NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
3. LJUBAV PREMA CELOKUPNOJ TVOREVINI ČOVEKOVA VEZA SA ŽIVOTINJAMA PRE PADA
 
Starče, blagoslovite me za Božić.
Neka te Hristos i Bogorodica prime k sebi kao jagnje koje je u jaslama. Mislim da mu je dobro, kao i vočiću i magaretu koje greju Hrista u jaslama. „Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega..“ (Isa. 1,3), kaže prorok Isaija. Vočić, dakle, poznaje svoga gospodara i magare jasle svoga Gospoda. Znali su šta je bilo u jaslama i grejali su to svojim dahom! Prepoznali su svoga Stvoritelja! Ali, kakva je samo čast pripala magaretu da posle nosi Hrista u Egipat! Vladari su imali zlatne dvokolice, a čime se koristio Hristos! Kako bi bilo lepo da sam to magare!
U raju su životinje osećale miomir blagodati i priznavale Adama za svog gospodara*. Ali nakon prestupa i one su izašle iz raja, iako ni za šta nisu bile krive i više nisu Adama priznavale za svog gospodara, već su ga napadale da ga rastrgnu. Kao da su mu govorile: „Ti si rđav: ti nisi naš gospodar“.
A sada, kada se čovek držeći zapovesti Božije ponovo približi Bogu, ponovo se zaodeva božanskom blagodaću, čime se vraća u stanje pre pada, životinje ga opet priznaju za svog gospodara. Onda se bez straha kreće među divljim životinjama, koje tada prestaju da budu divlje, pošto ih je gospodar ukrotio.
 
ŽIVOTINJE INTUITIVNO OSEĆAJU ČOVEKOVU LJUBAV
Avva Isaak, starče, kaže: „Milosrdno srce je izgaranje srca za celokupnu tvorevinu. „[1]
Da, tako je: „izgaranje srca“ i za životinjama, pa čak i za demonima. Duhovni čovek daje svoju ljubav prvo Bogu, zatim ljudima, a ono što se od ljubavi prelije, daje životinjama i celokupnoj tvorevini. Ta božanska ljubav otkriva se i životinjama, koje raspoznaju čoveka koji ih voli i sastradava sa njima i prilaze mu bez straha. Čak i divlje životinje prave razliku između čoveka koji ih voli od lovca koji hoće da ih ubije. Od lovca beže, a čoveku koji ih voli prilaze. Mislio sam da jedino sa zmijama nije tako, jer zmija je jedina životinja koju ljudi ne vole. Kasnije sam se uverio da i zmije intuitivno osećaju čovekovu ljubav i sklapaju prijateljstvo s njim. Ako čovek zamisli da je na njenom mestu i ako se sažali na nju, zmija to odmah oseti i prilazi mu prijateljski. Kao da kaže: „Slava Tebi Bože, napokon sam našla jednog prijatelja!“
Da li i one, starče, imaju instinkt?
Bog je i njima dao sve što im je potrebno da bi opstale, a dao im je i intuiciju. Nakon pada čovek je bio lišen natprirodnog, ali mu je ostao um i sposobnost zaključivanja. Na primer, ljudi negde vide platane i zaključuju da onde mora da ima vode. Traže je i nađu. A životinje dobijaju informacije kao da imaju radar. Kamila, na primer, kada je žedna u pustinji, sama trči ka mestu gde ima vode, a vodič je samo prati. Kao da je primila telegram.
 
ŽIVOTINJE TRAŽE POMOĆ OD LJUDI
Životinje, sirote, čoveka smatraju bogom. Kao što mi tražimo pomoć od Boga, tako i one traže pomoć od čoveka.
Na Svetoj Gori sam čuo da je starac Teofilakt iz skita Svetog Vasilija imao veliku naklonost prema divljim životinjama. One su intuitivno osećale njegovu ljubav, pa su dolazile u njegovu kolibu kada su bile u nevolji. Jednom je pred vrata njegove kolibe došao i jelen slomljene noge i tužno vrečao. Starac iziđe i vide kako vuče slomljenu nogu kao da hoće da mu je pokaže. On mu donese malo sušenog hleba da ga nahrani i sa dve letvice mu čvrsto poveza nogu. Kada je završio reče jelenu: „Sada idi i za nedelju dana dođi opet da ti pogledam nogu.“ Dobri starac je sa životinjom razgovarao kao lekar sa pacijentom, jer je postao čovek Božiji!
A na mene je, starče, ostavilo duboki utisak to što se sveti Gerasim uopšte nije plašio lava kada mu je ovaj prišao da mu izvadi trn. [2]
E, on je bio svetitelj, ali ni životinje nikada ne naude čoveku kada su u nevolji. Jedanput, tada sam još imao bruh[3], neki radnici su na mazgama dovlačili drva za loženje u okolinu moje kolibe. Odjednom vidim kako jedna sirota mazga pada, a samar natovaren drvima preko nje. Nije mogla više da ispravi noge. Zaboravio sam tada da imam bruh, zaboravio sam da teško hodam. Potrčim, pobacam drva. Pokušam da podignem samar, ali ne mogu. Napregnem se i počnem vući konopce da oslobodim životinju. Tada jedan otac koji se nađe u blizini poviče: „Pazi, imaš bruh, nastradaćeš“. Tek tada se setim da imam bruh. „Dobro“, kažem mu, „ja imam bruh. A zašto ne potrčiš ti koji nemaš bruh?“ „Plašim se da me ne ritne“, kaže mi. „Blagosloveni oče“, kažem mu, „životinja, pa da je i vuk, kada je sirota u nevolji, traži pomoć i ne čini zlo čoveku.“
Ali životinje traže zaštitu od čoveka i ako su gladne i žedne, jer je on njihov gazda. Sećam se, u kolibi Časnoga Krsta[4], jednog leta siđe zmija otrovnica niz oluk i sklupča se preda mnom. Diže glavi visoko, pruži jezik i zasikta. Bila je mnogo žedna – izgorela od velike žege – pa kao da mi je zapretila. Tražila je vodu, ali nekako zapovednički, kao da sam bio dužan da idem da joj donesem vode. „Ama bre“, kažem joj, „na ovaj način nikoga nećeš dirnuti!“ No, sipao sam joj malo vode, pa je popila. Međutim šakali me mnogo potresaju, jer kada su gladni plaču kao bebe. Da vidite samo šta me snašlo i sa mačkama sada u kolibi.[5] Primetile su da izlazim svaki put kad zazvoni zvonce, pa im ponekad bacim i nešto da pojedu. Pa sada kada su gladne, vuku kanap da zvoni zvonce. Ja izađem, vidim da su one povukle kanap, pa ih nahranim. Kako je Bog sve to uredio!
Da li, starče, dolaze životinje kod vas u kolibu?
Kako da ne! Dolaze šakali, divlje svinje… Tu i tamo dođe jedna mala lisica. Kada odu mačke, dolazi lisica. Divlje svinje se letos nisu pojavljivale jer se plaše lovaca. Onda se pojavljuju samo zmije, jer ih se ljudi plaše.
Dolaze i ptice, dolaze u malim i velikim jatima. Bacim im malo pokvašenog hleba pa jedu. Indijske orahe iz ratluka čuvam posebno za neke ptice koje najavljuju proleće. Cvrkuću, jadnice, kao u proleće još dok je zima i sneg. Donose ljudima utehu. One mnogo vole indijske orahe!
Starče, da li je na Sinaju, tamo gde ste bili, bilo životinja?
Na Sinaju, pošto je tamo pustinja, dolazile su samo divlje životinje i ptice. Bilo je jarebica, prepelica, kao one što su Jevreji jeli u pustinji[6]. Bilo je i nekih lepih miševa, nalik na kornjače, bez repa, sa dlakom kao četkom nakostrešenom na leđima! Sve sam ih hranio, jarebice, prepelice i miševe! Stavljao sam što god sam imao odvojeno na pločicama, jer su se svađali! Pođe ptica da jede, pođe i miš da jede, a onda ptica pobegne.
Kud god sam išao, ptice su me pratile. Kada bih se popeo na stene i počeo da pojem, okupljale bi se tamo, pa sam im na kraju bacao malo pirinča. Ama, hteo sam tihovanje, nije trebalo uopšte da pojem, jer su se sve okupljale oko mene! Sećam se, jednom me beše ukočilo u leđima, pa sam nekoliko dana ostao da ležim. A jedna ptičica, sirotica, uđe u keliju i slete mi na grudi. Stajala je, gledala me pravo u lice i predivno cvrkutala, satima. To me baš potreslo!
 
UZMITE ŽIVOTINJE ZA PRIMER
– Starče, kakvo se to zujanje čuje?
Pčele se nastanile u mom prozoru[7] i sada neprestano vredno rade. Da znate šta samo noću rade i kako su bučne! Dođite da vam pokažem svoju košnicu. Da vidite kakvu građevinu podižu pčele, a nemaju ni arhitektu, ni zidara! Neka bude da i vi pravilno duhovno delate, da napravite duhovnu košnicu, da u njoj bude duhovnog meda, da dolaze mirjani da jedu i duhovno se slade.
Šta znači, starče, ono što kaže psalmopojac: „Ljude i životinje spasićeš, Gospode“ (Ps. 35,7)
Hoće da kaže da Bog pomaže i životinjama. Svetitelji su zaštitnici životinja! Ali, kako se one, jadne, zlopate! Mi ni jednu sedmicu ne bismo mogli da budemo toliko poslušni, kao što su one poslušne čoveku. Ako ih nahrane, nahranili su ih. U suprotnom ostaju gladne. Ako ne rade ono što hoće gazda, udaraju ih. A koliko se samo naprežu i trude, a ne očekuju za to nikakvu platu. A mi, ako kažemo samo jedno „Gospode, pomiluj“ kao da smo već zadobili rajsko naselje. Zar je to malo? Prevazišle su nas, prema tome, i u sirotovanju i trpljenju i u poslušnosti.
Posmatrajte sve životinje, jer sve pomažu. Posmatram mrave kako usrdno rade, a nemaju predradnika. Nisam našao ni u jednom čoveku toliko istančanosti koliko sam video kod mrava. Mladi mravi idu i dovlače u mravinjak komadiće drveta u svu silu nepotrebnih stvari jer još ne znaju šta treba da donose. Stari mravi ih puštaju da dovlače, da im ne bi pokvarili volju, a posle sve to izvlače iz mravinjaka. Kasnije, malo pomalo mladi gledaju šta nose stari i tako uče šta treba da donose. Da se to kod nas dešava, rekli bismo: „Ej ti, dođi ovamo. Šta to donosiš? Izbaci to brzo napolje!“
Bog je sazdao životinje da bi čoveku služile, ali i da bi mu bile za primer. A čovek, ako je čovek, ima od svih životinja koristi.
USRDNA PTIČICA OLET
U svom poslednjem pismu[8] poslale ste mi ikonu koja izobražava Adama i rajske životinje. Smislio sam da i ja vama za uzvrat pošaljem jednu nacrtanu ptičicu, svog najbližeg prijatelja, jer, da sam vam nacrtao i poslao zmiju, mislim da bi vas obuzeo strah. Ptičicu sam nazvao Olet, što na arapskom znači „dečko“[9]. Živi na brdašcu petsto metara od moje kolibe[10]. Svakog podneva mu nosim ponude. Čim mu dam nešto da jede, uzme malo i ode. Ja ga zovem da dođe, ali on ode i uskoro dolazi krišom od pozadi i sakriva mi se pod jaknu. Kada krenem da se vratim, prati me na rastojanju od oko sto metara, a ja mu, da ne bi stalno išao za mnom i umarao se, bacim poneku mrvicu da se zabavi i brzo odlazim, da me izgubi iz vida.
U poslednje vreme je zanemario podvizavanje i traži lep provod!… Neće ni izlomljeni pirinač, ni pokvašeni hleb, nego samo crviće i hoće da mu ih poslužim na… tanjiru – na mom dlanu – da tu sleti i da jede. Kakav napredak!
Ima dana koje provodim praznujući sa Oletom i njegovim „društvom“. Na nečija pitanja: „Zbog čega je Olet toliko izuzetan? Zašto se tako ne ophodiš i prema drugim pticama?“, odgovaram ovo: „Kada zovem Oleta da dođe, on dovede sa sobom i druge ptice, svoje prijatelje. Oni svi odmah pojure na hranu, a Olet dolazi iz poslušnosti i ljubavi. Čak i kada je gladan, posedi neko vreme uz mene i ne pogleda hranu. To mu ne zaboravljam. Čak i sada, kada se vreme prolepšalo, premda lako pronalazi hranu, on ipak čim ga pozovem doleće… iz poslušnosti, iako je sit i nema potrebe za hranom. Pa kako, onda, da se toj usrdnoj ptičici ne radujem više nego drugim pticama?“
Često mi dođe da ga stegnem u šaku od prevelike ljubavi, ali se plašim da ne budem kao majmunica koja od ljubavi steže svoju decu i napokon ih uguši. Zbog toga stisnem srce i radujem mu se izdaleka, samo da mu ne naudim.[11]
Jednoga dana sam mnogo kasnije krenuo na brdašce i Olet se, pošto je toga dana bio jak vetar, negde bio sklonio. Ostavio sam mu hranu a da ga nisam ni video. Sledećeg dana sam krenuo veoma rano, jer sam se zabrinuo da ga nije pojela neka grabljivica. A njega, kada je ujutro ugledao hranu koju sam mu još juče ostavio, „počeše mučiti pomisli“ pa je došao do pola puta i čekao me. Kada me ugledao, poludeo je od radosti. Hranio sam ga, ali on je bio željniji društva nego hrane. Divim mu se zbog njegovog „podvižničkog duha“ i zbog ljubavi i zahvalnosti. O kad bih imao njegove vrline.
Verujem da nemate na šta da se žalite. Sve sam vam ispričao, ne pitajući Oleta za odobrenje. Nadam se da ga zbog toga neću ražalostiti, jer će ova priča samo vama biti poznata. Imate velike pozdrave i od njega i od mene.
U mojoj kolibi se, ne samo ptice, nego i druge životinje – šakali, zečevi, lasice, kornjače, gušteri, zmije – nasićuju mojom preteklom ljubavlju, a nasićujem se i ja kada su one site, pa svi zajedno „zveri i sva stoka, gmizavci i ptice krilate“ (Ps. 148,10), „hvalimo Gospoda, blagosiljamo Ga i klanjamo Mu se.“[12]
 


 
NAPOMENE:

  1. Avva Isak Sirijski, Podvižnička slova, slovo 81. str. 270. u grčkom izdanju.
  2. Žitije svetog Gerasima Jordanca vezano je za lava koji se pojavio pred njim na obali reke Jordan urlajući od bola, jer je u šapi imao komad oštre trske. Prepodobnik se sažalio na životinju i izvadio joj trsku iz šape. Otada je lav svuda pratio svetog Gerasima „kao pravi učenik“. (Duhovni lug, Dobrotoljublje otaca trezvenoumlja i podvižnika, 2. tom, izd. Solun 1987, str. 204-207.)
  3. 1987. god.
  4. Period od 1968-1979.
  5. U kolibi „Panaguda“.
  6. Vidi: 2. Moj. 16,13 i 4. Moj. 11, 31-32.
  7. Pčela je ušla kroz otvor na zatvorenim kapcima i napravila košnicu između zatvorenog kapka i stakla. Starac je stalno držao taj prostor zatvoren i zavesu navučenu (događa se u manastiru juna 1993.).
  8. Reč je o pismu koje su monahinje manastira poslale starcu u proleće 1975.
  9. Ta ptičica je bila crvendać.
  10. Koliba Časnoga Krsta.
  11. Starčev odnos prema životinjama nije samo izliv njegove velike ljubavi prema životinjama, već izraz njegovog „milostivog srca“, čija ljubav se izlivala prema celokupnoj tvorevini.
  12. Iz Osme pesme (Himna sveta Tri Mladića). Vidi Veliki Časoslov.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *