POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
OČISTIMO SVOJE DUŠE OD SMEĆA
Sa starcem su na dvorištu sedela dva sveštenika, jedan advokat iz Atine, jedan novinar iz Misolongija i još nekolicina ljudi. Tokom razgovora, novinar je starcu postavljao razna beskorisna pitanja. U jednom trenutku, advokat je iz džepa izvadio knjigu i otvorio je. Sedeći nasuprot njemu, starac ga je upitao:
„Šta to imaš?“
„Sveto Pismo, starče. Hoću da Vas pitam za neke stvari.“
Starac je na to rekao:
„Onda, čedo moje, uzmi olovku i papir!“
Zatim se okrenuo novinaru i sa osmehom mu rekao:
„Blagosloveni, daj mu olovku i papir!“
Novinar je odneo papir i olovku i kada ih je advokat uzeo, starac je nastavio:
„Napiši na tom papiru sve svoje grehove, otiđi kod svog ispovednika, ispovedi se i očisti um od greha. Kad se očistiš i kad budeš bolje razumeo, dođi i pitaj me šta god hoćeš!“
Advokat se postideo i tiho priznao:
„Ja nemam ispovednika.“
„Znam, zato sam ti to i rekao.“
Advokat je, međutim, pokušao da se opravda:
„Znate, starče, mi u Atini nemamo dobre ispovednike. Možda biste, ako nekoga znate, mogli da mi ga preporučite?“
Odgovor koji je dobio bio je kategoričan:
„Slušaj, momče, svi ispovednici su dobri jer nose epitrahilj. Na njima je božanstvena blagodat i kada oni čitaju molitvu razrešenja, Bog sve poništava. Dakle, idi u crkvu i ispovedi se!“
 
REVNOSNI PROTESTANT
Jednog letnjeg dana 1991. g. na dvorištu oko starčeve kelije nalazilo se mnoštvo poklonika. U to vreme došao je i jedan Grk, koji je već odavno živeo u Nemačkoj i tamo postao revnosni protestant.
Starac ga je, kao i sve ostale, poslužio ratlukom i vodom. Protestant se obratio starcu:
„Vi pravoslavni, a posebno vi na Svetoj Gori, poklanjate se Bogorodici kao Samom Bogu, zaboravljajući da je Ona obična žena! Isto tako, poklanjate se ikonama i pretpostavljate da one mogu da čine čuda! Što je još gore, obraćate se moštima vaših svetaca i, mada one u velikom broju slučajeva propadaju, vi ih bez gađenja celivate! Sve to pokazuje da se vi, pravoslavni, nalazite u velikoj zabludi!“
Starac je u svemu podražavao Svete Oce Crkve, koji su bespogovorno prihvatali uvrede, klevete i grešne postupke koji se odnose na njih same, ali su se zato do smrti suprotstavljali jeresima. Starac je stoga strogim glasom odgovorio jeretiku – protestantu:
„Šta da ti kažem, nesrećniče? Ti nisi kriv za te sramne stvari koje govoriš! Za to je kriva tvoja mama, koja te tako vaspitala!“
Kad je čuo kako starac govori o njegovoj majci, protestant se razgnevio i ljutito odgovorio:
„Slušaj, kaluđeru, ne vređaj moju majku, jer nisi dostojan ni da se uporediš s njom!“
Starac se nije zbunio, kao da je očekivao da će upravo to čuti, i nastavio:
„Vidiš, ti si se uvredio jer sam pomenuo tvoju majku! A zar se naš Gospod i mi ne vređamo kad ti na taj način pominješ našu Majku, našu Presvetu Bogorodicu („Panagiju“)? Hteo bih nešto da te pitam: ako bi tvoja majka zatražila da joj ispuniš neku želju i ako ti to možeš da učiniš bez ikakvog truda, da li bi pristao da to učiniš?“
„Naravno da bih pristao i da bih tako i učinio“, odgovorio je protestant.
„Upravo to se događa i sa našom Presvetom Bogorodicom. Mi molimo Bogorodicu da za nas posreduje kod Svog Sina, našeg Gospoda, kako bi nas On spasao. Tako postupamo i kad su u pitanju svetitelji, jer im je data odvažnost pred Bogom!
Sad mi, molim te, reci još nešto. Da li kod kuće imaš fotografije svojih roditelja, braće, sestara, žene, dece, prijatelja?“
„Naravno da imam!“
„A zašto onda mi ne bismo imali „fotografije“ našeg nebeskog Oca, našeg Gospoda, naše Majke, Presvete Bogorodice, kao i naše braće, svetih mučenika? Zašto ne bismo imali ikone svetitelja, koje ćemo gledati, opominjati se njih samih i moliti ih za pomoć? Pošto su oni do kostiju bili ispunjeni blagodaću Božijom, mi celivamo njihove svete mošti, da bi smo se i mi na taj način malo oblagodatili! Ukoliko se određeni svetitelj udostoji da ima netruležne mošti, onda on ima utoliko veću blagodat i mi je sa svoje strane primamo kad im se poklanjamo.“
Starac mu je na izvanredan način odgovorio ubedljivim tonom. Protestant nije mogao da mu protivreči i od starca je otišao duboko zamišljen. Kao što je postupao u svim slučajevima, starac je svojoj brojanici dodao još jednu dušu, moleći se da Bog pomogne ovom bratu da pronađe istiniti put.
 
STARČE PAJSIJE, NE NAPUŠTAJ ME!
Jedan poklonik je, zajedno sa svojim prijateljem, gospodinom K., dana 17. oktobra 1993. na Svetoj Gori posetio starca Pajsija. Želeli su da im starac pomogne u jednom ozbiljnom problemu.
Žena njegovog prijatelja, koja se zove V., iznenada je osetila bol u grlu koji se postepeno pojačavao, tako da joj je glas ohrapavio i počeo da se gubi. Lekari su ustanovili veoma ozbiljnu bolest i predložili hitnu operaciju. Još uvek nisu znali s čim će se zapravo suočiti tokom hirurškog zahvata, ali su mužu ove bolesnice rekli da će, ukoliko se sve dobro završi, biti potrebni posebni časovi govora, jer će u protivnom postojati opasnost da žena zanemi.
Čovek je odlučio da u toj teškoj situaciji poseti Svetu Goru i da zamoli za pomoć našu Presvetu Bogorodicu i starca Pajsija, budući da je čuo kako je Bog, posredstvom njega, pomogao hiljadama ljudi.
U vreme dok je razgovarao sa ostalim poklonicima i dok su ga oni pažljivo slušali, starac se iznenada okrenuo gospodinu K. i rekao:
„Deco, imajte malo poverenja u Hrista. Sve što On dopusti i što nam se dogodi, On čini zbog našeg dobra! Kad ne bi video da će proisteći neko dobro, ne bi dozvolio da se dogodi nešto loše!“
Dvojica prijatelja su pogledali jedan drugog. Obojica su bili sigurni da je starac te reči uputio gospodinu K. Starac je uskoro završio razgovor sa ostalima i upitao K. šta njega muči i uznemiruje. Čovek mu je ispričao o svom problemu i dodao da lekari strahuju od mogućnosti da njegova žena ima rak grla. Starac mu je na to rekao:
„Čedo moje, zašto se tvoj um okreće ka zlu?“
„Lekari su rekli da je potrebna hitna operacija.“
„Onda neka lekari sa svoje strane učine ono, što smatraju da je potrebno! Ti, međutim, nemoj da se uzrujavaš i da se plašiš. Moli se, a i ja ću se pomoliti, pa će sve biti dobro!“
Prijatelji su se već sutradan vratili u svoj grad. Gospodin K. je supruzi preneo sve što mu je rekao starac Pajsije, i ona je pošla na operaciju.
U vreme hirurškog zahvata iznenada je došlo do otežanog disanja. Lekari su se uznemirili videvši da se njeno srce zaustavlja, iako uoči same operacije nije bilo nikakvih problema sa srcem. Njih je, međutim, začudilo sledeće.
Neočekivano su primetili da žena, koja je pod anestezijom, ustaje i podiže ruke. Počela je da steže dlanove kao da nekoga zadržava i da mu ne dopušta da ode. Žena je u agoniji govorila:
„Starče Pajsije, ne napuštaj me! Smiluj se na moju decu i pomozi mi!“
Žena se nakon toga smirila i lekari su završili operaciju. Nestrpljivo su iščekivali da se probudi, kako bi saznali šta se zapravo dogodilo. Čim je došla sebi, lekari su je upitali:
„Ko je taj Pajsije kojeg si dozivala tokom operacije?“
Ona im je ispričala da se pred njom pojavio starac i da joj je, uzevši je za ruke, rekao: „Ne boj se, sve će dobro proći!“ Žena je odmah izvanredno govorila i danas se sasvim dobro oseća. Naravno, nisu bile potrebne nikakve lekcije pomoću kojih bi ponovo naučila da govori, niti bilo šta slično.
 
BOG ĆE ISCELITI TVOJE DETE
Neizlečiva bolest zakucala je na vrata njegovog doma u Francuskoj. Ta bolest je pogodila njegovo dete. Na sve strane je trčao od lekara do lekara, ali nigde nije video nikakvu nadu: nijedan od njih nije mogao da ga uteši. Bio je potpuno obuzet očajanjem kada je sreo jednog Grka koji je tada boravio u Francuskoj i koji mu je pričao o Svetoj Gori i o starcu Pajsiju. Grk mu je ispričao da je starac blagodaću Božijom pomogao mnogim ljudima, pa čak i onima koji su bili u gorem položaju nego što je on.
Nesrećni otac je otputovao u Grčku i zaputio se na Svetu Goru. Zajedno sa M. I. došao je kod starca. Čim ga je ugledao, starac je počeo da ga teši, govoreći mu o njegovom sinu. Istovremeno mu je objasnio da on ne može ništa sam da učini, i da to može samo Bog.
Otac je, međutim, kao da ga nije čuo, sa suzama u očima nastavio da ga moli. U jednom trenutku starac je upitao kako se dete zove. Kad je saznao njegovo ime, otišao je u kapelu i pomolio se.
Uskoro je s osmehom izašao odatle i rekao:
„Idi kući, i Bog će pomoći tvom detetu da ozdravi!“
Otac se sutradan avionom vratio u Francusku. Kad se vratio kući, zadivljeno je primetio da je njegovo dete zdravo i veselo. Preispunjen radošću, upitao je suprugu šta se dogodilo mališanu, a žena i dete su mu ispričali šta se dogodilo.
Dečak mu je pričao da se, dok je bolestan ležao na postelji, u sobi iznenada pojavio jedan sveštenik u mantiji, prišao njegovom krevetu i blagoslovio ga. Čim je sveštenik iščezao, on je postao savršeno zdrav. (Prema njegovom opisu, taj sveštenik je apsolutno ličio na starca Pajsija.)
Otac je želeo da zna u koliko sati se to dogodilo. Kad su mu rekli, zaprepastio se i prekrstio, jer se sve to dogodilo upravo u ono vreme kad je starac Pajsije otišao u kapelu da se pomoli!
Preispunjen blagodarnošću za brzu pomoć Hristovu radi molitava Njegovog izabranog sasuda, starca Pajsija, čovek je požurio na Svetu Goru da bi, kao onaj blagodarni evanđelski gubavac, zahvalio Bogu za Njegovo veliko čovekoljublje.
Prema promislu Božijem, o ovom događaju kazivao nam je sam otac ovog isceljenog deteta.
 
BLAGO JE PREKOREVAO
Jednom prilikom, kad se starac nalazio u dvorištu svoje kolibe, ovamo je došao neki mladić koji je imao veoma dugu kosu. Kroz kapiju je prošao u dvorište i krenuo prema starcu. Čim ga je primetio, starac mu se obratio sa umilnim osmehom, koji ga je gotovo uvek odlikovao, i rekao:
„Gde si bio, čedo moje, tražio sam te!“
Mladić se zbunio, jer je tada prvi put boravio na Svetoj Gori, i starac nije mogao da ga poznaje i da ga očekuje. Ispunjen nemirom i ljubopitljivošću, mladić je zapitao:
„Zašto ste me tražili? Šta hoćete od mene?“
Starac je odgovorio:
„Eto, čedo, hteo sam da uzmem malo od tvoje kose!“
„Zašto, šta ćete s njom učiniti?“
Starac je ponovo sa osmehom rekao:
„Vidiš, obećao sam jedno čudo nekom ćelavcu i on, siromah, čeka!“
Upravo tako, šaleći se i smešeći se, starac je ubeđivao i vaspitavao ljude.
 
ZAŠTO TI TRUJEŠ NAŠU OMLADINU?
Starcu je u posetu došla jedna družina, i svi su sedeli u „gostoprimnici pod vedrim nebom“. Starac je otišao do česme, napunio čaše vodom, uzeo korpicu s ratlukom i, jednog po jednog, počeo da služi svoje posetioce. Međutim, kada je došao do jednog od njih, nije mu pružio korpicu s ratlukom nego je, naprotiv, uzeo jedan ratluk, bacio ga na zemlju, pogazio nogom tako da se ratluk pomešao sa zemljom, a zatim ga podigao i dao posetiocu. Uznemiren i zaprepašćen, ovaj čovek ga je upitao:
„Starče, kako da pojedem tako prljav ratluk?!“
Odgovor koji je dobio pogodio ga je kao grom:
„A kako to da ti našoj omladini daješ svoje prljave proizvode i time je kvariš?“
(Taj čovek je bio scenarista i pisao je scenarija za filmove bestidnog sadržaja, s ciljem da „otruje“ našu omladinu.)
 
DOBAR NAČIN I ZLO ČINI DOBRIM
Starac nam je uvek govorio da sve što činimo, činimo na dobar način.
Starca je jednom prilikom posetio neki brat. Dok se starac pripremao da ga posluži ratlukom i vodom, brat je primetio da je kroz prozor sobe uletela pčela. Uzeo je list papira i pokušao da je istera, udarajući je tim papirom. Međutim, njegov trud je bio uzaludan. Kad je video šta radi, starac mu je rekao:
„Ne, blagosloveni, pčela neće otići ako je ne oteraš na dobar način! Evo, pogledaj! Ovo je dobar način da se ona istera!“
Starac je prišao i položio dlan. Pčela je sletela na njegovu ruku, a on je zatim ruku ispružio kroz prozor i pčela je odletela.
„Dobar način pomaže i u najgorim slučajevima“, objasnio je starac. „Drevni Oci su naglašavali da dobar način i zlo čini dobrim dok, naprotiv, zao način i od dobra načini zlo!“
 
NIKADA BEZ RASUĐIVANJA
Upitali smo starca da li se sa svima može govoriti o pitanjima koja se tiču naše vere.
„Postoje čaše koje primaju mnogo vode, kao i one, čija je zapremina veoma mala. Neke su načinjene od plastike, i tope se kad u njih nalijete vrelu vodu. Postoje i gvozdene čaše, koje se neće razbiti kad ih bacite, ali postoje i one staklene, koje će u tom slučaju pući! Prema tome, potrebno nam je mnogo rasuđivanja kad se pored nas nađe „ljudski sasud“. Mora se dobro znati, uz rasuđivanje i božansko prosvetljenje, koliko on može da primi, jer u nekim slučajevima možemo da nanesemo veću štetu nego korist, čak i ako je naša namera dobra“, objasnio je starac.
 
KRVARENJE I BROJANICA
Učenica I. G. provodila je letnji raspust u hrišćanskom kampu „Spasitelj“, nedaleko od Soluna. Igre, pesme, razonoda, čitanje svetootačkih tekstova, dobrovoljni rad i njene drugarice učinili su da ovo mesto podseća na mali ovozemaljski raj.
Jednog podneva, dok je boravila u trpezariji, iz njenog nosa potekla je krv. Saradnici u logoru, kao i jedna gospođa koja je pomagala u kuhinji, pokušavali su na sve načine da zaustave krv, ali im nikako nije uspevalo da makar malo poprave njeno stanje: krv je neprestano tekla. Uprava logora se ozbiljno uznemirila. Direktor se tada nečega setio i rekao maloj I.:
„Tvoja mama je rekla da ti znaš šta treba da učiniš ukoliko ti nos bude krvario. Šta radiš u tom slučaju?“
„U mom koferu, u jednom džepu, nalazi se brojanica. Donesite je, molim vas“, rekla je devojčica.
Čim su je doneli, mala I. je prekrstila lice brojanicom i krv je odmah prestala da teče. Svi su bili zadivljeni i upitali su:
„Ko ti je dao tu brojanicu? Odakle si je uzela?“
Devojčica je odgovorila:
„Tu brojanicu je svojim rukama ispleo starac Pajsije! Išli smo u manastir u Suroti, jer me mnogo mučilo krvarenje iz nosa. Lekari nisu mogli da mi pomognu, jer su krvni sudovi u mom nosu veoma tanki. Na žalost, nismo se srele sa ocem Pajsijem, i brojanicu nam je u njegovo ime dala jedna monahinja. Ona nam je rekla da ju je on lično napravio i da prekrstimo moje lice tom brojanicom kad god poteče krv! Od tog doba, kad god se pojavi krvarenje, naša jedina nada su molitve i ova brojanica!“
Svi radnici i sestre, koji su se nalazili u ovom logoru, proslavili su Boga, jer ih je udostojio da svojim očima vide čudesno znamenje, koje jasno svedoči o svetosti starca Pajsija i o njegovoj odvažnosti pred Bogom
 
NEKA LUBENICE BUDU DALEKO OD TIKVI!
Na dan 15. avgusta 1988. T. M. i njegov brat posetili su Svetu Goru i otišli kod starca Pajsija, u njegovu keliju. U gostoprimnici, na vazduhu, starac je sedeo okružen brojnim poklonicima. Poslužio ih je ratlukom i vodom, što je predstavljalo uobičajeno posluženje. Zajedno sa ostalim posetiocima, pažljivo su slušali šta govori starac.
U jednom trenutku, T. M. je počeo da razmišlja kako da starca upita za problem koji ga je mučio. Naime, bio je ubeđen da će, ukoliko nastavi da se druži sa mirjanima koji imaju visoko mišljenje o sebi, i on sam postati takav. Istovremeno se uverio da je, družeći se sa smirenim ljudima, i on sam postajao bolji.
I dok je on razmišljao o tome i nameravao da upita starca da li da prestane da se druži sa gordima, došao je jedan poklonik i kao dar doneo prekrasnu lubenicu. Starac ju je uzeo i rekao:
„Pošto si već doneo lubenicu, daj nam i nož da je isečemo, a ja ću ti reći tajnu kako je lubenica postala tako slatka!“
Poklonik mu je dodao nož a starac je lubenicu počeo da seče na kriške i da svakome daje po jedno parče. Kad je došao red na T. M., on je imao predosećaj da će čuti nešto što se tiče njega samog i što se odnosi na problem koji ga je mučio. Gledajući ga svojim pronicljivim i spokojnim pogledom, starac se nasmešio i rekao:
„Ako jednu pored druge posadimo lubenicu i tikvu, dogodiće se sledeće: tikva će uzeti svu slast od lubenice, i lubenica će postati bezukusna i nedovoljno slatka, dok će tikva, ma koliko slasti da primi, uvek ostati tikva! Iz tog razloga, ako hoćemo da imamo slatke i ukusne lubenice, moramo ih držati dalje od tikvi!“
Kada je to rekao, starac je ovom bratu dao najlepši odgovor koji je mogao da čuje. On mu je na pronicljiv i blagodatni način pomogao da shvati da analogno treba da se ponaša i u odnosu na svoje društvo, iako nije neposredno i jasno odgovorio na njegovo pitanje.
 
DOĐI KOD NAS! NEMOJ DA NAS ZABORAVIŠ!
G. je imao običaj da često posećuje starca i da uzima njegov blagoslov. Jednom prilikom, kad je došao do njegove kelije, tamo se već nalazilo mnoštvo naroda. Starac je razgovarao sa svakim pojedinačno i davao savete. Među poklonicima su se mogla videti različita lica, iscrpljena svojim ličnim ili brigama svojih bližnjih. G. je sedeo na kraju i iskušavala ga je pomisao da ne postupa dobro što dolazi kod starca iako nema nekih ozbiljnih teškoća: ako i drugi budu tako, bezrazložno, dolazili i starcu oduzimali vreme, on neće moći da vidi one, kojima je to uistinu potrebno. Odlučio je da ustane i da pođe i da drugi put ne dolazi bez razloga. Pošao je prema starcu da uzme blagoslov.
Nakon što mu se naklonio i uzeo blagoslov, starac se nasmešio i rekao:
„E. G., dođi kod nas, nemoj da nas zaboraviš!“
 
AKO SE VODA PRETVORI U SOK OD POMORANDŽE …
Starac je došao u svetu obitelj K., gde se upravo služilo bdenje u čast svetitelja čiji se pomen proslavljao toga dana. Kao i obično, stao je u stasidiju u uglu i molio se.
Nedaleko od njega, na jednoj stasidiji sedeo je brat koji je želeo nešto da ga upita, ali je maloverno u sebi govorio: „Ako upitam starca za svoj problem i ako dobijem odgovor, kako da budem siguran da on nije pogrešio? Ko će me ubediti u to, da ga je Bog obavestio o tome, šta da mi odgovori? Da mi starac zaista govori ono što bi trebalo uveriću se tek ako mu dam čašu vode i on tu vodu pretvori u sok od pomorandže! Tada ću se uveriti i učiniću ono što mi on kaže!“
U vreme dok je razmišljao o tome, brat je primetio da mu starac prilazi, i zatim začuo kako mu kaže:
„Molim te da na trenutak izađemo!“
Brat se zbunio, ali je pošao za njim. Izašli su, a starac je rekao:
„Pođimo na par minuta u gostoprimnicu.“
Ušli su u gostoprimnicu, u kojoj se nalazi česma, a starac kaže:
„Napuni čašu vodom i donesi mi je!“
Brat je zadrhtao. Njegovu dušu preplavilo je hiljadu misli i osećanja. Postideo se što starcu nije pristupio sa dobrom pomišlju, oseća dubinu svog maloverja, plaši se njegovog verovatnog prigovora, ne nalazi reči kojima bi se opravdao, ne zna kako da popravi svoj nedoličan postupak. Sa strepnjom je pošao ka česmi, napunio čašu vodom i doneo je starcu.
Starac vidi težak položaj u koji je dospeo ovaj brat, smeši se i blago ga umiruje:
„Najzad! Samo mi praviš nevolje! Šta će sa mnom biti zbog tebe!“
 
TREBALO BI DA JEDAN OD VAS ZADRŽI OBLAKE!
Bila je jesen. U keliji Svetih Apostola, starac X. je odlučio da popravi krov i da, umesto popucalih crepova, postavi limeni krov, koji je, ujedno, bio i lakši.
Ujutro je došlo nekoliko pobožnih radnika i oni su, zajedno s njim, počeli da skidaju crepove sa krova. Skinuli su gotovo sve crepove, kad se nebo zatamnilo i kad je sve počelo da nagoveštava da će se prolomiti pljusak. Starac i radnici su se zabrinuli, jer je kelija sada bila otvorena. U slučaju da padne kiša, sva voda bi ušla unutra i napravila ogromnu štetu.
U vreme dok su se oni nalazili u tom teškom položaju, neočekivano su ugledali starca Pajsija koji je išao ka njihovoj keliji. Prišao im je i rekao:
„O čemu razmišljate? Neka jedan od vas zadrži oblake, da ne padne kiša, a drugi neka se moli na brojanici!“
Zatim se obratio ocu X.:
„Idi u svoju keliju i zapali kandilo. Neka stalno gori, kako bi Bog ustrojio da ne padne kiša!“
Otac X. je upalio kandilo i nije ga ugasio sve dotle, dok čitav krov nije bio prekriven. Tek tada se nebo „otvorilo“ i izlio se pljusak!
Očinska briga i molitve starca Pajsija ponovo su satvorili čudo! Otac X. sve do danas spominje neočekivanu i spasonosnu pojavu starca Pajsija, koji je spasao njegovu keliju od sigurne propasti. Njegovo srce, ispunjeno blagodarnošću za tu očinsku blagost, zahvaljuje starcu i moli ga da i sa one visine, na kojoj se sada nalazi, obitavajući uz Boga, nastavi da svojim molitvama zadržava oblake iskušenja i da se moli na „brojanici“ da nas mimoiđu pretnje ovog nespokojnog života i da on prođe bez nemira.
 
ISCELJENJE GLUVONEME
Dogodilo se da je jedan otac porodice dugo sprečavao svog brata da se zamonaši.
Nešto kasnije, ovom čoveku se rodila kćerka koja je, na žalost, bila gluvonema. Zbog toga je osećao strašnu grižu savesti. Smatrao je da se to dogodilo zato, što je stvarao mnoge teškoće svom bratu koji je želeo da se zamonaši.
Odlučio je da ode na Svetu Goru i da poseti starca Pajsija. Ušao je u njegovu keliju i, čim ga je spazio, skrušeno i jecajući pao pred njegove noge. Zatražio je od njega da se najpre pomoli da Bog oprosti njegov prestup, a da se zatim pomoli Bogu da isceli njegovu kćer.
Starac ga je podigao i rekao:
„Tvoja kćerka ne samo da će progovoriti, nego ćete se zaprepasti-
I zaista, nakon izvesnog vremena devojčica je potpuno ozdravila i nije prestajala da govori, kao što je starac i provideo.
 
NIJE KRIVO TELO
U vreme kad se starac nalazio u svetoj obitelji Stomi u Konici, zajedno sa svim ostalim narodom često ga je posećivala i jedna gospođa, kojoj je on pomogao u rešavanju brojnih problema. Međutim, jednom prilikom se dogodilo da su ovu ženu zbog nečega oklevetali kod starca. On je negodovao i oštro razgovarao s njom, tako da je žena bila veoma uznemirena.
Posle nekoliko dana, starca je napala nezapamćena telesna bitka. Danima ništa nije jeo, tokom noći je bdeo, mnogo se trudio i nije davao počinka svom telu. Međutim, telesna bitka nije prolazila. Videvši da telesne pomisli ne slabe, starac je samoga sebe povredio i pojavila se opasnost od gangrene. Odlučio je da ode u šumu i da ostane tamo dok ga ne pojedu medvedi. Dok je koračao ka šumi, dogodilo se sledeće. Starac je obavešten da mu je ta telesna bitka data stoga, što je uvredio svoju poznanicu! Tu, u šumi, pao je na kolena i sa jecajima molio Boga za oproštaj, moleći se istovremeno i za onu ženu. Telesna bitka je istog trenutka prestala i više ga nikad nije mučila.
Kako dubok utisak, braćo, ostavlja promisao Božiji o starcu i toj ženi! Starčevo srce, preispunjeno dobrotom, nije moglo da podnese da oštro razgovara sa bilo kojom dušom. Budući da on sam nije razumeo da je pogrešio, Gospod je dopustio telesnu bitku da bi se njegovo osetljivo srce obratilo Bogu i zatražilo Njegovu pomoć. Ili je, možda, Bog tako ustrojio da se to dogodi starcu, kako bismo se kroz njega i mi naučili da ne osuđujemo bližnje?
 
IMAĆEŠ DETE!
Jedan bračni par iz Soluna nije imao dece. Prolazile su godine, i oni su odlučili da usvoje dete. Zbog toga su i pošli kod starca. Kad ih je saslušao, starac im je savetovao da ne usvajaju dete, nego da čekaju rođenje svog deteta. Supružnici su prigovorili, tvrdeći da je to nemoguće, iako su silno želeli da imaju dete.
Starac, međutim, nije prestajao da ih uverava:
„Sada ćete, uz pomoć Božiju, dobiti dete!“
I zaista, supruga je uskoro zatrudnela, i rodilo im se dete!
Posle izvesnog vremena, starac je iz ovog privremenog i ispraznog života prešao u istinski i večni život. Žena, koja je blagodareći njegovim molitvama rodila dete, jednom prilikom je došla na njegov grob i pomolila se da joj Bog podari još jedno dete. Starac joj ni ovoga puta nije uskratio svoju pomoć, i ona je, zahvaljujući njegovim svetim molitvama, rodila i drugo dete. Ovoga puta, rodila je dečaka kojem su dali ime Pajsije, u slavu, čast i blagodarenje starcu.
 
PRENOŠENJE BOLESTI
Jednom je u obitelj došao gospodin A. Pošto sam mu doneo uobičajeno posluženje, upitao sam hoće li prenoćiti u obitelji ili će poći na drugo mesto. On mi je tada otkrio svoju nevolju. Njegova kćer se razbolela od psorijaze, i devojčica je po čitavom telu imala rane izazvane tom bolešću. Sada je došao samo zbog toga da bi od starca Pajsija zatražio da se pomoli da ta bolest sa kćerke pređe na njega.
On je, dakle, sišao kod starca Pajsija, govorio mu o svom problemu i zatražio da se pomoli da ta bolest sa njegove kćeri pređe na njega. Starac ga je umirio i obećao da će se pomoliti.
Gospodin A. je otišao sa osećanjem olakšanja i utehe. Došao je kod mene i rekao mi da ga je starac uverio u dobar ishod.
Posle izvesnog vremena, gospodin A. je ponovo posetio našu obitelj. Čim je stupio u hodnik, oduševljeno je podigao rukav na svojoj košulji i rekao:
„Oče, pogledaj Psorijaza je sa moje kćeri prešla na mene!“ Radosno mi je pokazivao psorijazu, od koje je sada bolovao. Upitao sam da li se devojčica u potpunosti izlečila od ove bolesti. Odgovorio mi je potvrdno, dodavši da je samo na jednom mestu ostao trag.
Starac mu je zatim objasnio da je bila volja Božija da ta mrlja ostane kao uspomena na ovo čudesno isceljenje.
 
MAGOVI (ČAROBNJACI)
Jednom prilikom je neki od poklonika govorio starcu o slučaju čarobnjaka, koji je živeo u njegovoj zemlji. Pričao je, da je ovaj umro na užasan način, zapomažući: „Gorim!“ i tražeći vodu.
Starac je tada objasnio da čarobnjaci za svog pomoćnika imaju satanu, da s njim zaključuju sporazum i da čak zapečate svojom krvlju. Nekoliko godina, čarobnjak zapoveda đavolu, ali nakon toga oseti sve strahote satane, koji je nemilosrdan. Neki, opet, kada im neko „baci čini“ odlaze kod čarobnjaka da bi ih ovi tobože oslobodili. Međutim, oni rđavo postupaju, i još se više privezuju za đavola.
Razrešenje (tj. oslobađanje od magijskih čini) može da se obavi samo posredstvom pokajanja i ispovesti kod dobrog duhovnika.
 
POČEO JE DA GOVORI!
Gospodin K. se suočavao sa velikom nesrećom. Imao je dete, kojem je 1991. bilo pet godina. Dete, međutim, uopšte nije govorilo i samo je ispuštalo neartikulisane krike. Lekari nisu mogli da pomognu, i žalost oca i majke bila je bezgranična.
Otac je tada pomislio da poseti Svetu Goru i starca Pajsija, o kojem je mnogo slušao. Svim srcem je želeo da se posavetuje s njim i da ga zamoli za pomoć.
Izložio je svoj problem sa očinskom brigom. Videvši njegov veliki bol ali i njegovu veliku veru kojom je molio za pomoć, starac je rekao:
„Ne brini, tvoje dete će biti sasvim zdravo!“
K. je od starca otišao ispunjen nadom i poverenjem. Kad se vratio kući, na njegovo neizrecivo čuđenje dočekao ga je njegov mali sin. Čim je ugledao oca, pritrčao je, zagrlio ga i sasvim razgovetno rekao:
„Tata, došao si sa Svete Gore?“
Blagodareći starčevim molitvama, dečak je ozdravio pre očevog povratka. Danas, kad mi govorimo o ovom slučaju, dečak je savršeno zdrav i ne prestaje da razgovetno govori.
Za starca nisu postojali veliki ili mali, laki ili teški problemi, jer je on imao apsolutno poverenje u Hrista, za Kojeg je sve moguće. Nećemo preuveličati ako kažemo da za starca nisu postojale nesavladive prepreke, budući da je sve moguće onome koji veruje.
 
STALJIN, ZAR NE?
Jedan monah, koji se podvizavao u pustinji Kapsala, rasuđivao je o tome ko je od preminulih bio najgori čovek i ko se sada, u drugom životu, nalazi na najgorem mestu. O tome je razmišljao sa ciljem da se na brojanici pomoli za tu dušu i da se moli Bogu za njeno pomilovanje. Nakon što je u mislima prošao kroz prošlost, zaključio je da ovo neslavno prvenstvo najverovatnije pripada Staljinu, jer je on uzrokovao ubijanje miliona ruskih hrišćana.
Toga dana otišao je da poseti starca. Čim ga je ugledao, starac se nasmešio i otkrio mu njegovu pomisao, govoreći:
„Staljin, zar ne?“
 
POGLEDAJMO ŠTA HOĆE BOG!
U vreme dok je starac još uvek bio u Konici, posetio ga je jedan blagočestivi mladić koji je želeo da se posavetuje s njim u pogledu tri važna pitanja koja su ga tada mučila.
Taj mladić se učlanio u neku organizaciju, ali je želeo da se zamonaši i da bude sveštenik. On je, dakle, upitao starca da li da napusti organizaciju kojoj pripada, da li bi trebalo da se zamonaši i da li bi trebalo da bude sveštenik.
Starac mu nije dao nikakav odgovor, ali ga je nekoliko dana zadržao pored sebe. Jednom prilikom pozvao ga je i poveo u manastirski hram. Pošli su ka svetoj trpezi. Ovde se starac obratio mladiću i rekao:
„Pogledajmo šta Bog hoće od tebe!“
U ruke je uzeo Evanđelje i otvorio ga, a da prethodno nije odabrao stranicu. Prilikom prvog otvaranja Evanđelja, dao je odgovor na prvo pitanje, tj. da je neophodno da mladić istupi iz organizacije kojoj je pripadao. Otvorio je Evanđelje drugi put, i odgovarajući tekst pokazao je da mladić treba da se zamonaši. Najzad, otvorio je Evanđelje i treći put, i odgovarajući evanđelski tekst je tada pokazao da je volja Božija da ovaj mladić postane sveštenik!
Tako se i dogodilo: mladić je napustio organizaciju i postao monah, sveštenik i duhovnik na Svetoj Gori, gde se i danas nalazi.
 
ISTERAO GA JE NA RUŽAN NAČIN
Za starca su bile karakteristične istančanost i ljubav prema svim ljudima. Nikada ničije grehove nije razobličavao pred drugima. Međutim, ukoliko bi ga okolnosti primorale da se prema nekome ponaša strogo i pred drugima, onda je to značilo da je ta osoba prekoračila sve granice.
Dogodilo se da je neki učitelj hinduističke filozofije na fakultetu u Atini razglasio da je njegov učitelj bio starac Pajsije sa Svete Gore. Na taj način je ljude doveo u zabludu i zadobio pristalice. Svakoga leta okupljao je po nekoliko učenika i organizovao ekskurziju na Svetu Goru da bi, kako je on govorio, posetio svog učitelja.
Kada bi stigli do starčeve kolibe, ostavljao je učenike sa njene niže strane i govorio:
„Vi sačekajte ovde, a ja ću sam otići da posetim starca, jer ćemo mi govoriti o uzvišenim temama koje vi ne možete da razumete. Ja ću vam ih kasnije objasniti.“
Tako je on odlazio kod starca kod kojeg je, međutim, bilo mnogo naroda. Tu bi neko vreme sedeo, ni s kim nije razgovarao a zatim, pošto bi se poslužio ratlukom, ustajao i odlazio. To je potrajalo jednu do dve godine. Prema božanskom dopuštenju, starac nije znao da se iza njegovih leđa odvija ovakva igra. Jednom prilikom, dogodilo se da je neki od učenika ovog učitelja hinduističke filozofije imao ozbiljan problem i da je smatrao da je nužno da sam ode kod starca, da mu ispriča o svom problemu i da mu starac pomogne.
Kada je došao kod starca, mladić je rekao:
„Ja sam učenik te i te filozofske škole, koju vodi vaš učenik.“
Starac je zaprepašćeno upitao:
„Ko ti je rekao da je on moj učenik?!“
Mladić je tada, po svojoj čistoti, razotkrio čitavu istoriju i intrigu svog učitelja.
Jednog letnjeg dana, slučajno sam se zatekao u starčevom dvorištu, kad se pojavio i ovaj hinduistički učitelj. Tada smo neočekivano videli kako starac ustaje i silom ga izbacuje iz dvorišta, govoreći mu da će mnogo postradati zbog toga, što je učinio u svetu, koristeći njegovo ime. Ne znajući o čemu se radi, ostali posetioci su se našli u nedoumici i počeli da prekorevaju starca.
Starac mi je kasnije ispripovedao o čitavom ovom događaju, govoreći da je taj učitelj mnoge ljude doveo u zabludu, licemerno se prikrivajući njegovim imenom.
 
MORA SE DATI KRV, DA BI SE ZADOBIO DUH!
Starac je sedeo u svom dvorištu i razgovarao sa jednim monahom, ocem P. Razgovor se odnosio na temu poslušanja. Kada je brat upitao do koje je mere poslušnik dužan da se potčini starcu, o. Pajsije mu je ispripovedao o sledećem slučaju:
„Oče P., kad sam bio u svetoj obitelji manastira Esfigmena, uputili su me na poslušanje u stolarsku radionicu. Tamo je kao stolar radio jedan starac, koji je bio veoma svojeglav i koji me mnogo ugnjetavao. Često sam bio iscrpljen od posta i od bolesti, i ulagao sam ogroman napor da bih se održao na nogama. Starca sam molio samo da prekrati rad u radionici u određeno vreme, i da se tu ne zadržavamo prekovremeno. On, međutim uopšte nije obraćao pažnju na moju slabost. Toliko sam bio iscrpljen da mi je jednom prilikom iz nosa i iz usta potekla pregršt krvi. Bez obzira na to, nisam prestajao da radim sve dok se nije završio radni dan.
Video si, dakle, oče P., da, ako hoćeš i ako silno želiš da primiš Duha, moraš da daš krv!“
 
ZNAM DA NIŠTA OD TOGA NEĆU
Budući da je starac, po blagodati Božijoj, pomogao hiljadama ljudi, mnogi od njih su u znak svoje zahvalnosti nakon izvesnog vremena slali pakete s različitim „blagoslovima“ (darovima).
Primetili smo da starac vrlo često daje te pakete drugima a da ih pre toga nije ni otvorio.
Jednom ga je neki od braće upitao:
„Starče, nalazim se u jednoj nedoumici: više puta sam video da pakete, koje Vama šalju, dajete ovome ili onome, a da pri tom niste ni pogledali šta je unutra! Zašto to radite? Možda je u njima nešto što je i Vama potrebno?“
Starac je odgovorio:
„Blagosloveni, ja gledam svoje srce, i kada vidim da ono ništa neće, zašto bih otvarao pakete?“
Starac je često davao te pakete i ne otvarajući ih, ali je istovremeno s osmehom govorio šta se u njima nalazi!
 
NEĆEMO ZABORAVLJATE PREMINULE
Starac je savetovao da se usrdno molimo i da dajemo milostinju radi naše upokojene braće, „da im prinesemo osvežavajući napitak“, kako je on to govorio. Oni više nisu u stanju da nešto učine za svoje duše, i mi smo dužni da za njih učinimo ono što možemo.

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *