NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Treća glava
POUKE
 
Pouke koje su obuhvaćene ovom glavom uglavnom su preuzete iz tri izvora:
1) starčeva pisma poznanicima napisana u periodu od 1971-1976. godine. Starac je tada napisao mnoštvo pisama. Kasnije je sebi postavio pravilo da ne odgovara na pisma, budući da je prepiska bila veoma obimna i da nije imao vremena.
2) iz mojih beležaka koje sam pravio svaki put kada bih posetio starca na Svetoj Gori, najpre u keliji Časnog Krsta, u manastiru Stavronikita, a zatim i u keliji Panaguda pri manastiru Kutlumuš. Deo tih beležaka objavljen je u brošuri „Atonski dnevnik“[1] koja je imala velikog odjeka.
3) sa različitih magnetofonskih zapisa i iz rukopisa koje su mi na moju molbu poslali znani i neznani ljudi.
Kao što je poznato, o. Pajsije nije izgovarao propovedi i pouke. On nije bio rečiti, diplomirani bogoslov. Završio je srednju školu a zatim je svoje obrazovanje nastavio u podvižničkoj keliji, imajući za učitelja jedino Svetoga Duha. Starac je posedovao dar rasuđivanja. Slušao je ojađenog čoveka i razmišljao kako da mu pomogne na najbolji način. Njegova svetost se osećala u svakoj reči. Moglo se videti kako razgovara dok plete korpice, dok u lavoru pere podrasnik ili dok se igra s mačetom. Najpre bi iznosio slatko, sušeno voće i sve što se moglo pronaći u njegovoj keliji, a zatim bi se otvarao izvor Svetog Duha. Poučavao je posetioce prostim, radosnim i jednostavnim rečima. Primeri koje je navodio preuzeti su iz života, prirode ili tesarskog zanata kojim se bavio kao mirjanin. U razgovoru sa starcem vreme je neprimetno proticalo. Razgovor je tekao polagano, a njegova polazna tačka bile su nasušne životne potrebe. Zatim bi prelazio na duhovno, saglasno onome na šta su ga podsticali. Govorio je s ljubavlju i s istinskim saosećanjem, ne sledeći nikakvu određenu liniju. Odmeravao je svačiju žalost i bol i dejstvovao u skladu sa tim. On je bio starac napaćenih i ožalošćenih i njihova istinska Siloamska banja. Povremeno bi pravio pauze, ćutao i svakom posetiocu bivao najbliskiji. Ljudi su odlazili od njega s osećanjem dubokog umilenja.
 
I. O DUHOVNOM ŽIVOTU
 
1. Starac Pajsije je govorio: „Ukoliko je čovek duhovniji, utoliko manje navodi opravdanja u ovom životu. On je dužan da ispolji trpljenje, da podnosi nepravdu pa čak i da prihvati izrugivanje od strane drugih. Krivo deblo (tj. samovoljan čovek), koje je daleko od Boga, ima na hiljade opravdanja. Ima opravdanje za to što nekoga prekoreva i za to što se izruguje, kao i za to što nekoga vređa. Naša opravdanja Bog sakuplja za drugi život. Mi, međutim, zbog svoje nerazumnosti vrlo često težimo da se ovde opravdamo kako nas uopšte ne bi kažnjavali. Ako nam nešto kažu, mi se istog časa pravdamo. I posle toga smatramo da verujemo Bogu. To je veliko izrugivanje. Duhovnom čoveku ništa ne znači ljudska pravda, a posebno je štetna za samovoljne.“
2. „Ljudi koji imaju istančane duše, koji imaju mnogo častoljublja i istančanosti, boluju i pate od melanholije ili, uopšte, završavaju kao samoubice. Oni su i sami osetljivi, a đavo ih čini još osetljivijima. Slično tome, i grube čini još grubljima jer đavo potpomaže njihove sklonosti.“ Na to je dodao: „Čovek ne može sam da se izbori s takvim stanjima. On ne bi trebalo da govori kako oseća uninije [čamotinju] i da hoće da je upotrebi na korist, kako bi otuda proizašlo nešto duhovno. Kad neko korača s takvom pomišlju, đavo će mu primereno služiti. U jednom trenutku će mu možda i pomoći, ali će mu zatim otkriti celokupno stanje. Ili, na primer, drugi kaže da će tihovati i postavlja to sebi kao pravilo: kad ga neko prekoreva, neko vreme uopšte ne odgovara. Posle toga će, međutim, u potpunosti pasti u prethodno stanje. Čovek nikad ne sme da postavlja pravila samome sebi. To je opasno.“
3. U jednom od razgovora na duhovne teme, nakon što su neki priznali da idu grešnim putem, otac Pajsije je rekao sledeće: „Čak ni ja, koliko je već godina prošlo, ne mogu da načinim duhovni podvig i zato govorim: da me uzme Bog, da bih ranije utekao. Često se dešava da skrenemo s puta, smatrajući da nešto možemo da učinimo sami. Nama pomaže Bog, a mi to ne shvatamo. Smatramo da napredujemo. On nam, prirodno, na početku daje bombonu i mi smatramo da smo se potrudili. Međutim, Bog nam ju je dao da bi nam pokazao kakva se poslastičarnica nalazi tamo na vrhu i da bismo koračali sami. Tada nam se, naravno, na početku otvara apetit, ali se zatim umaramo.“
„Znajte da, kad zastranimo usled nemoći, i to nam takođe na neki način pomaže, jer nas blagodat Božija nakratko napušta radi našeg smirenja. Čovek se na taj način smiruje. Zatim se blagodat Božija vraća i čovek spoznaje Boga. On tada i razume na koji način pomaže Bog. Dozvolite da vam navedem primer: kad neiskusni mladenac malo poodraste, mati ga uzima za ruke i tako on čini krupnije korake, misleći da dobro ide i da se ne spotiče. Ako mati nastavi i dalje tako da čini, zar detinje sposobnosti neće atrofirati? Ako ga bude stalno držala za ruku, u detencetu će se pojaviti lažno osećanje i čim poželi da krene napred ono će pasti. Shvatite, ono još nije usvojilo takve korake.“
4. „Nisam se bavio mnoštvom stvari. Poznajem nekolicinu Svetih Otaca i trudim se… Shvatio sam da za čoveka ne postoji otrov. Otrov postaje sladak kad se s njim duhovno boriš. Često vidimo čoveka koji greši. On, naravno, žali, kaje se, preživljava bol, ispoveda se i dobija božanstvenu utehu. Međutim, ako on ne oseća tu utehu, mora da shvati da ga iskušava nešto što je unutar njega samog. Njega iskušava pomisao i potrebno je da ode i da govori o njoj, i tada će doći uteha. Isto se događa i kad saučestvuje u patnjama nekog brata koji strada. On tvori molitvu, ukazuje pomoć i Bog mu pomaže.“
5. „Često vidim čudnu stvar koja se događa verujućim ljudima. To me podseća na zelenu pijacu. Tamo svi viču. Jedan kaže: ‘Uzmite pomorandže’ a drugi ‘uzmite cveklu’. Svako želi da proda svoju robu. Nešto slično dešava se i verujućim hrišćanima. Neki kažu: ako stupiš u tu zajednicu, spašćeš se, ako stupiš tamo – spašćeš se, dok u isto vreme mnogi ljudi ne pristupaju ni tamo ni ovamo, jer je njima potrebno nešto drugo. Gospode, pomiluj! Može da pomogne čovek Božiji. Da pomogne a ne da prisili. Zamislimo da se ja uputim u neki vojni logor da bih tamo rekao nekoliko reči o monaštvu. Ja ih neću obmanjivati. Kazivaću im onako kako u stvari i jeste. I šta će se zatim dogoditi? Da li su svi oni spremni da se zamonaše? Ja ću, naravno, samo izazvati zlo, jer će neki, možda, i poći u monahe ali će se zatim mučiti i postati nesrećni. Potrebno mi je da nađem čistu dušu, da bih pomogao njenoj sklonosti.“
6. Starac je ponovo govorio na tu temu: „Neko želi da se bavi ikonopisom, ima sklonosti ka živopisanju ikona i one će tvoriti čudesa. Neka se bavi. Drugi želi da bude oženjeni sveštenik. Eto radosti! Neka bude oženjeni sveštenik i dobiće pomoć. Hoće da bude neoženjen? Neka bude neoženjen. Hoće da bude monah? Takođe će dobiti pomoć. Ne mogu se svi meriti jednom merom. Neki muče druge ljude želeći da čine suprotno onome što mogu da čine.“
7. „Nije dobro menjati duhovnika. Pogledajte zgradu u čijem su se podizanju neprestano smenjivali arhitekte i inženjeri. Zar ona može biti dobra?“
8. „Duhovan čovek mora biti slobodan i dejstvovati u skladu sa tim. Neka ne sledi ljudska pravila.“
9. „Ja vam ne dajem recepte izdaleka. Ne postoji lekar koji leči izdaleka. Ja se samo molim.“
10. „Što više uzletiš u nekom poslu utoliko ćeš s većom silom pasti dole i ostaće samo krhotine. Često vidimo da neko ima visoko mišljenje o sebi, dok sa spoljašnje strane ništa ne sadejstvuje njegovom smirenju. To je opasno. On će zadobiti lucifersku gordost i, sačuvaj Bože, izjednačiće se sa satanom.“
11. Starca su jednom upitali postoje li na Svetoj Gori ljudi koji su dostigli takvu ljubav da svakog čoveka smatraju bratom? On je odgovorio: „Trebalo bi da ih bude mnogo ali, avaj! Njih je malo, samo nekolicina duša. Mi, Svetogorci, trpimo veliko zlo zbog kalendara. To će pogubiti Svetu Goru. To je već pogubilo ceo svet. Došlo je do potpunog pada.“
12. „Ljudi u svetu se sada zanimaju svim problemima, osim svojim sopstvenim. Smatram da će, ako se neko bude bavio sobom, sve doći u pravilan ritam. To treba i da učinimo. Vidite da se đavo podruguje i da svakome zadaje posla.“
13. „Kada popravim sebe, popraviće se i delić Crkve i u tom slučaju možemo da budemo u jedinomisliju. Jedan je Sveti Duh. Ljudi sada stvaraju mnogo duhova. To ne mogu da razumem.“
14. „Bog neće od svih ljudi tražiti jedno isto. Vi ne možete pobeći od sveta? Možete? Ne možete. Vi ćete živeti u svetu. Usmerite sve svoje snage na pobožna dela koja ovde možete da učinite. I to će biti mnogo.“
15. „Čovek daje telo svom sinu. Bog mu daje dušu. Kad dete odraste, roditelji skidaju sa sebe odgovornost. Bog svakom čoveku daje angela-čuvara. On čitavog života pomaže čoveku. Zbog čega se plašimo da sebe poverimo Bogu?“
16. Neko je upitao starca da li ga zamaraju posetioci koji svakodnevno dolaze a on je odgovorio: „Evo šta ću ti reći. Kad je razgovor duhovan – ne zamaraju me. Rđavo je kad postavljaju savršeno besmislena pitanja. Ako su ljudi neobrazovani i postavljaju takva pitanja, onda imaju opravdanja. Međutim, dolaze naučnici, matematičari, i pitaju kakva veza postoji između kosmosa i čovekove svesti. Hajde da sad izvedemo zaključak. Obično im ovako kažem: ‘Imam kafe i kutiju aspirina. Sedite malo u hladu, a zatim ćemo polako razrešiti vaša pitanja.’ Vidite, potrebno je da imate kafu i aspirine. Meni se nije dogodilo čak ni da tri večeri uzastopno spavam. Želeo bih da tokom te tri večeri spavam makar tri časa uzastopno. Pa ipak, nisam se zamorio. A kad mi spoljašnji ljudi zavrte glavu sa svojih pet stotina pitanja, zaboli me glava. To je jedino što me zamara.“
17. Upitao sam starca na koji način da odbijemo pohvale a on mi je odgovorio: „Imajte smirenje i dobro upoznajte sebe. Evo vam primera: kad u drvetu isklešem lik nekog svetitelja, mislim da sam dobro uradio. Nakon izvesnog vremena ponovo ga pogledam i zapazim nedostatke. Zar ću uzeti lupu da bih video ima li ozbiljnih nedostataka? Isto je i kad pogledamo ruke. Vidimo da su čiste. Zar ćemo uzeti lupu da bismo videli nečistoću i mnoštvo mikroba? Isto se dešava i kad se napregnuto zagledamo u svoju dušu. Vidimo da uopšte nismo ono što svet govori o nama.“
18. „Ponekad govorimo da imamo ljubavi. U kojoj meri? Čovek će u duhovnoj ljubavi uznapredovati onda, kada ceo svet bude posmatrao kao svoju braću. Neka svako zna da nam je i idolopoklonik i jehovista takođe brat po telu ali, naravno, ne i po Duhu u kojem smo mi, pravoslavni. Mi smo dužni da plačemo zbog njega. I opet, ako pravoslavni postane jehovista ili rimokatolik, i zbog njega treba da plačemo. Danas je toliko miliona nepravoslavnih! A koliko sam ja plakao? Prema tome, daleko sam od istinske ljubavi.“
19. „Trebalo bi da svi mi posedujemo smirenje. I mali i veliki. Trebalo bi da posedujemo smirenje, jer su naši nervi malo više napregnuti. Svi smo mi više ili manje egoisti. Svaki put, kad nas rukovodi egoizam, i najmanji povod izaziva najveći sukob. Na taj način, počinje odatle što u porodicu ulazi iskušenje. A vi, čak i ako ste ulovili taj trenutak, ne opominjete se, i ne dobijate nikakvu pomoć. Budite makar malo trpeljivi i molite se a zatim, kad se jedan umiri, tada i drugi može doći do međusobnog razumevanja. Pogledajte ribare. Šta bi oni mogli da ulove kad ne bi bilo zatišja [bonace]? Imajte trpljenje i imaćete veliku veru u Boga. Mi još uvek nismo svesni koliko je Bog prisutan u našem životu. To još uvek nismo shvatili. Ako to ljudi shvate, biće bezbedni i predaće i dušu i vascele sebe Bogu.“
20. Svom poznaniku-jeromonahu starac Pajsije je kazivao sledeće: „Čovek nikad unapred ne može da predvidi dolazak velike blagodati. Čitavo njegovo biće oseća snažan potres. Telo se trese kao od električne struje. On ne očekuje takvo blaženstvo. Tada dolaze suze, blaženstvo, neizreciva radost, promena, božanstvena ljubav. Sećam se šta mi se davno dogodilo. Tokom čitave noći, na mojoj postelji nalazile su se mošti svetog Arsenija a ja sam bdeo i molio se. Iznenada se pojavio đavo, ščepao me i zbacio dole s krikom: ‘Čija je ovo glava?!’ Tada sam zavapio: ‘Svetitelju Božiji, pomozi mi!’ Istog časa đavo je postao nevidljiv, a moja duša se ispunila neizrecivim blaženstvom. Ujutro je došao jedan moj poznanik i bio zaprepašćen koliko je blagodat izmenila moje lice.“
21. „Prve suze, suze pokajanja, iscrpljuju. Druge suze, suze sozercanja, ne iscrpljuju. Suze ljubavi, koje potiču od ljubavi Božije i bogočežnjivosti [„od erosa Božijeg“] raduju srce.“
22. „Kada su pomešane sa znojem, suze monaha imaju očišćujuću silu za njegovu dušu.“
23. „Prvi plač potiče od utehe Božije. Onaj, ko se moli, plače i udara se u grudi. Drugi plač biva izazvan slavoslovljem a izvršava se u drugom svetu. Prvi plač umiruje telo, dok drugi plač daje sve neophodne životne sile i telu i duši. On potiče od likovanja i slavoslovlja. Otuda je razlika svakome vidljiva.“
24. „Mi podsećamo na šiprag koprive. One izdaleka izgledaju zelene i sveže, kao lug ili vrt, ali kad se približiš i kad ih dodirneš uviđaš njihovu škodljivost i osećaš žaoku.“
25. Starac je govorio nekom mladiću: „Ne uzdaj se u svoje spoznaje. Da bi se dobilo unutrašnje, božanstveno znanje, mora se izbrisati svetovno znanje. Budi bezazlen kao dete. Ne razmeći se svojim znanjem. Znanje nadima“
26. „Danas bismo hteli da se posvetimo bez velikog truda. Odstupamo od Predanja. Ne gledamo one koji su prvi u areni nego one koji su poslednji.“
27. „Ukoliko više iscrpljuješ sebe, utoliko zadobijaš više blagodati i radosti.“
28. „Bog može ispuniti srce takvim blaženstvom i ljubavlju! Ukoliko ga prethodno ne bismo doživeli, pali bismo prilikom prve sablazni. Međutim, ukoliko bi se to blaženstvo zadržalo, napustili bismo manastire i zatvorili se u pećine, dok bi mirjani odbacili svoje poslove i porodice. Zbog toga nas Bog, Koji je Ljubav, ne ispunjava takvim blaženstvom.“
29. „Svoje sudove uvek stavljajte pod znak pitanja. Nikad ne znamo šta se može desiti.“
30. „Gnev je nužan kad je potrebno da zaštitimo našu veru a ne kad je potrebno da fizički štitimo same sebe. Kad vidimo da se huli na našu veru treba da se razgnevimo. Ako me optuže, dužan sam da to primim s krotkošću. Međutim, ako optužuju i hule Pravoslavlje, dužan sam da se razgnevim.“
31. „Duhovni život mora započeti od srca. Tada sve ide dobro. Neka čovek shvati da je sve što je do tada preživeo – nta.“
32. „Kad nam neko dođe u goste posnog dana moramo biti veoma oprezni. Ako gost želi mrsnu hranu zamolićemo ga da dođe drugog dana da bismo ga ugostili i reći da smo njegovi dužnici. Mi, hrišćani, moramo biti veoma obazrivi, kako drugi ljudi ne bi hulili na ime Božije.“
33. „Ne čitajte novine i ne gledajte televizor. Često se događa da čak i verska periodika škodi hrišćanima, jer podstiče gnev protiv pojedinih ljudi i, uopšte, izaziva pometnju i rasipa pažnju. Čitajte svetootačke knjige.“
34. „U duhovnom životu, ponekad je potrebno da prisiljavamo same sebe. Vrlo često stradamo od duhovne anoreksije (gubitka apetita). Moramo se prisiliti da pojedemo jedan komadić i apetit će se vratiti. Tako se događa i s iščašenom rukom: ukoliko je budemo samo milovali, neće imati uspeha. Potrebni su oštri pokreti da bi se vratila na svoje mesto. Nećemo podsećati na kornjaču koja je pošla na svadbu a stigla na krštenje!“
35. „Kad se neko oslobodi bola, tad se zajedno s njim umiri svaki čovek.“
36. Posetiocu koji se interesovao za duhovna pitanja starac Pajsije je rekao sledeće: „Pogledaj zmiju koja je čitave zime ležala pod kamenom. U proleće se spremala da izmili na sunce a mi smo je tad ubili. Zamisli da te Bog stvorio kao magarca – On je Gospodar i čini što hoće – na tebe bi položili tovar, gospodar bi seo na tvoja leđa, poterao bi te ka nekom ponoru i tukao te. Zar ti to želiš? Ako razmisliš o svemu tome, opteretićeš se i magarčevim bremenom. Tada ćeš proslaviti Boga jer te stvorio kao čoveka koji može da zadobije raj, jer za čoveka postoji i raj i pakao a za životinje ne postoji.“
37. „Ako voliš životinje, one te gledaju na drugi način, kao prijatelja. Do grehopada, životinje su u raju bile prijatelji ljudi. Adam je posedovao blagodatni dar prozorljivosti – duhovnog zrenja – tako da je video potrebe svake životinje, i pomagao im. Sve životinje su bile krotke i podivljale su tek nakon grehopada.“
38. „Najpre čovek celoga sebe predaje Bogu, a zatim ga Bog očišćuje i predaje ljudima. Kad čovek veruje da je gori od svih ostalih onda će jedno ‘Gospode, pomiluj’ koje on izgovori za svet vredeti više nego hiljadu ‘Gospode pomiluj’ koje izgovori neko drugi.“
39. Dvojica atonskih poklonika došla su kod st. Pajsija zbog duhovne utehe a on je, želeći da utoli njihovu duhovnu žeđ, rekao: „Šta da vam kažem? Pričaću vam o jednom čoveku, čija se kelija pre nekoliko dana preispunila božanstvenom svetlošću a on nije znao da li se nalazi u telu. Bio je odnesen Duhom. Kad je došao sebi, kad je iščezla ta netvarna nebeska svetlost a spolja se probila prirodna, sunčeva svetlost, ovaj čovek je uvideo strašnu razliku. Pomislio je da je napolju došlo do pomračenja sunca – tolika je bila razlika. Osećao je koliko je teško njegovo telo. Tada je započeo gorko da plače, tražeći sladost i blistanje one božanstvene svetlosti.“
40. „Ne dovodimo Boga u tešku situaciju. On je sav – Ljubav, i ne želi da vidi da smo nesrećni. Međutim, šta mi činimo? Ako nam obilno daje blagodat, mi se gordimo. Ako je pak ne daje, bivamo nesrećni i gubimo nadu.“
41. Oko 17 meseci (1972-1973) služio sam u armiji pri vojnom zatvoru Bojatios (Sveti Stefan) u Atici. Veliki broj zatvorenika bili su jehovisti, osuđeni na dugogodišnji zatvor. Prema karakteru moje službe u različitim odeljenjima zatvorske uprave, kontaktirao sam s mnogima od njih i s gorčinom se uverio u psihičku nenormalnost tih ljudi. Dostojni sažaljenja bili su i zatvoreni narkomani, koji su britvama sekli vene i uzimali razne preparate. Prirodno je što sam, živeći u takvoj zajednici, još više čeznuo za Svetom Gorom i za starcem. Ta čežnja mi je davala tajinstvenu silu tako da sam mogao da bezmolvstvujem [tihujem] dok sam satima šetao u senci drveća ili bio u kabinetu, a često i u stražarnici. Nisam ni primećivao kako vreme prolazi. Izlazak me nije interesovao. Živeo sam svetootačkim delima, svake nedelje odlazio u crkvu Svetog Stefana i pričešćivao se. Povremeno sam dobijao pisma od st. Pajsija koja su mi pričinjavala neopisivu duhovnu radost i pomagala da izađem iz mnogih teškoća. Navešću jedno od njih.
 
Časni Krst, 4. decembra 1972.
Zdravo, ljubljeni brate Dionisije,
Dobio sam tvoje pismo i video tvoju veliku borbu. Što se tiče jehovista, ne bori se i ne razjaruj se. Pobrini se da, koliko god je to u tvojoj moći, živiš Pravoslavljem i time ćeš im pomoći više nego nasrtljivim ubeđivanjem. Sadejstvovaće ti blagodat Božija. Ako se dogodi da se i protiv svoje volje susretneš s nekim jehovistom, satvori molitvu i postupi onako kako te Bog prosvetli. Tako postupaj i s narkomanima. Ako neko želi pomoć, dužan si da prijemnik svog srca otvoriš tako da može da prihvati signale drugog. Ako prijemnik nečijeg srca nije otvoren, treba da se molimo Bogu da ga otvori, a da zatim uputi i Svoje božanstvene reči.
Što se tiče božanstvene Evharistije o kojoj mi pišeš, to je, naravno, pitanje za duhovnika. Ukoliko ne postoje duhovne prepreke, često se pričešćuj i pomalo posti, s obzirom da strogost posta ne zavisi od tebe nego od starešine trpezarije i od kuvara. Ako nema prepreka, možeš se pričešćivati i dva puta nedeljno, jer će te pričešćivanje Svetim Tajnama ukrepiti u sadašnjoj borbi u zajednici koja je dostojna sažaljenja i u kojoj sve predstavlja iskušenje.
Nemam više ništa drugo, brate moj. Neka Hristos i Prečista Bogorodica budu uz tebe. Oprosti mi što ti pišem u žurbi.
S ljubavlju u Hristu, tvoj brat monah Pajsije.
 
42. Na pitanje da li bolest predstavlja krst, starac Pajsije je odgovorio: „Kad se u vreme bolesti pojavi blagodarenje, sve se menja.“
43. „Mladi često započinju podvig, mole Boga da ih očisti od strasti, žive čistim životom, poste i bdiju, ali ne vide napredak. Možda nije potrebno ispravljati telo nego pomisli: osuđivanje, gordost i sl.“
44. „Jednom mi se pojavila misao da i ja možda nešto značim. Đavo me uzburkao i izgubio sam spokojstvo. Primenio sam duhovna sredstva kao što su post i bdenje, ali nisam uspeo. Pretvorio sam se u skelet. Tada sam otišao kod jednog opitnog duhovnika i tobože mu govorio tako je i tako. On me zagrlio i rekao: jedi, pij i spavaj. To mi je bilo neshvatljivo: bio sam sasvim sam, podvizavao sam se, a đavo nije prekidao bitku. Starac mi je rekao da imam pomisao gordosti. Zagledao sam se u sebe i otkrio je, uvideo sam krajnosti kojima me dovela. Smatrao sam se, iako najmanjim, ali ipak svetiteljem. Sad sam shvatio da đavo nikad ne pokazuje ono što je uistinu visoko nego da te izjednačuje s najnižim. Nakon tog otkrića sve se završilo. Vidite koliko nesreća čoveku može da donese samo jedna pomisao!“
45. Sledeće starčevo pismo ima poseban duhovni značaj:
 
Sveti manastir Stavronikita, 18.11.1968.
Moj u Hristu brate Georgije, svagda se raduj i veseli u Hristu!
Dobio sam i tvoje drugo pismo, koje je udvostručilo moju radost. Molim te da mi oprostiš što se, na žalost, ne mogu susresti s tobom.
Hvala Bogu, zdrav sam. Neću da te zamaram mnoštvom reči jer si sigurno razgovarao s ocem Vasilijem. Zato hoću da odmah izložim svoje mišljenje o tvom pitanju.
Kako niko nije u stanju da izbegne čuvstvovanje, najpre bi trebalo da se, koliko je moguće, klonimo razneženosti. Budući da niko ne može da izbegne susret s ljudima, moramo se privezati za nebesko i neveštastveno. Tome mnogo pomaže, koliko je to moguće, udaljavanje od veštastvenog. Veštastvene stvari uvek izazivaju veštastvene potrebe.
Naš telesni život nije saglasan s duhovnim i zbog toga će duhovni čovek, ako iznenada poželi da živi telesnim životom makar i u pogledu onoga što smatra neškodljivim za dušu, jednog lepog dana završiti padom a da to uopšte i ne primeti. Život duhovnih ljudi mora iz tog razloga biti natprirodan, da bi se oslobodili svetovnog duha i napredovali u duhovnom životu. Oni moraju jasno osećati prisustvo Božije, plamteti od božanstvene ljubavi i ispitivati sebe da li postoji nešto bolje od raja. Na žalost, ja to znam samo teoretski, i pišem ti jedino na osnovu ljubavi.
Dobri Bog najpre ispituje koliko srce može da primi a zatim saglasno tome udeljuje od Svoje ljubavi. Čovek to može da dobije kad izvrši podvig prema svojim snagama i u onoj meri u kojoj je spoznao samoga sebe. Kad čovek spozna sebe, dolazi do „cepanja atoma“ i on prodire u duhovno prostranstvo. Kad spozna sebe i kad spozna hoće li to ili neće, čovek se smiruje, a kad se smiri blagodat Božija neminovno nishodi na Njegovu tvorevinu. Čovek će tada blistati i protivno svojoj volji i ne osećajući to, i na taj način će se proslaviti Bog.
Oprosti mi za mnoštvo reči izazvanih isključivo ljubavlju. Naši oci se mole za Vas.
S ljubavlju u Hristu, monah Pajsije.
 
46. „Ko poseduje blagodat Božiju, njemu će se pridodati i druga. Onome ko ima malu (blagodat) i ko je zapostavlja, oduzeće se i ova. Blagodat Božija ne počiva na spoljašnjim ljudima jer su oni odbacili i onu malu (blagodat) koju su imali. A kad se udalji blagodat, sve demonske sile naoružavaju se protiv čoveka.“
47. „Osvećujte svoje živote. Kad se domaćica moli dok radi kućne poslove, onda se sve osvećuje: ne samo hrana, nego i oni koji tu hranu jedu.“
48. Jedan od posetilaca rekao je starcu da se savremeni ljudi plaše smrti a starac je na to dodao: „Smrt ih i posećuje zato što je se plaše. Kad se ne bi plašili smrti, smrt bi se plašila njih.“
49. „Kad čovek živi Hristom, on oseća radost.“
50. „Svet je okusio samo obično vino. Postoji, međutim, i vino duhovno.“
51. Starac je rekao: „Telo doživljava prijatna osećanja. Neophodno je da ga razapnemo. Evo na koji način: ako je neko sklon bolestima i raspinje telo, onda u tome nema nikakvog smisla. Ako je telo zdravo i nedolično, neophodno je da se razapne i da se potčini duhu. Na primer, ako telo hoće da se hrana na zdeli uzdiže kao vrh Atosa ili ako hoće vina, onda odseci te požude. Tako ćeš raspeti svoje telo.“
52. „Pogledajte koliko mnogo gube žene. Bog ih je obdario velikim srcem, kao što je muškarce obdario velikim rasuđivanjem. Žene s većim srcem imaju veću revnost prema duhovnom. One ne razmišljaju mnogo. Veruju i idu dalje. A šta čini đavo? Dok bi one, imajući takvo srce, mogle mnogo da napreduju, đavo im ga na kraju otima. One, na primer, idu u dućan da za kuću kupe pladanj na kojem će biti cveće. Kada nađu pladanj raduju se, dok im cveće više ništa ne znači. Na taj način je njihovo srce okrenuto čas cveću, čas vezu, i svaki put đavo ima koristi.“
53. Što se tiče svetovnih briga, starac je govorio sledeće: „Šta je svet? Tričarija, ispraznost. Đavo upravlja ispraznošću, svetovnim delima. Onaj ko je svoje srce prepustio ispraznosti, nalazi se u vlasti đavola a da toga uopšte nije svestan. Đavo nema vlast nad svetom: on upravlja onima koji se bave svetovnim delima. Trebalo bi da čovek odvrati srce od svetovnog i ispraznog i tad će srce bez ikakvih napora pristupiti Hristu.“
54. „Jednom mi je neka žena poslala pokrivač. Bio je sav nakićen. Ona je tamo načinila vez a zatim je prišila čipke. Sirotica! Koliku je radost osećala dok je pravila sav taj vez i čipke, dok sam se ja radovao kad sam sve te ukrase odrezao makazama i bacio. Ta žena nije nalazila radost u Hristu nego ju je osećala u vezu. Taj pokrivač se vrlo kratko zadržao kod mene jer sam ga dao nekome kome je bio potrebniji“
55. Jedan posetilac je rekao starcu da ljudi očekuju čudo da bi zadobili veru i izmenili način života. Starac ga je pažljivo saslušao i objasnio: „Stvari stoje drugačije. Bog za pola sekunde može čitav svet da okrene veri. Potrebno je samo da gromoglasno uzvikne: „Ili se pokajte ili ću vam odmah poslati zemljotres od 12 stepeni po Rihterovoj skali“ i da ga lagano započne… Međutim, to je beskorisno. Svetu su svojstveni poroci i on bi čak i u raju stvarao probleme. U ovom životu prolazimo iskušenja. Odsecamo poroke i krećemo se ka nebu. Kakvo je dobro za čoveka što mu Bog otkriva Svoju ljubav! Ne postoje učitelji kod kojih bi mogao da polažeš ispite jednom, dvaput, pet puta, četiri puta i koji te na kraju ne bi oterali. Ovde imaš pravo da polažeš ispite sve do same smrti.“
56. Neko je starca upitao da li je greh ako čovek stremi da dostigne visinu drevnih svetitelja i starac je na to odgovorio: „Neophodna je pažnja. Ako se takav čovek, na primer, podvizava prosto i smireno, onda je to dobro. Ako se podvizava usrdno i popravlja svoj život, i osvećuje ga, onda je to dobro i bogougodno. Ukoliko čovek više popravi svoj život, utoliko mu se Bog više raduje.“
57. „Istinska ljubav ne traži korist i rađa se iz plamene vere. Ljubav traži bezmolvije [tihovanje].“
58. Duhovna borba hrišćanina ne bi trebalo da bude koristoljubiva. U vezi s tim starac je primetio: „Za usrdnost ćemo se izbaviti od pakla. Nije dovoljno ako nas od greha uzdržava samo geenski oganj. Naravno, to je dobro, ali u tome nema plemenitosti, duhovne plemenitosti. Ako dajem čašu vode zato da bi došli kod mene u Kavalu i dali mi bocu limunade i dve koka-kole, onda je to bezvredna stvar. Ja ne kažem da u tome ima nešto loše, ali ako ja tako razmišljam onda je to bezvredno. Tada jednostavno govorimo o usluzi.“
59. Na pitanje da li je loše ako čovek teži da postane svetitelj kako bi pomagao bližnjima, starac je odgovorio: „Takav postupak sadrži u sebi otrove. Možeš li da učiniš skromno delo radi samoga sebe? O tome se radi. Zatim će ti sadejstvovati blagodat Božija, nezavisno od toga da li ti to hoćeš ili nećeš. Na taj način ćeš uistinu pomoći. Rad za samoga sebe ne ispoljava se kao prazno gubljenje vremena.“
60. „Bog otkriva i onoga ko je dostigao visok stepen vrline, a on nastoji da se sakrije, da postane Hrista radi jurodiv. I dok ovi ljudi sami skrivaju svoje blago, Bog ih otkriva a mi, čeda Pravoslavne crkve, nalazimo njihovo blago u celini sabrano na jednom mestu.“
61. „Oni koji čine dobra dela a u duši osećaju prazninu, čine to iz oholosti. Kada to ne činiš iz oholosti, onda osećaš radost.“
62. „Bog je dobar. On je Ljubav. Kad neko duhovno uznapreduje, oseća Boga.“
63. „Ako si izgubio put, nikad nećeš stići u grad.“
64. Starac je jednom posetiocu rekao: „Nađite opitnog duhovnika da bi Vam dao usmerenje. Zatim budite poslušni i izvršavajte ono što Vam kaže. Budite usrdni, ali nemojte sami tumačiti ono što pročitate. Pitajte svog duhovnika.“
65. U vezi s uticajem gledanja televizije na ljudski život starac je rekao: „To stvara veliko zlo i vodi ka velikoj katastrofi. Sam aparat šalje zračenje koje je štetno za ljudsko zdravlje. Mala deca fizički stradaju zbog toga što su njihove majke u vreme bremenitosti gledale televizor. Čovek se stidi da sagreši pred očima drugih ljudi. Na televiziji, međutim, nije tako. Ovde se bez svakog stida pokazuju grešna dela i sablažnjive scene. Televizor je demon.“
66. „Prihvatanje drugog čoveka kao brata predstavlja veliko delo.“
67. Izreke starca Pajsija:
„Bog sva naša skretanja s puta upotrebljava za dobra i na taj način đavo ne može da čini zlo.“
„Najveća radost potiče od žrtve.“
„Bog ostavlja rđave ljude slobodnima do određenog trenutka.“
„Duh pobožnosti se gasi. Srećom, postoji kvasac.“
„Oni koji žive svetovnim životom patnju polažu na depozit.“
„Svetovni ljudi su život sravnili sa zemljom i zato su bili sravnjeni sa zemljom.“
„Greh je ušao u modu.“
„Koliko je svakome od nas potrebno da postane bolji da bi se umnožilo dobro oko nas!“
„Kad se neko plaši smrti, onda smrt polazi u hajku na njega.“
„Ne bi trebalo da se borimo radi zla.“
„Ako se ne budemo trudili da druge obratimo ka dobru, kako da se ne iskvare i naša srca?“
„O, kako je nama ljudima svojstveno da sebe poverimo Bogu! Međutim, samoljublje je uzrok naše tvrdoglavosti.“
68. „U sebi osećam takvu radost da dođe trenutak kada kažem: Bože moj, ako je moguće, ograniči tu radost. Neka ona bude kao baterija iz koje ću crpeti koliko mi je potrebno, da mi se ne bi dogodilo da padnem.“
69. Jednom svom poznaniku, monahu, starac je rekao: „Kad nishodi velika blagodat, čovek je ne očekuje. Ona potresa vascelo njegovo biće. U njoj nikada nema ni kapi gorčine. Čovek ne očekuje takvo blaženstvo. Kroz njegovo telo kao da prolazi božanstvena struja. Tada se pojavljuju suze, neizreciva radost, promena i božanstvena ljubav. Meni se to dogodilo dva puta i potreslo me do dubine duše, odnosno kad me napao đavo i kad sam prizvao sv. Arsenija i onda, kad mi se sv. Arsenije sam javio.“
70. „Kad neko sozercava viđenje, bilo da je ono od Boga ili od đavola, on ga gleda očima svoje duše.“
71. „Kad čovek umire u pokajanju i odlazi u raj, on kao da se nalazi u autobusu dok spolja jure psi (tj. nečisti duhovi) i reže, ali ne mogu omesti njegovo putovanje niti ga mogu sprečiti.“
72. „Kada čovek Hristov živi Hristom, on se, ma gde se nalazio, oseća kao da je u raju. Zamislite da je i u adu sa Hristom kao u raju. Čovek Hristov se moli da ga Bog istera iz raja i da na njegovo mesto dovede nekoga ko je u adu. Đavo bi se, i da ga u raj nastaniš, istog časa osetio kao da je u paklu.“
73. O dušama koje napreduju u duhovnom delanju starac je govorio da su one „kao radar koji hvata duhovna događanja“.
74. „Svi mi učestvujemo na takmičenju. Neki igraju i takmiče se na stadionima i trgovima, neki se igraju loptom i dobijaju pehare i nagrade. Potrebno je da svako od nas napuni pehar svog takmičenja vrlinama i dobrim postupcima i da bude spreman da ga, tako napunjenog, prinese Bogu.“
75. Starac je jednom poznaniku napisao sledeće o duhovnom životu: „Ne znam da li si kupio avvu Isaaka Sirijskog („Podvižnička slova“)? Ta knjiga će ti mnogo pomoći, ali je neophodno da je izučavaš mirno i postepeno, kako bi usvojio hranu. Isto tako, i celokupna manastirska atmosfera pomogla bi ti da se navikneš na duhovni život a pre svega na ličnu molitvu. To bi ti dalo duhovno spokojstvo koje pokušavaš da dostigneš u žurbi. Osim toga, tvori neprestanu molitvu i postepeno prelazi na umnu, koja čedo sjedinjuje s Ocem.“
76. Starac je jednom poznaniku napisao: „Od tebe želim samo jedno: da Bogu poveriš sve ono što se s ljudske tačke gledišta teško može izvršiti, i bićeš izbavljen od žalosti i stradanja. Poverenje u Boga izražava se neprestanom molitvom. Tad ćeš imati i unutrašnji i spoljašnji mir.“
77. Jednom je neki mladić upitao starca da mu kaže gde je sreća, s Hristom ili u svetu s njegovim zadovoljstvima, a starac mu je odgovorio: „Znaš li kako je kad ne vidiš kojem se svetitelju pomen slavi sutra, i on ti se javi tokom noći i razgovara s tobom, a sutra čitaš njegovo žitije u crkvenim knjigama?“
78. „Kad Hristos vidi da se neko podvizava ali da ne dobija ljudsku pomoć, onda dolazi On Sam i pomaže.“
79. „Hristos kuca na srce a đavo na mozak.“
80. „Hristos ima tajne načine da nagradi ljude kad oni izvršavaju Njegovu volju.“
81. „Ništa ne biva bez strpljenja. Neki su nestrpljivi kao čovek koji tek što je posadio vinograd a želi da već sutra pije vino. To je, naravno, nemoguće. Onaj ko nema trpljenje mnogo se muči. Mraz mu se čini dvostruko jačim mrazom a žega dvostruko većom žegom. Kao vojnik kojem se poslednji mesec službe čini dužim nego sva prethodna služba. U svemu je potrebno strpljenje, a posebno u duhovnim stvarima.“
82. Jednoj starici, koja je strepela od smrti, starac je rekao: „Proživela si toliko godina a vidi kakvu sad imaš čast! Odneće te angeo!“
83. „Čovek se postepeno menja, ne pazi na svoj život i izmišlja različita opravdanja. On neće ni da čuje za Drugi dolazak jer traži razonodu i kloni se svake patnje. On neće ni da čuje za komete i ostala strašna znamenja. A sve to je veoma korisno, jer čoveka podseća da je smrtan i da treba da se pripremi za smrt.“
84. „Jedna žena nije htela ni da sluša o tome da je neko umro. Ona je govorila: ‘Ne, ne! Hoću da mi pričate samo o krštenjima i radosnim događajima!’ Zaboravila je da će svi umreti, neko pre a neko kasnije. Naš cilj nije da ovde pustimo korene. Bog je zasadio zemaljski raj da bismo se pripremili i zadobili raj nebeski.“
85. „Imamo mnoštvo duhovnih knjiga ali ih, na žalost, većina čita i oduševljava se njima niukoliko ne uznapredovavši u podvigu. Ti ljudi podsećaju na one koji gledaju dobar film, oduševljavaju se herojima i aplaudiraju im ali i dalje sede u udobnim foteljama. A osvećenje ne dolazi bez truda i podviga!“
86. Starac je govorio hrišćanima koji su se sabrali da bi ga slušali: „Naučite da se postepeno kalite. Prinesite pokajanje. Dajte prednost surovosti u odnosu na udobnost jer dolaze surova vremena. Svet danas strada zbog udobnosti. Dešavalo mi se da dođem u neki manastir i da me smeste u postelju koja se rasprostirala odavde i dovde (bila je velika). Silno sam se grčio, skupljao bokove i patio. Mnogo me muči udobna postelja.“
87. „Razmaženost će upropastiti ljude.“
 


 
NAPOMENE:

  1. U drugom grčkom i u ruskom izdanju ova brošura je objavljena pod nazivom „Gostoprimnica pod vedrim nebom“.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *