NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Druga glava
EVANĐELSKI BARJAKTAR PO SVETOVNOM IMENU
 
Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego izide
iz utrobe, posvetih te. (Jer. 1; 5)
 
Otac Porfirije, po svetovnom imenu Evangelos Bairaktaris („evanđelski barjaktar“), potiče iz Evije. Rodio se 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistijski, u porodici siromašnih roditelja. Već sa deset godina bio je primoran da radi u jednoj bakalnici u Pireju. Od svoje dvanaeste do četrnaeste godine izučavao je žitije sv. Jovana Kalivita. Privuklo ga je njegovo učenje i trudio se da on postane prototip njegovog života. Predavši se ljubavi Hristovoj, potajno je napustio svoje selo i došao u Kavsokaliviju[1] na Svetoj Gori, da bi tamo ostvario svoje uzvišene ideale.
Sam starac je zapisao u svom „duhovnom zaveštanju“: „Od detinjstva sam sav bio u gresima. Mati me poslala u planinu da čuvam stoku jer je moj otac, budući da smo bili siromašni, zbog nas, svoje dece, otišao u Ameriku da radi na izgradnji Panamskog kanala. Tamo gde sam napasao stoku, sričući sam čitao žitije svetog Jovana Kalivita. Mnogo sam zavoleo svetog Jovana i budući još dečačić od 12 do 15 godina, ne sećam se tačno, satvorio sam mnogo molitava. Želeći da ga podražavam, uz velike napore potajno sam pobegao od roditelja i došao u Kavsokaliviju na Svetoj Gori, gde sam postao poslušnik dvojice staraca, rođene braće, Pantelejmona i Joanikija. Imao sam sreće, odnosno oni su bili veoma pobožni i vrlinski monasi i mnogo sam ih zavoleo, tako da sam im, blagodareći njihovim molitvama, bio savršeno poslušan. To mi je mnogo pomoglo: osetio sam veliku ljubav prema Bogu.“
Blagodat Božija je vrlo rano počela da krasi ovu mladu ličnost koja se rasplamsala ljubavlju prema Hristu, visokim darovima i najuzvišenijim projavama ljudskog duha. Bog je tom smirenom i neprimetnom mladiću otvorio svetao put: predodredio ga je da bude jedan od onih duhovnih otaca našeg veka koji su bili obdareni najvećim darom rasuđivanja. Tako se dogodilo da je 1923. godine, kad je imao sedamnaest godina, u nedelju nakon božanstvene Liturgije, čim se pričestio, sav srećan koračao po šumi i osetio da ga preispunjava božanstvena blagodat. Pred njim se otvorio novi svet. Tog dana Bog mu je podario dar prozorljivosti. Reč je o daru o kojem ćemo kasnije govoriti sa više pojedinosti. Tokom čitavog svog života on je taj dar koristio razborito i sa strahom Božijim, u šta su nas uverila njegova učenja. Jednom ga je tokom razgovora (18. 6. 1986) upitao neki od njegovih duhovnih čeda: „Starče, zar Vi nikad niste tražili od Boga da vam podari neku harizmu?“[2] Starac je na to odgovorio: „Nikada. Ni na pamet mi nije padalo. Međutim, to je došlo po blagodati Božijoj. Ne možeš to da tražiš. Očišćuj se i Bog će ti dati ako budeš toga dostojan (po promislu Božijem).“
Ubrzo se teško razboleo i starci su ga poslali kod roditelja da bi ozdravio. U otadžbini ga je susreo arhiepiskop sinajski Porfirije Treći, koji je prepoznao njegov etos, božanstvene darove i, posebno, dar prozorljivosti. Godine 1927, kad je mladić imao 21 godinu, arhiepiskop ga je rukopoložio u čin prezvitera i dao ime Porfirije.
Tokom sledećih godina, do 1940, otac Porfirije bio je duhovni otac, ispovednik i savetnik u svetoj obitelji Lefkos (manastir Svetog Haralampija). Tamo je čitavih trinaest godina, tokom beskrajnih časova, primao ispovesti hiljada vernika, uglavnom žitelja okolnih oblasti: Eubeje, Kimije, Karista, Aliverije, Vafija i drugih. Onima koji su dolazili pomagao je da izaberu pravi put i da mudro razreše probleme koji su ih mučili. Zahvaljujući daru rasuđivanja a pre svega daru prozorljivosti, osvećivao je sa raznih strana život ljudi pogruženih u tamu neznanja, otvarajući im na taj način puteve samopoznanja i pokajanja. Oni koji su osetili taj njegov izuzetni dar nazvali su ga „starac – prorok.“
Kad je objavljen Drugi svetski rat, u oktobru 1940, određen je za parohijskog sveštenika u crkvi Svetog Gerasima pri Atinskoj poliklinici, koja se nalazi kod ulica Sokratove i Pirejske, nedaleko od trga Omonija. Polikliniku su 1903. osnovala i njome upravljala braća Nikolaos Alivizatos (1876-1945), profesor hirurgije na Atinskom univerzitetu, i Amilkar Alivizatos, o kojem će biti reči kasnije. Tokom čitavih 30 godina uvaženi starac je u toj poliklinici, pokraj bolesnika, vršio mnogobrojne pastirske dužnosti. On je bio asketa i podvizavao se, kako je sam govorio, „umesto u svetogorskoj pustinji, u pustinji trga Omonija“. U toj istoj pustinji, u samom centru Atine, podvizavao se još jedan prepodobni lik naše Crkve, otac Epifanije Teodoropulos (1930-1989) podvižnik ljubavi i starac obdaren darom rasuđivanja. Dvojica duhovnih otaca bili su povezani dubokom duhovnom vezom, zajedno su radili i obremenjivali se duhovnim i pastirskim opitom. Posebno pred kraj ovozemaljskog života oca Epifanija, kad je on, oboleo od raka, trpeo užasne bolove. Starac Porfirije ga je tokom noćnih sati pozivao telefonom. Bol se olakšavao jer su se obojica podvižnika prenosila u nadnebeske sfere.
U tim, za narod kritičnim trenucima, sveti otac se u toj ustanovi posvetio važnom duhovnom delu. Ispovedao je, savetovao, bodrio, poučavao, isceljivao duše, brižljivo osluškivao svakodnevne patnje, živeo pored smrti i osetio smrt, mnogo puta iscelio telesne bolesti. Lekari koji su radili u toj poliklinici zadivljeno su kazivali o mnogim čudesnim slučajevima tog perioda. Mnogo puta, u mnogim kritičnim i komplikovanim medicinskim slučajevima, starčevo blagodatno prisustvo bilo je jedina nada za ljude.
Sam starac ganuto pripoveda o nekoliko karakterističnih slučajeva s bolesnicima. S posebnom delikatnošću opisuje poslednje minute zemnog života onih koji su se pripremali za ishod i koje su prenosili u posebnu prostoriju. Nekoliko puta razaznao je razlivanje nekog tamnog oblaka nad krevetima. U tim poslednjim časovima bolesnika on ih je pratio molitvom, jer su to bili trenuci predsmrtne agonije. U jednom trenutku prekidao bi molitvu, silazio u hram i, priklonivši kolena pred sv. Trpezom, plakao, preklinjao i molio se usrdnija(v. J1k.22;44). Kad bi se vratio, oblak je iščezao. Neka svetlost obavijala je sada već spokojnu figuru bolesnika. Njegova duša je, oslobodivši se, putovala na nebesa. Lekari, koji su ga često viđali pored uzglavlja bolesnika, u takvim trenucima su pitali: „Starče, ti si opet ovde?“ „A šta da radimo, deco? Oni su sami i napušteni“, odgovarao je on.
Na poliklinici je bio i jedan pas kojeg je starac posebno voleo, kao i ostale životinje, ptice, biljke i cveće. Uostalom, to je karakteristika svih svetitelja: oni vole prirodu, poštuju je i nastoje da očuvaju njen izgled. Dakle, starac je voleo tog psa, koji je bio njegov „prijatelj“.
Dogodilo se da je u Grčku došla grupa američkih naučnika koji su u saradnji s jednim naučnikom sa poliklinike izvodili neke eksperimente. U tom cilju koristili su ogledne životinje, među kojima se nalazio i taj pas, starčev „prijatelj“. Na dan eksperimenta starac je napustio polikliniku. Kad se uveče vratio, odmah se uputio u kabinet za eksperimente. Otvorio je frižider u kojem se nalazila mrtva životinja, tužno ga pogledao i rekao: „Nesrećniče, šta su ti to učinili?“ Tada je pas – kako je sam starac zadivljeno pripovedao – opraštajući se s njim, poslednji put prijateljski mahnuo repom, kao što je činio i ranije. Vidite li da se i priroda priklanja pred svetošću i da se ukidaju fizički zakoni!
U periodu o kojem je reč predsednik Atinske poliklinike bio je profesor opšteg prava i pastirskog bogoslovlja na Teološkom fakultetu Atinskog universiteta, akademik Amilkas Alivizatos (1887-1967). Bila je to akademska ličnost bogate naučne i društvene delatnosti. Čak i u tom periodu on je bio i predsednik bolnice u Mandzavinatiju. Amilkas Alivizatos, stroga i pomalo svojevoljna ličnost, posebno je uvažavao moral, darove i poštovanja dostojan pastirski trud st. Porfirija. Iz tog razloga on ga je voleo i duboko poštovao, a starac je ujedno bio i njegov duhovni otac. Karakterističan je sadržaj testamenta ovog nezaboravnog profesora: kako nam je saopšteno iz pouzdanih izvora, on je izrazio želju da pogreb bude jednostavan, bez učešća arhijereja i ostalog sveštenstva, izuzev jednog – njegovog duhovnika, koji će služiti i opelo.
Starac je bio duhovno ali i prijateljski povezan s personalom ove poliklinike a posebno sa služiteljima u crkvi Svetog Gerasima. Karakteristični su neki slučajevi koji su se odigrali na tom mestu i o kojima je govorio sam starac Porfirije. Iznosim sledeće kazivanje, zabeleženo na magnetofonskoj traci:
„Jednom sam povredio levu nogu. Polomio sam malu i veliku cevanicu, da li tako nazivaju te kosti, iznad kolena i ispod gležnja? Polomio sam nogu po sredini, i ona je pukla kao staklo. Smestili su me u bolnicu, a ja sam zapomagao… Okupili su se tamo profesor hirurgije i celokupan personal hirurškog odeljenja, i stavili su mi gips. Prošlo je nekih desetak dana. Ustao sam i pogledao nogu: po blagodati sam spazio da je nepravilno nameštena. Oh! Počeo sam da se molim. Kako da govorim o tome? Obraćam se mladom lekaru K., koji je bio slatkorečiv i uslužan. Kažem mu:
„Nisu je dobro namestili.“
„Eh“, kaže on, „ne govori tako, bilo je toliko nas lekara, i videli smo je pod zracima [rendgenskim].“
I zaista, mene su vodili na rendgen-aparat. Lekari su vukli nogu, profesor je nadgledao. Svi su dobro videli i rekli da na nogu treba staviti gips. Kad su je izvukli odatle i stavili gips, pokazalo se da je noga izmakla tako da su nepravilno postavili gips. Ja sam, dakle, o tome govorio lekaru K., a on je preneo drugima:
„Neka se on bavi svojim sveštenstvom, a nama neka dopusti da radimo svoj posao“, odgovorili su oni.
Zapomagao sam. Došao je drugi lekar, asistent.
„Kaži profesoru da želim da nogu ponovo pogledate pod zracima.“
„Ne“, kaže on, „to nas vređa.“
„Ispunite mi želju, ja sam star čovek.“
„Najzad“, kaže profesor, „podignite ga i odvezite dole, ispunićemo mu želju, neka nas muči. Zar smo mi neznalice? Toliko se godina bavimo ovim poslom!“
Odlučili su, dakle, da me odvezu dole. Tamo su se uverili da je noga zaista odstupila od pravilnog položaja i da je već počela krivo da srasta.
„O, starče“, kažu mi, „ti si veoma grešan.“
„To i ja vidim, gospodine profesore“, odgovaram mu ja.
„Gledaj sad šta ćemo da ti uradimo! Moramo je slomiti jer je već srasla.“
„Sve što vam zapoveda Vaša nauka“, kažem mu.
Počeli su da vuku moju nogu a profesor pesnicom, tres, po sredini! Nisu mi dali nikakvu injekciju protiv bolova. Dvojica su me ovde držali, jedan gore, jedan dole a profesor – pesnicom! Ostali su je vukli. Najzad su mi je slomili. Govorio sam: „Gospode Isuse Hriste!“ Bolovi su bili užasni. Na taj način, oni su je ščepali, polomili, a zatim istrljali i sve ponovo sastavili.
Profesor je sad bio zadivljen zbog onoga što se dogodilo!
„Neviđen i nečuven slučaj u mojoj praksi! Bolesnik kaže: nepravilno ste mi postavili gips, a prošlo je već petnaest dana od vremena kad smo ga stavili!“
Nakon toga sam oko tri meseca sedeo sa gipsom. Taj gips je bio težak. Zatim su mi, kad mi je bilo malo bolje, dali štake i sišao sam u crkvu. Posle nekoliko dana rekao sam Harikliji:
„Idi, kupi mi štap.“
„Dobro, otići ću“, kaže ona.
Sutradan, u 11 ujutro, kad sam sišao u crkvu, seo sam na stasidiju. Nasuprot mene stajala je monahinja. Bila je to Hariklija. Opet joj kažem:
„Idi i kupi štap.“
„Dobro“, kaže ona, „otići ću kasnije.“
Uskoro je u crkvu ušla jedna gospođa noseći u ruci štap. Tako ga je držala, visoko. Čim je ušla, počela je da se osvrće oko sebe i upitala:
„Da li je ovde Sveti Gerasim?“
„Da, čedo“, kaže joj monahinja.
Ona se tad približila i pogledala ikonu.
„Da to je on“, kaže. „To je on“, kaže i monahinji, i klanja se svetitelju.
„Išla sam na poklonjenje u Jerusalim. Tamo sam videla da prodaju štapove i kupila sam ovaj štap. Te večeri u snu mi se javio svetitelj koji je tamo na ikoni. Ja ga nisam znala. On mi kaže: Hoću da mi doneseš i priložiš štap koji si kupila u Jerusalimu! I eto, ja sam ga donela. Gde da ga stavim?
Zamislite da ja, nesrećnica, nisam ni znala za tog svetitelja!“
Ona se raspitala i rekli su joj: „Idi tamo, na Omoniju, i oni će ti pokazati gde je Sveti Gerasim!“
Ja sam joj tad rekao:
„Dođi ovamo i saslušaj. Svetitelju ne treba taj štap. Ja sam već 30 godina njegov sluga u ovom svetom hramu. Juče sam rekao da mi kupe štap i uskoro bi moja sestra Hariklija i otišla da ga kupi. Svetitelj ti je zapovedio da taj štap doneseš ovamo. Ja sam njegov sluga i taj štap je poručen za mene.“
Žena je tada pristupila ikoni svetog Gerasima, uzela štap, položila ga na kapelicu, celivala ikonu i, obraćajući se svetitelju, rekla:
„Svetitelju moj, donela sam ti štap. Sad ću ga predati tvom slugi.“
Okrenula se, ponovo uzela štap, prišla mi, celivala ruku i predala štap.
Kakva divna stvar! Možeš li da objasniš taj slučaj? Bio sam veoma tronut. Ovde, dole, na štapu, nalazila se guma. Šta se dogodilo? Zar su je odsekli? Možda su uzeli delić za uspomenu!“
Prolazile su godine i starac Porfirije je u crkvici Svetog Nikolaja u Kalisiji Pendelijskoj organizovao novo ognjište duhovnog i pastirskog delanja. Tamo je osobito revnovao u periodu od 1955. do 1978. Početkom 1980. g. preneo je središte svog duhovnog delanja u Oropos, u oblast Sv. Sotirija, u Milesi. „Dom na točkovima“ prvobitno je bio njegova kelija. Danas, nakon dugotrajnog i napornog ličnog zalaganja starca Porfirija i njegovih duhovnih čeda, kao i uz njegovo neprestano rukovođenje i nadziranje, u toj oblasti uzdiže se ogroman građevinski kompleks, u čijem je središtu prekrasan hram od opeke. Čitavo to domostrojiteljsko delo izvršava se prilozima i poklonima hiljada ljudi i, što je najvažnije, čudesnim božanskim posredovanjem. Moguće je da će te građevine, saglasno prozorljivim namerama prepodobnog starca, u narednim decenijama predstavljati značajan centar pravoslavne duhovnosti.
Tokom našeg razgovora vođenog u zimu 1988. godine, dok je starac izlagao planove za buduće aktivnosti ovog centra, predvideo je da će doći vreme kad će ova građevina igrati istaknutu duhovnu ulogu u oblasti Atine, u izgradnji pravoslavnog bogoslovskog prosvećivanja i antropologije, naročito u vremena koja će biti posebno teška za Pravoslavlje i jelinizam. Tom prilikom smo govorili o uticaju savremene psihologije i psihoanalize, pedagogije i uopšte „nauka ljudskih“ na rešavanje različitih problema do kojih dolazi tokom razvoja ličnosti mladog čoveka. Starac Porfirije je staloženo izlagao svoje stavove. Imao sam utisak da slušam naučnog eksperta koji je izvanredno poznavao dubinu i širinu tih tema. Taj čovek, koji nije posedovao svetovno naučno obrazovanje, u tom trenutku je u mojoj svesti izgledao kao prosvećen i misaon naučnik. Međutim, starac Porfirije nije bio običan naučnik od ovoga sveta. Njegova „naučna“ znanja, znanja o psihopedagogiji, medicini, fiziologiji, anatomiji, fizici ili astronomiji imala su izvor mudrosti koji je poticao odozgo(Jn.8;23).
Blaženi starac bio je veoma oprezan kad je u pitanju psihoanalitička teorija, isto kao i u odnosu na različite savremene psihološke postupke i metode. Svakodnevno je govorio: „Ja to ne znam, Vi to bolje znate.“ Onog dana, kad je razvio svoja gledišta, starac je okončao besedu i „proročki“ primetio: „Sveti Oci se u svojim delima bave svim tim psihološkim temama. Doći će vreme kad će u antropološkoj teoriji trezvenoumlja, na ovom mestu, ta pitanja predavati atonski oci, koji će u tom cilju sići sa Svete Gore.“
Blagočestivi starac se postepeno i neprimetno iz Oroposa udaljio u svoje rodno duhovno obitavalište, na Atos. Njegova skrivena želja bila je da svoj poslednji dah ostavi na mestu gde je postrižen za monaha. Kao i svi sveti, i on se udostojio prepodobnog upokojenja. Prema božanskom izveštavanju, on je predosetio čas svoje smrti. Zatražio je od svojih duhovnih čeda, monaha, da odsluže svenoćno bdenje i da se pričesti, te da na taj način priugotovi poputninu za ono veliko putovanje na koje je uskoro trebalo da krene. Zapovedio je da o tome ne obaveštavaju nikoga od njegovih duhovnih čeda u Atini. U praskozorje 2. decembra (po svetovnom kalendaru) 1991. godine, u vreme kad je na Egejskom moru besnela bura, on se zaputio na Nebo. Njegovo mnogostradalno i bolesno telo pohranjeno je u zemlju Kavsokalivije. Odozgo je samo zemlja, suvo lišće kestena i jednostavan drveni krst: „Jeromonah Porfirije, otpočinuo u Gospodu 19. novembra (po pravoslavnom kalendaru) 1991. godine.“
Gledajući na njegov grob, u sećanje naviru stihovi jedne moje poeme koju je starac voleo i čitao je na taj način da ste pomišljali da je u tom trenutku preživljavao svaku njenu reč.
Borovi
Ako bi mi dali borove na padini gore od gomile
njihovih nebrojenih grana u krajičku kraj njih
načinio bih svoju ubogu pustinjsku kolibu.
Ako bi mi dali leto prilegao bih
na njihovo suvo lišće da bih zajedno s njima
pevao predjutarnji njihov šum, pesmu njihovu.
A onda nešto drugo: kad bi se tako
ugasio život moj, prepun radosti,
i ako bi mi opet dali malo svojih grančica,
one bi bile moja poslednja postelja.
Tako je starac Porfirije, „starac ljubavi i bola“, kako su ga prozvali, smireno živeo kao neki „beskućnik Hristov“, smireno i skromno otpočinuo i smireno sahranjen među borove i kestenove, daleko od svetovnog i metežnog grada Atine, koji je, međutim, ljubio, služio mu i činio dobra dela, buduć i predan bezgraničnoj ljubavi Isusovoj.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kavsokalivijski skit – svetogorski skit koji se nalazi na priobalnoj steni. Osnovao ga je u 14. veku sv. Maksim Kavsokalivit. Prepodobni Maksim nije dugo živeo ni na jednom mestu i kad bi napuštao svoju kaliviju ili kolibu u kojoj je živeo on ju je spaljivao. Zbog toga je i nazvan Kavsokalivita, što doslovno prevedeno znači „spaljivač koliba“. Skit se sastoji od 40 posebnih kelija i 23 crkve. U ovom skitu podvizavaju se i Grci i Sloveni.
  2. Naziv „harizma“ izveden je od grčke imenice „harc“ (blagodat) i označava blagodatni dar Svetog Duha.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *