ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
3. ЉУБАВ ПРЕМА ЦЕЛОКУПНОЈ ТВОРЕВИНИ ЧОВЕКОВА ВЕЗА СА ЖИВОТИЊАМА ПРЕ ПАДА
 
Старче, благословите ме за Божић.
Нека те Христос и Богородица приме к себи као јагње које је у јаслама. Мислим да му је добро, као и вочићу и магарету које греју Христа у јаслама. “Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега..” (Иса. 1,3), каже пророк Исаија. Вочић, дакле, познаје свога господара и магаре јасле свога Господа. Знали су шта је било у јаслама и грејали су то својим дахом! Препознали су свога Створитеља! Али, каква је само част припала магарету да после носи Христа у Египат! Владари су имали златне двоколице, а чиме се користио Христос! Како би било лепо да сам то магаре!
У рају су животиње осећале миомир благодати и признавале Адама за свог господара*. Али након преступа и оне су изашле из раја, иако ни за шта нису биле криве и више нису Адама признавале за свог господара, већ су га нападале да га растргну. Као да су му говориле: “Ти си рђав: ти ниси наш господар”.
А сада, када се човек држећи заповести Божије поново приближи Богу, поново се заодева божанском благодаћу, чиме се враћа у стање пре пада, животиње га опет признају за свог господара. Онда се без страха креће међу дивљим животињама, које тада престају да буду дивље, пошто их је господар укротио.
 
ЖИВОТИЊЕ ИНТУИТИВНО ОСЕЋАЈУ ЧОВЕКОВУ ЉУБАВ
Авва Исаак, старче, каже: “Милосрдно срце је изгарање срца за целокупну творевину. “[1]
Да, тако је: “изгарање срца” и за животињама, па чак и за демонима. Духовни човек даје своју љубав прво Богу, затим људима, а оно што се од љубави прелије, даје животињама и целокупној творевини. Та божанска љубав открива се и животињама, које распознају човека који их воли и састрадава са њима и прилазе му без страха. Чак и дивље животиње праве разлику између човека који их воли од ловца који хоће да их убије. Од ловца беже, а човеку који их воли прилазе. Мислио сам да једино са змијама није тако, јер змија је једина животиња коју људи не воле. Касније сам се уверио да и змије интуитивно осећају човекову љубав и склапају пријатељство с њим. Ако човек замисли да је на њеном месту и ако се сажали на њу, змија то одмах осети и прилази му пријатељски. Као да каже: “Слава Теби Боже, напокон сам нашла једног пријатеља!”
Да ли и оне, старче, имају инстинкт?
Бог је и њима дао све што им је потребно да би опстале, а дао им је и интуицију. Након пада човек је био лишен натприродног, али му је остао ум и способност закључивања. На пример, људи негде виде платане и закључују да онде мора да има воде. Траже је и нађу. А животиње добијају информације као да имају радар. Камила, на пример, када је жедна у пустињи, сама трчи ка месту где има воде, а водич је само прати. Као да је примила телеграм.
 
ЖИВОТИЊЕ ТРАЖЕ ПОМОЋ ОД ЉУДИ
Животиње, сироте, човека сматрају богом. Као што ми тражимо помоћ од Бога, тако и оне траже помоћ од човека.
На Светој Гори сам чуо да је старац Теофилакт из скита Светог Василија имао велику наклоност према дивљим животињама. Оне су интуитивно осећале његову љубав, па су долазиле у његову колибу када су биле у невољи. Једном је пред врата његове колибе дошао и јелен сломљене ноге и тужно вречао. Старац изиђе и виде како вуче сломљену ногу као да хоће да му је покаже. Он му донесе мало сушеног хлеба да га нахрани и са две летвице му чврсто повеза ногу. Када је завршио рече јелену: “Сада иди и за недељу дана дођи опет да ти погледам ногу.” Добри старац је са животињом разговарао као лекар са пацијентом, јер је постао човек Божији!
А на мене је, старче, оставило дубоки утисак то што се свети Герасим уопште није плашио лава када му је овај пришао да му извади трн. [2]
Е, он је био светитељ, али ни животиње никада не науде човеку када су у невољи. Једанпут, тада сам још имао брух[3], неки радници су на мазгама довлачили дрва за ложење у околину моје колибе. Одједном видим како једна сирота мазга пада, а самар натоварен дрвима преко ње. Није могла више да исправи ноге. Заборавио сам тада да имам брух, заборавио сам да тешко ходам. Потрчим, побацам дрва. Покушам да подигнем самар, али не могу. Напрегнем се и почнем вући конопце да ослободим животињу. Тада један отац који се нађе у близини повиче: “Пази, имаш брух, настрадаћеш”. Тек тада се сетим да имам брух. “Добро”, кажем му, “ја имам брух. А зашто не потрчиш ти који немаш брух?” “Плашим се да ме не ритне”, каже ми. “Благословени оче”, кажем му, “животиња, па да је и вук, када је сирота у невољи, тражи помоћ и не чини зло човеку.”
Али животиње траже заштиту од човека и ако су гладне и жедне, јер је он њихов газда. Сећам се, у колиби Часнога Крста[4], једног лета сиђе змија отровница низ олук и склупча се преда мном. Диже глави високо, пружи језик и засикта. Била је много жедна – изгорела од велике жеге – па као да ми је запретила. Тражила је воду, али некако заповеднички, као да сам био дужан да идем да јој донесем воде. “Ама бре”, кажем јој, “на овај начин никога нећеш дирнути!” Но, сипао сам јој мало воде, па је попила. Међутим шакали ме много потресају, јер када су гладни плачу као бебе. Да видите само шта ме снашло и са мачкама сада у колиби.[5] Приметиле су да излазим сваки пут кад зазвони звонце, па им понекад бацим и нешто да поједу. Па сада када су гладне, вуку канап да звони звонце. Ја изађем, видим да су оне повукле канап, па их нахраним. Како је Бог све то уредио!
Да ли, старче, долазе животиње код вас у колибу?
Како да не! Долазе шакали, дивље свиње… Ту и тамо дође једна мала лисица. Када оду мачке, долази лисица. Дивље свиње се летос нису појављивале јер се плаше ловаца. Онда се појављују само змије, јер их се људи плаше.
Долазе и птице, долазе у малим и великим јатима. Бацим им мало поквашеног хлеба па једу. Индијске орахе из ратлука чувам посебно за неке птице које најављују пролеће. Цвркућу, јаднице, као у пролеће још док је зима и снег. Доносе људима утеху. Оне много воле индијске орахе!
Старче, да ли је на Синају, тамо где сте били, било животиња?
На Синају, пошто је тамо пустиња, долазиле су само дивље животиње и птице. Било је јаребица, препелица, као оне што су Јевреји јели у пустињи[6]. Било је и неких лепих мишева, налик на корњаче, без репа, са длаком као четком накострешеном на леђима! Све сам их хранио, јаребице, препелице и мишеве! Стављао сам што год сам имао одвојено на плочицама, јер су се свађали! Пође птица да једе, пође и миш да једе, а онда птица побегне.
Куд год сам ишао, птице су ме пратиле. Када бих се попео на стене и почео да појем, окупљале би се тамо, па сам им на крају бацао мало пиринча. Ама, хтео сам тиховање, није требало уопште да појем, јер су се све окупљале око мене! Сећам се, једном ме беше укочило у леђима, па сам неколико дана остао да лежим. А једна птичица, сиротица, уђе у келију и слете ми на груди. Стајала је, гледала ме право у лице и предивно цвркутала, сатима. То ме баш потресло!
 
УЗМИТЕ ЖИВОТИЊЕ ЗА ПРИМЕР
– Старче, какво се то зујање чује?
Пчеле се настаниле у мом прозору[7] и сада непрестано вредно раде. Да знате шта само ноћу раде и како су бучне! Дођите да вам покажем своју кошницу. Да видите какву грађевину подижу пчеле, а немају ни архитекту, ни зидара! Нека буде да и ви правилно духовно делате, да направите духовну кошницу, да у њој буде духовног меда, да долазе мирјани да једу и духовно се сладе.
Шта значи, старче, оно што каже псалмопојац: “Људе и животиње спасићеш, Господе” (Пс. 35,7)
Хоће да каже да Бог помаже и животињама. Светитељи су заштитници животиња! Али, како се оне, јадне, злопате! Ми ни једну седмицу не бисмо могли да будемо толико послушни, као што су оне послушне човеку. Ако их нахране, нахранили су их. У супротном остају гладне. Ако не раде оно што хоће газда, ударају их. А колико се само напрежу и труде, а не очекују за то никакву плату. А ми, ако кажемо само једно “Господе, помилуј” као да смо већ задобили рајско насеље. Зар је то мало? Превазишле су нас, према томе, и у сиротовању и трпљењу и у послушности.
Посматрајте све животиње, јер све помажу. Посматрам мраве како усрдно раде, а немају предрадника. Нисам нашао ни у једном човеку толико истанчаности колико сам видео код мрава. Млади мрави иду и довлаче у мравињак комадиће дрвета у сву силу непотребних ствари јер још не знају шта треба да доносе. Стари мрави их пуштају да довлаче, да им не би покварили вољу, а после све то извлаче из мравињака. Касније, мало помало млади гледају шта носе стари и тако уче шта треба да доносе. Да се то код нас дешава, рекли бисмо: “Еј ти, дођи овамо. Шта то доносиш? Избаци то брзо напоље!”
Бог је саздао животиње да би човеку служиле, али и да би му биле за пример. А човек, ако је човек, има од свих животиња користи.
УСРДНА ПТИЧИЦА ОЛЕТ
У свом последњем писму[8] послале сте ми икону која изображава Адама и рајске животиње. Смислио сам да и ја вама за узврат пошаљем једну нацртану птичицу, свог најближег пријатеља, јер, да сам вам нацртао и послао змију, мислим да би вас обузео страх. Птичицу сам назвао Олет, што на арапском значи “дечко”[9]. Живи на брдашцу петсто метара од моје колибе[10]. Сваког поднева му носим понуде. Чим му дам нешто да једе, узме мало и оде. Ја га зовем да дође, али он оде и ускоро долази кришом од позади и сакрива ми се под јакну. Када кренем да се вратим, прати ме на растојању од око сто метара, а ја му, да не би стално ишао за мном и умарао се, бацим понеку мрвицу да се забави и брзо одлазим, да ме изгуби из вида.
У последње време је занемарио подвизавање и тражи леп провод!… Неће ни изломљени пиринач, ни поквашени хлеб, него само црвиће и хоће да му их послужим на… тањиру – на мом длану – да ту слети и да једе. Какав напредак!
Има дана које проводим празнујући са Олетом и његовим “друштвом”. На нечија питања: “Због чега је Олет толико изузетан? Зашто се тако не опходиш и према другим птицама?”, одговарам ово: “Када зовем Олета да дође, он доведе са собом и друге птице, своје пријатеље. Они сви одмах појуре на храну, а Олет долази из послушности и љубави. Чак и када је гладан, поседи неко време уз мене и не погледа храну. То му не заборављам. Чак и сада, када се време пролепшало, премда лако проналази храну, он ипак чим га позовем долеће… из послушности, иако је сит и нема потребе за храном. Па како, онда, да се тој усрдној птичици не радујем више него другим птицама?”
Често ми дође да га стегнем у шаку од превелике љубави, али се плашим да не будем као мајмуница која од љубави стеже своју децу и напокон их угуши. Због тога стиснем срце и радујем му се издалека, само да му не наудим.[11]
Једнога дана сам много касније кренуо на брдашце и Олет се, пошто је тога дана био јак ветар, негде био склонио. Оставио сам му храну а да га нисам ни видео. Следећег дана сам кренуо веома рано, јер сам се забринуо да га није појела нека грабљивица. А њега, када је ујутро угледао храну коју сам му још јуче оставио, “почеше мучити помисли” па је дошао до пола пута и чекао ме. Када ме угледао, полудео је од радости. Хранио сам га, али он је био жељнији друштва него хране. Дивим му се због његовог “подвижничког духа” и због љубави и захвалности. О кад бих имао његове врлине.
Верујем да немате на шта да се жалите. Све сам вам испричао, не питајући Олета за одобрење. Надам се да га због тога нећу ражалостити, јер ће ова прича само вама бити позната. Имате велике поздраве и од њега и од мене.
У мојој колиби се, не само птице, него и друге животиње – шакали, зечеви, ласице, корњаче, гуштери, змије – насићују мојом претеклом љубављу, а насићујем се и ја када су оне сите, па сви заједно “звери и сва стока, гмизавци и птице крилате” (Пс. 148,10), “хвалимо Господа, благосиљамо Га и клањамо Му се.”[12]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Авва Исак Сиријски, Подвижничка слова, слово 81. стр. 270. у грчком издању.
  2. Житије светог Герасима Јорданца везано је за лава који се појавио пред њим на обали реке Јордан урлајући од бола, јер је у шапи имао комад оштре трске. Преподобник се сажалио на животињу и извадио јој трску из шапе. Отада је лав свуда пратио светог Герасима “као прави ученик”. (Духовни луг, Добротољубље отаца трезвеноумља и подвижника, 2. том, изд. Солун 1987, стр. 204-207.)
  3. 1987. год.
  4. Период од 1968-1979.
  5. У колиби “Панагуда”.
  6. Види: 2. Мој. 16,13 и 4. Мој. 11, 31-32.
  7. Пчела је ушла кроз отвор на затвореним капцима и направила кошницу између затвореног капка и стакла. Старац је стално држао тај простор затворен и завесу навучену (догађа се у манастиру јуна 1993.).
  8. Реч је о писму које су монахиње манастира послале старцу у пролеће 1975.
  9. Та птичица је била црвендаћ.
  10. Колиба Часнога Крста.
  11. Старчев однос према животињама није само излив његове велике љубави према животињама, већ израз његовог “милостивог срца”, чија љубав се изливала према целокупној творевини.
  12. Из Осме песме (Химна света Три Младића). Види Велики Часослов.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav