NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
4. USRDNOST I LJUBAV IZ PREVELIKE BLAGODARNOSTI USRDNI SU PLEMENITE DUŠE
 
Šta je to usrdnost, starče?
Šta piše u rečniku? Reč „usrdnost“ ne postoji ni u jednom rečniku, ni u jednom drugom jeziku. Vidiš, Grci možda imaju priličan broj mana, ali imaju i dva velika dara Božija: usrdnost i velikodušnost: od svega naprave praznik.
Ali reći ću vam šta kaže moj rečnik: Usrdnost je blagočestivi najbitniji sastojak dobrote, izuzetno blagodarna ljubav koja je sva od dobrote i smirenja. To je pročišćena ljubav smirenog čoveka, koji ne stavlja samoga sebe ni u šta što čini i čije srce je preispunjeno duhovnom istančanošću, osetljivošću i blagodarnošću prema Bogu i prema ikonama Njegovim, bližnjima.
Usrdni ljudi se unutar sebe tope od blagodarnosti prema Bogu i tu blagodarnost iskazuju duhovno, kao deca Božija. A kako se kreću unutar nebeskog prostora slavoslovlja, s radošću prihvataju svako iskušenje. Slave Boga zbog svakog iskušenja, kao što Ga slave i zbog svakog blagoslova, pa stoga stalno primaju blagoslove Božije. Usrdni ljudi su plemenite duše. Muče se zbog najmanje dobrote koju im čine drugi trudeći se na svaki način da im uzvrate, ali što god da čine, nikada ne osećaju da su u dovoljnoj meri uzvratili i tu dobrotu nikada ne zaboravljaju.
Da li onaj, starče, ko istinski voli svoga dobročinitelja, otkriva da ima usrdnosti?
Onaj ko voli samo svog dobročinitelja ne čini ništa. Ali, nažalost, danas ni toga nema. Retko nailaziš na čoveka koji oseća zahvalnost. Kako su nekada ljudi bili usrdni! Moji roditelji su mi pričali kako je neki austrijski fabrikant, koji je bio u Adani, izbavio moga oca od Turaka. Kasnije je, jadnik bankrotirao i smatrao je sramotom da ostane u Adani, ali nije hteo ni da se vrati u Austriju. Onda ga je moj otac, koji nikada nije zaboravio da mu je ovaj spasao život, doveo kući u Farasu i moji roditelji su ga negovali do smrti.
Ima li usrdnost, starče, neke granice?
Ne. Nema granica. To je neprestano veliko ludilo… Duhovno ludilo!
Treba li imati, starče, rasudnosti u usrdnosti?
Usrdnost sama u sebi sadrži i rasudnost i osetljivost i plemenitost… Ima sve… Usrdan čovek nije glup: može da mu se nanese nepravda, ali on ima Hrista u sebi, jer najveća nepravda je naneta Hristu.
 
HRISTOS SE RADUJE NAŠEM USRDNOM BORENJU
Recite mi, starče, nešto korisno za moje borenje.
Borbenost, velikodušnost, usrdnost! Usrdno delaj u Hristu. A Hristos je u duši koja ima dobro nastrojenje, borbeni duh i dela usrdno i tiho.
Strče, zašto se ne ispunjavam molitvom, iako se staram da budem prilježna u ispunjavanju svojih duhovnih dužnosti?
A kako da se ispuniš? Tek tako da se … ispuniš? Drugačije treba da okreneš svoje dugme. Proveri da vidiš koliko u svom duhovnom životu radiš razumom, a koliko srcem; koliko radiš iz evropske prilježnosti, a koliko iz pravoslavne usrdnosti. Ono što nazivamo „prilježnošću“, često je egoizam koji nas potkrada. Da bih se pokazao prilježnim, da bih drugima pokazao da sam u svemu uredan. Ali tada moj život postaje jedan veliki duhovni nered. Treba svuda da se krećeš sa usrdnošću, jer na toj talasnoj dužini se kreću Hristos, Bogorodica, svetitelji… Bez usrdnosti ne dolazi božanska blagodat.
Da li neprestana budnost, starče, zamara?
Zamara kada se u nju uvuče egoizam, jer tada čovek prisiljava samog sebe. Ali ako je u tome usrdnost, boriš se srcem i to tada ne zamara, jer ti usrdnost zaslađuje borenje. Ti se, čini mi se, malo na silu boriš, jer govoriš sebi: „treba da činim to i to i to“, tako, zapovednički. Zato se, a da toga ni sama nisi svesna, tu uvlači egoizam: „da činim to i to, da bih bila sveta“. Bori se, ali ne da se osvećuješ, nego da se Hristos obraduje. Ako delaš zato da bi se Hristos obradovao, tvoja borba neće biti žestoka i stalno ćeš u sebi osećati božansku utehu. Sada je tvoja borba žestoka i teška, a utehe nemaš. Hristos je brižni Otac, a ne tiranin. Hristos se raduje našoj usrdnoj borbi.
Kada se čovek sa usrdnošću duhovno bori, oseća unutrašnju radost, jer mu Bog dariva duhovno zadovoljstvo. Usrdan čovek se, naravno, nikada ne bori za spokojstvo i zadovoljstvo. Čak da mu Bog i ne podari raj, njemu to ništa ne smeta, jer ne kaže sebi: „boriću se da bih otišao u raj, kako bih se dobro provodio i ne bih trpeo muke u paklu“, nego iz usrdnosti ne sagrešuje, jer neće da ide u pakao i da povredi svog Dobročinitelja Hrista. A ako mu Hristos kaže da i u raju ima stradanja, pregnuća, itd., ipak će hteti da ode tamo za Hrista.
 
SAMOLJUBLJE JE NEPRIJATELJ USRDNOSTI
Da li čovek, starče, koji ima usrdnosti uvek ima i samoodricanja?
Ako je usrdnost koju ima u sebi čista, onda ima i samoodricanja. Što više čovek iz svoje ljubavi izuzima sebe, tim više usrdnosti stiče. Gde ima samoljublja, tamo nema usrdnosti, jer samoljublje je neprijatelj usrdnosti.
Uprkos tome, starče, što, ako zatreba, sa usrdnošću radim dvanaest ili četrnaest sati, opirem se ako se od mene zatraži da uradim nešto drugo što mi nije bilo u planu.
To što ti radiš, nemoj nazivati usrdnošću. Onaj ko ima usrdnosti, taj se ne opire kada od njega zatraže pomoć, niti govori koliko radi. Kada sam bio u opštežiteljnom manastiru, krio se onaj ko je najviše radio. Ako bi neki brat sakupio dva džaka maslina govorio bi da je sakupio jednu korpicu, a da je drugi sakupio mnogo džakova. To je ljubav. A ovde kada pitaš: „Koja sestra je sakupila masline?“, neka ti kaže: „Ja“. E, bolje da ih nije ni sakupljala. Ako ste pošle u monaštvo da primate pohvale, šteta što ste se istrošile za putovanje.
Kada vidim, starče, da imamo mnogo posla, mene uhvati panika i prekomerno se trudim.
Da sam na vašem mestu, ja bih se „prekomerno trudio“ da uradim posao i druge sestre. Kada sam izučavao za stolara, majstor je uzeo još jednog momka da mu pomaže i on je bio stariji i krupniji od mene, ali je bio lenj. Gazda nam je davao posao, a on je sedeo. „Šta? Zar od moga rada da se bogati majstor?“ govorio je i nije ništa radio! „Ama slušaj“, govorio sam ja njemu, „ako hoćeš da naučiš zanat, radi!“ Onaj ni da makne! A onda sam radio i njegov posao. „Hajde, onda“, opet mu kažem, „sedi bar na sto da mi držiš dasku, a ja ću je seći. Kriva je i ne mogu da je zategnem stegom“ A mogao sam mu reći: „Svoj posao sam obavio, ja sam u redu“, pa da dođe gazda i da kaže: „Šta si ti radio? Kako je ovaj manji i slabiji od tebe toliki posao uradio?“ Zar mi ne bi bilo žao da ga je grdio? Da sam se ja istakao i dobio pohvalu, a on toliku grdnju, da li bi mi to pomoglo? I na kraju naneo je sam sebi nepravdu jer tako sedeći nije naučio zanat. Usrdni čovek će napredovati gde god da se nađe, jer će sve usrdno da radi. S druge strane, čovek koji ne neguje usrdnost koju mu je Bog podario, što god da radi, neće napredovati.
Gledali smo nekada jadne mazge, volove i konje, kada je jedna životinja u zaprezi bila usrdna, a druga nije vukla, ona usrdna se naprezala i vukla i drugu. Na kraju bi ona lenja završila kod kasapina. Znate li koliko mi je bilo žao jednog juneta! Upregli smo tri životinje zajedno, a jadno june, uprkos tome što još nije bilo u punoj snazi, toliko se naprezalo, da je vuklo i teret i druga dva vola. Kako se naprezalo, tako je postajalo potpuno mokro od znoja. Ako nam prekosutra Hristos pokaže jednu takvu životinju i kaže nam: „Pogledajte ovu životinju, vukla je još i druge dve. A šta ste vi uradili?“, šta ćemo reći? Ah, deco, shvatite to ozbiljno! Duhovni život je širokogrudost. Daju vam se tolike mogućnosti.
 
USRDNI LJUDI IMAJU ISTANČANU SAVEST I BOG IM POMAŽE
Da li je, starče, onaj ko je usrdan svestan da je takav?
Jesi li ti svesna? To se vidi, blagoslovena dušo! Čovek je manje-više svestan samoga sebe i to zna jer ima unutrašnje spokojstvo i mir. Ali se onaj ko ima usrdnosti ne hvali time, ne kaže „ja imam usrdnosti“, jer uvek misli: „Treba da imam više usrdnosti“.
Usrdni čovek je iskren, ne misli na samoga sebe, on je prostodušan, smiren. Sve to njemu samom pruža spokojstvo, ali je vidljivo i drugima. Ima i unutrašnji komunikaciju sa drugim i razume ga. Ako te nešto boli, a kažeš mu „dobro mi je“ da se on ne bi zabrinuo, on zna da ti nije dobro i trudi se da te ne zamara. A drugi, samo da bi nešto od tebe tražio, iako vidi da nemaš snage, da se krećeš, da se zanosiš, kaže: „Gledam te, starče, izgledaš bolje nego ikada, izgledaš mi sasvim zdrav!“ Pa bar da ima nekakav ozbiljan problem, mogao bi se opravdati. A usrdan, naprotiv, čak i kad je u nevolji, kaže: „Starče, samo me blagoslovi, da te ne zadržavam“. A ja ako ga zaustavljam, oči mu se pune suzama. „Idem ja, starče“, kaže, „vidim da si umoran“. E, kako takav da ne dobije Božiju pomoć?
Ima ljudi koji od usrdnosti znaju šta pomaže i šta može da zadovolji drugoga, u najboljem smislu te reči, jer stalno misle na drugoga, a ne na sebe. A neki čak, iako me ne poznaju, znaju šta mi treba: pošalju mi poneki mali paket u kome nađem tačno ono što mi treba. Njihov paket ti omogućava da pronikneš u ceo njihov unutrašnji svet. Vidiš njihovu istančanu savest kojom sve obuhvataju.
Starče, u vašoj kolibi ponekad uspevaju da vas vide oni koji su malo grubi i uporni.
Da, ali bivaju nagrađeni usrdni koji zbog svoje istančanosti neće da me uznemiravaju. Jednom je ovamo došao da me vidi jedan otac porodice. Primio sam ga i samog i sa ženom i decom. Posle dva-tri dana ponovo je došao. Tada sam baš sa nekim drugim razgovarao, a napolju je čekala jedna devojka koja je došla avionom iz Atine da me pita za nešto što ju je mučilo. „Mogu li da razgovaram sa starcem samo pet minuta?“, reče joj i ona mu prepusti svoj red. Čekala je sat i po da izađe taj gospodin koji je tražio da ga propusti samo na… pet minuta. Kada je izišao, već je bilo vreme da ide na aerodrom, pa mi, sirota, reče: „Daj mi blagoslov, oče, došla sam iz Atine da te pitam za savet oko jednog problema, ali sada ne mogu. Dobila sam samo nekoliko sati dozvolu da odsustvujem s posla i moram da krenem da ne izgubim avion.“ E, kako da zaboravim tu dušu! Na kraju krajeva, čovek prima pomoć od Boga jedino ako je plemenit.
Kada usrdan čovek živi sa ljudima teške naravi, zar mu, starče, nije teško, zar se ne muči?
Cilj se i sastoji u tome da svoju usrdnost pokaže naopakim ljudima. Jevanđelje kaže: „Ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala?“ (Lk. 6, 32).
Usrdni i osetljivi svojevoljno sebi nanose nepravdu ustupcima koje čine iz ljubavi prema drugima, ili zlobom drugih, ali nikada ne očekuju, niti im je cilj da se opravdaju u ovom ispraznom životu. U ovome životu usrdni sve plaćaju, ali primaju pomoć Božiju, a u onom životu će imati veliku platu.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *