NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
1. NEISCRPNA LJUBAV BOŽIJA I NAŠA LJUBAV PREMA BOGU – BOG NAS „BOMBARDUJE“ SVOJOM LJUBAVLJU
 
Starče, ponekad intenzivno osećam ljubav Božiju i boli me kada vidim sopstvenu nezahvalnost.
Neka bude da uzvratiš na mnoga dobročinstva Božija. „Milost Tvoja pratiće me u sve dane života moga“ (Ps. 22, 6), govorio je David. I ti tako treba da govoriš, jer je istina da je tako isto i s tobom. Ali opet je istina i to da to treba da poznaš i da blagodariš i slavosloviš Boga.
Kada čovek pozna ljubav Božiju, onda i Bog njega … „bombarduje“ Svojom ljubavlju. Možda ćete se začuditi zbog toga što kažem „bombarduje“, ali da bi se razbio krečnjak, ili granit oko našeg srca, neophodne su božanske bombe koje umesto eksploziva sadrže ljubav Božiju. Kada se jednom već razbije taj tvrdi oklop, onda srce postaje osetljivo i čovek se potresa i od najmanjih Božijih dejstava. Oseća se dužnim Bogu i stalno je potresen, jer dok razmišlja o tome kako da Mu se oduži, Bog mu daje sve više blagoslova, sve dok ne počne da mu se topi usrdna duša od Njegove ljubavi.
Starče, zašto nas Bog tako mnogo voli?
Zato što na nas gleda kao na Svoju decu. Više od toga ne mogu da vam kažem!
Ako neko, starče, koliko god da se bori, stalno ponavlja iste padove, da li time izneverava Boga, da li Ga razočarava?
Da li Bog od nas očekuje napredak? Naravno. Ali mi smo Njegova deca i sve nas jednako voli. Video sam jednog oca koji je imao malčice šašavog sina. Dečkiću je curio nos i on ga je stalno brisao rukavima, ali je otac i njega stezao u zagrljaj, ljubio i milovao kao i drugu decu. Tako i Bog, kao Dobri Otac, ne voli samo Svoju dobru decu, nego i onu duhovno slabunjavu, zbog kojih, svakako i trpi, ali se za njih još više zanima.
Niko ne može ni da pojmi koliko Bog voli čoveka! Njegova ljubav se ne može porediti ni sa čim! Ona je bezmerna, nema granica!
Toliko je velika da čovek, ako oseti makar i mrvu od tolike Njegove ljubavi, ne može da je podnese i njegovo glineno srce se topi i raskaljuje kao blato, jer je glina.
Bog često dopušta da preobilna Njegova ljubav padne na Njegova stvorenja i onda se naša duša razgoreva, pa uviđamo da je božanska ljubav toliko slatka, toliko velika, da to ne možemo da izdržimo i dođe nam trenutak kada zavapimo: „Bože moj, dosta je! Umanji malo Svoju ljubav, jer ne mogu više da izdržim.“ Bog tako hoće da nam pokaže da On sa Svoje strane ima najbolje nastrojenje da nam da izobilje Svoje ljubavi, ali to ne čini, jer nam je baterija malog kapaciteta. Treba da je pojačamo, kako bismo bili u stanju da primimo više božanske ljubavi, jer nam struja božanske ljubavi dolazi prema našem kapacitetu.
A kako, starče, da uvećamo svoj kapacitet?
Što se više očišćuje naše srce, to mu se i kapacitet povećava, pa utoliko više možemo da primimo božanske ljubavi, koja je bezmerna, nesmestiva i neiscrpna.
 
VALJANA RAZDEOBA LJUBAVI
Može li, starče, moja ljubav prema nekom svetitelju da umanji moju ljubav prema Bogu?
Ne može. Jer kada neko gaji veliko poštovanje prema nekom svetitelju i mnogo ga voli, u tome se krije velika ljubav i poštovanje prema Trojičnom Bogu i prema Bogorodici.
Onaj ko poštuje svetitelje, bez ikakve sumnje mnogo više voli Bogorodicu. Isto kao i onaj koji poštuje Bogorodicu, još mnogo više, naravno, poštuje Svetu Trojicu. I vidiš, kada opštiš sa nekim svetiteljem, osećaš tako veliku zahvalnost prema njemu, da bi bio u stanju čak i da se žrtvuješ za njega. A kada bi se žrtvovao za svetitelja, zar se ne bi opet žrtvovao i za Boga?
Ljubav prema Hristu, prema Bogorodici, prema svetiteljima, velika ja stvar. To je ljubav koja se ne poredi ni sa kojom drugom ljubavlju. Ona je sigurna, jer ti se uzvraća.
Može li, starče, neko da voli Boga, a da ne voli ljude?
Ne može. Jer kada voliš Boga, nemoguće je da ne voliš ikonu Božiju, čoveka. Naša ljubav prema Bogu nosi u sebi i ljubav prema bližnjemu, jer ko se približi Bogu blizak je i svim ljudima, baš kao i svetitelji. Ali i u našoj ljubavi prema bližnjemu krije se i ljubav prema Bogu.
Kada neko svoje srce preda Bogu, on onda voli sve. Ne samo sve ljude, nego i ptice i drveće, pa čak i zmije. Onda se s bogopoštovanjem klanja ne samo Bogu i svetiteljima, nego i ikonama Božijim, ljudima. I sva ta stvorenja, velika ili mala, dragoceno ili bezvredno malo kamenje čak i drvca, na sve to gleda s poštovanjem i privija ih na grudi, kao veliki blagoslov Stvoritelja, kao što neko privija uza se neki veći ili manji predmet koji je na poklon dobio od neke drage ličnosti.
 
UZNOŠENJE NA NEBESA
Kako čovek, starče, stiže do Boga?
Ima dva načina da se čovek uznese onamo visoko do Boga i da Ga „ubedi“ da siđe i bude s njim. Prvi način je iskreno pokajanje i odnosi se na one veoma grešne. Kada postanu svesni svojih velikih padova i mnogo se smiravaju, onda ih Bog, zbog njihovog velikog smirenja, mnogo zavoli i uznese ih na Nebesa. „Velika je radost na Nebesima zbog jednog čoveka koji se kaje“*, kaže Jevanđelje. Tada, naravno, i grešnici Boga mnogo vole, jer im je oprostio veliki dug. Drugi način je sledeći: Kada se čovek sačuva čistim od smrtnih grehova, treba da zahvali Dobrome Bogu Koji ga je od malih nogu sačuvao, pa se nije uprljala odežda njegove duše. I tako, ako te od malena nije čuvao Hristos kao pile pod Svojim krilima, možda bi sada bila najgrešnija na svetu. Zato da slavosloviš danju i noću Dobroga Boga na tom velikom daru i da ti navru suze zahvalnosti i blagodarnosti prema Njemu. Te suze imaju istu silu – ili čak o veću – kao suze pokajanja i tada se čovek uznosi na Nebesa, stiže do Boga neprestano Ga slaveći, kao što čine anđeli. Pa iako živi na zemlji, kao da živi na Nebesima. Ceo mu je život tada slavoslovlje i smrt čeka sa slavoslovljem, jer razmišlja kako će zauvek otići Bogu, što i jeste njegovo predodređenje. Tada iz njega provali najveće slavoslovlje „Slava tebje pokazavšem svjet…“
 
DAJMO SVOJU LJUBAV HRISTU
Kako treba da delam da bih zavolela Boga?
Da bi zavolela Boga, treba da kreneš od žrtvovanja. Kada čovek ne mari za sebe i kada se žrtvuje, onda sve krene kako treba. Onda voli bližnjega, voli Boga. Svi koji govore da vole Boga, ali se ne žrtvuju za bližnjega, „zavoleše Ga ustima svojim, a jezikom svojim slagaše Ga“ (Ps. 77,36).
Kako, starče, možemo uvećati ljubav prema Bogu?
Um treba stalno da vam bude kod Boga, treba stalno da razmišljate o Bogu. Treba da izgovarate Isusovu molitvu, da razgovarate s Bogom. Kada čovek tako dela, u početku oseća malo ljubavi prema Bogu, a kasnije, što više u tome napreduje, oseća je sve više. Njegov um je tada već stalno kod Boga i više ga ne dira ništa zemaljsko, ništa isprazno. U srce mu se usadila ljubav prema Bogu, ono se njome puni i neće više da razmišlja ni o čemu drugom, izuzev o Bogu. Ravnodušan je prema svemu od ovoga sveta i stalno razmišlja o Nebeskom Ocu. Vidiš, svi oni koji se bave novim pronalascima zaokupljeni su isključivo naukom. A gde je naša zaokupljenost Hristom?
Šta nam nedostaje, starče, da sa tolikim žarom ne tragamo za Hristom?
Ništa nam ne nedostaje. Mozak imamo, dovoljno smo po godinama starosti zreli za to. Mi sami smo tome prepreka.
Ako ne odbacimo preteranu ljubav prema samima sebi, kako u nas da uđe Hristos? Ako odbacimo sebe i ako ode rđavi stanar, stari čovek, u ispražnjeno srce će ući novi čovek Novoga Zaveta i naš hram će se ispuniti ljubavlju, ispuniće se njome celo naše biće, jer će nas posetiti Ljubav, Hristos. A tada već naše srce postaje zvono koje neprestano radosno i tako jako zvoni, da zamalo da se iskida pletena mreža – kosti rebara – koja je izmešana sa glinom, koja je po zapovesti Božijoj postala telo. I ako se nađeš u pustinji gde nema hrama, onda je hram tvoje telo, a zvono tvoje srce.
Kada čovek svoje srce da Bogu, onda je i njegov mozak obuzet ljubavlju Božijom, a srce neprestano poigrava: glavu oseća lakom, a telo mu je kao perce. A kada je ljubav Božija veća od kapaciteta srca, kucanje srca tada čuju i drugi ljudi oko njega, jer u tom stanju saučestvuje celo telo.
Srce je tako malo, a može toliko da voli! A ako je tolika čovekova ljubav prema Bogu, zamislite onda kolika je ljubav Božija! Mislim količinski, jer je po kakvoći ljubav Božija jednaka čovekovoj, kada je naša ljubav istinska, duhovna.
Koliko zlo čini većina ljudi što neće da preda svoje srce Hristu, nego je rasipa na zemaljske, bezvredne i isprazne stvari! Još jedan život i hiljadu godina preko toga da imamo i još hiljadu srdaca, ne bi bilo dovoljno da damo Hristu da bismo Mu uzvratili ogromnu ljubav koju nam je pružio i koju nam stalno pruža: prašta nam, podnosi nas i očišćuje naše smrdljive duše Svojom božanskom krvlju.
 
OGANJ LJUBAVI BOŽIJE
Zašto, starče, ne mogu da volim Boga kao što volim nekog čoveka pa hoću stalno da budem pored njega?
To dolazi polako nakon mnogo borbe. Inače bi se ljudi zapalili i sažegla bi ih ljubav Božija. Oko njih bi bilo hladno, a dok bi oni mislili da sve gori, pa bi mnogi otišli u planine. Za vreme rata jedan vojnik je napustio svoju jedinicu i otišao u planinu. Toliki oganj mu se beše razgoreo u srcu, da nije mogao da se uzdrži: hteo je da ide da se moli. Ni za šta nije mario. Prosto je otišao, našao neku pećinu i molio se! Kada su ostali vojnici pošli na zadatak, našli su ga i uhvatili. „Ne potčinjava se“, rekoše. Pozove ga komandant na raport. „Na šta to liči? Zašto si to učinio?“, pita ga. „Izgarao sam, gospodine komandante, izgarao sam za Hristom. Znaš li ti šta znači, izgarao sam?“ „Dobro, zar ja ne izgaram?“, pita ga komandant. „Ja izgaram, gospodine komandante, razumete li?“, ponavlja onaj, kao da hoće da kaže: „Ako izgaraš, idi i ti!“ Tada mu je pomogao Bog i izbavio se vojnog suda. Možete li da zamislite: sada, u vreme mira, ako neki vojnik napusti položaj, odmah ide na vojni sud, a kamo li u vreme rata![1]
Kada se neko nalazi u takvom duhovnom stanju, starče, da li mu je vrelo celo telo?
Jeste, ali najviše u grudima. Kada se razgori duhovna ljubav, onda ognjem gore cele grudi. Grudi cele postaju kao oganj. Čovek gori prevelikim slatkim ognjem ljubavi Božije, leti, voli stvarnom, istinskom, iskonskom ljubavlju.
Taj unutrašnji oganj koji pali Sam Hristos Svojom ljubavlju, greje telo mnogo više od tvarne vatre i ima silu da sažeže svaku prljavštinu, svaku rđavu pomisao koju mu šalje nevaljalac, kao i svaku požudu i svaku sramnu predstavu. Tada duša oseća i božanske sladosti koje se ne mogu porediti ni sa kakvom drugom nasladom!
Ah, taj oganj još nije ušao u vas! Ako se upali i razgori u vašem srcu, neće vas više uopšte dirati isprazne stvari. Ah, neka bude da Bog Svojom ljubavlju sažeže vaša srca!
 
BOŽANSKA BOGOŽUDNJA (BOŽANSKI EROS)
Starče, da li je božanska bogožudnja ljubav prema Bogu?
Božanska bogožudnja [božanski eros] je nešto još mnogo uzvišenije od ljubavi prema Bogu. To je ludost. Ljubav – bogožudnja – ludost jesu kao zavist – mržnja – ubistvo. Ogromna ljubav prema Bogu uz žrtvovanje čini da srce proključa sladošću, a kao para od tog ključanja podiže se božanski eros, koji se ne može zadržati, već se sjedinjuje s Bogom.
Božanski eros omekšava kosti, pa one postaju tako meke, da čovek ne može uspravno da stoji, nego pada na zemlju! Postaje kao sveća na toploti, savija se i ne može da ostane prava: savija se na jednu, pa na drugu stranu: ti je nameštaš, ispravljaš, ali je ona isuviše meka, pa opet pada, jer je na velikoj toploti… Kada se neko nađe u takvom stanju, pa treba nekuda da ide, ili treba da obavi neki posao, ne može: upinje se, trudi se da iziđe iz tog stanja…
Starče, ako se neko nalazi u stanju božanskog erosa, pa ga nešto zaboli, dali to oseća?
Ako je mnogo jak, bol postaje umereniji, a ako je mali, nestaje. Vidiš, svi zaljubljeni su potpuno zaneti, ni san im ne pada na oči. Jedan monah mi je pričao: „Starče, moj brat se zaljubio u jednu Cigančicu, pa ne može ni da spava. Samo bunca ‘Džasminice, moja, Džasminice moja’. Da li su ga omađijali? Ne znam! Tolike sam godine kaluđer, pa Bogorodicu ne volim toliko kao što on voli tu Cigančicu! Ni srce da mi zaigra!“
Nažalost, ima duhovnih ljudi koji se sablažnjavaju od reči „božanski eros“. Nisu shvatili šta znači „božanski eros“ i hoće da uklone tu reč iz Mineja i Trebnika, jer kažu da izaziva sablazan. Dokle smo stigli! Svetovnjaci, naprotiv, koji su doživeli svetovnu žudnju, ako im govoriš o božanskom erosu, odmah kažu: „To bi trebalo da bude nešto uzvišenije“. Tolike momke koji su doživeli svetovni eros odmah urazumim, kada im govorim o božanskom erosu! „Jeste li ikada pali na zemlju od ljubavi koju ste osećali?“ pitam ih. „Jeste li ikada osetili da ne možete da se pomerite, da ne možete ništa da uradite?“ Odmah shvate da je reč o nečem uzvišenijem i tako se odmah sporazumemo. „Ako mi“, kažu, „ako mi od tog zemaljskog erosa nešto osećamo, zamisli tek kakav je onaj nebeski!“
Kako možeš da poludiš, starče, od ljubavi Božije?
Eto, družiš se sa …poludelima i oni ti prenesu svoje duhovno ludilo! Moliću se da te vidim …potpuno ludu! Amin.
I ja imam nešto malo iskustva sa duhovnim ludilom koje proizlazi iz božanskog erosa. Tada čovek dospeva u stanje božanskog zaborava i neće da misli ni o čemu drugom izuzev o Bogu, o onome što je božansko, duhovno, nebesko. Kada si već božanski zaljubljen, izgaraš unutra, nekako slatko, pa spolja izbija kao ludilo, a u božanskom uzvišenom prostoru slavosloviš danju i noću kao anđeo svoga Sazdatelja.
Da li je to, starče, istupljenje?
Da. Čovek je izvan sebe, ali u dobrom smislu. To je… „Nek istupi iz sebe drhteći nebo“[2]
Božansko ludilo izvodi čoveka izvan uticaja sile zemljine teže, uznosi ga do trona Božijeg, pa se oseća kao psetance koje se našlo uz noge svog gospodara i s radošću i poštovanjem mu liže noge.
 
BOŽANSKO PIJANSTVO
Starče, ja se plašim da se neću spasti.
Ne plaši se: zajedno ćemo otići gore. Samo reci mati igumaniji da nam da dva velika bokala za put – samo pazi da budu plastični, a ne stakleni, da se ne bi razbili na putovanju!… Napunićemo ih vodom i dok ne stignemo na nebesa, popićemo sve od umora! Ostavićemo samo tri prsta vode i zamolićemo Hrista da je blagoslovi, da je pretvori u vino, pa ćemo je popiti i duhovno se napiti pored Hrista.
Kakva je to voda, starče?
To je ljubav prema Hristu i braći.
A pijanstvo?
To je pijanstvo od Svetoga Duha. Oni koji se opijaju Svetim Duhom, neprestano se vesele zbog brižne ljubavi Boga, njihovoga Oca.
Ako se čovek duhovno napije nebeskim vinom, njegov život ovde na zemlji postaje mučeništvo, ali u dobrom smislu. Postaje beskoristan za ovaj svet, ne mari ni za šta zemaljsko i sve smatra „tricama“[3]. Vidiš, svi koji mnogo piju i opijaju se, ništa posle ne osećaju. „Čiča Tanasije, gori ti koliba“, vikali su nekom starom ribaru kome se beše zapalila koliba. „Neka je, neka gori“, odgovorio je, jer je pio i već bio pijan!…
Drugo pijanstvo, ono nebesko, je dobro, ali treba stalno da si tamo, pored bureta bez dna, na nebesima. Neka bude da nađete rajsku božansku česmu i da pijete i neprestano se opijate rajskim vinom. Amin!
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac, koji je, kao što je poznato, u svemu bio naklonjen zakonu, koristi ovaj primer o nepokornom vojniku da bi nam pomogao da shvatimo da ako se razgori oganj ljubavi Božije u čoveku, onda je „zahvaćen i čovekov mozak ljubavlju Božijom“ i dolazi dotle da čini takve stvari da ih je teško razumeti i objasniti.
  2. Iz Irmosa 8. pesme kanona Velike Subote (prevod vladike Artemija iz knjige Sveta Velika sedmica – strasna, Prizren, 1996, str. 207.)
  3. Vidi: Fil. 3, 8.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *