NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
U TRENUTKU KAD NAM ON BUDE SUDIO, POSLAĆE NAM SVOJU MILOST I ONA ĆE NAS POKRITI
Gospodin K. D. je preživljavao teške dane. Iskušenja su dolazila jedno za drugim i nigde nije mogao da nađe utehu. Uporno je preklinjao Presvetu Bogorodicu da umiri talase iskušenja. Međutim, ništa se nije događalo. Nalazeći se u takvom stanju, ovaj brat je pomislio da je jedina ljudska pomoć, kojoj može da se nada, pomoć starca Pajsija. Doputovao je na Svetu Goru i posetio ga. Požalio mu se da se stalno moli, ali da ga Presveta Bogorodica nije uslišila i zaštitila od iskušenja koja ga muče.
Starac mu je tada rekao:
„Vidi, čedo, neophodno je da se stalno molimo i da smireno tražimo milost i pomoć Božiju. Ne možemo, međutim, zahtevati da Presveta Bogorodica ovde i sada ispuni našu želju, čak i ako je ona dobra. U redu, ona je dobra, i Bog hoće da nam pomogne. Međutim, možda još nije vreme za to? Ili, možda, Bog vidi da će za nas biti korisnije ukoliko nam ne da ono što od Njega tražimo? Mi smo dužni da trpimo i da prekorevamo same sebe, da Boga molimo smireno a ne kao da nešto zahtevamo, imajući poverenja u Njega da će u onom trenutku, kad nam On bude sudio, poslati Svoju milost na nas, da nas pokrije.
Kad sam boravio u Katunakiji, tokom izvesnog vremena osećao sam jak bol u oku. Prišao sam kandilu pred Bogorodičinom ikonom, uzeo malo ulja na prst i njime pomazao oko. Molio sam Presvetu Bogorodicu da ga isceli, kako bih tokom noći mogao da čitam Psaltir i ostale bogoslužbene knjige naše Crkve. Međutim, oko se nije iscelilo. Naprotiv, posle nekoliko dana stanje je počelo da se pogoršava. Oko me užasno bolelo i bilo je veoma natečeno. Prošlo je šesnaest dana, a oko je i dalje bolelo i oticalo. Postojala je opasnost da ispadne. Osamnaestog dana opet sam prišao kandilu da bih uzeo malo ulja i da bih ponovo molio Presvetu Bogorodicu da ga isceli. Međutim, osećao sam da nisam dostojan da dobijem Njenu pomoć i da svojim čestim prozbama uznemiravam našu Presvetu. Čim sam pristupio Njenoj ikoni, skrušenog srca sam rekao: ‘Presveta moja Bogorodice, još jednom ću Te uznemiriti!’ Ispružio sam ruku prema kandilu. Međutim, i pre nego što sam prstom dotakao ulje, došlo je do čudesnog isceljenja mog oka!
Vidiš li? Zar Presveta Bogorodica nije mogla da mi isceli oko još prvoga dana? Naravno da je mogla. Međutim, Ona je nešto videla i zbog toga me je ostavila šesnaest dana da se mučim. Tako i ti, najpre pretrpi, smireno traži i čekaj.“
 
SNIMITE VIZANTIJSKU MUZIKU!
Jedna grupa učenika Atonijade odlučila je da poseti Starca. Krenuli su posle podne i sišli ka njegovoj keliji. Dok su koračali po stazici, na kasetofonu su slušali narodnu muziku. Kad su se približili keliji, sakrili su kasetofon da ga Starac ne bi video. Starac ih je poslužio raznim poslasticama, a zatim je seo pored njih i razgovarali su o raznim duhovnim temama. Zadovoljna onim što su čula, deca su se pripremala da krenu. Starac ih je ispratio do kapije a zatim sa osmehom rekao:
„Po blagoslovu Bogorodice, izbrišite sa kasete te pesme i snimite na nju vizantijsku muziku, koju ćete slušati!“
 
O SVETOSTI PREPODOBNOMUČENIKA KOZME
Starac je imao mnogo ličnih opita svetiteljskih javljanja i drugih, različitih dejstava blagodati. Međutim, nikome nikada nije govorio o tim opitima. Uvek je morao da postoji neki veoma ozbiljan razlog da bi on o tome govorio. Tako je jedan brat, mirjanin, sumnjao u svetost prepodobnomučenika Kozme (koji je bio prot i postradao je od pristalica Latina). Starac mu je objasnio neke stvari. Između ostalog, otkrio mu je da se, nekoliko dana nakon obretenja sv. moštiju, popeo do Kareje. Otišao je u protatsku crkvu da bi im se poklonio. U trenutku, kad se približio sv. moštima, osetio je nebeski miomiris.
Na bdenju koje je služeno u čast svetog Kozme i otaca koji su postradali zajedno s njim, u hramu su, radi poklonjenja, bile izložene ove svete mošti. Za sve vreme dok su oci pojali službu sv. Kozmi, Starac je nad svetim moštima video nebesku svetlost koja ih je okruživala u vidu velikog belog venca.
Starac je rekao jednom bratu:
„I Vasilije Veliki je moj sunarodnik, jer je i on iz Kapadokije. Međutim, mene je posetio samo sveti Grigorije Bogoslov!“
 
SMIRENA POMISAO PRIVLAČI BLAGODAT BOŽIJU
Jedan brat je sa sobom poveo učenike Atonijade i zaputili su se ka kolibi starca Pajsija. Brat ih je usput savetovao da pitanja postavljaju jedan po jedan, kako bi zadobili duhovnu korist. Kad su stigli, Starac ih je dobrodušno primio i ugostio, a onda seo da porazgovara sa njima. Učenici su ga upitali čega bi najviše trebalo da se pridržavaju kako bi duhovno uznapredovali, a Starac im je rekao:
„Video sam da Bog obitava samo u smirenom čoveku. Na osnovu opita ponešto znam o tome da našem napredovanju i primanju blagodati pomaže ako stalno imamo dobru i smirenu pomisao. Navešću vam jedan primer, da biste razumeli da blagodat dejstvuje tamo, gde postoji smirena pomisao.
Pre nekoliko godina, na bdenju povodom praznika Vavedenja Presvete Bogorodice, u jednom svetogorskom manastiru neki brat je tokom prazničnog posledovanja stajao sa velikim strahopoštovanjem. Pred kraj službe, sva braća su, jedan za drugim, prilazili da celivaju ikonu Presvete Bogorodice, a zatim se zaustavljali ispred sveštenika, koji ih je pomazivao uljem, uzetim iz kandila pred Njenom ikonom. Međutim, onaj mladić je imao smirenu pomisao i smatrao se nedostojnim pomazanja. Zbog svog smirenja, stideo se čak i da se pojavi pred svetom braćom, kakvima je smatrao monahe. On, dakle, nije pošao na pomazanje. Kad se služba završila i kad je jedan od braće prišao da ugasi kandila, on je prišao da celiva ikonu Presvete Bogorodice. I dok se sa posebnim strahopoštovanjem priklanjao Njenoj ikoni, kandilo se izdiglo i ulje se izlilo na njegovu glavu. Veoma je važno to, što nijedna kap nije pala na pod niti na njegovu odeću! Međutim, najjasnija potvrda o tome, da ga je u tom trenutku pomazala Sama Bogorodica, bili su neizreciva radost i veselje, kao i duhovno stanje u kakvom se našao taj brat, a koje se rečima ne može objasniti. Vidite li kako je smirena pomisao privukla blagodat Božiju?“
Učenici su ushićeno posmatrali Starca. Kasnije, kad su se vraćali, svi su se jednoglasno složili da je u trenutku, kad im je pripovedao o tom događaju, njegovo lice zablistalo na čudesan način. U to su se uverili svi dečaci, i još su dugo govorili o čudesnom događaju preobražaja Starčevog lika u vreme pripovedanja o tom slučaju. Svi su bili uvereni da se to dogodilo samom Starcu kad je bio mlad jer je, dok je govorio, bilo očigledno da je to doživeo on sam, a „odao“ ga je i preobražaj njegovog lika.
 
TU JAKNU ĆEŠ DATI MIHALISU
Jednom prilikom je do Panagude sišao neki od braće iz Atonijade. Posavetovavši se sa Starcem o svemu što ga je mučilo, učenik je uzeo blagoslov i pripremao se da pođe. Starac mu je tada dao jednu jaknu i rekao:
„Ovu jaknu ćeš dati Mihalisu, koji se razboleo od gripa!“
Kad se brat vratio u školu, pošao je u Mihalisovu sobu. On je zaista bio bolestan od gripa i ležao je u postelji. Međutim, do tog trenutka, kad mu je predao jaknu, niko nije znao da se Mihalis prehladio – ni učitelji, ni ostali učenici, ni poslužitelji! Sasvim je jasno da niko od njih nije ni mogao da obavesti Starca o tome.
Na takav, živ način, Starac je pomagao mladim učenicima da se utvrde u veri i da se zadive izobilnim dejstvima blagodati koja se daruju onima, što pobožno smiruju i očišćuju dušu.
 
I VI ĆETE ŽIVETI U TO VREME!
Grupa učenika iz Atonijade silazila je kod Starca. Njih je zanimala jedna tema: čuli su da je Starac nekima rekao da ćemo zauzeti Konstantinopolj. Hteli su da i oni sami čuju nešto o tome, a posebno da se raspitaju hoće li i oni to doživeti. Usput su se međusobno dogovarali, ko bi trebalo da Starcu uputi takvo pitanje. Međutim, kad su došli i seli pored njega, niko se nije odvažio da ga upita o tome. Nakon izvesnog vremena, učenici su ustali, uzeli blagoslov i zaputili se prema stazici. Starac ih je ispratio i s osmehom rekao:
„I znajte: i Konstantinopolj ćemo zauzeti, i vi ćete živeti u to vreme!“
Učenici su zbog ovih njegovih reči bili kao gromom pogođeni. Zaprepastili su se blagodati koju je on posedovao i koja ga je o svemu obaveštavala, ali i zbog toga što će se u njihovom pokolenju odigrati svi ti strašni događaji.
To su… reči sveta!
Kao karakterističan primer Starčevog smirenoumlja može da posluži dijalog koji je vođen u hodniku onkološke bolnice. Jedan starac sa Svetog Groba (Gospodnjeg) došao je u bolnicu da uzme Starčev blagoslov. U vreme kad se ovaj monah obreo u bolničkom hodniku, bolničar je Starca položio u kolica i povezao u rendgen – kabinet. Monah sa Svetog Groba se naklonio da bi uzeo Starčev blagoslov. Istovremeno se naklonio i Starac, da bi uzeo blagoslov od ovog monaha. Monah je tada rekao:
„Starče, ja sam sa Svetog Groba Gospodnjeg, zovem se M.“
Starac je, klimnuvši glavom, progovorio:
„Znam te, znam te!“
„Starče, čuo sam da tvorite čuda, i hteo sam da se pomolite za mene“, nastavio je monah.
„Ne veruj onome što narod priča o meni! To su – reči sveta“, odgovorio je Starac.
 
JA KAŽEM, TRIDESETSEDAM!
U vreme kad je Starac boravio u bolnici Teagenio, posetio ga je i gospodin … On je prišao njegovom krevetu i uzeo blagoslov, a zatim rekao:
„Mi se, Starče, molimo za Vas!“
„Zašto se molite za mene?“
„Da Vas Bog isceli!“
„Ne, čedo moje, pomolite se da odem, jer je za mene smrt – praznik.“
Pripremajući se da pođe, ovaj gospodin je rekao:
„Starče, sada idem u manastir P. Hoćete li da kažem sestrama da se pomole?“
„Poželite im srećan Vaskrs“ (bilo je to vreme pred Pashu).
Starac je dao znak dežurnoj sestri i ona mu je donela paket sa mnoštvom plastičnih krstića, koje je on poklanjao narodu. Okrenuo se ka gospodinu … i upitao:
„Koliko tamo ima sestara?“
„Ne znam, Starče.“
Starac je tada počeo da broji: jedna, dve, tri… trideset pet. Zaustavio se, lagano pridigao glavu, kao da se oko nečega dvoumi. Iz paketa je uzeo još dva krstića i zadržao ih u ruci, kao da razmišlja da li da i njih stavi ili ne. Najzad ih je stavio i dao gospodinu … koji se zaista uputio u manastir P. Budući da je zbog pobožnosti a delimično i zbog lukave pomisli poželeo da za sebe uzme nekoliko krstića kao blagoslov, zatražio je da vidi igumaniju, kako bi se uverio da u manastiru živi manji broj sestara. On joj je predao Starčev blagoslov i upitao, koliko je sestara u manastiru. Starica je odgovorila:
„Trideset pet.“
Nakon kraćeg razmišljanja, nastavila je:
„Tu je još jedna… i još jedna, ali ne znam hoće li ostati. Recimo da ih je trideset sedam!“
Tada se gospodin … zadivio što je od Boga bio udostojen da vidi jedan mali primer i opit blagodati, koja je dejstvovala posredstvom starca Pajsija.
 
TI SE NEĆEŠ ZAMONAŠITI!
Jedan mladić je doputovao na Svetu Goru sa željom da se zamonaši. Pre nego što je posetio neki manastir, otišao je kod starca Pajsija da bi mu iskazao svoju želju.
Međutim, Starac mu je rekao:
„Ti se nećeš zamonašiti!“
Mladić se zaprepastio, jer je mislio da će Starac pohvaliti njegovu dobru želju, pa je prigovorio:
„Zašto tako govorite, Starče? Ja sam ovamo došao da bih se zamonašio i ne nameravam da odem odavde!“
Starac mu je tada rekao:
„Na Svetoj Gori ćeš ostati samo devet dana, a desetog dana ćeš otići. Oženićeš se prvom ženom koju sretneš!“
Brat je od Starca otišao u jedan manastir. Međutim, dogodilo se upravo onako, kako je predskazao Starac. Bio je u manastiru devet dana a zatim se nešto dogodilo i on više nije mogao da ostane na Svetoj Gori. Ukrcao se na lađu i stigao u Uranopolis. Tamo nije bilo nikakvog autobusa, i on je počeo da traži automobil s atinskim tablicama. Kad je video automobil iz Atine, prišao je i upitao vozača kuda putuje. On mu je odgovorio da putuju u Atinu. Mladić ga je zamolio da poveze i njega, a vozač je odgovorio: „Sa zadovoljstvom! Sedi u auto! Samo što ćemo malo sačekati moju kćer. Ona je otišla da nešto kupi…“
Kad su stigli u Tembi, mladić je telefonirao svojim roditeljima i obavestio ih da na kraju nije ostao na Svetoj Gori, nego da se vraća, i to sa svojom budućom suprugom. Oni su se usput upoznali i odlučili da se venčaju…
 
NAĐITE ONE KOJI SU DOŠLI IZ TRIPOLIJA!
Starac je sišao sa Svete Gore i boravio je u ženskoj isposnici. Pred vratima isposnice tiskalo se mnoštvo naroda koji je želeo da vidi Starca. U jednom trenutku, Starac je naložio sestri da kaže narodu da on ne može da izađe i da se raziđu. Međutim, Starac je tada dodao:
„Nađite one, koji su došli iz Tripolija i imaju ozbiljan problem. Recite im da malo sačekaju.“
Oni, naravno, nisu obavestili Starca da će doći. Zaprepastili su se što je on znao za njihov dolazak, pa čak i to da imaju ozbiljan problem!
 
MUČENIŠTVO JE ZA NJIH BILO PRAZNIK!
Kad je čuo da preživljavamo teške dane i da nas, jedan za drugim, u to uveravaju znakovi vremena, kad su počele da kruže glasine o vremenu antihrista, jedan brat – mirjanin našao se u velikoj nedoumici da li da se uopšte oženi i da zasnuje porodicu. Došao je na Svetu Goru i zatražio savet od Starca. On mu je tada rekao:
„Zar ne znaš da su se u vreme Dioklecijana i Nerona, koji su organizovali strašne progone s ciljem da iskorene hrišćanski rod, sveti mučenici ženili i da je mučenje za njih predstavljalo praznik? Zar ne znaš koliko je mučenika primilo mučeništvo zajedno sa svojim porodicama, sa ženama i decom? To isto će se svagda događati!“
 
VIDEĆETE, VIDEĆETE!
Gospodin D. K. je posetio Starca. U to vreme, SSSR je u svakom pogledu još uvek bio veoma snažan i niko nije mogao ni da pretpostavi da bi mogao da se raspadne. Bilo je to ono vreme, kad je na vlasti bio Brežnjev.
Starac je ovom čoveku, između ostalog, rekao:
„Videćeš da će se SSSR uskoro raspasti!“
„Ko će da sruši takvu silu, Starče“, prigovorio je gospodin D. K. „Njih niko ne sme ni da dodirne!“
„Videćeš!“
Starac je predskazao da će se SSSR raspasti, ali i da će gospodin D. K. u to vreme još biti živ i da će to videti (iako je već tada bio u poodmakloj starosti).
Starac je u nastavku rekao:
„Znaj da će se i Turska raspasti. Rat će trajati dve i po godine. Mi ćemo pobediti, jer smo mi pravoslavci.“
„Starče, hoćemo li u tom ratu imati gubitaka?“
„Najveći gubitak će biti ako nam uzmu jedno ili dva ostrva, ali će nam zato dati Konstantinopolj. Videćete, videćete!“
 
KOSA ĆE PONOVO PORASTI
Jednom je Starca posetio student koji je izgubio kosu. Mladić je bio veoma uznemiren i, uporedo sa svim njegovim problemima, brinulo ga je i to što je ostao bez kose. Lekari nisu mogli da mu pomognu. Kad je primetio mladog studenta, Starac mu je prišao i rekao:
„Nemoj da tuguješ. ja ću se pomoliti za tebe. Ne brini, kosa će ti ponovo porasti.“
Nakon što ga je posavetovao da ode na ispovest, mladić se udaljio. Nakon nekoliko meseci, mladić se, sav radostan, vratio da bi zahvalio Starcu: na njegovoj glavi kosa je ponovo počela da raste.
Kad ga je video, Starac ga je ugostio i pomilovao po glavi.
Za njega ništa nije bilo nemoguće. Njegovim molitvama uspevalo je sve, ili bar u slučaju onih koji su slušali njegove očinske savete.
 
ČAK ĆE I FUDBAL IGRATI
Jedan mališan je imao samo godinu dana, kad su lekari rekli da ima urođenu srčanu manu. Otac ovog deteta zaputio se u jedan od najvećih kardioloških centara, gde je dečaka, zbog ispitivanja, primio jedan veoma poznati specijalista. On je zaključio da je to jedan od najtežih slučajeva koje je on video i da će dečak, ukoliko ga ne operišu, živeti najviše šest meseci. Međutim, ukoliko bi dečak bio operisan onda bi, kako je rekao specijalista, postojala mogućnost da živi još nekoliko godina. Operacija bi bila veoma teška, ako se uzme u obzir da dečak ima samo godinu dana.
Otac ovog deteta bio je obuzet beznađem. U tom teškom trenutku sreo je gospodina N. P., koji je osećao strahopoštovanje pred Starcem i često ga je posećivao. Otac mu je govorio o svemu što se događa s njegovim detetom. N. mu je rekao da, ako može, otputuje na Svetu Goru, da se posavetuje sa Starcem. Međutim, kako u to vreme otac ni na koji način nije mogao da otputuje, gospodin N. je ponudio da ode on.
Došao je kod Starca i, nakon što mu je ispričao sve o dečaku, Starac mu je rekao:
„Ne bi trebalo da ovo dete ide na operaciju, jer će ga uskoro isceliti Bog, pa će čak i fudbal igrati.“
Dobri N. se vratio sa Svete Gore i ocu bolesnog deteta preneo sve, što mu je Starac rekao. Otac je imao poverenja u Starčeve reči, i dete nije bilo operisano.
Od tog doba prošlo je dosta vremena. Dečak je sada sasvim zdrav pa čak igra i fudbal, jer mu se ova igra mnogo dopada.
Otac je nedavno odlučio da dečaka odvede u kardiološki centar, jer je želeo da sazna šta će reći lekar. Kad ga je pregledao i kad je iz arhive izvadio nekadašnje snimke, lekar je bio zaprepašćen. Svi su bili začuđeni i zadivljeni zbog čuda koje se dogodilo, budući da je stara dečakova bolest sasvim iščezla!
 
JA RADIM SVOJ POSAO!
Braća su često dolazila kod Starca, žaleći se da vode bitku sa rđavim pomislima i smatrajući da one potiču od lukavoga. On im je objašnjavao da je đavo slobodan da nagovara na zlo, ali i da je čovek slobodan da sluša ili da ne sluša njegove nagovore. Prema tome, problem nije u tome kako da primoramo đavola da prestane da u naš um seje pomisli, nego u tome kako da ga ne slušamo i da ne obraćamo pažnju na njih.
Jednom bratu, koji je vodio bitku s nečistim pomislima i zbog toga bio rastrojen, Starac je otkrio sledeći slučaj:
„Tokom čitave noći, kad sam se molio u crkvi, đavo me je uznemiravao i pokušavao da odvuče moju pažnju, kako ne bih mogao da se usredsredim na molitvu. Međutim, kako sam ja primorao um da se usredsredi i nisam mu dozvolio da bude rasejan, đavo je počeo da baca kamenje na krov moje kolibe. Želeo je da stvori buku usred noći i da moj um odvuče od molitve. Izoštrio sam pažnju i nisam dopustio umu da lebdi. Potpuno sam se predao molitvi i više se nisu čuli udarci kamenja. Kad je uvideo da je na tom polju pretrpeo poraz, uzeo je obličje petla i počeo glasno da kukuriče oko crkve. Tada se, po dopuštenju Božijem, moj um odvojio od molitve, i počeo sam da osluškujem kukurikanje. Izašao sam pred vrata kelije i, videvši đavola u obličju petla, rekao:
‘Idi odavde i dopusti mi da izvršim svoju dužnost!’
On mi je odgovorio:
‘Zašto da idem? Ja radim svoj posao! Moj posao je da vas uznemiravam da se ne biste molili!’
Tako“, rekao je Starac bratu, „đavo radi svoj posao, kao što bi trebalo da i mi radimo svoj!“
 
DEMONI LETE I IGRAJU
Jedan klirik iz Makedonije imao je gledišta koja nisu bila u saglasnosti s pravoslavnim predanjem. S ciljem da ukrepi svoje nehrišćanske teorije, pronašao je jednog mirjanina koji je imao iste ideje i razmišljao na isti način kao i on. Odlučio je da ga pošalje da, na bilo koji način, dobije odgovor od Starca, kako bi ga iskoristio za dalje jačanje svojih teorija.
„Bio sam u keliji“, pričao je Starac, „kada sam začuo zvono na kapiji ograde. Ustao sam da vidim ko je došao. Međutim, šta sam video! Video sam čoveka, a oko njegovog lica lete demoni u vidu velikih muva! Tada sam obavešten šta se dogodilo i, ne rekavši mu ništa, oterao sam ga i vratio se u keliju.“
 
RADOVALA ME JE PRILIKA DA USKORO POĐEM HRISTU!
Starac je 1987. g. napisao brošuru o znakovima vremena i u njoj obavestio verujuće da ne bi trebalo da potpomažu uvođenje novog ekonomskog sistema. Tada su oni, koji su videli da njihovi planovi bivaju osujećeni, poslali trojicu svojih ljudi s pretnjom da će mu naneti zlo. Od onog trenutka kad su se iskrcali sa lađe i stupili na Svetu Goru, on je bio obavešten o njihovom prisustvu i sledio ih je. Video je da su toliko razjareni da su spremni da ga ubiju.
„Ja sam se, naravno, tome radovao“, rekao je Starac, „jer je to za mene bila prilika da ubrzo pođem Hristu! Međutim, njima se nešto dogodilo iznutra, krenuli su pogrešnom stazom jer su silazili u sumrak. Oslepeo ih je Bog, tako da su oni, siromasi, zanoćili daleko, survali se u provaliju i povredili se.“
Sutra ujutro su požurili da se vrate u Kareju. Kad su prolazili nedaleko od Starčeve kelije, vikali su i pretili da će mu odseći jezik, ukoliko ne prestane da ometa njihove planove. Kasnije, popodne, kad sam došao da ga posetim, ispričao mi je šta se dogodilo i šaljivo rekao:
„Da li bi učinili zlo ako bi mi odrezali jezik? Šta ti kažeš?“
Gospodinu D. K. Starac je rekao:
„Turska će se raspasti na delove. Mi, kao pravoslavni, nećemo pretrpeti nikakvo zlo, i najviše što ćemo izgubiti jedno ili dva ostrva. Međutim, okolnosti će ih prinuditi da nam predaju Konstantinopolj.“
Bog često ne daje isceljenje odmah, da bi čovek izvukao korist.
Bog ono što hoće povremeno čini posredstvom lekara, i Sam upravlja njihovim rukama tokom operacija. Zbog toga je potrebno da činimo ono što nam govori dobar hrišćanski lekar.
A., sestra gospodina A., otkrila je da boluje od tumora na dojkama. Mnogo se uplašila, ali nikome ništa nije govorila, čak ni svom bratu. Budući da je mnogo volela Starca i da je osećala strahopoštovanje prema njemu, počela je da u molitvama priziva njegovu pomoć. To je trajalo nekoliko dana. Jednog od tih dana, njen brat je odlučio da radi nekog svog problema poseti Starca i da se posavetuje s njim. Sestra mu ni tog puta ništa nije rekla. A. je, dakle, došao na Svetu Goru i posetio Starca. Kad se pripremao da pođe, Starac mu je rekao:
„Sačekaj malo!“
Ušao je u keliju i ubrzo se vratio, noseći u rukama crnu jaknu koja je ličila na žensku. Na njoj se čak nalazila i zihernadla. Kad mu je dao jaknu, Starac je rekao:
„Uzmi je i podaj sestri A., jer je njoj potrebna.“
A. je uzeo jaknu i vratio se u Atinu. Čim je video sestru, predao joj je jaknu i preneo Starčeve reči. A. ju je obukla i zaprepašćeno videla da je zihernadla prikopčana upravo na onom mestu, gde je ona imala tumor. Zadivilo ju je što je Starčeva ljubav znala za njenu bolest i što je na taj način pokazao da je čuo njene molitve. Nakon nekoliko dana tumor je sasvim iščezao, a ona je tek tada svima ispričala šta se dogodilo.
 
O MENI ĆE SE POBRINUTI BOG
A. je mučio veliki problem: postepeno je počela da mu se suši ruka. Posećivao je lekare, ali oni nisu mogli ništa da mu predlože. Rekli su mu da je paraliza česta pojava i da je sve rasprostranjenija.
Budući veoma uznemiren, pomislio je kako je njegova jedina nada da se obrati Starcu, kojega je poznavao i prema kojem je osećao veliko poštovanje. Doputovao je na Svetu Goru i govorio mu o svojoj bolesti. Starac ga je primio s velikom ljubavlju i posavetovao da se ne brine. Upitao ga je gde će prenoćiti, a A. mu je rekao da će prenoćiti u manastiru Kutlumušu. Starac mu je tada dao svoju jaknu, govoreći:
„Obuci je, da ti ne bude hladno.“
Gospodin A. ga je poslušao i otišao u manastir. Pripremao se da pođe na počinak, a onda je u jednom trenutku primetio da je njegova paralizovana ruka počela da se oporavlja i da je uskoro postala sasvim zdrava! Sutradan se spustio niz stazu da bi od sveg srca zablagodario Starcu za njegovu očinsku, delatnu ljubav. Skinuo je jaknu i vratio je o. Pajsiju. Međutim, on mu je rekao:
„Uzmi je, hladno je!“
„Ne, ona je potrebna i Vama, ne mogu da je uzmem!“
„Uzmi je čedo! O meni se brine Bog! On vidi da ja stalno dajem, pa i On daje meni!“
U vreme tog „ubeđivanja“, u Starčevu keliju su došla dvojica poklonika. Nakon što su pozdravili Starca, predali su mu poklone. Otvorili su jedan paket i iz njega izneli novu jaknu, govoreći:
„Starče, nismo znali šta da Vam donesemo, pa smo Vam doneli jaknu!“
 
U ČASU KAD SMO GA KRSTILI, JA SAM MOLIO NAŠEG HRISTA
Starac se uvek odlikovao dvema karakterističnim crtama. S jedne strane, pokazivao je veliko umilenje, snishođenje i milosrđe prema svakome ko je bio napaćen ili obremenjen grehovima. Na sagrešenja drugih gledao je kroz sočivo za umanjenje, a na olakšavajuće okolnosti kroz staklo za uveličavanje. Za svakoga od nas bilo je otvoreno njegovo duhovno naručje, preispunjeno ljubavlju Hristovom. S druge strane, bio je veoma strog prema svemu što se ticalo njega samog. Na sve svoje, gotovo nevidljive slabosti i „osobitosti“, gledao je kroz uveličavajuće staklo. Tu svoju osobinu ispoljio je još kao mirjanin. Navešćemo ovde jedan primer te strogosti, koju je on ispoljio kad mu je bilo tek petnaest godina.
Roditelji su od njega zatražili da krsti jedno dete. Čim je čuo za to, počeo je da pronalazi različita opravdanja, jer je bio svestan da biti kum nekom detetu ne znači samo davanje imena prilikom Sv. Tajne Krštenja nego i prihvatanje ozbiljne duhovne odgovornosti za duhovno vaspitanje mališana. O svemu tome govorio je Arsenije (svetovno ime starca Pajsija), koji je bio mlad po uzrastu ali veoma zreo po duhovnosti, budući da je nameravao da odustane od tog ozbiljnog zadatka.
Njegovi ukućani su bili veoma uporni i govorili da, „ako tako budu svi razmišljali, onda se niko neće krstiti“ (tj. niko neće biti dostojan da bude kum na krštenju). Kako je uvek bio poslušan roditeljima, Arsenije je najzad pristao da krsti to dete.
Kada je odslužena Sv. Tajna, ukućani su mu rekli:
„Eto, to je sve, a ti si sve izvršio!“
Tada im je dečak Arsenije objasnio:
„Kad smo ga krštavali, ja, koji sam nedostojan i nesposoban da pomognem čak i samom sebi a utoliko pre nepoznatom čoveku, molio sam našeg Hrista i rekao Mu: ‘Hriste moj, Ti poznaješ srca svih ljudi i proviđaš kako će svaki čovek proći u ovom životu. Ako vidiš da je život na njegovu korist – dobro je! Ako pak vidiš da je u opasnosti i njegovo spasenje, onda ga uzmi Sebi još sada, dok je kao angeo.“
Prema dopuštenju Božijem, nakon nekoliko meseci umrlo je dete koje je Arsenije krstio, i svi su se zaprepastili zbog onoga, što se dogodilo.
 
KAO DA JE POVLAČIMO ZA ODEŽDU!
Starac je osećao duboko strahopoštovanje prema našoj Majci, Presvetoj Bogorodici. On ju je ljubio, a Ona je, sa Svoje strane, Starca više puta udostojila Svoje posete.
Karakterističan znak njegove velike i „svojevrsne“ ljubavi prema Presvetoj Bogorodici bio je i njegov podsticaj da joj se molimo. Starac je govorio:
„Kada čitamo akatist ili kanone Bogorodici, onda se Ona raduje, jer vidi nesebičnu ljubav Njenih čeda, koji joj uznose pohvale i služe joj. Sasvim je prirodno što Ona tada izobilno pomaže Svojim čedima. Kada neprestano izgovaramo Presveta Bogorodice, spasi nas, to je kao da je povlačimo za odeždu dok ne usliši našu prozbu!“
 
ZAPAMTITE 1992. GODINU!
Nekoliko godina pre pada režima u Rusiji, na dan 19. juna, kada je Starac praznovao, posetila ga je grupa otaca. On im je govorio o duhovnoj pravdi, koju Bog daje narodima.
„Bog je dopustio“, rekao je Starac, „da Jevreji zbog svojih grehova budu kažnjeni i odvedeni u ropstvo. U ropstvu su ostali tri stoleća. Tada je svako pokolenje trajalo jedno stoleće. Tako je premudrost Božija dopustila da prvo pokolenje, koje je sagrešilo, živi u ropstvu i da svojim radom iskupi deo svojih sagrešenja. Zatim je drugo pokolenje iskupilo preostale grehove i dobilo čistu nagradu. Treće pokolenje, koje uopšte nije sagrešilo, dobilo je celovitu nagradu i ono se očišćeno vratilo u otadžbinu.
Sad su se pokolenja izmenila. Svakom pokolenju odgovara dvadeset pet godina. To isto će se dogoditi i u Rusiji, gde je zbog njihovih grehova Bog 1917. dopustio da zavlada komunistički režim.“
Starac se tada okrenuo ka ocu O. i upitao:
„Tri pokolenja po dvadeset pet godina, koliko je to?“
„To je sedamdeset pet godina“, odgovorio je otac O.
„I sedamnaest, jer su komunisti 1917. uzeli vlast, koliko je onda to?“
„Devedeset dva.“
„Zapamtite 1992, jer će se tada u potpunosti vaspostaviti sloboda u Rusiji.“
Braća su dobro zapamtila ove Starčeve reči, ali je postojala i sumnja u to hoće li se one obistiniti.
Krajem 1991, kad je na vlast došao Jeljcin, videli su da je započeo proces vaspostavljanja demokratskog oblika vladavine, koji se okončao 1992. Tako je Starac još jednom predvideo razvoj događaja. Oni su, kako je on govorio, bili neminovni zbog božanske pravde, koja dopušta da se sve to dogodi s ciljem očišćenja duše ili čitavog naroda, kao u datom slučaju.
 
TO ŠTO JA GOVORIM NIJE ZA SVAKOGA
Starac se nalazio izvan Svete Gore i obavestio je da će doći u isposnicu. Čim se to pročulo, tamo se okupilo mnoštvo pobožne braće, koja su želela da iskoriste povoljnu priliku i da uzmu njegov blagoslov. Nakon molebana sestara iz ove isposnice i pobožnih poklonika, starac je odlučio da im održi dve besede.
Jedan mladić je starčevu besedu potajno snimao na magnetofon. Kada su to videli, neki od prisutnih počeli su da negoduju, strahujući da će starac to primetiti. Svi su znali da starac ne dopušta da ga fotografišu ili da ga snimaju na magnetofon, i da bi zbog toga mogao da prekine svoju prekrasnu duhovnu besedu.
Mladić je mnogo voleo starca i pred njim je osećao veliko strahopoštovanje. Pošto su ga drugi na to primorali, odlučio je da priđe starcu i da od njega zatraži blagoslov da besedu zabeleži na magnetofonu.
Starac ga je upitao zbog čega besedu zapisuje na kasetu, kad je već prisutan i kad može da je zabeleži na svojoj „drugoj“ kaseti (pri tom je mislio na njegovo pamćenje).
Mladić je odgovorio da na taj način želi da svojim roditeljima, koji nisu mogli da dođu, omogući da i oni čuju starčevu besedu. Starca je ubedila mladićeva pobožnost. Nasmešio se i odlučio da ga ne odbije, ali je rekao:
„Slušaj, pošto ja ne znam o čemu ću besedovati i šta ću reći, molim se Bogu da me prosvetli i da drugima kažem ono, što im je od koristi. Sveti Duh me obaveštava o određenim stvarima koje u određeno vreme treba da kažem određenim ljudima, i te reči se onda odnose samo na njih. Drugi put me On obaveštava o nekoj stvari koja je potrebna u datom trenutku, ali se, isto tako, odnosi na svakoga i na svako vreme. Zato i imaš blagoslov da snimaš na magnetofon. Ipak, moraš znati da će tvoj magnetofon zabeležiti samo ono, što se tiče svih. Ostalo, tj. ono što se tiče konkretnog trenutka, neće zabeležiti.“
Ove reči su se kasnije potvrdile. Kada je mladić došao kući da zajedno sa porodicom presluša kasetu, uverio se da na kaseti postoje prazna mesta i da nije zabeleženo mnogo toga, što je starac rekao. Mladić i njegova porodica bili su zaprepašćeni neverovatnim događajem koji je Bog ustrojio zbog starčevih molitava. „Svojim ušima“ su se uverili da starac nije dejstvovao sam od sebe, nego da je u njemu dejstvovala blagodat Svetoga Duha. Blagodat, koja je savršavala sve što je bilo potrebno, na potreban način i u potrebno vreme!
 
JEDNOM SMO UPITALI STARCA
„Starče, zar se svetitelji (a mislili smo, naravno, na njega samog) ne plaše da će usled svega toga što čine pasti u gordost?“
Starac se blago nasmešio i radosno odgovorio:
„Zar vi o svetiteljima mislite kao o glupacima? Da se pogorde, pa da izgube blagodat i da im preostanu samo njihove, čovečije snage?! Možda, na početku. Blagodat ih postepeno odgaja i dobro poučava da bez Mene ne možete činiti ništa. Međutim, kada svetitelji postanu svesni svoje nemoći i činjenice da od njih samih ne može proisteći ništa dobro, privezuju se za Božiju blagodat i ne usuđuju se da bilo šta čine sami, da ne bi izgubili tu Božiju blagodat i energiju. Tako oni s jedne strane poznaju (blagodat) i zadobijaju osećanje sopstvene slabosti i nemoći. Međutim, paralelno poznaju da im je, kao i svim ljudima, blagodat data kao dar prilikom božanstvenog i svetog krštenja, pre nego što su učinili neka dobra dela, tako da ne mogu da je smatraju za nagradu od Boga, i na taj način se smiruju. S druge strane, oni imaju svagdašnju ljubav i plamenu želju da blagodat Hristova neprestano dejstvuje. Tako oni žive i „ukrepljuju se“ tim smirenoumljem, nikada se ne izlažući opasnosti da se pogorde i da izgube to što su zadobili smirenjem.“
 
GRCI I EVROPLJANI
U poslednje vreme, mnoga naša braća obuzeta su nespokojstvom i postavljaju sebi pitanje: „Šta će se dogoditi sad, kada se otvaraju granice s Evropom i kada Grčku preplavljuju stranci? Tvrde da su stranci bogatiji i obrazovaniji i da će, kada dođu u Grčku, oni preovladati i prigrabiti sve poslove a da ćemo mi ostati bez posla.“
Jednog letnjeg dana, dok su u hladu stare masline sedeli sa starcem, neki poklonici su izrazili slično nespokojstvo. Starac ih je pažljivo slušao. Kad su završili svoje izlaganje i očekivali da čuju njegovo mišljenje, starac je rekao:
„Ispričaću vam o jednom događaju, i to će ujedno biti i odgovor na vašu zabrinutost.
Priča govori o tri Evropljanina. Jedan je bio lekar, drugi meteorolog a treći časovničar. Razmišljali su o tome da su obrazovani i da će, ako odu u Grčku, moći tamo da zarade mnogo novca. Dakle, njih trojica su pošli na put, prešli granicu i odlučili da prenoće u jednoj vodenici.
Čim ih je spazio, vodeničar ih je radosno primio i pozvao u svoj ubogi dom. Počeo je da priprema ukusnu i obilnu hranu. Kad ju je pripremio, postavio je sto i pozvao ih da svi zajedno večeraju. Evropljani su jeli malo i umereno, jer su već odavno naviknuti da drže dijetu. Vodeničar ih je stalno nudio jelom. Međutim, oni su samo zahvaljivali i govorili da su već dovoljno jeli. Vodeničar je bio čovek drugačijeg „kova“ i jeo je, kako mi kažemo, „dok ne pukne“, tako da na stolu ništa nije preostalo. Pio je mnogo vode i, kao da mu sve to nije bilo dovoljno, otišao je i doneo činiju prepunu kajsija. Evropljani su uzeli po jednu, a vodeničar je pojeo sve preostale kajsije. Tada je učinio nešto što je zaprepastilo Evropljane: doneo je dva kamena kojima je razbijao koštice kajsija, a zatim odatle vadio jezgra i jeo ih!
Lekar se neprimetno obratio dvojici svojih saputnika:
‘Ako vam predloži da prenoćite u vodenici, nemojte pristajati na to! Ubeđen sam da će pući od ovolikog prejedanja, i mogli bi da nas optuže za saučesništvo!’
Dok su Evropljani međusobno razgovarali, na dvorištu se oglasio prvi petao i vodeničar im je rekao:
‘Hajdemo, braćo, već je ponoć! Pođimo na počinak, jer mene sutra očekuje posao a vas put!’
Oni su izrazili želju da prenoće napolju, na bilo kom mestu u dvorištu. Međutim, vodeničar je prigovorio:
‘Ne razumem, dragi moji, zašto biste spavali napolju! U vodenici ima dovoljno mesta, a noćas će kiša padati kao iz kabla!’
‘Ne’, bili su uporni Evropljani i na kraju su otpočinuli na dvorištu. Tokom noći se prolomio pljusak i oni su, naravno, pokisnuli. Kada je svanulo, vodeničar je izašao i rekao:
‘Zar vam nisam rekao da će padati kiša i da ćete pokisnuti?! Sad je već šest sati, uđite u kuću da se osušite i da doručkujete!’
‘Nije pukao’, začuđeno je rekao lekar čim ga je spazio.
Zatim se obratio vodeničaru:
‘Kako ti je uspelo da se posle tolikog jela ne razboliš?’
‘Dragi moj, ti nisi video koliko sam vode popio! Naša voda je veoma korisna za varenje. Osim toga, pomogla su i sva ta gorka jezgra kajsija koja sam pojeo, tako da se hrana brzo svarila i ja sam posle nekoliko sati opet bio gladan!’
Tada mu se obratio i meteorolog:
‘Dosta više o hrani! Evo šta bih ja hteo da te pitam: ja sam studirao na univerzitetu i izučavao sam meteorologiju, ali nisam ni pomislio da bi noćas mogla padati kiša. Kako si ti to mogao da znaš, pa si čak bio i sasvim siguran u to?’
‘E, dragi moj, pa to je bar prosto! Svinje su se juče čitavog dana valjale po blatu!’
Najzad se oglasio i časovničar. Upitao ga je kako je on, iako nema sat, sinoć znao da je ponoć i rekao im da pođu na počinak, a da je jutros znao da je šest sati.
‘Nije moguće da me za to pitaš?! Sinoć, dok smo večerali, petao je zapevao prvi put, i tada je bila ponoć. Kada je zapevao drugi put bilo je tri sata, a kada se oglasio i treći put, bilo je već šest sati ujutro!’
Evropljani su jedan drugome uputili pogled koji je izražavao potpuno razočarenje i rekli:
‘Napustimo Grčku. Mi se ovde nećemo ukoreniti! Ako ovaj nepismeni vodeničar zna sve, kako li je tek sa ostalima?’
Tako su se njih trojica vratili u Evropu.“
Ovde je starac završio svoje zanimljivo kazivanje i raspoloženje posetilaca se, naravno, odmah promenilo. Čitava ta družina tresla se od smeha, a lica su im blistala. Starac se nikada nije pretvarao da je učitelj, niti je hteo da savetuje, da pribegava raznim učenjima i da izdaje ljudske zapovesti. On je znao da govori jednostavno i u pričama, kao naš Gospod, i da na taj način poboljša raspoloženje ljudi.
Postoje hiljade onih koji su teška srca i jedva se držeći na nogama silazili niz stazicu koja vodi ka njegovoj kolibi. Međutim, kasnije su priznavali da su pri povratku, iako su išli uz brdo, osećali da na plećima, kao i u srcima, imaju krila!
 
NEKA I POČETAK I KRAJ BUDU SA DOBRIM POMISLIMA
Neki mladi monah, koji je pokušavao da se podvizava, posetio je jednom prilikom starca i upitao ga kad bi i koliko trebalo da posti. Starčev odgovor je ostavio na njega dubok utisak:
„Nikakav značaj nema to koliko postiš, nego s kakvim pomislima postiš i čemu težiš! Bog ne gleda na ono što činimo, nego kako to činimo i sa kakvim ciljem (odnosno s kakvim pomislima, kako bi to rekli monasi).“
Da bi razjasnio svoje reči, ispripovedao mu je o sledećem slučaju:
„U Australiji poznajem jednog veoma pobožnog i smirenog mladića. Razmišljajući o svim dobročinstvima kojima ga je Bog obdario, njegova duša je jednom prilikom osetila umilenje i on je odlučio da, kao svoj mali odgovor na dobročinstva Božija, prihvati kratkotrajni post. Razmišljao je o tome da je bezgrešni Gospod zbog naših grehova postio četrdeset dana i da bi utoliko pre trebalo da postimo mi, grešnici.
S tom dobrom pomišlju pristupio je postu, ne odredivši dan njegovog okončanja i prepuštajući to Bogu. Mladić je potpuno postio, što znači da ništa nije jeo i da nije pio vodu, iako je svakodnevno odlazio na posao. Dani su prolazili, ali on nije osećao ni glad, ni žeđ, ni iscrpljenost, budući da ga je zbog njegove dobre pomisli pokrivala blagodat Hristova. Post je potrajao do četrdesetog dana.
Tokom četrdesetog dana, došla je pomisao, ponovo razborita i dobra, koja mu je naložila da prekine taj angelski post. (Blagodat Božija dopustila mu je da pomisli da već četrdeset dana ništa nije jeo.)
Pomislio je da će, ukoliko nastavi da ne uzima ni hranu ni vodu, verovatno doći do iscrpljenosti, pa čak i do gubitka svesti. Ako bi se to dogodilo, verovatno bi ga odveli u bolnicu i lekari bi se tu uverili da već četrdeset dana ništa nije jeo. To bi bio povod da osude Crkvu i da, budući bezbožnici, kažu da hrišćani poste i lišavaju se hrane do samoubistva.
Vidiš li kako je postio ovaj mladi brat? Počeo je i okončao post sa smirenjem, nekoristoljubivo i sa dobrom pomišlju. Bog se uspokojava tek onda, kad i mi dejstvujemo smireno i kad ne gledamo na sopstvenu korist.“

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *