POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
KAKVA PLEMENITOST!
Starac je sa jednim bratom razgovarao o optužbama koje su se, s vremena na vreme, upućivale sveštenstvu:
„Na mene je“, rekao je starac, „dubok utisak ostavio odgovor ravnoapostolnog Konstantina Velikog, kada je on na Vaseljenskom saboru uklonio izvesne optužbe koje su se ticale sveštenstva: ‘Ja bih skinuo svoj plašt i njime pokrio sveštenika koji je sagrešio!’ Kakva plemenitost! Kakva odvažnost! To je veoma važna stvar!
Konstantin Veliki je pomogao hrišćanskoj veri da postane vladajuća i mnogo je doprineo njenom razvitku, jer je ukinuo idolosluženje. Tek sada hrišćani mogu da razumeju kakvo je dobro Konstantin Veliki učinio svetu! Današnje vlasti ponovo dopuštaju da u državi postoje sve veroispovesti, i to u ime slobode koja se u naše vreme izjednačila sa samovoljom.
Danas dopuštaju da bez ikakvih smetnji dejstvuju i da se osnivaju centri prozelitizma ili škole i manastiri gurua, da nesmetano deluju muslimani, magovi, satanisti, masoni, jehovisti i hiljade religioznih organizacija, od kojih je Konstantin Veliki očistio državu! Tek sada smo u stanju da, kao nikada ranije, shvatimo njegovu delatnost!“
Trebalo bi da svoju molitvu podelimo na tri dela: jedan deo ćemo zadržati za sebe, jedan ćemo nameniti našoj živoj braći, Crkvi i celom svetu a jedan (deo) našoj upokojenoj braći, koju ne smemo zaboraviti.“
Bremenite žene bi trebalo da se čuvaju i da ne gledaju televiziju, jer ona emituje zrake, koji stvaraju ozbiljne probleme njenom zdravlju.“
Starac je upitao jednog brata:
„Koje je istinsko Ime Božije?“
Brat se našao u nedoumici, a starac mu je objasnio:
„Istinsko Ime Božije je – Gospod (Kirios), ostalo su Njegova svojstva.“
Jednom bratu, koji ga je posetio, starac je između ostalog rekao:
„Podvig koji izvršavamo s ciljem da telo pokorimo duhu moramo izvršavati s velikim rasuđivanjem. Neki mnogo poste i iscrpljuju se. Onda se dogodi da brat od njih zatraži da izvrše neko poslušanje, a da oni nisu u stanju da ga ispune. Na taj način gube svoju nagradu, jer askeza (podvižništvo) nije samo sebi cilj nego sredstvo kojim ćemo dostići ljubav prema Bogu i prema Njegovom obrazu, tj. prema čoveku.
Kad se smirujemo, Bog ustrojava da okusimo Njegovu božanstvenu blagodat, a ona zatim, kad postane sve za dušu, hrani i telo. Srce ti ne dopušta da spavaš, zaboravljaš na samoga sebe, i kao da više ne postojiš. Iako se u to vreme može dogoditi da danonoćno budeš, da tako kažem, „na nogama“ ne osećaš umor nego se, naprotiv, odmaraš! Prema tome, naglasak se mora staviti na smirenje!
Bogu je poznata naša slabost, ali On hoće da je i mi osetimo, kako bismo se odrekli sopstvenih dejstava i prihvatili Njegova (dejstva). Sve je, dakle, u našem smirenju, koje privlači blagodat a ona dalje tvori sve ostalo!“
 
„OČINSKI ŠAMAR“
Jednog oktobarskog popodneva, 1983. g, sa još dvojicom braće stajao sam na ulazu u manastir i očekivao poklonike. Stigla je prva grupa, koju smo ugostili i koja se zatim zaputila kod starca Pajsija. Ubrzo potom, na manastirskoj kapiji pojavio se i mladić koji nije mogao da hoda, tako da su ga pridržavali pobožni posetioci. On je bio u veoma lošem telesnom i duševnom stanju.
Objasnio nam je da već dve godine u rukama i levoj nozi oseća okoštavanje, bolove i, istovremeno, natprirodnu pokretljivost. I zaista, njegova ruka i noga bile su okrenute spolja, i više nisu reagovale na moždane impulse. Iako su učinili sve što su mogli, lekari su na kraju „digli ruke“, jer su se uverili da ne mogu doprineti nikakvom stvarnom poboljšanju.
Prijatelji su mu rekli da na Svetoj Gori živi jedan monah, starac Pajsije, i da je on, po blagodati Božijoj, pomogao mnogim ljudima, od kojih su mnogi bili i u gorem stanju nego što je on. Ne očekujući više ništa od nauke, mladić je odlučio da poseti starca.
Pre nego što se zaputio u Panagudu, upitao je za naše mišljenje o njemu. Mi smo mu odgovorili sledeće:
„To što su ti rekli, i što ćemo ti mi reći o starcu, u potpunosti odgovara istini, jer se stanje, u kakvom se on nalazi, ne može opisati rečima, i daleko je od svake logike.“
Uz pomoć ostalih posetilaca, mladić je sišao do starčeve kelije. Kad je tamo stigao starac ga je, kao i ostale, primio s onom osobitom ljubavlju koju bismo bez dvoumljenja nazvali očinskom, kada u njoj ne bismo razlikovali onu blagost, saosećajnost i nežnost koju samo majka, u svom materinskom srcu, oseća prema svojoj deci. Zagrlio je mladića dok je ovaj s nekom upornošću, ali i verom, nastojao da bude isceljen istog minuta. Starac ga je tešio i govorio:
„Ne brini, sve će biti dobro. Ja ću se moliti za tebe. To je očinski „šamar“ od Boga. Idi da se ispovediš i da se pričestiš, i redovno idi u crkvu.“
Starac je to rekao, i mladić se u manastir vratio kao „drugi čovek“. Ostao je kod nas dva-tri dana, a zatim se vratio kući.
U januaru 1984, tj. tri meseca kasnije, kad se starčevim molitvama mnogo toga izmenilo u duši ovog dobrog mladića, počelo je lagano i postepeno poboljšanje njegovog telesnog zdravlja. Istovremeno je i svoju dušu poverio toplom naručju Crkve. U leto 1984, na iznenađenje lekara, mladić je bio potpuno zdrav.
Tada je došao na Svetu Goru da starcu zahvali za njegovu ljubav i pomoć. Kad je ugledao mladića, starac je zablistao od radosti i rekao:
„Trebalo bi da danonoćno proslavljaš Hrista, jer si bio u veoma lošem stanju i Bog je ustrojio sve to, što si preživeo, da bi te ponovo priveo Crkvi.“
Danas ovaj dobri mladić plameno blagodari Bogu ljubavi, našem Hristu, za blagost koju je pokazao „ustrojivši“ ovo iskušavanje bolešću.
On se trudi da svagda bude s Njim i iz dubine duše se moli da Gospod ceo svet privede Sebi, molitvama Njegovog izabranog sasuda, starca Pajsija.
Primedba:
Postoji video-kaseta, snimljena u dvorištu kelije Panaguda, na kojoj vidimo starca kako besedi s monasima i gorepomenutim mladićem. Možda će ona kasnije, ako bude volja Božija, biti umnožena na korist naše braće.
 
BIĆEŠ ZDRAV!
Prema savetu svog duhovnog oca, gospodin D. je 1989. g. došao na Svetu Goru i kod starca Pajsija. Bila je to njegova prva poseta.
Već naredne, 1990. g, ovaj čovek se razboleo od jednog teškog oblika zloćudnog tumora. Lekari su odlučili da ga odmah, ne gubeći vreme, podvrgnu bolnoj operaciji, kojom će ukloniti ovaj tumor.
Nakon operacije i ubrzane hemoterapije, lekari su se uverili da se zdravstveno stanje ovog čoveka još više pogoršalo. Gospodin D. je tada otišao na Svetu Goru, posetio starca Pajsija i ispričao mu o svojoj bolesti.
Starac ga je s ljubavlju i blagošću poveo u svoju kapelicu, gde se neko vreme molio sa velikim bolom. Kada je završio, dao mu je da popije osveštanu vodicu. Zatim mu je poklonio brojanicu i ohrabrio ga.
„Ne brini, uz pomoć Božiju sve će biti dobro! Bićeš zdrav. Samo se moli i budi sa Bogom koliko god možeš, idi u crkvu, ispovedaj se i pričešćuj saglasno savetima tvog duhovnika.“
Gospodin D. je od starca otišao sa bezgraničnim poverenjem i ispunjen nadom. Kad je s ostalim poklonicima došao u manastir Kutlumuš, sedeli su kod izvora i razgovarali. Tu je gospodin D. izgubio brojanicu koju je dobio od starca i koju je zbog toga smatrao neprocenjivim blagoslovom. Gospodin D. je zbog toga bio užasno uznemiren. Međutim, kad je ponovo otišao kod starca na razgovor, dogodilo se sledeće.
Jedan od njegovih prijatelja, s kojim je otišao u starčevu keliju, zatražio je od starca jednu brojanicu. Starac mu je rekao da ih više nema ali je, pre nego što će poći, pozvao gospodina D., dao mu drugu brojanicu, nasmešio se i kazao:
„Zar ti nisam rekao da se ne brineš?“
Gospodin D. je bio svestan da je starac svojim čistim duševnim očima video da je on izgubio brojanicu i da se zbog toga silno uznemirio. Tako se i na delu uverio da će mu starac uistinu pomoći svojim molitvama. Od tada je prošlo šest godina, a on je, blagodareći starčevim molitvama, sve do danas zdrav, prevazišavši sve pretpostavke i rokove koje su davali lekari.
„Svetu su danas, više nego ikad, potrebni dobri sveštenici i duhovnici, jer zbog oskudice u njima crkve ostaju prazne, dok se psihijatrijske klinike, zatvori i bolnice sve više pune“, rekao je starac Pajsije.
Sveštenici, koji imaju žene i decu, svojom dobrom i uzornom porodicom treba da predstavljaju primer koji će podražavati svi ljudi, posebno u naše vreme, kad se temelji porodice iskorenjuju iz bolesnog društva.“
 
SMIRENIMA SE DAJE BLAGODAT
Starac je jednom bratu, svešteniku u pravoslavnoj opštini u Americi, savetovao sledeće:
„Onaj, ko je svestan svoje ogrehovljenosti, oseća najveću nadu i utehu. On ne očajava, jer je velika njegova vera u Boga. Bog ima tako veliku i čistu ljubav prema Svom stvorenju, čoveku, kakvu mi ne možemo ni da zamislimo. Ta ljubav Božija često nam ne dopušta da vidimo same sebe, odnosno da vidimo kakvi smo zaista, jer ne bismo mogli da podnesemo svoje nesrećno stanje. Ako ne uznapredujemo u smirenju, naš dobri Otac neće dopustiti da vidimo svoju skvernu, jer bi u tom slučaju egoizam doveo našu dušu do bezumlja i očajanja, a one najslabije i do samoubistva. Dobri Bog nas prosvetljuje i dopušta da vidimo samo ono, što možemo da podnesemo, da bi nam postepeno otkrivao sve više i više.
Suze su dar Božiji. Ne bi trebalo da od Boga tražimo da nam podari posebne blagodatne darove, kao što su suze i sl. Trebalo bi da se molimo samo da nam da pokajanje i jedino bi o tome trebalo i da brinemo. S pokajanjem dolazi i „carica“, tj. smirenje, i čim ga Bog primeti u čovekovoj duši, On se uspokojava. Tada nam daje sve, i sve blagodatne darove zajedno! On je to i obećao, govoreći: Bog se tvrdima protivi, a smirenima daje blagodat.
 
SVE ĆE BITI DOBRO
Jedan od učenika Atonijade (Atonske škole), dečak koji je poticao iz mnogočlane porodice, mnogo je tugovao što njegova najstarija sestra nije mogla da se uda, dok su one mlađe već imale srećne porodice. Kad god bi došlo vreme za svadbu, dogodilo bi se nešto i svadba je propadala. Dečak je odlučio da ode kod starca, da zbaci teško breme svoje tuge i da zatraži od njega da se pomoli, da Bog pomogne njegovoj sestri da se uda. Starac je ovom malom, zabrinutom posetiocu rekao da prenese sestri da ode na opštu ispovest i, što je karakteristično za njega, obećao da će sve biti dobro.
Starčeva molitva je odmah pomogla, i njegova sestra se posle četiri meseca udala.
 
BILA JE U KOMI
Jedan učenik Atonijade, koji je takođe poticao iz mnogobrojne porodice, imao je teško bolesnu majku. Ona je već dugo ležala u komi i lekari ni na koji način nisu mogli da joj pomognu. Ovaj učenik je vrlo dobro znao da bi se u tom teškom položaju samo starčevim posredovanjem moglo doći do rešenja. Sišao je do njegove kelije i otkrio mu svoj bol. Starac ga je umirio i, kao i obično, ubedio da će sve biti dobro.
Zahvaljujući starčevim molitvama, majka je uskoro ozdravila. U to vreme su trojica braće iz ove porodice pohađala Atonsku školu i, čim su dobila ovu vest, deca su poskočila od radosti, blagodareći Bogu Koji je starčevim molitvama odmah podario zdravlje njihovoj majci.
Starac je svagda pokazivao veliko interesovanje za male učenike Atonijade i radovao se kad bi ih video odevene u rase. Poredio ih je sa anđelčićima. Učenici su, sa svoje strane, gajili angelsku ljubav prema starcu i zbog toga su se tokom školske godine u grupama spuštali ka njegovoj keliji. On bi tada često ostavljao narod, lično ih primao i razgovarao o njihovim problemima. Ponekad im je čitao tekst duhovnog sadržaja a ponekad kazivao istorije podvižnika iz Svetogorskog Starečnika, koji su dostigli visok stepen vrline. Uvek je nastojao da im pomogne na ličnom planu, da reši probleme njihovog uzrasta i raznolika pitanja s kojima se mladi danas suočavaju. Starac je sa mudrošću učitelja pomogao svakom učeniku u njegovim lutanjima.
Mnogi učenici Atonijade udostojili su se da, zajedno sa starcem, prežive događaje koji su ostavili neizbrisive tragove u njihovom detinjim dušama. Odlazeći sa osveštanog mesta Svete Gore, sa sobom su nosili duhovni dar vere i uverenja da je živ Gospod i da je divan u svetima svojim.
Navešćemo ovde nekoliko primera.
Jedan učenik je starcu Pajsiju doneo hleb iz Kareje. Starac je u to vreme bio sam i primio je ovog učenika s velikom ljubavlju. Ponudio mu je da sedne na jedan panjić, koji je u „gostoprimnici pod vedrim nebom“ služio umesto stolice. Dok su razgovarali, starac je odlomio komadić hleba i isitnio ga na dlanu. Zatim je, na očigled svom zadivljenom malom posetiocu, starac pozvao pticu! Ona je odmah poslušala i, doletevši, sela na starčevo rame, odakle je sletela na njegov dlan i počela da kljuca mrvice hleba.
„Ne plaši se, on je naš“, rekao je starac, obraćajući se ptici.
Zatim se okrenuo ka učeniku i rekao:
„Danas ti je Presveta Bogorodica dala malo sladosti. Uvek se sećaj toga, i usled toga podstiči sebe na dobro!“
Na žalost, u tom trenutku su se začuli glasovi i koraci na stazi, i starac je bio prinuđen da kaže ptici:
„Sad ćeš morati da odletiš, jer dolazi narod!“
Grupa učenika iz Atonijade, među kojima je bio i jedan novi bogoslov, spustila se niz stazu da bi uzela starčev blagoslov. U trenutku kad je starac otišao u keliju po posluženje, novi učenik je upitao:
„Da li ovaj starac ima učenika?“
Objasnili su mu da starac Pajsije u svojoj keliji nema poslušnika i da živi sam. Novi učenik je spontano upitao:
„Šta to govorite? Da li će me primiti ako zatražim da ostanem kod njega kao poslušnik?“
Posle nekoliko minuta, starac je doneo posluženje. Nakon duhovne besede, deca su ustala i pripremala se da pođu i, kao i obično, pristupila da uzmu blagoslov. Međutim, kada je novi učenik prišao da se pokloni starcu Pajsiju, on ga je zaustavio i rekao:
„Hej, a kuda si ti pošao? Zar nećeš ostati ovde sa mnom?“
U subotu popodne, druga grupa učenika i starešina koji ih je pratio sišli su do kelije Panaguda s ciljem da posete starca. Dok su išli stazicom, jedan od njih upitao je vođu grupe:
„Ako od starca zatražim vunu za brojanice, hoće li mi dati?“
„Ako ima, daće ti“, odgovorio je on.
Došli su do skromne starčeve kelije, razgovarali s njim i, kad je došlo vreme da pođu, počeli su da se opraštaju. Čim je došao red na učenika koji je tražio vunu, starac se zaustavio i rekao:
„Sačekaj malo, doneću ti vunu koju si tražio!“
Niko se nije nasamo video sa starcem, niko mu o tome nije govorio. Međutim, za njegov duhovni „radar“ ništa nije ostajalo neprimećeno!
Osim učenika, starac je duhovno ukrepljivao i predavače Atonijade. Mnogi od njih su veoma često silazili do Panagude i iznosili svoje probleme.
Jedan predavač je bio iskušavan time što noćima nije mogao da spava, i nije bio u stanju da sam prevaziđe ovaj problem. Odlučio je da ode kod starca. Iako noću nije primao posetioce, starac je, videvši stradanje ovog predavača, rado pristao da ga primi u malom arhondariku [gostoprimnici].
Predavač je zatim pričao da je tada prvi put zaspao posle toliko dana nesanice. Od tog vremena, osećao je još veću ljubav i poštovanje prema starcu Pajsiju.
Starac je, s jedne strane, predavačima savetovao da budu smireni i da nastoje da pobude interesovanje učenika tako što će im pomagati. S druge strane, i učenicima je savetovao da prema predavačima pokažu poštovanje i da se ponašaju onako, kako dolikuje bogoslovima. Svima je, međutim, i predavačima i bogoslovima, naglašavao poseban blagoslov kakav imaju oni, nalazeći se u toj školi koja pripada Gradini Presvete Bogorodice. „Zbog tog blagoslova, na vama je i velika odgovornost. Potrebno je da pomažete i da, osim same sebe, prosvetljujete i ostalu braću, koja koračaju po tami savremenog društva!“
 
TAJ BRAK TREBA DA SE OSTVARI!
Mladi I. upoznao je jednu devojku koja mu se veoma dopala i pomišljao je da se s njom oženi. Čim se uverio da se njegovo srce s ljubavlju priklanja toj devojci, odlučio je da je zaprosi. Međutim čim je doneo takvu odluku, pojavili su se teški problemi, koji su mladića primorali da razmisli ne samo o onome što je njemu ugodno, nego i o onome što je blaga, ugodna i savršena volja Hristova. Osim toga, mladić nikada nije verovao samome sebi, nego je svagda težio da sledi pouke duhovno opitnijih od njega.
Odlučio je da ode na Svetu Goru i da poseti starca, kako bi čuo njegovo mišljenje o tom pitanju: da li da se oženi sa tom devojkom ili ne?
Iako devojku nije poznavao, starac ju je detaljno opisao i pomenuo duševni mir njegove buduće supruge. Osim toga, pronašao je i pravi uzrok problema, s kojima se mladić suočio.
I. je doslovno zanemeo. Nije mogao ni da zamisli da će starac uz blagodat Božiju razrešiti probleme koji su se njemu činili veliki kao planina!
„Taj brak treba da se ostvari“, savetovao je starac.
Pored toga, starac je dodao:
„Ako ne uzmeš ovu devojku i ako oženiš drugu, znaj da ova druga u jednom trenutku više neće biti tvoja!“
Kad mu je starac ovo rekao, mladić se uverio da je to volja Božija, i oženio se devojkom koja mu se dopadala.
 
UZEĆU SAMO ONO, ŠTO JE IZ TVOJE BAŠTE!
K. je odlučio da ode na Svetu Goru i da tamo poseti starca Pajsija. Kad se pripremio za put, pomislio je da bi trebalo da mu nešto odnese kao dar. Budući da je žurio, činilo mu se da će najpogodnije biti da mu ponese nešto iz svoje bašte. Otišao je tamo i odsekao nekoliko tikvica. Međutim, kako im još nije bilo vreme, tikvice su još bile prilično male, pa je on otišao u susedovu baštu, koja se nalazila neposredno uz njegovu. Tamo je odsekao još nekoliko tikvica i dodao ih onima svojim.
K. je, dakle, posetio starca. On ga je radosno primio, poslužio ratlukom i vodom, a zatim saslušao razlog njegove posete. Na svako njegovo pitanje starac je davao mudar odgovor, i K. je bio veoma zadovoljan. Kad je dobio potrebne savete, K. je ustao, zahvalio starcu i uzeo njegov blagoslov. Zatim je starcu dao vreću sa tikvicama i rekao:
„Nisam imao ništa drugo, pa sam Vam kao dar doneo nekoliko tikvica iz moje bašte.“
„Veoma sam ti zahvalan“, odgovorio je starac, „ali, ipak, sačekaj malo!“
Starac je izvadio tikvice, neke od njih izdvojio i rekao:
„K., uzeću samo one koje su iz tvoje bašte i koje si zalio sopstvenim znojem! Ostale, koje si ukrao od suseda, nosi! Neću da ih uzmem! Vrati ih susedu i više ne uzimaj tuđe stvari! Krađa je ozbiljan greh, zato se ne ukradi i nalazi među deset Božijih zapovesti!“
Posetilac je bio kao gromom pogođen, jer je starac otkrio njegovo delo!
 
STARAC JE SVE ZNAO!
Jednog popodneva, niz stazicu koja vodi ka keliji starca Pajsija silazilo je nekoliko poklonika. Među njima je bio i I., koji je sada prvi put posećivao Svetu Goru i starca. Mnogo je slušao o njemu tako da je sada, dok se spuštao ka keliji, mnoštvo osećanja preplavilo njegovu dušu. Teško je opisati njegovo ushićenje i radost kad je čuo da ga starac oslovljava po imenu, iako se ranije nikada nisu sreli!
„Priđi, I.! Reci mi čedo, zašto si se toliko namučio da iz Soluna dođeš ovamo? Zar si bolestan? Ili možda ne znaš da ja ne ispovedam? Da li si ovamo došao na ispovest?“
I. je bio sasvim zbunjen zbog ovog neočekivanog prijema i zadivio se što je starac znao sve!
„Da, starče“, odgovorio je on. „Odavno me muči mnoštvo problema, i hteo sam da se ispovedim. Zato sam i odlučio da dođem kod vas.“
Starac mu je ponudio da sedne, poslužio ga i objasnio:
„Vidiš, blagosloveno moje čedo, ja sam prost monah a ne ispovednik, i zato i ne ispovedam. Slušaj, na ispovest ćeš otići samo kod ispovednika, a ja ću se pomoliti za tebe!“
I. se raspitao za još neke probleme a zatim otišao. Njegova duša, ispunjena blagodarnošću, proslavljala je Boga Koji ga je udostojio da vidi starca i da oseti dejstvovanje božanstvene blagodati.
Taj opit ga je u velikoj meri utvrdio u njegovoj veri u Hrista.
 
O STARICI KOJA JE POŽELELA MUČENIŠTVO
Starac je često ponavljao da Hristos uvek gleda na sklonosti srca i da sudi saglasno našoj dobroj ili lošoj volji. Da bismo to razumeli, navodio nam je jedan primer: bila je to priča o starici koja je živela u Albaniji u vreme režima Envera Hodže.
„Živela je tamo jedna starica, koja je bila veoma pobožna. Tadašnji režim je progonio hrišćane i oni, koji su sačuvali veru, bili su izloženi mnogim mučenjima. Jednom prilikom, starica se molila izražavajući plamenu želju da bude mučenica za Hrista. U vreme ove molitve, pred njom se pojavio naš Gospod i upitao šta želi. Ona Mu je odgovorila da ima silnu želju da postrada za Njega. Gospod joj se slatko nasmešio, ali je želeo da staricu nauči istinskom smirenju:
„Idi kod vašeg sveštenika i razgovaraj sa njim, a onda učini ono što ti on kaže!“
Čim je to rekao, Gospod je istog trenutka iščezao.
Starica nije oklevala nego je požurila da pronađe sveštenika koji će joj dopustiti mučeništvo. Međutim, sveštenik se tome usprotivio i nije joj dao blagoslov.
Starica je bila veoma uznemirena. Došla je kući i bila neutešna. Tada se ovoj prostoj i pobožnoj starici ponovo javio Hristos i rekao:
‘Ne žalosti se! Ti si, prema svojoj slobodnoj volji, u Mojim očima već mučenica, i dobićeš venac i nagradu mučenika!’
Dobri Bog vidi čovekove sklonosti i u skladu s tim sudi i opravdava, uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti za čoveka.“
 
BOG HOĆE DA SE SPASE VASCELA NJEGOVA TVOREVINA
Jednog brata mučila je sledeća nedoumica:
„Starče, da li Bog može da spase đavola?“
„Bog sve može! Za Boga ne postoji nemoguće. Teškoće potiču od nas, kad nećemo da se smirimo. Bog, Koji je ljubav, hoće da se spase vascela Njegova tvorevina, pa prema tome i đavo. Međutim, đavo neće da se smiri i da se pokaje!
Jednom prilikom, kad sam se molio za vascelu tvorevinu, ustao sam i počeo da se molim da Bog pomogne i đavolu. Bog je tada ustrojio (dopustio) da se preda mnom pojavi đavo i u vreme, dok sam ja jadikovao zbog njega, on se grohotom smejao i rugao mi se. To je za mene bio momentalni odgovor Božiji koji mi je pokazao da On želi da se i đavo spase, ali da sam đavo to neće.“
 
ON JE SVE VIDEO KAO DOBRO
Starčeva dobrota bila je neopisiva. Radosno je bilo videti kako on sve posmatra s dobrom pomišlju. Karakterističan je njegov razgovor s jednim bratom, koji je došao sa Kipra da bi ga posetio.
Starac je upitao:
„Kako je taj i taj monah iz obitelji..?“
„Loše, povio se i pogrbio“, odgovorio je ovaj brat.
„Kada je u klasu mnogo zrna, on se povija! I otac … ima mnogo plodova!“
Starac je zatim upitao za drugog sveštenika:
„Kako je otac T.?“
„Oh, starče, on je u veoma teškom položaju!“
„Vidiš, taj težak položaj će za njega biti lak put u drugi život, nebeski i večni!“
 
ZNAJ DA ĆU SE MOLITI ZA TEBE!
U zimu 1991. drugi sin gospođe E., kojem je bilo 27 godina, video je u snu starca Pajsija (ranije ga nikada nije video i samo je slušao o njemu). U tom snu, starac mu je rekao:
„Ja sam starac Pajsije.“
Ujutro je ispričao majci o ovom noćnom viđenju. Zatražio je od nje da mu ga opiše i uverio se da starac, kojeg je video u snu, sasvim odgovara tom opisu. Bio je to razlog da ovaj mladić poželi da poseti starca.
U vreme kad je starac sišao sa Svete Gore i došao u isihastirion (isposnicu) Svetog Jovana Bogoslova, mladić je pošao da ga poseti. Ispričao je starcu o viđenju koje je imao u snu a ovaj ga je, smejući se, zagrlio i rekao:
„I kako ti sad to izgleda? Da li sam onakav, kakvog si me video usnu?“
Ne sačekavši odgovor, starac je počeo da se raspituje o njegovom učenju i poslu. Dao mu je nekoliko saveta i blagoslovio ga, a zatim mu poklonio krst i rekao:
„Znaj da ću se moliti za tebe!“
U julu 1991. mladića su otpustili s posla (radio je kao novinar u jednoj radio-stanici). Nekoliko meseci bio je bez posla, a onda je predao molbu za prijem u drugu radio-stanicu. Očekivao je da ga najzad prime.
Došao je januar 1992. godine. Na dan 6. januara razgovarao je sa svojom majkom. Ona se uverila da je mladić veoma razočaran zbog otkaza i nemogućnosti da pronađe posao. Da ne bi uznemiravao majku, odlučio je da prošeta i da se oslobodi briga. Međutim, njegova dobra majka bila je veoma zabrinuta, videvši da se on nalazi u takvom stanju. Dugo je sedela i razmišljala ko bi mu mogao pomoći, ali nije nalazila nikakvo rešenje. Odjednom se setila starca i njegovog obećanja da će se moliti za njenog sina. Uzela je krst koji mu je starac poklonio, pobožno se prekrstila i sa verom, smireno i usrdno, počela da se moli starcu:
„Starče, pošto sam mnogo grešna, ne smem ništa da tražim od Boga i od Presvete Bogorodice. Zato te sad molim da ti, koji imaš odvažnost pred Njima, zamoliš Bogorodicu da on najpre bude živ i zdrav, a zatim i da ubrzo nađe posao, jer mnogo pati i strada.“
Bilo je 3 sata popodne kad se dobra mati molila starcu. U pet sati je pozvonio telefon. Majka se javila i, na svoje ogromno čuđenje, začula sledeće:
„Dobro veče! Ja sam gospodin L., direktor radio-stanice. Molim Vas da kažete sinu da mi se do 6 sati javi na ovaj broj, jer ću do tog vremena biti u kancelariji. Ako iz nekog razloga ne bude mogao da se javi, recite da sutra ujutro u 9 sati dođe u radio-stanicu, jer ga tamo čeka posao!“
Ne mogu se opisati osećanja koja su majku preplavila zbog tako brzog dejstvovanja starca Pajsija. Nije mogla da poveruje da se to događa na javi a ne u snu. Njen sin je sutradan dobio posao, tako da je i na delu dokazano da starac sluša i pritiče u pomoć, čak i ako su oni, koji ga prizivaju, daleko. Naravno, i ovde je prevashodno dejstvovao Srcevidac Bog, Koji uvek pažljivo sluša i vidi srca koja pate; međutim, malo je oruđa (tj. ljudi) kroz koje On dejstvuje. Jedan od njih bio je i starac Pajsije, koji je uvek nastojao da prijemnik njegovog srca bude čist i uzdignut iznad svega zemnog, kako bi bio u stanju da odmah primi duhovne signale koji su mu upućeni.
 
ŽIVEO JE U STANJU, U KAKVOM SE ČOVEK NALAZIO PRE PADA
Sjedinivši se s jedinom Ljubavlju, sa Hristom, starčev duh se preispunio krajnjom blagošću prema svim živim bićima. Postoji mnoštvo slučajeva koji govore o njegovoj ljubavi prema beslovesnoj tvorevini i mi ćemo ovde navesti nekoliko takvih primera.
A. iz Aleksandropolisa (u Maloj Aziji) posetio je jednom prilikom starca Pajsija. Poklonio mu se a zatim video da je starac uzeo dvopek, da ga je isitnio na dlanu, okrenuo glavu ka nebu i pozvao vrapca:
„Dođi ovamo! I ovaj A. je naš!“
Vrabac je sleteo, spustio se na njegov dlan i spokojno počeo da kljuca mrvice. A. je zanemeo, budući zadivljen ovim neobičnim prizorom.
Nakon izvesnog vremena, starac se ponovo obratio vrapcu:
„Idi sad, trebalo bi da razgovaram s mojim prijateljem, koji dolazi iz Male Azije, odakle i ja potičem!“
Kao dobar poslušnik, vrabac ga je odmah poslušao i odleteo.
Često se događalo da braća i poklonici vide kako ptice sleću i spuštaju se na starčeve ruke.
U vreme kad je starac živeo u manastiru Stomi u Konici, ovamo je često dolazila njegova sestra Hristina, koja mu je iz Konice donosila razne stvari, kao što je odeća i sl. Jednom prilikom, odlučila je da sa sobom povede i jednu prijateljicu. Pošto se nakupilo mnogo stvari koje je trebalo poneti, natovarile su ih na konja i krenule. Međutim, kad su došle do jednog veoma strmog uspona, konj se uplašio i nije hteo da se pomeri sa mesta. Počele su da povlače povodac, ali je životinja i dalje stajala kao ukopana. Tada je jedna od njih prišla otpozadi i počela da šiba konja, dok je druga povlačila povodac. Ni to nije pomoglo, jer konj nije ni pomišljao da krene. Na sve načine su pokušavale da ga pokrenu, ali sve je bilo uzalud. Hristina je tada sama otišla u manastir i rekla starcu:
„Sa tim konjem se nešto neobično dešava, jer neće da krene! Sve smo pokušale, i ništa nije pomoglo! Šta da radimo?“
„Šta da radite? Tom konju se ništa neobično ne dešava! Idi i povedi ga!“
„Ne, kažem ti da neće da krene! Šta još da ti kažem?“
„Tom konju se ništa čudno ne dešava, vas dve ste čudne! Pođi sa mnom i videćemo da li je tako ili nije!“
Ubrzo su stigli na mesto na kojem je stajao konj. Starac se prekrstio, uzeo povodnik i konj je mirno pošao napred! Žene su bile zaprepašćene i nisu mogle da poveruju svojim očima. Ni do danas nisu u stanju da logički objasne, kako to da je konj spokojno pošao za starcem!
Jedna porodica starčevih rođaka preživljavala je tešku situaciju. Kad su o tome obavestili starca, on je krenuo iz manastira Stomi i došao u Konicu. Posetio je njihov dom i savetovao im da pretrpe, jer je Bog, po Svojoj velikoj ljubavi, dopustio sve te teškoće s ciljem da se očiste njihove duše. Tada su mu se požalili da su se razbolela dva praseta, koja se valjaju po slami i samo što nisu izdahnula. Starac je od svoje rođake zatražio da ga odvede do mesta, gde su se nalazile bolesne životinje.
Kad su tamo stigli, starac ih je prekrstio i pomolio se. Životinje su istog trenutka ustale i više nisu bolovale. Rođaka se zadivila, videvši kako je brzo dejstvovala starčeva molitva. Ona sve do danas s radošću priča o onome, čega ju je Bog udostojio da vidi svojim očima!
 
SVETI DUH NIKOGA NE SRAMOTI!
Pročulo se da neki stariji duhovnik ima blagodat Svetoga Duha i da, kako su pričali, predviđa razne stvari. Pokrenut blagočestivom radoznalošću, jednom prilikom sam upitao starca šta misli o tome i o tom duhovniku. On je, međutim, razgovor skrenuo na drugu temu. Kasnije sam ga ponovo zapitao:
„Starče, neki od naše braće mirjana govore razne stvari o njemu i preporučuju ga jedan drugome. Često pitaju i za moje mišljenje, ali ja ne znam šta da im odgovorim. Hteo bih da me posavetujete, jer ne bih želeo da ih obmanem.“
Prinuđen mojom opravdanom upornošću, starac mi je rekao:
„Ovamo su dolazili mnogi od onih, koji su išli kod tog sveštenika. Oni mi kažu da taj sveštenik prekoreva braću koja su sagrešila pred mnogim ljudima, i da svima priča da je taj i taj počinio takav ili onakav greh. To, oče moj, nije dejstvovanje Svetoga Duha. Sveti Duh, budući da je ljubav, ne sramoti ljude nego ih pokriva, tj. prikriva naše pogreške. O tome je i naš Hristos govorio u Evanđeljima, rekavši: A po tome će svi poznati da ste Moji, što imate ljubav među sobom.
Znaj da, ako neko pred drugima optužuje čoveka koji je sagrešio i ako sa pristrašćem govori o drugom bratu, ne dejstvuje od blagodati Božije nego od drugog duha, koji se protivi Ljubavi!“
 
SMRT NE POSTOJI
Jednom sam sišao kod starca da bih ga obavestio da se jedan brat, naš zajednički poznanik, razboleo od neizlečive bolesti i da mu lekari ne daju nikakvu nadu, govoreći da mu nije preostalo još mnogo života.
„Starče, njegova porodica pati jer će on umreti. Od trenutka kad su im lekari rekli da više nema nikakve nade da će preživeti, ne znaju šta da čine. Da li bi trebalo da se pomolimo Bogu?“
Starac mi je na to odgovorio:
„Kao prvo, reci im da ne tuguju, jer smrt ne postoji; postoji samo prelazak iz jednog života u drugi. Vidiš da i apostol Pavle kaže: da se ne žalostite kao ostali, koji nemaju nadu. To je potrebno i iz sledećeg razloga: ako Bog dopusti da na nekoga zbog njegovih sagrešenja dođe neizlečiva bolest i ako se taj čovek ne moli Bogu da dejstvuje Njegova ljubav i da sudi pravedno, prirodno je da ode tamo, kuda ga bolest vodi!
Međutim, kad se za njega mole Bogu i mole Ga da dejstvuje onako, kako proviđa Njegova ljubav, tj. saglasno sa onim što je najbolje za njegovu dušu, Bog, kao Sveznajući, vidi kako će se dalje razvijati njegov život i hoće li to biti od koristi za njegovu dušu. Tada On, radi naših prozbi, produžava čovekov život ili, pak, ako prosudi da je to najbolji trenutak – uzima njegovu dušu.“
 
IZ VAŠEG SRCA IŠČEZLA JE LJUBAV PREMA BOGU
„Uverio sam se da je mnogo naše braće koja prihvataju mnoštvo poslova kako bi zaradili što više novca. Često se pravdaju time da ne zarađuju dovoljno za život i da su zbog toga prinuđeni da mnogo rade. Međutim, ako nekome kažemo: ‘Idi kući i samo se moli, a ja ću ti dati mnogo više novca nego što možeš da zaradiš, oni ne bi na to pristali. Iz naših srca iščezla je ljubav prema Bogu i mi ne pristajemo da budemo s Njim čak i ako nam to neko plati.“
 
DUHOVNICI SE MORAJU ODLIKOVATI RASUĐIVANJEM
Starac je često naglašavao da se duhovnici i sveštenici moraju odlikovati velikim rasuđivanjem o dušama. Kazivao nam je o onome, što se dogodilo njemu samom:
„U vreme kad sam živeo u pustinji na Sinaju, bio sam još mlad i mnogo sam postio. Tokom čitave sedmice ništa nisam jeo, i tek sam u subotu uveče dopustio sebi da uzmem malo pirinča sa uljem.
Tamo smo se često suočavali s jednim problemom: dešavalo se da nedeljom niko ne služi Liturgiju. Sasvim neočekivano, te nedelje su me obavestili da će biti odslužena Liturgija. Otišao sam u crkvu i rekao da bih želeo da se pričestim. Sveštenik, koji me nije poznavao, pozvao me je da priđem oltarskim dverima a zatim upitao šta sam sinoć jeo. „Pirinač sa uljem“, odgovorio sam. „Onda ne mogu da te pričestim“, rekao je on, budući da juče nisam postio. Naravno, nije mi dopustio da se pričestim. Kako me ništa nije upitao o razlogu zbog kojeg sam jeo – da li sam možda bolestan i sl., ja mu ništa nisam ni rekao, tako da nije saznao da tokom čitave prethodne sedmice ništa nisam jeo!“
 
BOG ĆE BITI U NEDOUMICI, DA LI SI TI NJEGOVA OVCA ILI NEŠTO DRUGO
Na dvorištu je sedela grupa ljudi koji nisu imali nikakve veza sa Crkvom. Među njima je bio i jedan advokat, koji je zamarao starca nepotrebnim pitanjima, vezanim za maglovitu temu nagrađivanja (uzvraćanja) po pravdi. Starac je pokušavao da ga pomoću mnogih reči i primera ubedi da, kad je reč o uzvraćanju po pravdi, treba da bude iskren i da ne pokušava da opravda ubicu, kojeg će svesno predstavljati kao svetog čoveka. Advokat je bio uporan sve dok starac, videvši njegovu tvrdoglavost, nije rekao:
„Ne, čedo moje, ti ne razumeš, i ne možeš da se urazumiš rečima! U Misolongiju je živeo jedan čovek koji je imao ovcu. Ojagnjila je jedno jagnješce, ali je ubrzo potom uginula i jagnješce je ostalo bez mleka. Tog istog dana oštenila se kuja, tako da je jagnješce odlazilo kod nje i sisalo njeno mleko. Najzad je odraslo, hraneći se psećim mlekom. Kad je posle nekoliko meseci seljak hteo da za Vaskrs zakolje ovo jagnje, počela je da ga muči misao da li se uopšte može jesti meso ovog jagnjeta, pošto je odraslo na psećem mleku.“
Starac se okrenuo ka advokatu i dodao:
„Slušaj me, jer će i Bog, budući da ti tako postupaš, biti u nedoumici da li pripadaš Njegovim ovcama ili nekome drugom!“
 
BOG NA KRAJU SVAKOME UZVRAĆA PO PRAVDI
Pobožni otac mnogobrojne porodice često je bio izložen nepravdama koje su mu pričinjavale kolege na poslu, ali je on, budući veoma dobar, sve to podnosio bez negodovanja i prekorevanja.
Znajući za njegov položaj, starac je rekao:
„Upravo tako i treba da radiš! Trpi! Znaj da Bog na kraju svakome uzvraća po pravdi! Ako se povremeno i desi da Njegov promisao prosudi da nije potrebno da nekome uzvrati, budi uveren da će stostruko uzvratiti njegovoj deci!“
Mlađi sin sveštenika I. kazivao mi je sledeće.
Kada je trebalo da 1995. pođe u gimnaziju, neki prijatelji su predložili njegovom ocu da ga pošalje u Atonijadu. Međutim, bilo je i onih koji su se tome usprotivili, tvrdeći da tamo ne postoje povoljni uslovi za učenje.
Otac I. se našao u dilemi, da li da sina pošalje u Atonijadu ili ne.
U to vreme došao je na Svetu Goru, želeći da o tome razgovara sa jednim duhovnikom koji je živeo nedaleko od starca Pajsija. Kada je prolazio pored starčeve kelije, dogodilo se da je starac bio na dvorištu. Čim ga je video, on mu se obratio:
„Dođi ovamo, oče I.! Kako si? Ovamo pošalji sina, ovde je dobro! Ne slušaj nikoga! Dok je još mlad i dok ima praznu ‘kasetu’, ovde, u Gradini Presvete Bogorodice, naći će se mnogo povoljnih prilika da je ispuni dobrim sadržajem! Međutim, ako bude u svetu, znaj da tamo kruži mnogo sablazni!“
 
LJUBAV JE DEMONIMA SASVIM STRANA
„Čoveku je veoma jednostavno da se spase“, rekao je starac jednom posetiocu, koji je bio sudija. „Dovoljno je da to čovek poželi i da prizove božanstvenu pomoć. Želeći da spase onoga, koji priziva Njegovu pomoć, Bog će bez kolebanja poslati Svog Sina ili nekog svetitelja, kako bi spasao makar i jednog jedinog čoveka. U tome mnogo pomažu ljubav i dobra volja. Ljubav je demonima sasvim strana, i zbog toga pristalice đavola u jednom trenutku uništavaju jedan drugoga, budući da među njima ne postoji ljubav koja bi ih sjedinjavala.“
 
RASEJANOST
„Starče, veoma sam rasejan tokom molitve.“
„To se dešava stoga, što ti svoj um ne usredsređuješ na cilj molitve, i dopuštaš mu da luta tamo-amo. Ako se potrudiš da sabereš um, da izgovaraš molitvu Hristovu i da smireno moliš za pomoć Božiju, rasejanost će iščeznuti sama po sebi.“
 
BOG JE ČOVEKA STVORIO KAO SLOBODNO BIĆE
„Starče, često imam hulne pomisli“, rekao je jednom prilikom J1. „Šta mi savetujete da učinim?“
„Ne obraćaj pažnju na to.“
„Starče, satana mi ih nameće, a nakon toga me prisiljava i ja sagrešim.“
„Ne govori da te satana prisiljava, jer će on, prilikom Drugog dolaska reći: ‘Taj i taj hrišćanin me oklevetao, govoreći da sam ga ja prisilio da sagreši. Međutim, ja ga na to nisam prisilio nego je on sam, imajući slobodnu volju, odlučio da počini greh!’ Tada će, uistinu, satana biti u pravu, jer je Bog čoveka stvorio kao slobodnog i niko ne može da prisili njegovu slobodu; kao što je Bog ne prisiljava na dobro – iako, kao Tvorac, ima na to pravo – tako ni đavo ne može da je prisili na zlo! Sam čovek se, prema svojoj slobodnoj volji, priklanja ili Bogu ili satani. Stoga ne bi trebalo da okrivljujemo satanu nego svoju zlu volju, jer se čovek svojom voljom predao satani.“
„Čitajte Sveto Pismo, jer je ono bogonadahnuto i u sebi ima Duha Svetoga. Onaj, koji ga čita, prosvetljuje um i očišćuje dušu.“
„Vi uradite sve, što dolazi u vaše ruke, a sve ostalo s poverenjem predajte u ruke Božije.“
„Starče, ponekad se dogodi da nedeljom radim u bašti. Zbog toga me muči pomisao i došao sam kod Vas da se posavetujem.“
Starac je na to odgovorio:
„Poznajem jednog seljaka koji ima traktor. On je na tom traktoru radio i nedeljom. Sve što je zaradio, dao je lekarima, jer su ga bolele noge. Međutim, jednom mu je došla pomisao da on ne poštuje praznični dan, koji je posvećen Bogu. Prestao je da radi nedeljom, i od tog doba noge ga više nisu bolele! Prema tome, čuvaj se da i ti ne daš lekarima sve što zaradiš!“

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *