnozu psihičkih bolesti, da istraži genetsko predodređenje ljudi i njihove nasledne poroke. Bio je u stanju i da razabira ljudske misli, čovekovu ličnu istoriju i njegov nesvesni psihički svet. Kad bi dobio obaveštenje „odozgo“ starac je te mnogostruke božanstvene darove koristio na različite načine: govorio je ili ćutao, savetovao, odvraćao, otkrivao i, u nekim slučajevima, potresao. Kao što se vidi iz crkvenog predanja, reč je o temeljnom dejstvovanju duhovnih otaca, kojim oni postaju nosioci božanstvene blagodati, ustrojitelja čovekovog spasenja.
Gospođa P. M., starčevo duhovno čedo, govori o sledećem slučaju: „Zimsko veče 1978. godine. Bili smo u svom domu i očekivali smo o. Porfirija. Kad je stigao i zazvonio, sišla sam da bih ga dočekala. Starac je, kao i uvek, bio radostan. Međutim, primetila sam da taksista koji ga je dovezao nije otišao, da se zadržava pozadi i da okleva. Shvatila sam da bi želeo da razgovara sa mnom. Kad sam mu prišla, počeo je da priča:
„Gospođo, zar mi nećete reći ko je taj starac? Znate li šta mi se dogodilo ovog trenutka? Otvorilo mi se nebo i plamen je ušao u moju dušu! Nemam nikakve veze s Crkvom i sa popovima i zaustavio sam se da ga povezem. Starac je usput počeo da mi priča o mom selu, o porodici, o ličnim problemima. Sići ću s pameti! Kao što sam Vam rekao, upravo mi se otvorilo nebo i u moju dušu je ušao plamen. Kažite mi kako da ponovo nađem ovog popa? Želeo bih da ga opet sretnem…“
Starac Porfirije je, naravno, imao posebnu blagodat da prelazi granice ljudskog poznanja, da zalazi u oblast vanvremenskog, u prostranstvo večnosti, da ponovo doživi stanja i događaje koji su se odigrali u prošlosti ili one koji će se tek odigrati u bližoj ili daljoj budućnosti.
Opis nekolicine slučajeva koji su neposredno povezani s darovima svetog starca i o kojima smo već govorili, pomogao bi nam da jasnije i razgovetnije stvorimo predstavu o njihovom dejstvu. Početkom leta 1964. godine „Hrišćansko ognjište“ organizovalo je pokloničko putovanje na sveto ostrvo Patmos. Stariji bračni par, Katarina i Georgije Papatanasios koji su bili duhovno i prijateljski vezani za starca, zamolili su ga da učestvuje na tom putovanju. Budući da je voleo putovanja a da još nije bio na tom ostrvu, starac je prihvatio poziv i krenuo zajedno sa njima. Kad su stigli na ostrvo, sa sobom je poveo svoja dva duhovna čeda i, izdvojivši se od ostalih iz grupe, sami su krenuli ka pećini Otkrovenja.
Bilo je mirno. Svuda je vladala tišina. Starac je pozvao supružnike na stranu i rekao im da nikome ne pričaju o onome što budu videli i čuli. Zatim je uzeo kadionicu i počeo da kadi. Iza njega je, klečeći na kolenima i moleći se, bilo dvoje njegovih duhovnih čeda. Starac je usred pećine pao na kolena. Izgledalo je da se moli. Prošlo je 15 minuta u potpunoj tišini. Iznenada se razlegao čudan glas. Njegovo lice se ozarilo a spoljašnjost izmenila. Starac im je kasnije rekao kako je blagodaću Božijom „ugledao“ prizor „pisanja“ knjige Otkrovenja (93-96. god. posle Hrista). Iz jedne pukotine u gornjem delu pećine ishodio je božanstveni glas upućen svetom Jovanu koji se, opet, priljubio uz nešto slično loži i diktirao tekst Otkrovenja svom učeniku Prohoru. Starac je jednom rekao da je „video“ dramatične scene i doživeo veličanstvo Crkve i trijumf „žrtvovanog Agneca“.
Čitavog tog dana bio je ćutljiv i zamišljen. Njegovo lice izražavalo je nadahnuto ushićenje, dok su se oči povremeno ispunjavale suzama. Starac se uvek s velikim uzbuđenjem sećao tog slučaja. Kasnije je i sam govorio: „Tada sam, kao nikad, preživeo trenutke silnog ushićenja. Bilo je to najsnažnije osećanje koje sam doživeo.“
Sličan ovome je i sledeći slučaj, koji opisuje sam starac Porfirije. U pratnji svojih duhovnih čeda, na dan 18. juna 1986. g. posetio je istorijsku svetu obitelj Ilije Amfijskog. Ovaj manastir nalazi se u oblasti između Amfise, Iteje i Hrisa, nedaleko od grada Delfi. Poklonike je primio iguman i graditelj manastira, otac Sinesije, pobožni sveštenik koji, otkako je začuo starca Porfirija da besedi, nije prestajao da plače. Danas je to ženski manastir. Nalazeći se u manastiru, starac Porfirije je u jednom trenutku i sam počeo da plače. „Bog mi je Svojom blagodaću dopustio da putujem u prošlost. Blagodaću sam video da su se ovde, u hramu, služile veličanstvene Liturgije. Vidim razne događaje i zato sam se vratio u prošlost. Idući kroz prošlost, ugledao sam neobičnu Liturgiju, tako izuzetnu i tako zadivljujuću! Kakva je bila ta Liturgija! Ona me privukla, i uvek me snažno privlači!“
„Oko sv. Trpeze vidim jereje i jerarhe, koji služe s potocima suza. Izgleda kao da se nešto strašno dogodilo. Služi se mnogo Liturgija, ali je samo jedna Liturgija s potocima suza! Na mene je to ostavilo dubok utisak, ja sam to osetio i vratio se. Ne znam zbog čega su plakali. Čim se završila Liturgija, činilo se da ih hvataju i da im odsecaju glave. Izgleda da su imali takvo predosećanje…
Vidite li da su sveti ljudi, tamo gde su prošli i živeli, tamo i otkrili svoje duše i primili blagodat Božiju. Blagodat Božija je disanje, aura koja i ovde sve čini oblagodaćenim. Ona je slična magnetu od kojega sve što je gvozdeno, kad mu se približi, dobija njegova svojstva. Videli ste ekser: ako njime dodirnete čiode, on ih ne privlači. Međutim, ako taj ekser približimo magnetu i zatim učinimo isto, pokupićemo čiode. On je postao kao taj magnet. Tako biva i sa blagodaću Božijom koja povremeno posećuje svetitelje. Oni su otvarali svoje duše i opštili sa Gospodom. Tako je blagodat Božija na neki način orosila čitavu ovu sredinu. Ako pak dobro razmislimo, ona na taj način neprimetno dejstvuje i na nas, koji se sad nalazimo ovde. Zbog toga i posećujemo sveta mesta koja je osvetila blagodat Božija. Ako pođete u mesto u koje su došli lukavi ljudi zlog duha, i ako ste osetljivi, možete osetiti strah. Ne onaj strah koji mi osećamo u našoj veri, nego neko stezanje, neku teskobu koja te primorava da odeš. Ne želiš da ostaneš. Nešto te iskušava, nešto zlo… Ovde se događa upravo suprotno. Ovde se čovekova duša preporađa, a takođe i pred ikonostasom, tim prekrasnim, drvenim rezanim ikonostasom proroka Ilije. Kao da su to svete mošti: i on je izrađen Božijom blagodaću. Tako sam to osetio rukama i čitavim telom. Ne vidim to ovde, ali sam po čvrstini siguran da je to drvo upravo javor…
Danas sam se probudio uznemiren. Tamo, u crkvi, bio sam ganut i plakao sam, ali zapažam jednu stvar: kad govorim o nečemu što se dogodilo u mom životu, ja to ponovo doživljavam. Osećam radost i ushićenje kad o tome govorim. Međutim, to nije ona radost kakvu sam osećao ranije nego nešto manja. Vi vidite da sad dugo govorim, ali ja ne mogu da ne govorim. Shvatate li? To je upravo kao ta stvar. To je radost koju osećam, odnosno doživljavam je i radujem se, jer me tada posetila blagodat. “
U tom čudesnom, dugom kazivanju, starac Porfirije verovatno opisuje Liturgiju od istorijskog značaja, koja je služena početkom ustanka 1821. godine, u istorijskoj obitelji Svetog proroka Ilije. Tad se tamo sabralo sveštenstvo i vojne starešine. Među jerarsima je, kako saopštava starac, najverovatnije bio i Isaija, episkop solunski, koji je blagoslovio ratnike, oružje i zastave za njihovu predstojeću osvećenu borbu. Isaija je bio član „Filiki Eterije“[1], saradnik patrijarha Grigorija Petog i saborac đakona Atanasija.
Vraćajući se sa tog putovanja u svetu obitelj proroka Ilije, na jednom delu puta starac je zatražio da se zaustave. Unaokolo su se uzdizale visoke planine. Sa njihove leve strane, veličanstveni vrh Parnasa gubio se u oblacima. „Evo ovde, na ovom mestu, u ovoj jaruzi, vidim kako se vodi smrtonosna bitka, rekao je starac svojim duhovnim čedima. „Do te bitke je moralo doći pre 35 ili 38 godina, u vreme građanskog rata“[2], nastavio je on. „Video sam duše koje su se borile jedna protiv druge. Obe strane postale su kao divlje zveri, odnosno, to više nisu bile ljudske duše. Video sam ljude koji su se pretvorili u zveri.“
Kao što smo ranije rekli, starac Porfirije je gajio veliku ljubav prema monaškim obiteljima, posebno ženskim. Zbog toga je često organizovao putovanja u manastire i to se dešavalo povremeno i neočekivano. Po blagodati Božijoj, starac bi „video“ da su se u nekom manastiru pojavili problemi, a onda govorio: „U zoru polazimo u taj i taj manastir. Moramo otići da im pomognemo.“ Tako je mnogo puta putovao noću, izlažući opasnosti svoje krhko zdravlje, pa čak i sam život. Uopšteno, putovanja na koja je polazio starac Porfirije, posebno dok je bio mlad, obično su imala neki pedagoški cilj. Kao duhovni otac i savetnik, uvek je imao mudro sastavljen pedagoški plan: želeo je da pomogne i da podrži svoja duhovna čeda koja su ga pratila na tim putovanjima. On je, dakle, odlazio u mesta koja je znao od ranije da bi njegova duhovna čeda tamo videla i čula nešto dušekorisno. Za to ih je pripremao još na samom putu. Govorio im je o ličnostima koje će upoznati ili o čudesnim događajima koji su se desili u prošlosti i odnosili se na mesto putovanja.
Godine 1984. starac je, sa nekolicinom svojih duhovnih čeda, organizovao pokloničko putovanje u svetu obitelj Lefkon, manastir Svetog Haralampija. Tamo je, kao što smo rekli, tokom nekoliko godina služio kao duhovnik. Dogodilo se da je tu starac posle 54 godine susreo njemu poznat bračni par o kojem je govorio tokom putovanja. Tu ženu je poznavao još dok je bila devojčica i silno patila od teških napada epilepsije. Lekari ni na koji način nisu mogli da joj pomognu. Jednom se prepodobni starac s umilenjem molio pred ikonom svetog Haralampija i pročitao nad njom molitvu: mlada devojka bila je isceljena od epilepsije.
Njenog muža je takođe poznavao još dok je ovaj bio momčić, u vreme kad je kao duhovnik ispovedao od ranog jutra do kasno u noć, a možda i duže. Kad bi završio ispovest, uzimao je jedini pokrivač koji je imao i odlazio da spava u nekoj jaruzi. Spavao bi na tom mestu kao „zmija“ ili kao „beskućnik“, kako je sam govorio. Jednom je taj mladić, koji je bio pastir, ukrao starčev pokrivač. Kada je u 3 časa ujutro starac pošao da spava i nije našao svoj pokrivač, po mrkloj noći otrčao je u tor ovog pastira i probudio ga. Pastir je bio zaprepašćen ali i preplašen, jer ga je starac pronašao tako daleko i usred noćne tmine. Vratio je pokrivač i plačući i na kolenima zatražio oproštaj. To je bio stariji bračni par koji su sreli u manastiru.
Tog istog dana starac se pozvao i na drugi slučaj, koji se odigrao pre par godina. Govorio je kako mu se u mladosti često dešavalo da putuje „autostopom“. Tako je jednom zaustavio kamion koji je putovao iz Vafija u Kimiju, putem niz morsku obalu. Na osnovu svog dara, starac je znao da vozač ima strast prema nedozvoljenoj trgovini antikvitetima. Istraživao je, nalazio arheološko blago i zatim ga prodavao. U jednom trenutku starac je, opet po svom daru, video da je s desne strane puta, u brežuljku, duboko pod žbunjem, koje je sad pokazivao svojim duhovnim čedima, bila zakopana stara amfora. Zatražio je od vozača da se zaustavi i da kopa na tom mestu. Ovaj se u početku opirao, ali je tokom razgovora pristao i počeo da kopa na tom mestu. I zaista, otkopao je antičku amforu velike vrednosti. Bila je nedirnuta vremenom i, kako je rekao prepodobni starac, pirati su je pre više stotina godina sakrili pod to grmlje u priobalnom pojasu. Uverivši se time što je video, vozač je bio zaprepašćen. Uznemiren tim čudesnim događajem, molitveno je preklinjao starca da mu oprosti njegov protekli život. Od tog doba, vozač je postao nerazdvojni prijatelj i verno čedo starca, koji ga je na taj potresan način poučio i probudio. Na drugom putovanju u Kameni Vurlovski, otac Porfirije je svojim duhovnim čedima kazivao o još jednom, takođe potresnom slučaju. Rekao im je da se u to vreme nalazio na poliklinici, gde se upoznao sa jednom mladom ženom. Ona mu je poverila da joj lekari nisu ostavljali nikakvu nadu da će u budućnosti postati majka. Starac je postavio svoju dijagnozu, blagoslovio je i rekao: „Idi, uskoro ćeš postati majka.“ Tako se i dogodilo. Posle dva meseca, žena je bila u drugom stanju. Kad su stigli u Kameni, posetili su tu ženu u njenom domu i ona ih je tu ugostila. Fotografisali su se s njom i s njenom kćerkom, kojoj je tada bilo već oko 30 godina.
Starac je retko govorio o svojim darovima. Kad bi tako postupio, onda je time bezuslovno hteo da nekoga ukrepi ili pouči ili pak da onima koji ga slušaju pruži mogućnost da se približe nepoznatoj sferi i da sagledaju njenu dubinu.
Putujući u leto 1964. godine na ostrvo Milos, starac Porfirije u besedi govori i o svom daru. Posebno je značajan razgovor koji je vođen na palubi lađe dok se ova približavala pristaništu. Iznosimo starčevo kazivanje, zabeleženo na magnetofonskoj traci:
„Izašao sam na palubu i posmatrao. Bilo je veoma rano, tek je svitalo. Tamo, gde sam stajao, došao je jedan gospodin. Ja mu kažem:
– Kuda ideš?
– Na Milos, odgovara on.
– Da li je ovo prvi put da ideš tamo.
– Nije, ja sam sa ostrva.
Na to sam ga upitao:
– Ima li vode na ostrvu? Postoji li neki izvor?
– Ne, ne postoji. Na ostrvu nema vode.
Pokazujem mu na jedno mesto i kažem:
– Tamo, gore, gde se vide crvenkaste grančice na planinama, šta je tamo?
– Čekaj, čekaj… tamo, na vrhu planine, zaista postoji jedan izvor!
Ja mu zatim kažem:
– Zašto si mi onda rekao da nema vode?
– Jesi li ti sa Milosa? Otkud to znaš – govori mi on.
– Ne, nisam sa Milosa i prvi put idem na to ostrvo.
Govorim dalje:
– Znaš li da na tom bregu, tamo nasuprot, vidim kako lutaju drevni ljudi?
On zaprepašćeno dodaje:
– Vidiš, a ja ništa ne shvatam!
– Poznaješ li taj breg – pitam ga.
– Poznajem, odgovara čovek.
– Tamo, na tom bregu, arheolozi su otkrili naselje koje pripada najstarijoj, prvobitnoj epohi.
Moj sagovornik, inače oficir vatrogasne službe na ostrvu Milos, nije mogao ni reč da progovori.
Prišao je jedan stariji gospodin. Bio je to prof. Filipidis, koji je do tog trenutka sedeo u pozadini i ćuteći slušao naš razgovor.“
Na ovom mestu treba dodati da je profesor Universiteta, Leonidas Filipidis (1898-1973) bio bogoslov od međunarodnog značaja i glavni urednik crkvenih časopisa „Pandenos“ i „Crkveni Faros“. On je tokom dugog niza godina verno služio pravoslavnom crkvenom delu. Dakle, kad im je prišao, profesor je sabesednika starca Porfirija upitao sledeće:
– Šta Vam govori starac?
– On mi priča – odgovara on – da nije sa ostrva Milosa ali da ostrvo poznaje bolje od mene! Ne mogu da shvatim, koliko je čudan taj starac!
Filipidis je tad prišao meni, poveo me i seli smo na jednu klupu. Kad smo ostali sami, on je kazao:
– Nikad nisi bio na Milosu?
– Ne, sad prvi put idem tamo.
– Možda ti mene i znaš – kaže Filipidis – ja sam profesor Universiteta.
– A da li ti znaš mene – pitam ja.
– Ne, ne poznajem, ali vidim da si podvižnik.
Ja ga na to upitam:
– Kako znaš?
– Kako si ti znao da se tamo nalazi drevno naselje – odgovara on
– Zar tebe ne prosvetljuje blagodat Božija – kažem ja.
– Ne! Ja nisam prosvetljen blagodaću! Međutim, shvatio sam da ono, što si rekao ti, može da kaže samo podvižnik (asketa).
Zatim je nastavio:
– To, da si podvižnik, shvatio sam na osnovu moje nauke.
– Šta to može da zna tvoja nauka – rekao sam ja.
– Znaš – odgovorio mi je – tako kako ti govoriš o tome, može da govori samo jedan podvižnik. Ne može svako da govori o toj „prvobitnoj epohi“.
– Uistinu, to je blagodat Božija!
Od tog doba, starac Porfirije i profesor Filipidis bili su povezani jakom duhovnom vezom. Leonid Filipidis je postao starčevo duhovno čedo i tajne svog života poveravao je duhovnom ocu. Jednom se čak dogodilo da je profesor Filipidis pozvao starca Porfirija na predavanje u amfiteatru Bogoslovskog fakulteta. Starac je sramežljivo pošao na poslednje sedište. Profesor je to primetio i, duboko tronut, predstavio ga je svojim studentima.
Kao što smo već govorili, svetitelji doživljavaju natprirodna stanja u kojima prirodni zakoni prestaju da dejstvuju. Videli smo da je takva stanja doživljavao i starac Porfirije, i tada bi se ukidala prostorno – vremenska ograničenja. Događaje vezane za prošlost ili budućnost obično je doživljavao kao sadašnjost, odnosno, on je bio pričasnik božanske večnosti. Sledeće kazivanje potvrđuje upravo taj njegov dar.
„Jednom je došla neka Ruskinja po imenu Irina. Bila je to veoma sveta žena, književnica, i njena dela prevođena su na grčki. Doputovala je i pronašla me:
– Odakle dolaziš?
– Letovala sam na jednom ostrvu, na Patmosu.
– A, a – kažem joj ja – živela si na jednom veoma usamljenom mestu, sa prekrasnim pogledom na more. Međutim, kad pogledamo prema moru, s desne strane se nalaze neke stene, i one su crne kao pećine.
– Da – odgovara ona, zadovoljna time što sam joj rekao.
Ja joj ponovo kažem:
– Znaš li da su to mesto nekad nastanjivali drevni ljudi, divovi?
Zadivljeno mi odgovara:
– Šta to govoriš? Nisam znala!
Nakon izvesnog vremena, ona mi ponovo kaže:
„To, što si mi rekao, to je istina. Bilo je to veoma usamljeno mesto i ja sam jednom, idući u planine, videla bunar koji je odavno načinjen. Oko bunara se nalazi ogromno kamenje, izduženo, postavljeno po rubovima bunara. Tad sam se zapitala: kako je tada, kad nije bilo tehnike, ljudima bilo moguće da polože ovo kamenje, na koji su način oni to učinili? Sad, kad si mi rekao te stvari, shvatila sam da su tamo, na tom delu ostrva, u drevna vremena živeli ljudi ogromne telesne snage.“
Dejstvovanje starčevog predviđanja i prozorljivosti obično je nailazilo na poučan i isceljujući odjek u dušama onih koji su ih primali s prostom, plamenom verom.
Svi ljudi, bilo da su prosti ili pripadnici višeg društvenog staleža, nepismeni, obrazovani ili čak mudri, dakle svi oni koji su dolazili kod starca Porfirija da bi mu poverili svoje skrivene strasti, nesreće i patnje, u jednom trenutku svog života, možda baš onom najvažnijem, živeli su u sferi prisustva Duha Svetog i u sferi čuda. Budući da se čudo sukobljava s ljudskom logikom, njihova prva reakcija je iz tog razloga mogla biti samo zaprepašćenje pomešano sa divljenjem. Za njim bi usledilo silno ushićenje, koje bi na kraju prešlo u beskonačnu blagodarnost.
Navodimo neke odlomke iz pisma sa datumom od 4. marta 1993, a koje nam je poslao preduzetnik iz Patre, gospodin 3. V. Iz tih odlomaka mogu se sagledati postupci čoveka koji je imao blagoslov da nekoliko izuzetnih trenutaka živi u atmosferi božanstvene blagodati. Dakle, gospodin 3. V. piše:
„U oktobru 1991, kad sam putovao na Svetu Goru, meni i dvojici mojih prijatelja uspelo je da se, nakon mnogih teškoća, sretnemo sa starcem Porfirijem. Bilo je to samo nekoliko dana pre njegovog odlaska iz ovog privremenog života. Monah koji se starao o njemu, otac Panaretos, bio je naš sugrađanin, budući da je takođe rodom iz Patre. On nam je i dozvolio da posetimo starca.
Starca Porfirija sam video prvi put. Međutim, mnogo sam slušao o njegovoj velikoj prozorljivosti. Za probleme koji su nas mučili znali smo samo nas trojica. Ulazeći u keliju, spazili smo čoveka kojem je prekrivač bio prebačen preko glave a ruke napolju. Napred je išao moj prijatelj, u sredini sam bio ja, a za nama je sledio naš saputnik. Prvi se priklonio da bi uzeo blagoslov, a starac je prihvatio njegovu ruku: „Kako se zoveš“, upitao ga je. Ovaj mu je rekao svoje ime. „Koliko dece imaš?“ „Troje.“ „Kog su pola?“ „Dva dečaka i jedna devojčica“, odgovara on. Sve vreme, dok ga je ispitivao, starac je dodirivao njegovu ruku. Nakon dugog ćutanja koje nam se učinilo kao čitava godina, starac mu je rekao: „Ne žalosti se zbog svojih problema. Tvoja devojčica će za godinu – dve biti zdrava.“ Počeo je nežno da ga udara po licu. I zaista, taj čovek je imao probleme sa zdravljem devojčice. Znao sam za to i silno sam se potresao.
Mi smo uzeli blagoslov i izašli iz kelije.
Kad sam došao sebi, zamolio sam monaha Panaretosa za dopuštenje da sa starcem popričam o tri lična problema, koja su me mnogo interesovala. Posle mnogih i vatrenih molbi, on mi je to dopustio, objašnjavajući kako su ovo starčevi poslednji dani i da ne želi da ga bilo ko uznemirava. Kad sam ušao, starac je prihvatio moju ruku i zadržao je. Pitao je kako se zovem i ja sam mu odgovorio. Objasnio sam mu da me muče neki problemi i da bih želeo njegov savet. On na to kaže: „Ispričaj mi jedno po jedno.“
Prvi problem bio je bol koji sam već godinu dana osećao s leve strane, u predelu srca i u leđima. Lekari ništa nisu otkrili. Upitao sam ga kakav je to bol, a on mi je odgovorio: „3., nemaš nikakvih problema sa zdravljem, ali si slavoljubiv i egoista.“
Drugi problem je bio što sam želeo da dobijemo i drugo dete, ali nam to i pored svih naših nastojanja, za tri i po godine nije pošlo za rukom. Izložio sam starcu i taj problem, koji nas je mučio. On je prekrstio moje lice i rekao: 3., dete je na putu, tvoja žena će ostati u drugom stanju.“ Uzeo sam blagoslov od starca Porfirija i otišao. Bio sam duboko potresen ovim otkrovenjem i ushićen time što mi je Bog dopustio da upoznam tog svetog čoveka.
Danas, kad Vam pišem, 4. marta 1993, saopštavam Vam da se „zdravstveni“ problem, koji me tada mučio, automatski rešio nakon pola meseca. Takođe vas obaveštavam da smo dobili devojčicu koja sada ima 4, 5 meseca. Ako budemo analizirali vreme koje je prošlo od tada, otkad sam uzeo starčev blagoslov, i ako ga razmotrimo po datumima, shvatićemo da se sve događalo po starčevim molitvama. Kažem Vam, kad mi je žena saopštila da je bremenita, nismo mogli da poverujemo da je taj dar tako brzo došao.
Brate, g-dine profesore, molim Vas da ovo malo, što Vam pišem o starcu, upotrebite, kako to znate, na dobro i korist naše braće.
Uveren sam u svetost starca Porfirija i ljubav našeg Trojedinog Boga.
S ljubavlju u Hristu,
Z. V. Patra.
5. DAR ISCELJENJA
Među mnogim darovima koji su krasili ličnost starca Porfirija, govorićemo i o isceljenju mnogih bolesti. Kao duhovni otac, starac je razvijao duboke lične odnose sa svojim čedima i na taj način uticao na njihovu psihu, na njihovo ponašanje i na vascelo njihovo biće. U nekim slučajevima dejstvovao je po blagodati: postavljao je dijagnozu, određivao lečenje i isceljivao. Iako je patio od mnogih bolesti, nikada nije molio Gospoda da isceli njega samog. Karakteristično je ono što je govorio: „Ustručavam se. Kako da od Hrista zatražim nešto takvo?“ Tako je do kraja života trpeljivo nosio težak krst i sa blagodarnošću podnosio bol. Ovde je trpljenje i vera svetih (0tk.13;10). Gospod je, međutim, darovao toj bolešljivoj prirodi sposobnost isceljenja različitih bolesti, teških oboljenja i psihičkog rastrojstva.
O tome svedoče mnogi, koji su patili od najrazličitijih bolesti a kojima je svojevremeno pomogao prepodobni starac. Među njima su čak i lekari – specijalisti, starčeva duhova čeda, koja su godinama živela u njegovoj blizini. Svi oni tvrde da je starac blagodaću Božijom razvio sposobnost lekarske dijagnostike, ustanovljujući pozadinu bolesti koje su se teško mogle ustanoviti kako uobičajenim, kliničkim lekarskim opitom, tako i savršenim sredstvima savremene medicinske tehnologije. On je to postizao prosto, uperivši pogled na obolelo mesto ili dodirivanjem ručnog zgloba obolelog ili pak zgloba njegove majke. Pomoću prvog metoda starac je mnogo puta dijagnosticirao postojanje raka i njegov stadijum. Takođe je primećivao i razvoj benignog tumora na jajnicima i precizno utvrđivao njegove dimenzije.
Znamo da je drugim dijagnostičkim metodom, odnosno pipanjem ručnog zgloba, imao sposobnost da istraži celokupnu istoriju ličnosti, da ispita njeno genealoško stablo i njeno genetičko programiranje. U takvim slučajevima je nekoliko puta ustanovio postojanje poroka genetske prirode, za čije postojanje stradalnici nisu znali sve do trenutka postavljanja dijagnoze. Neodložno ih je upućivao kod lekara
– specijalista. Navodimo jedan karakterističan primer dijagnostičke sposobnosti starca Porfirija. U proleće 1990. godine jedna porodica, roditelji i deca, posetila je starca da bi uzela njegov blagoslov. Starac je zatražio da najpre priđe majka. Držao ju je za ručni zglob i rekao: „Kaži mi redom, po uzrastu, imena svoje dece.“ Ona je tako i učinila. Međutim, kad je došla do imena svoje starije kćeri, starac je snažnije stegao njen ručni zglob. Neko vreme je ćutao a zatim uporno počeo da se raspituje o uzrastu ove devojčice. Starac Porfirije je u tom trenutku dijagnosticirao postojanje oboljenja imuniteta koje medicina teško može da ustanovi i koje se nije ispoljilo sve dok nije uticalo na subjektivno zdravstveno osećanje ove devojčice.
Od tog trenutka, kad se ispoljila ova bolest, bila je potrebna čitava godina da bi mnogi lekari-specijalisti, uz pomoć brojnih laboratorijskih ispitivanja, došli do pravilnog dijagnostičkog zaključka, koji se nimalo nije razlikovao od dijagnoze starca Porfirija. I kao što se uvek dešavalo u sličnim slučajevima, težak put naučnog ispitivanja još jednom se susreo sa prosvećenim dijagnostičkim putem blagodati, smirenja, prostote i, istovremeno, sa toliko mudrim, veličanstvenim i nadahnutim „kliničkim“ opitom prepodobnog starca Porfirija. Poznati grčki lekari uvažavali su i poštovali njegovu prosvetljenu „dijagnostiku“ koja je mnogo puta spasavala i potpomogla izlazak iz mnogih bezizlaznih slučajeva. Tim svojim darom starac Porfirije je sprečavao mučna stanja kao i lekarske greške ili propuste, i obično predlagao odgovarajući farmaceutski postupak.
Starac je posebnu saosećajnost ispoljavao prema ljudima koji su patili od raznih oblika raka. Uz dugotrajnu hemoterapiju, oboleli od raka su se u potpunosti isceljivali. Druge, teško izlečive bolesti, iščezavale su već od dodira njegove blagoslovene ruke.
Slučaj koji ćemo u nastavku izložiti daje nam mogućnost da, ukoliko je to čovek uopšte u stanju, sagledamo dubinu i radijus dejstvovanja dijagnostičkog i terapeutskog (isceliteljskog) dara starca Porfirija. Reč je o čudesnom događaju vezanom za zdravlje monahinje Teosemne, igumanije obitelji Zlatnog izvora Hanionskog na Kritu.
Kazivanje koje sledi zasnovano je kako na autoritativnom svedočenju predstavnika ove svete obitelji, tako i na saopštenjima lica iz neposrednog okruženja blaženog starca, koja su zajedno s njim preživela ovaj čudesni događaj.
Kao što nam je poznato, starac Porfirije je gajio osobitu ljubav i blagonaklonost prema manastiru Zlatnog izvora. Zbog toga se stalno molio za igumaniju i sestrinstvo ovog manastira. Svaki put, kad bi se u obitelji pojavio neki problem, one su se povezivale sa svetim starcem, priticale mu i tražile pomoć.
Kad je igumanija Teosemna počela da oseća postojan bol u predelu stomaka, 30. januara 1980. godine, u pratnji sestre Teoksenije, posetila je prepodobnog starca u Oroposu, kako bi se s njim posavetovala u vezi svog zdravstvenog stanja. On ih je, kao i obično, primio s velikom ljubavlju i mudroljubljem. Saslušao je opis stanja, upoznao se sa razvojem bolesti i, nakon što je pogledao bolesno mesto, ustanovio dijagnozu: „Imaš veliku smetnju, dete moje. Bez oklevanja moraš da posetiš lekara – specijalistu. Ne gubi vreme. Prilike ti to ne dopuštaju.“
Nakon tih reči, starac je odmah telefonirao lekaru, svom duhovnom čedu iz Kolonakija, kasnije profesoru gastroenterologije na Kritskom universitetu, gospodinu Elijasu Kurumalisu. Posebno je zamolio lekara da odmah primi igumaniju u svojoj medicinskoj ustanovi. Ovaj je u početku odbijao da je odmah primi zbog prebukiranosti bolničkog prostora, ali je nakon starčevih upornih molbi pristao da je pregleda još iste večeri. Kao što se i očekivalo, njegova dijagnoza bila je istovetna sa onom koju je postavio starac: potpuna zahvaćenost trbušne duplje rakom. Budući da je stanje bilo veoma opasno, odmah je doneta odluka o neophodnosti lekarske intervencije u inostranstvu. Na taj način je igumanija, zajedno sa sestrom Filoksenijom, otputovala u London. Tamo su ih uputili kod svetski poznatog onkologa. Međutim, zbog velikog broja bolesnika koje je u to vreme primio na lečenje, nije bio u mogućnosti odmah da ih primi. Igumanija se uznemirila i odmah telefonirala starcu Porfiriju da bi je posavetovao šta dalje da radi. On joj je odgovorio: „Čekajte, jer taj lekar, pored toga što je dobar, ima i veliki dug koji ne može da isplati.“ One su ga poslušale i odlučile da i dalje pokušavaju, iako u tom trenutku nisu baš u potpunosti razumele ono što im je rekao.
Sutradan su ponovo posetile lekara i ponovo zatražile da ga vide, ovog puta uz pomoć mladog lekara sa Krita koji je u to vreme stažirao kod njega. Ovoga puta stvari su se izmenile. Kad je čuo da je igumanija sa Krita, lekar se uzrujao i pokazao posebno interesovanje. Odmah je pristao da preuzme slučaj, govoreći da mu se na taj način daje povoljna prilika da vrati jedan „svoj stari dug“, moralni dug koji je on, sa svoje strane, nasledio od oca. Budući britanski vojnik njegov otac je, kako je sam pričao, učestvovao u vojnom sukobu u „Bici za Krit“. U to vreme on se pri povlačenju na čudesan način spasao, a kritski monasi su potpomogli njegovo bekstvo. Od tog doba, taj događaj se nije izbrisao iz njegovog sećanja. Svom sinu je ostavio blagoslov da u budućnosti vrati taj moralni dug tako što će ukazati medicinsku pomoć žiteljima Krita ukoliko ga ovi posete. Bila je to moralna obaveza, i lekar je prihvatio da je ispuni. Bilo je to delo uzajamne ljubavi. Upravo je o tom velikom dugu prethodnog dana govorio starac, prosvetljen Duhom Svetim.
Tako je britanski onkolog ubrzo zakazao operaciju igumanije Teosemne za 13. februar 1986. godine. Tog dana, u 8 sati uveče, započelo je svenoćno bdenje u manastiru Zlatnog izvora. U to isto vreme izvršena je i ozbiljna operacija u Londonu. U 4 sata ujutro, u manastiru je zazvonio telefon. Bio je to otac Porfirije. Pozvao je sestre i obavestio ih o operaciji, duševno ih obodrivši: „Videle ste šta se dogodilo! Služena je božanstvena Liturgija, i svi smo bili tamo! Ko sve tamo nije bio..!“ Vođen unutrašnjim prosvetljenjem, prepodobni starac opisuje: on ih sve vidi sjedinjene, one koji su se molili u Zlatnom izvoru ili u Oroposu i one, koji su se s duševnom toplinom molili u inostranstvu, u hirurškoj sali, u časovima nemirnog iščekivanja. On ih sve vidi, vidi sestre oko hirurškog stola, one koje učestvuju u sveštenom i nadkosmičkom tajnodejstvu! Tamo su se sjedinile sve molitve i starac ih blagodatno sledi. On vidi plamene molitve, koje presecaju nebesa i uzdižu se do prestola Božijeg. U 4. 30 ujutro starac telefonira preosvećenom mitropolitu hanionskom: „Vaše preosveštenstvo, da li ste videli šta se dogodilo?“ „Ne, nisam, starče, ja ne mogu da vidim, kažite nam“, odgovara on. Sveti starac ponavlja čudesni opis: „Preosvećeni, u tom trenutku smo svi mi bili tamo…“ Neposredno nakon operacije, autoritativni, svetski poznat hirurg je ustanovio da je bolesnica u kritičnom stanju. Njegove naučne prognoze bile su formalno – hladnokrvne: „Nema razloga za optimizam. Bolesnica ovo neće preživeti“. Danas, nakon 11 godina, ona koja je u to vreme bila ozbiljno bolesna, savršeno je zdrava. Zahvaljujući božanstvenoj intervenciji, naučna prognoza je u potpunosti pobijena.
Lekar se uvek sumnjičavo pita: „Šta se zaista dogodilo u ovom slučaju?“ I kako sam primećuje, u tom kritičnom trenutku došlo je do natprirodnog dejstva. Desilo se čudo! Čudo, dodajemo mi, koje nastavlja da se izvršava sve do današnjeg dana. Čudo koje se ostvarilo posredstvom blaženog starca a u slavu Boga, divnog u svetima Svojim(Ps. 68; 35).
Rekli smo da je prepodobni starac osećao posebnu ljubav i blagonaklonost prema obolelima od raka. Brižljivo je ispitivao njihove slučajeve, trudio se da ustanovi dijagnozu i, uopšte, istraživao je tu strašnu bolest našeg vremena. I sam je bolovao od raka. I u njemu samom razvijala se ova mučna bolest. Međutim, kako je sam govorio, njemu je uspevalo da ovu strašnu bolest decenijama uspava koristeći jedinstveni lek: neprestanu molitvu i proučavanje Svetog Pisma. U razgovoru starca Porfirija sa universitetskim doktorom u bolnici Singrosa, a na temu raka i SIDE, starac je izrekao značajna gledišta kojih se i kasnije sećao, ponavljajući: „I ja sam istraživao rak i otkrio sam mnogo podataka. Rak uglavnom ulazi u složene duše, u potištenog čoveka, izmučenog i pritešnjenog različitim okolnostima. Kad od nečega boluješ i kad ti kažu da je to rak, neophodno je da se u potpunosti predaš ljubavi Božijoj. Primiri se i uspokoji, zavoli svet, zavoli svakoga, sav postani ljubav i slavoslovljenje Boga, da bi se osveštala tvoja duša. Kad se osvešta tvoja duša, kad se priveže za Boga i postane spokojna i nepomućena, umiriće se i svi sistemi u tvom organizmu. Tada će rak, ako se ne isceli, u najmanju ruku ostati tamo gde je i bio…“
Rekli su ti da boluješ od SIDE? Međutim, kad mi tako govorimo, ti bi morao da budeš preispunjen radošću a ne da kažeš: „Ako imam tu bolest, to znači da ću umreti!“ Ništa takvo! Izučavaćeš Sveto Pismo. Videćeš da smrt ne postoji i da oni, koji veruju reči Božijoj, nikada ne umiru. Ne, ja ne uzimam lekove. Trudim se molitvom i davanjem Bogu. Da li znaš kako sam nekad bio snažan? Mogao si da me operišeš bez narkoze, po blagodati Božijoj. Danas sam sve to izgubio. Zaista, to što imam, to iskušava.“
Nekoliko meseci pre starčevog konačnog preseljenja na Svetu Goru, na našu molbu primio nas je i blagoslovio. Tih dana smo iz inostranstva dobili novi tip foto-aparata i zamolili smo starca za dopuštenje da ga fotografišemo. On se na neko vreme zamislio a zatim odgovorio: „Znate šta? Ne radi se o tome da neću da me fotografišete zato da me posle ne biste ismevali, nego zato što to mene ne iskušava. Fotografišite me sad, zatrebaće mi ta fotografija. Dajte i meni nekoliko fotografija, da bih i ja imao nešto da dam. Znate šta? U poslednje vreme, po blagodati Božijoj mnogi oboleli od raka bivaju isceljeni, u mnogim zemljama: ovde u Grčkoj, u Kanadi, u Australiji, u Americi. Ti ljudi traže da im dam nešto za uspomenu. Dajte da i ja imam nešto što ću moći da im dam.“ Sveti je s takvom prostotom i, moglo bi se reći, dečjom naivnošću, govorio o velikom čudu kao o nekom svakodnevnom događaju: „Znate šta? U poslednje vreme, po blagodati Božijoj, mnogi oboleli od raka bivaju isceljeni…“ Zatim je pokrio glavu monaškom skufijom, a njegovo lice je zablistalo! Blagosiljao je krstom koji je držao u ruci. Od tog vremena, on svakodnevno blagosilja one koji gledaju njegov spokojni lik i koji ga prizivaju.
Verujemo da će ta fotografija, prva i, da tako kažemo, devstvena, koju smo načinili novim foto-aparatom, postati istorijska. To je najkarakterističnija fotografija starca Porfirija i ona danas hiljadama ljudi predstavlja skrivenu podršku u časovima iskušenja. Ova fotografija prepodobnog starca povezana je s jednim čudesnim događajem koji se desio otprilike tri meseca nakon njegovog upokojenja, u velikom makedonskom gradu.
U noći između petka i subote, 22. februara 1992. godina, gospođa Marija I., službenica, doživela je infarkt i bila prebačena na odeljenje intenzivne nege u gradskoj bolnici. Ugledna lekarka, koja je propisala lečenje bolesnice, naložila je svojim saradnicima da ne daju trombolitičku injekciju koja je uobičajena u takvim slučajevima, budući da je bolesnica u to vreme imala mesečni ciklus. Gospođa Marija je bliska prijateljica igumanije jednog poznatog manastira iz tog kraja. Igumanija je bila duhovno čedo starca Porfirija i nekoliko dana pre toga išla je u Oropos, gde su blaženom starcu služili četrdesetodnevni pomen. Sa sobom je donela ulje iz kandila koje je gorelo u starčevoj keliji, a takođe i fotografiju koju su joj dali u manastiru. Dakle, igumanija je po mužu g-đe Marije poslala ovo ulje i fotografiju. Ona je sve to pobožno prihvatila i stavila na ormarić, iako nije znala ko je bio taj uvaženi starac.
Nastala je sreda, 26. februar, pomen sv. Porfirija Gaskog, praznik starca Porfirija. Igumanija M. je naložila da se tog dana, koji je starcu bio posebno drag, u njenom manastiru služi parastos. Oko 5.30 ujutro, pripremala je koljivo i toplom dušom molila se Bogu za ozdravljenje njene duhovne sestre Marije, koja je tada bila u kritičnom stanju.
Upravo u tom času, na odeljenju intenzivne nege pojavili su se nejasni obrisi figure nekog uvaženog jereja koji se gotovo nečujno približio postelji teško bolesne Marije. Bolesnica ga ne vidi dobro i misli da je to njen duhovnik, otac A. Sveštenik se još više približava, smeši se i govori: „Ja nisam onaj otac kojeg očekuješ, ja sam…“ Sveštenik je prošaptao neko ime, ali ga ona nije čula. Međutim, obuzelo ju je silno uzbuđenje i ushićenje zbog onoga što joj je rekao nepoznati starac. Prati ga i posmatra. On se ponovo osmehuje, lagano dotiče donji deo kreveta i udaljuje se. Prolazi pored ostalih bolesnika (osmoro ljudi), blagosilja ih i odlazi. Čini se da on ne korača po zemlji nego da lebdi po vazduhu, da ne izlazi kroz vrata nego da ide prema prozoru i da iščezava. U tom trenutku Marija oseća da je ozdravila. Oseća da se oslobodila neke nelagodnosti, nekog unutrašnjeg pritiska. oseća se kao i ranije! Odmah je ustala iz kreveta.
Sreda, 26. februar, dan svetog Porfirija. Desilo se čudo! U 11 sati započela je neophodna laboratorijska analiza. Utvrdili su da ona nema začepljenje krvnih sudova. Ugledna lekarka se iščuđavala, pitajući se da li je, i pored njene zabrane, neko od njenih saradnika ipak dao trombolitičku injekciju. Svi su je uveravali da se ništa slično nije dogodilo. Ona je zatim došla do zaključka da su ili pogrešili u prvobitnoj dijagnozi ili da se ona u tom času nalazi pred istinskim čudom.
Isceliteljsko delovanje čudesnog dolaska osvećenog Porfirija nije se ograničilo samo na Mariju nego je bilo blagotvorno i za ostale bolesnike na intenzivnoj nezi koje je toga jutra posetio i blagoslovio. U njihovom zdravstvenom stanju došlo je do brzog poboljšanja. Prema oceni lekara, sve se dešavalo na „čudan i neobičan“ način.
Ovaj značajan i neobičan slučaj ubrzo je postao poznat u medicinskim krugovima, pa se o njemu kao o kliničkom slučaju raspravljalo na skupu kardiologa koji je nekoliko meseci kasnije održan u Atini. Taj slučaj je istinski događaj, svedočanstvo kojem ne može da pristupi savremena progresivna nauka, da bi ga razrešila i ispitala neposrednim istraživačkim metodama.
Da bi se još više uverili, Marijini ukućani su je poslali na temeljnije medicinsko ispitivanje, u London. Oni su, sa svoje strane, zadivljeno konstatovali da je bolesnica u potpunosti isceljena!
Prolazili su meseci, i glasine o tom čudesnom slučaju počele su sve više da se šire. Prvo saopštenje koje sam o njemu dobio bilo je uopšteno i nejasno. Jedino što sam u prvom trenutku shvatio bilo je mesto na kojem je primećen čudesni dolazak prepodobnog starca. Od tog trenutka, moja ljubav i poštovanje prema njegovom svetom liku podstakli su me da sistematski ispitam i opišem ovaj događaj.
Nakon otprilike osam meseci, od 24. do 27. septembra 1992. g, ostvario sam planirano pokloničko putovanje na Svetu Goru. Nameravao sam da se uputim ka svetom manastiru Simonopetra. Međutim, Presveta Bogorodica i prepodobni starac drugačije su uredili stvari. U jutro 24. septembra u Uranopolisu sam susreo mitropolita Sidiokastre, g. Jovana. On je nameravao da poseti oca Maksima u Kerasiji i da izvrši rukopoloženje. Mi smo porazgovarali, ja sam doznao za njegove namere i izmenio sam plan svog putovanja. Želeo sam da i ja pođem u Kerasiju, kod oca Maksima, ali da se najpre poklonim grobu starca Porfirija u Kavsokaliviji.
Posle obeda, lađica nas je dovezla do pristaništa Kavsokalivije. Počeli smo da se uspinjemo po strmoj stazici. Bilo nas je sedmoro i međusobno se nismo poznavali. Dok smo se uspinjali, prolazili smo kroz gustu senku drveća. Ispod nas se beskonačno, duboko more gubilo na horizontu i stapalo sa nebom. Taj azurni beskraj bio je starčeva velika ljubav. Bilo je trenutaka kad bi tamo uperio pogled, kad bi pomisli iščezle a duša se uspokojila. Kad smo stigli do groba blaženog starca, zaustavilo se nas troje a njih četvoro je krenulo dalje. Nakon što smo se uzbuđeno poklonili grobu, započeli smo razgovor o starcu i na taj način se međusobno upoznali. Jedan od sagovornika bio je g. K. K., bogoslov, a drugi g. K. M., istoričar umetnosti. Obojica su bili iz istog grada i prijatelji g-đe Marije kojoj se dogodilo čudo o kojem smo govorili. Gospodin K. M. je, pored toga, bio i njen sused.
Tako nas je te večeri prepodobni starac na čudesan način okupio oko svog groba. Upoznao me tamo sa dvojicom ljudi za kakvima sam tragao i koji su mi mogli dati odgovor na moje pitanje. Oba ova izabrana brata dala su mi adresu i broj telefona g-đe Marije. Ja sam ih, između ostalog, zamolio da joj prenesu moju molbu da se sretnemo i da porazgovaramo o tom čudesnom događaju koji joj se desio. Te večeri smo bili zajedno a ujutro smo se rastali.
Kad sam stigao u Atinu, poslao sam Mariji pismo i u njemu starčevu fotografiju. Kako su me kasnije obavestila oba moja prijatelja, Mariju je u to vreme mučila užasna nedoumica: ko je bio taj svetac koji ju je onog jutra posetio, iscelio i spasao joj život? Nije poznavala oca Porfirija. Htela ja da veruje u to, ali je glas sumnje bivao sve jači i jači.
Kako su mi kasnije, između ostalog, saopštili, Marija se jedne noći neočekivano probudila i začula glas koji joj je govorio: „Sutra ćeš dobiti pismo i u koverti ćeš naći fotografiju. Onaj, koji je na toj slici, jeste onaj koji te onog jutra iscelio. Nemoj unapred da sumnjaš.“
Sutra ujutro, Marija je zaista dobila pismo! Bilo je to ono pismo koje sam preko pošte poslao neposredno pre toga. U tom pismu bila je nama dobro poznata fotografija prepodobnog starca.
 
6. DAR „TUMAČENJA JEZIKA“
Kao što smo ranije govorili, u mnogovekovnoj istoriji naše Crkve bilo je malo svetitelja koji su imali toliko darova i darova takve prirode kao što su oni koji su krasili ličnost starca Porfirija.
Jedan od njegovih darova bilo je i razumevanje različitih jezika. Kao što znamo, ime prepodobnog starca, kao i kazivanja o njegovom podvižničkom životu bili su poznati u celoj vaseljeni. Tako su iz raznih zemalja dolazili Grci, ali i ljudi drugih nacionalnosti, posećivali ga i tražili odgovore na teška pitanja. Prilikom njihovog kontakta sa starcem Porfirijem postajali su učesnici tajinstva prisustva Svetog Duha Koji je dejstvovao kroz njegove darove.
Mogli bismo da postavimo pitanje kako se u tim slučajevima, kad je posetilac bio stranac, uspostavljao kontakt između njega i starca Porfirija? Utoliko pre što, koliko nam je poznato, starac Porfirije nije znao nijedan strani jezik. Međutim, kao što ćemo videti iz tih slučajeva, njihov razgovor je bio srdačan, a kontakt dubok i suštinski.
U svom pismu od 28. avgusta 1996. starica Teodosija, igumanija svete obitelji Panagije Varnakovske u Evpaliji Doridskoj, iznosi nam slučaj koji je vezan upravo za ovaj starčev dar. O tom slučaju je, nakon starčevog upokojenja, govorilo njegovo duhovno čedo, očevidac i svedok onoga što se dogodilo. On nam saopštava: „Starca je posetio jedan irski naučnik u pratnji svog prevodioca, želeći da ga pita za savet u jednom ozbiljnom pitanju koje ga je uznemiravalo. Međutim, starac Porfirije nije želeo da prevodilac sluša razgovor i zato mu je rekao:
– Šta ti od njega hoćeš?
Prevodilac se umešao:
– Dobro, starče, ali kako ćete razumeti jedan drugoga?
Starac je na to rekao:
– Ti izađi, a mi ćemo naći način da se sporazumemo.
Prevodilac se tad udaljio a njih dvojica su sami razgovarali u
keliji. Nakon 20 minuta, izašao je i Irac.
– Kako ste se sporazumeli?
Irac je odgovorio:
– Bez ikakvih teškoća. Starac savršeno govori irski.
Taj isti dar posedovao je i starac Pajsije Svetogorac, koji se u sličnom slučaju, kad ga je posetio francuski profesor sa Sorbone, gost manastira Simonopetra, sporazumevao s njim na isti način.
Prema mom skromnom mišljenju, u tim slučajevima prisustvo Svetog Duha dejstvovalo je na način „tumačenja“, odnosno dajući mogućnost sabesednicima da se međusobno sporazumeju. Reč je o ponavljanju, usuđujem se da kažem, jedinog u istoriji Crkve događaja od opštesvetsko-kulturnog značaja, do kojeg je došlo na praznik Pedesetnice: I kad se navrši pedeset dana, bijahu svi apostoli jednodušno na okupu. I ujedanput nastade šum sa neba, kao hujanje silnog vetra, i napuni sav dom gde oni seđahu; i pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakog od njih; i ispuniše se svi Duha Svetoga, i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju; A u Jerusalimu boravljahu Judejci, ljudi pobožni iz svakog naroda koji je pod nebom; pa kad nastade ova huka, skupi se narod i smete se; jer svaki od njih slušaše gde oni govore njihovim jezikom, i divljahu se i čuđahu se svi… (Dela ap. 2; 1-7).
 


 
NAPOMENE:

  1. Nacionalno-oslobodilački pokret koji je predvodio general Ipsilanti (1820).
  2. Misli se na građanski rat koji je vođen sredinom 20. veka.

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *