NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
II. O MOLITVI
 
1. Starac Pajsije je jednom svešteniku rekao: „Da biste imali vremena za molitvu, nije potrebno da se bavite stvarima koje mogu da urade i drugi. Evo vam primera: lekar ne bi trebalo da se bavi gazama i zavojima, za to postoji sestra. Lekar radi važnije stvari: ispituje, operiše i sl. Ako on bude sedeo i savijao zavoje neće se baviti ozbiljnim poslovima i tada mnogi kojima je on potreban neće dobiti pomoć. Isto se dešava i vama. Molite se za unesrećene parohijane, pominjite ih po imenu i unesite u svoj pomjanik one koji za tim imaju posebnu potrebu. Dobro je ako znaš ko od čega strada. Tad će molitva biti bolja.“
2. „Bilo da se moliš za samoga sebe ili da se moliš za druge, molitva mora dolaziti iz srca. Neka tuđa patnja bude i naša sopstvena. Za molitvu se prethodno treba pripremiti. Čitajte odlomak iz Evanđelja ili iz svetootačkih dela, a zatim se molite. Potrebni su posebni napori da bi se um preneo u sferu božanstvenog. Bogomislije je slično rezbarenju u drvetu i predstavlja sečivo koje nam daje Bog da bismo bili odvedeni ka onom što je duhovnije. Bogomislijem se zagreva duša.“
3. „Živite u atmosferi neprestanog slavoslovljenja i blagodarenja Bogu. Najveći greh je neblagodarnost.“
4. U vezi sa sabiranjem uma u vreme molitve starac Pajsije mi je pisao:
 
Časni Krst, 3. maja 1972.
Zdravo, ljubljeni brate Dionisije,
Dobio sam tvoje pismo i mnogo sam se obradovao unutrašnjim promenama do kojih je došlo. Moliću se Bogu da to bude na korist tvoje duše i u Njegovu slavu.
Što se tiče sabiranja uma kojem inače mnogo škodi rasejanost, mnogo će ti pomoći čitanje svetootačkih knjiga koje rukovode u molitvi. Mnogo će pomoći i Starečnik, jer će samo dva reda iz njega umiriti sve brige. Starečnik će te preneti u svetu zemlju Tivaide i Nitrijske pustinje i ti ćeš se tokom molitve uznositi, osećajući da su Sveti Oci pokraj tebe.
Prirodno je što ti sad nije lako i što imaš mnogo posla (imam u vidu da si sad u vojsci). Sve što sad činiš predstavlja podvig i ima veliku vrednost. Što se tiče obližnjih manastira – nisu mi poznati (mislim na muške). Ženske znam, ali ne želim da tamo šaljem muškarce. Pretrpi, rok službe će proći a da to nećeš ni primetiti. Moliću se da ti Bog podari strpljenje. Neka Hristos i Presveta Bogorodica budu uz tebe!
S ljubavlju u Hristu, monah Pajsije.
 
5. „Neki kažu da čovek, kada se moli, mora upraviti um na ikonu ili na tekst. To nije tačno. Niti u ikonu niti u tekst. Neka um usmeri na svoju ogrehovljenost, ali sa rasuđivanjem, jer đavo često može da naškodi u tome. On govori čoveku: ‘ti si grešan’, da bi ga rasejao. Čovek mora kratko odgovoriti onim što je u njegovom interesu. Ja kažem da sam grešan onda kad ja hoću (to da kažem) a ne kad to hoće đavo, jer je cilj đavola da me baci u očajanje.“
6. „Čovek mora biti svestan svoje ogrehovljenosti i mora imati veru i nadu u milost Božiju da će ga ona spasti. Neka sabere svoj um i neka oseti neophodnost molitve, da bi se i milost Božija osetila kao neophodnost. Tada počinje da izgovara: ‘Gospode Isuse Hriste, dođi’ i njegovo srce se ukrepljuje.“
7. „Bezmolvije i odsustvo svetovnih briga pomažu čoveku da se usredsredi na molitvu. Naprotiv, brige ga sprečavaju, jer razvejavaju um.“
8. „Bog ne traži od svih ljudi jedno isto. U svakom slučaju, znajte da će onaj ko se moli jednom dospeti u takvo stanje u kojem će tvoriti molitvu i dok spava, i to neće biti kao san nego kao stvarnost, jer se molitva ne prekida.“
9. Saslušavši ove starčeve reči, neko je rekao da mirjani, na žalost, nisu u mogućnosti da dostignu takvo stanje. Starac Pajsije je odgovorio: „Kad bih i ja dostigao to o čemu govorim! Ja samo znam ljude koji su to dostigli.“
10. Obraćajući se mirjanima, o. Pajsije je rekao: „Vi ne znate mnogo o umnoj molitvi, izuzev onoga što ste pročitali. Neka se žene mole jer poseduju osećajnost i ljubav, a neka muškarci Hrista ljube umom. Žene ljube srcem i to su nam pokazale onda kad je Gospod bio razapet. Muškarci, naprotiv, dejstvuju rasuđivanjem. Oni su uzeli u obzir koliko se Judeja, književnika i fariseja, sakupilo prilikom Raspeća, koliko vojnika, itd., a zatim su se zatvorili u kuću i očekivali da vide šta će se dogoditi. Žene su osećajnije i lako počinju da liju suze tokom molitve, misleći da su dostigle ono stanje o kojem govore Oci. Molitva je neophodna.“
11. „Nama nije potrebno samo da se naviknemo na molitvu. Cilj je čovekovo spasenje. Čovek na početku spoznaje sebe i postaje svestan svoje ogrehovljenosti. Ako je neko nekoga ošamario, on je sagrešio jer nije smeo da ga ošamari. Svi smo mi grešnici. Razmislimo o tome šta je Bog učinio za nas a šta mi činimo za Boga. Nakon takvih razmišljanja srce će omekšati čak i da je od granita. Evo kako se može odbaciti logika. Bog je mogao da me stvori kao mazgu i da me preda u ravnodušne ruke koje bi mi na leđa natovarile 150 kg drva i udarale me. Na kraju bih upao u jamu i psi bi mi rastrgli utrobu, dok bi prolaznici zatvarali nos jer bi moj zadah dopirao do puta. Zar ne bi trebalo da blagodarim Bogu što se to nije dogodilo? A ja nisam zablagodario…
Bog je mogao da me stvori i kao zmiju, ili kao škorpiona. Međutim, Njegova ljubav me je stvorila kao čoveka! Bog je zbog mene Samoga Sebe prineo na žrtvu. Samo jedna kap božanstvene krvi oprala je sve grehove sveta. Ako čovek razmisli o svemu tome – tj. s jedne strane o dobročinstvima Božijim a s druge o svojoj grešnosti i nezahvalnosti – njegovo srce mora omekšati čak i kad bi bilo od granita. Nakon toga osetiće milost Božiju i ukrepiće se srce čovečije uz reči: ‘Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!’ Molitva ukrepljuje, ona ne zamara. Međutim, ako nije tako i ako se samo stiče navika, to znači da dejstvuje stari čovek i da nas prelešćuje.“
12. Govoreći o molitvi, st. Pajsije je ispripovedao sledeće: „Jednom sam susreo monaha čije su usne neprestano izgovarale molitvu, one su se neprestano kretale i svako je to mogao da vidi. Dogodilo se da je tada došlo nekoliko posetilaca koji su se divili monahu. Započeli smo razgovor. Onaj monah mi kaže: ‘Pisao sam jednom episkopu i jednom mitropolitu i razobličio ga u tome i tome, rekavši da ću, ako odbaci svoje sadašnje ideje, biti uz njega’ Ja sam ga na to upitao: ‘Hajde da, Boga radi, logično rasuđujemo. Čini mi se da si nepismeniji od mene jer ja ne stavljam pogrešne akcente, dok ti to možeš da učiniš. Osim toga, imaš tuberkulozu i levog i desnog plućnog krila. Kaži mi šta nameravaš da učiniš? Slušaj, odbaci te ideje!’ On je, međutim, nastavio: ‘Kad bi svi bili kao ja, Crkva bi bila dovedena u red!’ Sad razmislite i izvedite zaključke. Da je bio neuračunljiv i govorio nešto slično, onda bi imao opravdanje. Međutim, nije bio neuračunljiv. Taj monah je imao samo naviku molitve. U takvom slučaju molitva samo zamara.“
13. „Kad se moliš trebalo bi da se osećaš kao dete u materinskom naručju. Šta oseća detence u majčinom naručju? Mi ne možemo to da razumemo. Tek kad neko oseti prisustvo Božije i kad se oseti kao nerazumno detence, može to da shvati.“
14. O ljudima koji ljube molitvu starac Pajsije je rekao: „Ako bi ih neko slušao dok se mole rekao bi da su kao glupa deca. Ako vidi njihove pokrete, rekao bi da su bezumni. Oni od Boga prose na isti način kao što dete nešto traži od oca. Mogu vam reći da su takvi ljudi u izvesnoj meri nepogodni za žitejske poslove. Oni nisu u stanju da urade posao jer je njihovo telo slabo. Iz tvrde kosti ne možeš isklesati kandilo jer će ona pući. Kada ljubav Božija prodre u samu čovekovu dubinu ona kao da ga rastapa i čovek, ako želi negde da pođe ili nešto da uradi, mora da se prisili da istupi iz tog stanja. Tek tada biva u stanju da nešto učini. Razumevajući da su neki ljudi dostigli takvo stanje često bivam ražalošćen što i ja sam nisam dostigao taj stepen.“
15. „Ne bi trebalo da napuštamo molitvu. Tvorićemo je kad god budemo imali slobodnog vremena, kako se naš um ne bi okretao ispraznostima. Um se u molitvi odmara i raduje. Mala deca čitavog dana trče, viču, igraju se i skaču a odmaraju se tek uveče, kad dođu kod svoje mame. Ljudski um treba da se bavi molitvom a ne da žuri ka ispraznom.“
16. „Često se molimo za nekog bolesnika. Za njega se mole i mnogi drugi. On na kraju umire a neki pitaju: ‘Zašto Bog nije uslišio naše molitve?’ Ne znaju da je Bog uslišio molitve. On, međutim, zna više nego mi. Mi ne znamo šta bi se dogodilo s tim čovekom da je ostao u životu. Proslavljaćemo Boga za sve!“
17. „Često se događa da mi sami budemo prepreka za ispunjenje naših molbi. Ponekad postoji i drugi uzrok. Na primer, neko me zamolio da se pomolim za bolesnika. Dakle, ja se molim. Pretpostavimo da imam dovoljno vere. Bog, međutim, ne šalje bolesniku ozdravljenje. Bolesnik može verovati u silu Božiju, ali sama vera nije dovoljna. Potrebno je i odgovarajuće smirenje. Bez toga je on sam postao prepreka. Potrebno je da imamo poverenja u Boga. Da dopustimo Bogu da dejstvuje. Ako se dobro molim, uvek osećam da dejstvo iskušenja iščezava i da stvari idu dobro. Međutim, kad nam Bog radi našeg dobra pošalje iskušenje, možemo da se molimo da ga ukloni ali nećemo dobiti pomoć. Kada pak iskušenje dolazi od lukavoga, Bog nam bez oklevanja pomaže. U mnogim slučajevima volja Božija ostaje nepoznata.“
18. „Jednom sam molio Boga za neku stvar misleći da će mi to pomoći u duhovnom životu. Čekao sam tri godine. Čekao sam da vidim da li će Bog to hteti. Uopšteno, ono što mi se činilo kao dobro naškodilo je mom duhovnom životu. Tad sam se počeo moliti Bogu da mi to oduzme. Prošle su još tri godine i Bog mi je to oduzeo. Neko će me upitati zašto mi to Bog nije odmah oduzeo, ako sam Ga već molio? Molio sam se za nešto što mi nije bilo potrebno a ubrzo potom morao sam da se molim da mi to oduzme. Zbog toga je On dopustio da se najpre malo mučim, a zatim je ispunio ono za šta sam Ga molio. Mi moramo da tražimo od Boga, ali samo Bog zna kad će dejstvovati. On će nam dati u odgovarajuće vreme, kad nam to bude korisno. Ako od nečega nemamo koristi, Bog nam to neće ni dati. Prema tome, mi tražimo. Ako nam On ne da, neka bude tako. Prepustimo Bogu da Sam dejstvuje.“
19. „Gospod je rekao da će onome ko ima veru kao gorušičino zrno i zatraži nešto od Boga, Bog to i dati. Međutim, često se može desiti da čovek ima veru kao gorušičino zrno a da mu Bog ništa ne daje. Ne daje jer smo dužni da imamo i takvo smirenje. Prema tome, ako nam Bog i da a mi nemamo potrebno smirenje, onda će ono što nam je dao biti na našu štetu.“
20. „Bog hoće da nam pomogne jer je vreme u kojem sad živimo veoma, veoma teško. Prema tome, mi treba da budemo uvereni da je Bog spreman da nam pomogne. Bog posebno sluša molitvu onog čoveka koji je duhovno uznapredovao.“
21. „Razmišljanje priprema za molitvu. Kad čitaš nešto iz Evanđelja, makar to bio i najmanji odlomak, on zagreva dušu i prenosi je u sferu duhovnog. Kad postoji molitva, razmišljanje nije potrebno. Ja ništa ne čitam.“
22. Jedan mirjanin je upitao st. Pajsija zbog čega ništa ne oseća dok se moli, bez obzira da li je u crkvi ili kod kuće. Starac mu je odgovorio: „Postoji mnogo razloga. Može se dogoditi da ponekad osetiš umilenje i da pomisliš da ono dolazi usled tvojih sopstvenih napora. Hristos ti ga tada oduzima da bi shvatio da ono nije tvoje. Ponekad se dešava da sagrešiš, da nekoga ražalostiš ili da ga uvrediš svojim ponašanjem. To uznemiruje tvoju savest. Zatim dolazi neki prijatan događaj i čini se kao da je to prošlo. Prošlo je, ali ometa. To se i meni dešava. Misliš da ne postoji ništa određeno ali ako obratiš pažnju na prošlost i zagledaš se u nju, naći ćeš tamo neke prestupe. Isto se dešava i u vreme ispovesti – govorim ti ovo jer se to i meni događa. Čini mi se da navodno ničega nema ali shvatam da ipak nešto postoji. Molim Boga da me urazumi, načinim nekoliko metanija i posle toga pronađem krivicu.“
23. „U molitvi nije neophodno da se staramo da zadobijemo plač ili blagodatne darove. Ponekad se dešava da ne oplakuješ svoj pad jer si unutra već dovoljno plakao nevidljivim suzama koje su vrednije. Spoljašnje suze su opasne jer mogu izazvati lažna osećanja.“
24. „Jedan uzdah vredi više nego obilje suza. Od Milosrdnog nećemo tražiti ni suze ni darove. Tražite pokajanje, pokajanje, pokajanje. Neophodno nam je pokajanje.“
25. „Kad čovek shvati da poseduje samo greh, Bog mu daje sve što mu je potrebno. Kada čovek to ne shvata, dovodi Boga u težak položaj. Strašna stvar! Ako mu Bog da neki dar, to će se okrenuti na zlo jer će nesrećnik pomisliti da on sam nešto znači. Ako mu pak ne da nikakav dar, opet će takvog čoveka učiniti nesrećnim. Šta Bog može tu da učini? Ako da – naškodiće mu, ako ne da, Sam će se ražalostiti. Čim čovek shvati da njemu pripadaju samo gresi i da sve ostalo pripada Bogu, Bog počinje neprestano da mu daje sve što mu je potrebno kao što i otac, koji ima jedno dete, daje (detetu) sve što mu je potrebno za napredak.“
26. „Kad saučestvujemo u nesreći brata, mi se molimo i Bog mu pomaže. Dobijamo vest da mu je Bog pomogao i osećamo radost. Tada nas napušta žalost koju smo osećali zbog brata.“
27. „Potrebno je da se molimo za pokojnike. Nesrećni su oni koji očekuju Sud, a nikoga nema da im ponudi prohladno piće ili da ih izbavi od okova. ‘U adu’, rečeno je, ‘nema pokajanja.’ Ti nesrećnici ne mogu sami sebi da pomognu, ali mi možemo. I Bog želi da postoje ljudi koji bi Ga molili da pomogne nesrećnima.“
28. Jednom svom posetiocu starac je kazivao o sledećem slučaju: „Molio sam se Gospodu kao i obično. Iznenada, moja misao je promenila usmerenje. Rekao sam samome sebi: ‘Znaš da imaš problema s plućima i uopšte ne preduzimaš potrebne mere, što može imati vrlo ozbiljne posledice za tvoje zdravlje’ Tek što mi je ta misao dozrela u svesti, pao sam na pod. Shvatio sam da sam sagrešio prekinuvši molitvu i zatim sam se dovoljno dugo molio da mi Gospod oprosti. I zaista, posle iskrenih molitava dobio sam oproštaj.“
29. „Molitva je poverenje u Boga. Kada se apsolutno predaš Bogu, nemaš više potrebe da se za nešto moliš ili da zbog nečega brineš, jer je Bog već sve razumeo. Samo strpljivo sačekaj da plod sazri i da padne.“
30. U vreme rata u Persijskom zalivu, starac se zatvorio u keliju i nije primao posetioce. Molio se da rat ne postane još strašniji i da ga osude. Kasnije je govorio posetiocima: „Molitvom ne možemo da sprečimo ono što je Hristos odredio. On je, međutim, govorio: molite se da bude dan i da ne nastane noć, molite se da dođe proleće i da ne bude zime. Zlo se umanjuje molitvom.“
31. „Ako se ne molimo za bolesnika, bolest se razvija. Bog predviđa budućnost. Ako se čovek za kojeg se molimo trudi da mu bude bolje i da pomogne svojoj deci, i Bog pomaže da se dobro završi. Ako pak Bog kasnije uvidi da je čovek zastranio i da ne pomaže svojoj deci, On uzima čoveka. Dakle, ako se ne molimo, bolest se razvija.“
32. Neko je starcu rekao kako se s plamenom verom trudi da svoj um usredsredi u srce i da se moli, čak i za druge, ali da ništa ne dobija. Starac mu je objasnio: „To je spoljašnje staranje. Kad bol drugog čoveka učiniš svojim sopstvenim, neće ti biti potrebno nikakvo rasuđivanje. Srce će te zaboleti i molićeš se srdačnom molitvom. Tvoja molitva za bolesnika pomoći će mu tek onda kad on bude hteo da mu bude bolje.“
33. „Ranije je Gospod slao veliku blagodat. Molitva se u meni izvršavala danonoćno. Ja bih zaspao, a molitva se nije prekidala.“
34. „Ponekad Gospod u trenutku molitve pošalje miomiris. To se događa zbog utehe, ukrepljenja i punote. Taj miomiris je veoma jak i nimalo ne podseća na miris duvana. Osećaš veliko spokojstvo. Ponekad se taj miomiris ne može podneti. Dok sam bio u manastiru Filoteju, pošao sam u keliju sv. Dometija i, iznenada, gotovo da nisam mogao da dišem od miomirisa! Upitao sam i rekli su mi da je tu negde sahranjen blaženi Dometije, ali da niko ne zna gde. Drugi put, boraveći u Karulji, izlazio sam iz jedne porušene kelije gde su bili razbacani komadići gvožđa i trupci i ponovo osetio snažan miomiris. Kako sam kasnije saznao, u toj keliji je nekad živeo jedan sveti starac koji je bio veliki duhovnik.“
35. „Znam da nas naš angeo-čuvar zastupa i rukovodi. Kad se za nekoga molimo, naš angeo može da pomogne brzinom munje. On može da spreči ili da sačuva onoga za koga se molimo.“
36. „Beduini na Sinaju mole se kad zalazi sunce imajući veliku veru u svog boga. Istovremeno, mi koji poznajemo Istinitog Boga, ne posvećujemo svom Nebeskom Ocu čak ni nekoliko reči molitve.“
37. „Jednom, dok sam se molio u keliji, kroz prozor sam napolju spazio nečistoga i počeo sam da molim Boga da mu podari pokajanje i da nečistoga primi u raj. Onaj je tada ušao unutra i počeo da mi se ruga. Pomislio sam da to nije moj posao – ja da se molim za njega a on da mi se ruga!“
38. „Kada tražimo rešenje za svoje ovozemaljske probleme Bog sluša ali stvara privid da ne sluša. To se događa stoga što nam rešenje svih naših problema ne bi bilo od koristi jer gubimo blago na nebesima, koje narasta nezavisno od toga rešavaju li se naši žitejski problemi.“

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *