POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Prva glava
KAKO PROTIČE NAŠ VEK
 
Suze su mi hleb dan i noć.., što si klonula dušo moja, i što si žalosna? (Ps. 42; 3,5)
 
Mi, putnici savremenog života, hodamo žalosno i klonulo po suvoj pustinji našeg veka. Mi lutamo svetom tame i uništenja. Koračamo dolinom svakodnevnog plača, posred sena smrtnoga, zemljom suhom, žednom i bezvodnom (Ps. 63; 1).
Onaj ko ide po tami ne zna kuda ide (Jn.12;35). To je čovek koji je izgubio svoju duhovnost, čovek pomračenih misli(Ef. 4; 18).
Mi, ljudi bez duhovne orijentacije, živeći u tami neznanja, otvaramo svoje duše za poučnu i dušekorisnu reč našeg duhovnog oca, starca Porfirija.
„Ljubite Hrista… Hristos je sve, izvor života. Sve je u Hristu prekrasno. Daleko od Hrista – tuga, melanholija, rastrojstvo, sećanje na životne traume, potištenost i nemirne trenutke.“
Pokušajmo da se misaono prenesemo u drugi, duhovni svet, daleko od naše svakodnevne površnosti, od prozaičnog života, od „nemaštovitih trenutaka“, u neki drugi svet, gde kroz sveštene uspomene i napregnute životne opite nastojimo da se približimo prepodobnom liku starca Porfirija i da razumemo njegovu poučnu reč.
Mi živimo u vreme čija su karakteristika nagli i dušegubni stresovi koji čoveka guraju ka odricanju od života. Naša epoha je period velikih kontrasta i protivurečnosti, u kojem je čovek preživeo najtragičnija osećanja života. Velike društvene i kulturne promene tog perioda stvaraju savremenom čoveku teško rešive probleme prilagođavanja novim životnim uslovima, koji iskrsavaju tokom njegovog hoda (po životu). Naše današnje društvo je prevashodno antipedagoško. Ono se uobličava i pokreće specijalnim mehanizmima i metodima „marketinga“, svojevrsnog svetskog idola i nekog čovekoidola, patološki nenormalnog, koji izopačuje istinu o životu, čoveku, svetu i Bogu. Tako uglavnom mlad čovek vidi istinu kroz zamagljeno staklo, u zagonetkama, i formira svojevrsni, pogrešan i u većini slučajeva kosmološki i antropološki pogled na svet. Usled toga, odgovori koje on daje o postojećim velikim problemima pokazuju se kao nepotpuni i pogrešni, zbog čega vode ka mračnom i neispravnom usmerenju.
Naše sadašnje društvo je obogotvorilo mašinu i postalo je njen rob. Kako primećuje blaženi starac Pajsije Svetogorac: „Umnožile su se mašine, umnožile su se brige, one su od čoveka napravile mašinu, i danas mašine i gvožđe komanduju čovekom, zbog čega je i čovekovo srce postalo gvozdeno.“
Naše društvo je, osim toga, obogotvorilo i nauku i logičko mišljenje. Ono je postalo potrošačko društvo, društvo antagonizama i istovremeno, društvo maskulture, otuđenja i potištenosti. To društvo bolesnog „duhovnog“ profila negativno utiče na čoveka i gura ga na širok put koji vodi u propast(Mt. 7;13). Svojim proglasima i podsticajima ono se obraća instinktivnim potrebama prevashodno mladog čoveka. Podstiče nesvesne oblasti njegove psihe, nudi mu čudne načine života, sugeriše ideje, stvara u njemu drugorazredne izmišljene potrebe, odgaja i podgreva raspoloženje samozaljubljenosti i samozadovoljstva, preobražava ga u „potrošačku životinju“ usmerenu ka spoljašnjem i bez unutrašnjeg moralnog otpora.
Tako čovek biva izgubljen usred vreve savremenog života, svesno se pokorivši različitim osujećenjima njegove glavne nade u uzdizanje sopstvene duhovnosti. U pokušaju da savlada postojeću prazninu on će lako skliznuti na različite puteve koji vode u „svetilišta“ mnogih jeresi, savremenih religija uglavnom azijskog porekla, antihrišćanskih pokreta i međunarodnih tokova, parapsiholoških grupa ezoterizma i meditacije koje predlažu „jedinstveno rešenje (oslobođenje)“. Međutim, čoveka i tamo očekuje pometnja i očajanje.
U toj tragičnoj epohi otuđenja, narastajućeg kriminala, potištenosti, usamljenosti, izolacije, u tom periodu smeše ideja, kraha ljudskih nada i unižavanja čovekove vrednosti, postoji samo jedan pravi izlaz: obraćanje ka Hristu, Koji je sve – Svetlost i Život sveta.
Dakle, u tom periodu antiduhovnosti a u cilju našeg dosezanja spasonosnog obraćanja ka Svetlosti Života, umešalo se čovekoljublje Božije i posredstvom likova savremenih svetitelja dejstvovalo na uravnotežujući, isceliteljski, pedagoški i preklinjući način. Prisustvo svetitelja u današnjem svetu pokazuje ikonomiju [domostroj] Božiji i daruje nama, mnogostradalnima, nadu u oslobođenje, vaskrsenje i duhovno zdravlje. Drevni i savremeni svetitelji su „bogonosni“ duhovni oci, oni su svetlost svetu (Mt. 5; 14-16) koja prosvetljuje i osveštava svet. Oni su čovekovi učitelji i savetnici, koji ga poučavaju za istinu. Saglasno učenju sv. Simeona Novog Bogoslova, svetitelj je duhovni otac verujućih, on je živo prisustvo Hristovo, to je savršeni, u Hristu preporođeni čovek, obitavalište božanstvene svetlosti, obrazac duhovnog života. Svetitelj je prisustvo blagodati u svetu greha: gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat (Rim. 5;20).
Ako naš svet, svet smrti i očajanja, bude oskudevao u svetiteljima, iz našeg života će iščeznuti i blažena nada (Tit.2;13). Svetitelji su so koja soli naš život (v.Mt.5;13). Osnovni element kojeg je lišen život savremenog čoveka a koji taj život iziskuje, jeste svetost. Da bi preživeo biološki, a prevashodno društveno i duhovno, čoveku je neophodna svetost. Svetost ovaploćuju i zrače savremeni svetitelji. Njihovo trezvenoumno prisustvo daje nam nadzemaljsku potvrdu utehe. Neophodno je da osetimo da svetitelji žive i u naše vreme, da su u našoj blizini, da koračaju i rade uporedo sa nama. Moramo biti svesni da svetost nije neka daleka i nedostižna osobina – ona je dostižna. Kako uči sveti Jovan Lestvičnik izražavajući duh sinaitskog monaštva, svetost je ushođenje po lestvici duhovnog života. To ushođenje po stepenima vrlinskog i duhovnog života čovek izvršava tokom doživotne duhovne borbe – askezom/podvigom/, postojanim prosvetljenjem, molitvom, smirenjem i rasuđivanjem.
Kao i ostali znameniti starci naših dana, kao i mnogi nepoznati i svetu neotkriveni prepodobni, i blaženi starac Porfirije svojim svetim životom uverava da svetost postoji i u našoj epohi.
Međutim, da bismo shvatili veličinu sapostojanja svetosti i grehovnosti u jednom istom svetu i u jednom istom društvu, moramo prekoračiti granice ljudske percepcije. Nama, ljudima našeg vremena, potčinjenim logici i savesti otupljene osećanjem prozaične stvarnosti, veoma je teško i gotovo nemoguće da postanemo svesni da svetost postoji pored nas, da je ona opit sadašnjeg vremena, i da se ona ne pojavljuje kao neko duhovno stanje prošlosti, apstrahovano od zemaljskog. Za nas, s našom ograničenom logikom, gotovo je nemoguće da se preobratimo i poverujemo da smo sugrađani svetih i domaći Bogu (Ef.2;19).
Tokom naših dana, zapažamo okretanje interesovanja, uglavnom mladih ljudi, ka svetlim ličnostima svetih staraca. Zapažamo takođe i uvećano štampanje novih knjiga sa žitijima i učenjima ovih prepodobnih likova. Molićemo se, da se ta tendencija pokaže kao svestan zahtev mladih za obrascima života prepodobnih i da, isto tako, bude i svedok duhovnog preporoda.
Prisustvo savremenih svetitelja u našem svetu ne sadrži se samo u projavljivanju obrazaca svetosti življenja: ono predstavlja posebnu potporu i osećanje utehe. Ono je svetlost, uteha i moljenje za život ljudi: monaha, neizlečivih bolesnika, paralizovanih i prikovanih za postelju, roditelja a posebno majki što bez roptanja nose krst osakaćenosti ili hronične bolesti svoje dece, mladih i njihovih ukućana, lagano umirućih u beznađu koje zavisi od nasledno-porodičnog jezgra. Za sve ove stradalnike i za mnoge druge koji u beskonačnim časovima noćnog usamljeništva dublje preživljavaju narastajuću dominaciju uništenja, bola i smrti u svom biološkom i duševnom „biću“, Sveti Oci su bili i svagda jesu živa nada (1.Petr. 1;3), jedino što može da ih spase od očajanja i duhovno preporodi, a što ćemo videti iz našeg daljeg izlaganja.
Bez obzira na to, izopačeni odlučujući kriterijum našeg društva interesuje se za sasvim drugačiju kategoriju ljudi, umesto da uzdiže savršene obrasce i potpore života o kojima govorimo. Taj kriterijum obično uznosi i demonstrira nepostojeće vrline nosilaca svetovne vlasti, „mudraca“ ovoga veka, najvećih bogataša, zvezda umetničkog i sportskog neba i, uopšte, ljudi moći i sjaja. Svetitelji su, međutim, nešto drugo! Iz tog razloga mnogi ih ne poznaju i obično im se izruguju ili ih mrze, budući da nisu od ovog sveta. Svetitelji su u svetu neprimetni i skriveni, oni su poniženi i beznačajni za svet, ali oni su istovremeno i nadjačavanje, utvrđivanje i veličina sveta. Što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom, ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno da uništi ono što jeste(1.Kor.1;27-28).
Kako uči sv. Kliment Aleksandrijski, istinski mudraci su smireni, oni su „mladenci“ u svetu, dok su, naprotiv, mudraci ovoga sveta samovoljni i gordi. „Vođeni svojim mudracima postadoše glupi… toga radi se ono, što je skriveno od mudrih i razumnih ovoga veka, otkri mladencima.“
Otac Porfirije je uistinu bio prost čovek, telesno slab i bolešljiv, neznatnog porekla, „mladenac“ i „poniženi“ u svetu. Bio je to neprimetan čovek. Kao što sam pripoveda, u mladalačkom uzrastu – bio je još mladić – putovao je na lađi put Svete Gore. U vreme plovidbe, veći deo vremena provodio je na palubi, posmatrajući beskrajno plavetnilo mora i galebove koji su se pogružavali u talase i iščezavali na horizontu. Oko njega su na palubi u grupama sedeli putnici koji su jeli i razgovarali. Bilo je podne. Neka gospođa iz obližnjeg društva je u jednom trenutku prestala da jede. Sažaljivo je pogledala seoskog mladića u prostoj iskrpljenoj odeći koji je stajao pokraj brodske ograde i rekla: „Evo beskućnika. Siromašak… dajte mu da jede.“ Jeli su pržene sardele. Od tog doba, starac se s velikim ushićenjem sećao tog značajnog trenutka u svom životu i govorio: „Mene su smatrali za beskućnika, mene su nazvali beskućnikom!
Zaista, ja sam skitnica, beskućnik Hristov!“ Međutim, tom neprimetnom i smirenom čoveku Bog je otkrio najuzvišenije i jedinstvene životne istine jer je takva bila blaga volja Tvoja(Mt. 11;26). Bog je starcu Porfiriju podario blagodat prelaska u druge, duhovne svetove, izvan granica uništenja i ispraznosti zemaljske, tamo gde je, kako sam opisuje u jednostavnom i trezvenom magnetofonskom zapisu, doživljavao tavorsko stanje i divio se onome što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, onome što je Bog pripremio onima koji Ga ljube(1. Kor. 2; 9).
Otac Porfirije (1906-1991) predstavlja jednu od najznačajnijih duhovnih pojava našeg veka. Njemu slični likovi pojavljuju se u bogosloviji i Crkvi, ali vrlo retko u široj društvenoj zajednici. Kao što ćemo videti u daljem izlaganju, njegova ličnost bila je ukrašena mnogim darovima. Slični slučajevi toliko oblagodaćenih ljudi retki su i u dugoj istoriji svetitelja Crkve. Poštovanja dostojni starac bio je sveta ličnost koja je živela i nastavila da obitava u oblasti čuda.
Kako primećuje starac Pajsije Svetogorac, drugi prepodobni lik naših dana (u dostojnoj izučavanja knjizi „Svetogorski Oci i njihovo učenje“), „Oci te epohe imali su veliku veru i prostotu, i većina njih je bila jedva pismena. Međutim, kako su imali smirenje i podvižnički duh, postojano su primali božanstveno prosvetljenje, dok je u našoj epohi, u kojoj je naraslo znanje, zdrav razum udaljio veru ljudi od temelja, ispunivši njihove duše znacima pitanja i sumnjama. Posledica toga je da smo lišeni čuda, jer čudo se doživljava i ne može se objasniti zdravim razumom.“
Prema tome, sfera koju je živeo i izrazio starac Porfirije jeste sfera čuda, askeze i umne molitve. To je duhovni transcendentni prostor, koji je gotovo nedostupan opažanju i razumevanju. Ta sfera pripada kategoriji koja je „iznad razuma“ a za mnoge od nas, koji posedujemo savremeni duh zdravog razuma, učenosti i tehnokratije, ona pripada i kategoriji „bez razuma“, bezumlja, pa čak i ludosti(1.Kor.1;18,20).
Plašim se da uz pomoć zdravorazumskih šablona ili naučnih rasuđivanja nismo sposobni da postanemo svesni te osvećene ličnosti. Bez obzira na to, usudićemo se da na određenim mestima iznesemo tumačenje ili čak analizu „pedagogije“ starca Porfirija, uz opasnost da umanjimo duhovni nektar njegove poučne reči. Prepodobni starac izložio je značajnu pedagošku teoriju koja se uglavnom tiče saveta mladima, pastirstva roditelja i pedagogike porodice. Pretpostavljam da ta teorija predstavlja kvintesenciju njegovog višegodišnjeg pastirskog opita. Ona je, kao pravilo, zasnovana na njegovoj prosvećenoj psihodijagnostičkoj sposobnosti.
Da bismo što potpunije razumeli psihopedagoške i duhovne pozicije svetog starca, osvrnućemo se ukratko na neke značajne momente njegovog života i opisati neke karakteristične crte njegove ličnosti, iz kojih možemo razaznati dubinu njegovog duhovnog dobročinstva.

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *