NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
„KAŽI CRKVI“
Mnogi od nas su sasvim pogrešno razumeli ove reči. Kad imamo neki nesporazum sa bratom, mi mu nasamo govorimo sve što hoćemo. Međutim, ukoliko nas on ne posluša, onda se koristimo ovim evanđelskim mestom, kaži Crkvi, tako da se sa sagrešenjima našeg brata upoznaju i svi ostali, pa čak dolazimo i dotle, da se javno objavljuju u novinama i magazinima.
Starac je zbog toga bio ogorčen i nije želeo da se braća – jer mi smo braća u Hristu – ogovaraju i sramote jedni druge. Uvek je govorio da ne bi trebalo da u svakom slučaju, kad vidimo nečistotu, razglašavamo o tome, kako bi je videli i drugi. Razuman hrišćanin se na svaki način stara da je pokrije, kako je ne bi primetili i drugi: to ne treba da se dešava samo do jednog određenog trenutka, posle kojeg bi se nečistota razotkrila, jer ljubav – ukoliko postoji u duši i ukoliko njom rukovodi – sve pokriva.
Evanđelje bez ikakvih ograničenja kaže: ne „nekoliko puta“ ili „do određenog trenutka“, nego da sve pokriva, sve trpi… Ukoliko neko razotkriva, onda ne postupa po Duhu Božijem i Duh mu ne daje Svoje plodove, jer su plodovi Duha ljubav, radost, mir, trpljenje, milosrđe, blagost…
Trebalo bi da, u odnosu na reči: Kaži Crkvi, znamo da Crkva nije „ceo svet“ i da onaj, koji želi da pravilno održi zapovest, svoju pomisao, ukoliko smatra da je ona ispravna, iskaže svom duhovniku. Ukoliko se radi o nečemu važnom, neka je duhovnik prenese episkopu. Tako Crkva poima ovo evanđelsko mesto. Ako neko postupa drugačije i objavljuje celom svetu, to znači da ne čuva zapovest. Naime, zapovest govori: Kaži Crkvi, a ne: kaži celom svetu…, kako bi čuli i masoni, i jehovisti, i sledbenici drugih religija, i jeretici, i bezbožnici, itd. Na taj način im mi sami dajemo hranu za borbu sa nama. Da bi slušaoce ubedio u ono, što je rečeno o tom pitanju, Starac je pripovedao o sledećem slučaju:
„U Egiptu, nedaleko od onog mesta na kojem su u drevna vremena živeli veliki Oci, živeo je i jedan brat koji je pao u greh i koji je u svojoj keliji živeo zajedno sa nekom ženom. Postepeno je zbog ovog brata čitavo ovo mesto izašlo na loš glas. Kad su okolni žitelji doznali za njegovo rđavo ponašanje, sakupili su se i odlučili da ga proteraju odatle. Međutim, prema promislu Božijem, tamo se u to vreme zatekao i episkop, avva Amvon. Tako su svi zajedno pošli kod avve, tražeći da pođe sa njima i da zajedno oteraju onog brata. Avva Amvon je rado pošao sa njima. Kad je brat spazio gomilu koja se približavala, sakrio je onu ženu u veliku glinenu posudu i pokrio je. Ušavši unutra, episkop je primetio da je žena skrivena u glinenoj posudi. On je prišao i seo na ovu posudu a ostalima je naredio da svuda traže ženu, sve dok je ne nađu. Nakon izvesnog vremena, obavestili su avvu Amvona da ne mogu da nađu ženu, i avva ih je tada prekoreo:
‘Zar ne vidite šta ste učinili? Nepravedno ste osudili brata da živi sa ženom. Idite sada u selo, i drugi put nemojte da gledate na ono što rade drugi i da osuđujete!’
Nakon što su meštani otišli, avva je sišao sa posude i, mada je on bio „crkva“, sa velikom obazrivošću nasamo rekao onom bratu:
‘Brate, pobrini se za svoje spasenje!’
Tako postupaju oni, koji imaju blagodat Svetoga Duha.“
Starac je veoma teško podnosio da braća prekorevaju jedan drugoga i svim silama je nastojao da popravi njihove pomisli.
Na žalost, mi danas živimo u vremenu za koje je Hristos rekao da će u njemu ohladneti ljubav mnogih. S bolom primećujemo da čak i mati, tj. i materinska ljubav, koja je po prirodi od svega jača, često uzaludno prekoreva svoju decu, i to samo zbog toga što nisu ispunila neku njenu želju. Trebalo bi da svi mi znamo da će nas blagodat Hristova pokrivati tek onda, kad se mi budemo trudili da pokrijemo sagrešenja naše braće – srazmerno tome, koliko je veliki greh našeg brata za koji se trudimo da ga pokrijemo, utoliko će nas više pokrivati blagodat Božija. U Pismu se kaže da će nam se meriti onom merom, kojom i sami merimo.
 
OPORAVIĆE SE!
Bilo je rano jutro, oko 5:30, kad je u obitelji zazvonio telefon. Kancelarija je još uvek bila zatvorena, ali je neki brat dotrčao i podigao slušalicu. Javio se jedan lekar iz Soluna, koji je preneo tužnu vest:
Oko ponoći su neki anarhisti bacili bombu na kola policijske patrole. Automobil se našao u plamenu koji je zahvatio i odeću jednog oficira, tako da se čitavo njegovo telo pretvorilo u buktinju. Taj oficir je poznavao Starca, koji ga je voleo zbog njegove izuzetne dobrote. Uspeo je da iskoči iz zapaljene mašine. Iz automobila koji je tuda prolazio dobacili su mu neki pokrivač, kojim je uspeo da ugasi plamen, iako mu je on već uzrokovao strašne opekotine. U bolnicu su ga dovezli polumrtvog, gde su lekari ubrzo zaključili da je u vrlo teškom stanju i da nema mnogo izgleda da će preživeti.
Lekar nas je pozvao i zatražio da u ime ovog oficira odemo kod Starca, da mu ispričamo šta se dogodilo i da zatražimo da se pomoli za njega. Čim je svanulo sišao sam do Starčeve kelije, pronašao ga i ispričao mu šta se dogodilo. Starac se uznemirio i izvesno vreme ćutao, usredsredivši misli. Onda se okrenuo i rekao:
„Pozovi lekara i reci mu da se oficiru ništa neće dogoditi. On će se sasvim oporaviti, i neka se njegova supruga i deca ne brinu. Žalim samo one anarhiste, jer će izgubiti čoveka koji im je ljubavi Hristove radi toliko pomogao!“
Došao sam u manastir, pozvao lekara i preneo mu sve što mi je Starac rekao. I zaista, oficir je uskoro bio van životne opasnosti. Nakon nekoliko dana postepeno je počeo da se oporavlja, da bi se najzad vratio u svoju porodicu. Jedino su ga – kako je to rekao Starac – „izgubili“ anarhisti. Naime, oficir je bio penzionisan, tako da više nije bio u prilici da se na hrišćanski način pobrine i za njih!
 
SAMO SE STARČEV GLAS NIJE ČUO!
G. je bio veoma dobar mladić, ali nije verovao u Hrista. Na nagovor svojih drugova, odlučio je da otputuje na Svetu Goru i da poseti Starca.
Došao je u jednu obitelj, gde je zatekao oca E., svog poznanika koji se zamonašio. Zatražio je od njega da ga odmah odvede kod Starca.
Starac je na dvorištu razgovarao sa grupom poklonika. Seli su i oni, slušajući šta govori Starac. U jednom trenutku, Starac je ustao i zaputio se u keliju. Tokom njegovog odsustva, G. je iz džepa izvadio mali kasetofon, stavio u njega kasetu i vratio ga u džep. Kad se Starac ponovo pojavio, pritisnuo je dugme i kasetofon je počeo da snima. Starac je govorio i odgovarao na pitanja poklonika dok su istovremeno na granama drveća, pod kojim su sedeli, ptice priredile koncert i neprestano cvrkutale. Vreme je proticalo i jedna strana kasete bila je popunjena. Kasetofon se automatski isključio, pri čemu se začuo poznati zvuk: „klik“.
Kad je Starac to čuo, okrenuo se prema G., ustao i strogim glasom uznemireno rekao:
„Daj mi taj kasetofon! Kako se usuđuješ da snimaš bez pitanja?“
Starac je uzeo kasetofon i pokušao da izvadi kasetu. Međutim, kad je video da ne može da je izvadi, vratio je mladiću kasetofon i svima rekao:
„Idite sada, deco, idite! Bilo je dovoljno!“
Starac je zatvorio kapiju i, vidno uznemiren, ušao u keliju.
Bez obzira na neprijatnost koja se dogodila, G. je ipak bio zadovoljan jer mu je, najzad, ostala kaseta sa tonskim zapisom. Na stazici su zastali da preslušaju ono šta je snimljeno na kasetu. Međutim, čekalo ih je veliko zaprepašćenje: moglo se čuti samo cvrkutanje ptica na granama! G. je došao u svetu obitelj, ispovedio se i od tog doba postao verujući. Kasnije je i svoje drugove upućivao kod Starca. Želeo je da i oni dobiju onakvu pomoć kakvu je dobio on sam.
 
PRONALAŽENJE POSREDNIKA
Nalazio sam se u manastirskoj porti, gde sam ugošćavao pristigle poklonike. U jednom trenutku prišao mi je poklonik, koji je izgledao rastrojeno i pometeno. Blagonaklono sam ga primio i, nakon što sam ga poslužio ratlukom, kafom, rakijom i vodom, uobičajenim svetogorskim posluženjem, seo sam pored njega i upitao da li je već dolazio na Svetu Goru. Odgovorio mi je da se sada prvi put ovde nalazi. Kad sam poželeo da doznam kakav je cilj njegove posete, počeo je da mi govori zbog čega je bio prinuđen da nas poseti. „Ja sam lekar, kao i moja žena, i imamo decu. Ne idem u crkvu. Sad sam u velikim novčanim teškoćama. Evo u čemu je problem: u našoj ambulanti nema posla, a moramo da plaćamo zakupninu i za kuću i za ambulantu. Dospeli smo u dugove ‘do guše’, i došli smo dotle da deci ni mleko ne možemo da kupimo. Pored svega toga, jedno dete se razbolelo i morali smo da ga vodimo kod drugog lekara radi ispitivanja. Očajavao sam, i niotkuda nisam video svetlost, roptao sam na Boga i optuživao Ga zbog toga što mi ne pomaže. Pomišljao sam da počinim i mnoge druge gluposti, kad je došao jedan moj prijatelj i rekao mi:
‘Na Svetoj Gori živi jedan Starac. On je veoma dobar i mnogima je pomogao. Zove se starac Pajsije. Zašto ne odeš kod njega i ne ispričaš mu šta te muči? Verujem da će i tebi pomoći!’ Tako sam, oče, odlučio da dođem ovamo i da se sretnem sa Starcem. Međutim, u stanju u kakvom se ja nalazim teško da i on može da pomogne!“
Pokazao sam mu put ka Starčevoj kolibi. Dok je silazio, koračao je sporim, teškim koracima. Nestrpljivo sam stajao kod manastirskih dveri i očekivao njegov povratak, želeći da saznam da li je Starac mogao da mu pomogne. Prošlo je otprilike sat vremena, kad sam video da se vraća kao na krilima. Radoznalo sam požurio da ga upitam šta se dogodilo, i on mi je ispričao sledeće:
„Oče, kad sam došao do Starčeve kelije, kod kapije sam povukao uže koje je privezano za zvono. Ono ga je obaveštavalo da je neko na ulazu. Tada sam čuo kako se otvaraju vrata, i pojavio se Starac. Pažljivo me pogledao i, pre nego što sam bilo šta rekao, oslovio me po imenu i kazao:
‘Idi i pozovi parohijskog sveštenika da miropomaže tvoje bolesno dete! Kad dete ozdravi, dođi opet kod mene!’
Ja sam, međutim, uporno nastojao da razgovaram s njim.
‘Ne, najpre učini kako sam ti rekao, pa onda dođi’, odgovorio je on. Zato sam se, oče, vratio tako brzo, da bih video da li postoji neka vanredna lađa, kojom bih mogao da se vratim!“
Gospodin E. je otišao.
Prošlo je oko mesec dana, i on je ponovo došao. Sad je bio radostan, pa je seo i ispričao:
„Miropomazali smo dete, kao što je Starac rekao. Nedavno sam dete vodio kod lekara na kontrolu. Nakon što ga je pregledao, lekar je rekao:
‘Gospodine E., ovo je veoma zanimljivo, jer kod deteta nema više ničega! Nije mi jasno kako se to dogodilo. Ovo je natprirodno!“
Dakle, sve je dobro i ja sad idem kod Starca sa verom da će mi on pomoći i u ostalome kao što mi je pomogao u ovom velikom problemu!“
Ubrzo je sišao kod Starca. On je bio na dvorištu i, čim ga je ugledao, rekao:
„Dođi ovamo, izudaraću te ovim štapom jer ništa ne razumeš!“
Počeo je blago da ga udara.
„Slušaj me, E.“, rekao je Starac, „svi tvoji problemi potiču otuda što si se udaljio od Crkve i od Hrista. Ako učiniš sve što ti kažem, nestaće svi tvoji problemi!“
Čovek je počeo da prigovara, govoreći da je pozajmio mnogo novca i da ga nije vratio, da nema posla, da ne može deci ni mleko da kupi.
Međutim, Starac mu je jasno rekao:
„Idi da se ispovediš! Neka ti duhovnik kaže kad da se pričestiš. Moli se i idi nedeljom u crkvu. Ukoliko se vratiš u crkvu, Bog će ti uzvratiti Avraamovim dobrima!“
E. je otputovao, i odmah otišao da se ispovedi. Nakon toga se i pričestio, u vreme koje mu je naznačio duhovnik. U svom domu je postavio ikonostas i počeo da se moli, upravo kao što mu je i Starac naložio. Bolesnici su polako počeli da dolaze u njegovu ambulantu, tako da je i novac počeo da pritiče.
Došlo je vreme kad je objavljeno da su u Grčkom lekarskom udruženju upražnjena neka mesta. Gospodin E. se ponovo obratio Starcu i upitao ga da li će blagosloviti da preda molbu za svoje postavljenje.
Starac mu je potvrdno odgovorio.
E. mu je objasnio da je on mlad lekar i da postoji mnogo starijih lekara koji su već predali molbe i koji takođe očekuju postavljenje. Otkrio mu je da on nema posrednika koji bi se zauzeo za njegovu molbu, zbog čega je i oklevao sa njenom predajom. Činilo mu se da je njegovo postavljenje praktično nemoguće.
Međutim Starac ga je i dalje hrabrio:
„Ti idi i predaj molbu, a ja ću se moliti da te prime!“
E. je otišao i predao molbu. Kad su objavili o postavljenjima, on se nalazio među prvima koje su primili. Došao je na Svetu Goru da zahvali Starcu.
Sledeće godine je upražnjeno još nekoliko mesta. E, je ponovo došao da upita Starca da li će blagosloviti da ovoga puta preda i molbu svoje žene. Starac je opet potvrdno odgovorio i obećao da će se i za nju pomoliti. Žena je predala molbu, i bila je primljena i ona!
Vremenom su otplatili dugove i, prema Starčevom obećanju, zadobili su „dobra Avraamova“.
Mladog lekara je toliko zadivila ova neočekivana pomoć koju je posredstvom Starca dobio od dobrog Boga, da je mnoge ljude počeo da zapitkuje da li veruju da postoji Bog. Ukoliko bi dobio negativan odgovor, on bi im oduševljeno i sa velikom verom rekao:
„Pitajte vi mene, da li postoji Bog!“
Od tog doba, dobri lekar je stalno dolazio kod Starca, pa je sa sobom dovodio i bolesnike da bi im Starac pomogao svojom dobrotom i blagodaću Božijom, koja se izobilno izlivala kad god je nalazila „plodonosne“ duše.
 
KELIJA PORED MORA
Otac… je živeo u jednom od svetogorskih manastira. Međutim, zbog nekih ličnih razloga bio je veoma uznemiren tako da je, nikome ne govoreći, pomišljao da ode odatle. Dolazila mu je pomisao da bi se smirio ukoliko bi našao keliju pored mora, u kojoj bi živeo sam.
Odlučio je da poseti starca Pajsija i da mu otkrije svoju pomisao. Čim je primetio da on dolazi, Starac mu se s osmehom obratio, i pre nego što je monah stigao da mu bilo šta kaže, rekao:
„Hoćeš da budeš sam i hoćeš keliju na morskoj obali!“
 
CAR ILI JEDNA HARINGA NA NJIH ČETVORO?
Jednog mladića, mirjanina, iskušavala je pomisao. Ona mu je u jednom trenutku govorila da bi trebalo da se zamonaši, dok ga je u drugom odvraćala od angelskog monaškog života i nagovarala da ostane u svetu.
Mladić je odlučio da otputuje na Svetu Goru i da poseti Starca. Kad ga je ovaj primio u svoju keliju i kad se mladić spremao da mu govori o svom problemu, Starac ga je preduhitrio i s osmehom rekao:
„Postoji neko ko se koleba da donese odluku: da li da postane car ili da vodi život u kojem će često biti primoran da jednu haringu podeli na njih četvoro!“
Starac, naravno, nikada nikome nije ukazivao na to, kakav život da odabere. Karakteristične su njegove reči: „Ja ne nagovaram ni na jedan ni na drugi način života!“
 
TURCI KOLJIVO NOSE U SVOJIM OPASAČIMA
Dogodilo se da je neki pobožni brat odlučio da se ne ustručava i da Starcu postavi najteža pitanja. Tako je počeo da se raspituje i o eshatološkoj temi. Bilo je to vreme kad se mnogo govorilo o antihristu, kad je objavljeno mnogo knjiga o tome i kad je vladala velika pometnja. Na svu sreću, Starac je u to vreme napisao brošuru „Znakovi vremena“ u kojoj je objasnio kako stoje stvari. U protivnom bi mnogi i dan – danas bili zbunjeni.
Starac je brata najpre posavetovao da se ne bavi eshatološkim pitanjima, odnosno da će, ukoliko se dogodi da ga pregazi automobil, za njega već nastati Drugi dolazak. Međutim, kako je brat – naravno, sa dobrim namerama – nastavio da se u razgovorima vraća na strašne događaje koji nas očekuju i o kojima je čitao u raznim knjigama, on je, na neki način, plašio svoje sagovornike. Iako mu brat prethodno ništa nije rekao, Starac mu se obratio sledećim rečima:
„Budi pažljiv i ne plaši ovu decu!“
Govorio je i o još nekim proročanstvima, napominjući da način na koji nam se ona prenose izaziva ozbiljne teškoće: ona su sačuvana ili u usmenom predanju ili na polupocepanim listovima papira, zbog čega često bivaju izbrisana ili veoma zamršena.
Uskoro su došli i drugi posetioci, tako da se razgovor preneo na druge teme, na veliko razočarenje onog brata. Starac je, međutim, uspeo da mu kaže nekoliko stvari o Turcima:
„Mnogi Grci se plaše Turaka, jer nas po broju stanovnika prevazilaze za nekoliko desetina miliona. To, uostalom, nema nikakvog značaja. Suština je u tome da će pomoć Božiju dobiti onaj, koji je pravedan.
Našim neprijateljima se dešava isto što i vukovima:
Vuk se približava stadu ovaca, tiho im pristupajući da ga ne bi primetili. I mada je on divlji i snažan, plaši se čak i štenećeg laveža, i beži odatle. Osećanje sopstvene krivice primorava ga da se plaši čak i malog, nemoćnog šteneta. Isto se dešava i Turcima. Znajući da nisu u pravu oni se plaše, a u ratu su pad morala i osećanje krivice najveći neprijatelji.“
Pored toga, rekao je da Turci nemaju mnogo vojničke časti i na kraju dodao:
„Turci koljivo (za svoj pomen) nose u svojim opasačima!“
 
BIĆEMO KAŽNJENI ZA SVOJA BEZAKONJA
Jedan oženjeni brat govorio je Starcu o teškoćama s kojima se suočio u svojoj porodici zbog gunđanja roditelja, ženine hirovitosti i dečje drskosti.
Starac je nešto drugačije gledao na stvari:
„Bog dopušta takve teškoće kao kaznu za drskost koju smo pokazivali u detinjstvu. Nezadovoljni smo dedom i babom (ili ocem i majkom), ali mi zaboravljamo na ono nezadovoljstvo koje su oni trpeli zbog nas, kad smo mi bili deca. Mi se ne sećamo onog vremena kad zbog nas nisu mogli ni da spavaju, ni da se odmore, tj. kad su nas držali u svom naručju da ne bismo plakali. Hrana nam se nije dopadala, počinili smo veliku štetu. Sada smo mi, sa svoje strane, dužni da trpimo i da se brinemo o svojim roditeljima s onom istom ljubavlju kakvom su oni nas okruživali u našem detinjem uzrastu. Bog nam sada pravedno daje mogućnost da na taj način poništimo naše detinje zanovetanje. Ako ne pristanemo na to, pokazaćemo se kao nepravedni i nezahvalni, jer smo i mi činili to isto, a oni su to s ljubavlju trpeli. Isto tako, i od žene i od dece stradamo zato, da bismo platili za sopstvenu drskost!
Tako i ja, iako nisam oženjen“, nastavio je Starac, „stradam od mnogih mladih ljudi koji dolaze ovamo. Bog je tako ustrojio da bih platio za svoj detinji bezobrazluk!“
 
O SUPRUGAMA
Mnogi supružnici su nezadovoljni i žale se jedni na druge, tj. nisu u stanju da u teškoćama, koje im se događaju, razaberu dobar plan Božiji. Muž se žali da je žena ćudljiva, žena se žali da je muž gnevljiv. Kad su tokom jednog razgovora Starcu pomenuli ovu temu, on je s osmehom rekao:
„Eh, deco, Bog bolje od nas zna šta da učini. Ako je jedno zajedljivo, onda Bog ustrojava da drugo bude popustljivo, kako se ne bi ‘pobili’.“
Jedan brat je, kad se oženio, došao na Svetu Goru. Prvi kojeg je posetio bio je starac Pajsije. Oni su vodili sledeći dijalog:
„Starče, ja sam se oženio!“
„Budite srećni i napredni! Jesi li uzeo lepu ženu?“
„Lepa je, Starče!“
„E, onda nećeš imati nagradu od Boga! Nesrećniče, Bog ustrojava mnogomilionski svet, a tebe nije ustrojio! Hrišćani bi trebalo da uzimaju ružne žene jer one obično imaju unutrašnju lepotu, u duši, a ne telesnu. One, sirotice, vide da nisu pristale, pa plaču i očajavaju! Ako ih ne uzmete vi, hrišćani, ko će ih uzeti?“
Brat je ponovo upitao Starca:
„Oče, hoće li nam radosti ovog života i naša privezanost za njih smetati da napredujemo kao hrišćani?“
„Ne, ukoliko budeš umeo da se pravilno postaviš prema stvarima! Na primer, svoju decu ćeš voleti kao decu, ženu kao ženu, roditelje kao roditelje a prijatelje kao prijatelje. Svetitelje ćeš pak ljubiti kao svetitelje, angele kao angele a Boga kao Boga. Kao što je rekao apostol Pavle, trebalo bi da svakome ukažemo čast i poštovanje kakvi mu dolikuju.“
 
SA DOBROM
Starac je rekao:
„Decu bi trebalo vaspitavati dobrom, jer su današnja deca preispunjena egoizmom i uopšte ne reaguju na grdnje. Ako počnemo da ih grdimo, njihove duše se odmah ispunjavaju pomislima. Ta deca ne mogu da shvate da ih grdimo zbog njihovog dobra i zato, što ih volimo.“
Zaključio je rečima:
„Nužno je da ih ‘privežemo’ za Boga i da u njima razvijamo svest o potrebi da čine dobro.“
 
MARLJIVI SVUGDE NAPREDUJU
Jedan brat je upitao:
„Starče, šta Vi mislite, gde danas mlad čovek može da napreduje?“
Starac mu je odgovorio:
„Marljiv čovek svugde napreduje, a lenj ne napreduje nigde! Marljivi otac porodice napreduje isto kao i monah, kao što bi i marljiv monah napredovao u slučaju da se oženio. To se, međutim, ne dešava zbog toga što je Bog ovoga stvorio kao marljivog a onoga kao lenjog, nego zbog toga što nemaju svi podjednaku revnost.“
 
DA NE OŠTETI PARKET!
Jednom se dogodilo da je Starac zbog nekog posla otišao „u svet“ i tom prilikom ga je jedan brat u Hristu primio u svoj dom. Kad su došli do ulaznih vrata, Starac je primetio da ovaj brat ulazi u kuću veoma oprezno, gotovo na prstima. Starac ga je onda upitao:
„Blagosloveni, zašto tako hodaš?“
„Da ne bih oštetio novi parket!“
„Eh, blagosloveni, ako je novi parket razlog što ti je neudobno u sopstvenoj kući, onda ću se moliti Bogu da ti podari mnogo dece koja će po njemu ‘praviti barice’ i oštetiti ga!“
Starac je rekao da se zaposlene udate žene, koje imaju fakultetsku diplomu, veoma teško odlučuju da napuste posao i da se posvete materinstvu. Naprotiv, one koje rade teške (fizičke) poslove daleko se lakše odlučuju na to.
„Kada ih podnosimo s trpljenjem i ljubavlju, deca bivaju dobra“, rekao je Starac.
Starac Pajsije je rekao i sledeće:
„Da bismo razumeli Svete Oce, potrebno je da sa njima budemo u srodstvu!“
 
ŽELJA ZA MONAŠKIM ŽIVOTOM MORA BITI POSTOJANA
„Da bi se neko zamonašio, potrebno je da se oslobodi svake sumnje. Kao što za ženu koju voliš kažeš: uzeću nju a ne neku drugu jer bez nje ne mogu da živim, takav je i monaški život. Ako ga želiš 99 % i kolebaš se za onaj jedan jedini procenat, ukoliko si neodlučan, onda nećeš uspeti! Neprijatelj je dovoljno moćan da promeni količinu, i onda ga nećeš želeti 99%“, govorio je Starac.
 
BOG POMAŽE ISTINSKI BLAGOČESTIVIMA
Starac je objasnio studentima:
„Ne bi trebalo da blagočešće bude izgovor za lenjost. Na nama je da učinimo ono, što prolazi kroz naše ruke a ostalo će dovršiti Bog. Bog je obavezan da pomogne bogobojažljivom čoveku, koji je sa svoje strane učinio sve što je mogao.“
Starac je na tom mestu naveo sledeći primer:
„Trebalo je da jedan student polaže ispit. Čitao je do kasno u noć, ali mu je ostalo još nekoliko strana. Nameravao je da ih pročita ujutro. Međutim, ujutro se setio da je toga dana veliki praznik i da se u crkvi služi božanstvena Liturgija. Ostavio je čitanje i otišao na božanstvenu Liturgiju. Budući da je to učinio podstaknut istinskim blagočešćem a ne zbog lenjosti, Bog je učinio da je na ispitu dobio ona pitanja, koja je pročitao.“
 
ISCELJENJE SINUSA
K. G. je godinama patio od sinusa. Ma koliko da je odlazio kod raznih lekara, ma koliko lekova da je uzimao, njegovo zdravstveno stanje bilo je beznadežno: imao je strašnu glavobolju, kao i učestalo lučenje iz nosa i usta i mnoge druge tegobe. Odlučio je da ode kod Starca i da mu otkrije svoj problem. I zaista, K. G. ga je posetio, a Starac ga je veoma pažljivo saslušao. Prekrstio se i utešio gospodina K. G.: „Ne brini, bićeš sasvim zdrav!“
Kad se oprostio sa Starcem, zaputio se u svetu obitelj manastira Ivirona. Međutim, tada mu se dogodilo sledeće:
Dok je koračao putem dobio je jaku kijavicu, tako da je često bivao prinuđen da zastane i da pročisti nos. Začudilo ga je što iz nosa izlazi sva nečistoća. Kad je stigao u manastir, kijavica je prestala, a zajedno sa njom i simptomi bolesnih sinusa. Od tog doba je prošlo dosta vremena i njega više nikad, zahvaljujući Starčevim molitvama, nisu mučili slični simptomi.
 
ISPRAŽNJENE BATERIJE
Dok je silazio niz stazicu koja vodi do kolibe starca Pajsija, jedan poklonik je na putu našao četiri nove, neraspakovane baterije. Kad ih je podigao, video je da su nove i pomislio:
„Pokloniću ih Starcu, možda će mu zatrebati!“
Došao je kod Starca, poklonio se, uzeo blagoslov i rekao: „Starče, na putu sam našao nove baterije, pa sam ih doneo Vama!“
Starac je uzeo baterije, razgledao ih i upitao:
„Čije su ove baterije? Ko ih je izgubio?“
„Ne znam, Starče“, odgovorio je poklonik.
U tom trenutku, primetili su kako niz stazicu žurno silazi još jedan poklonik i prilazi k njima. Starac se okrenuo prema njemu i zapitao:
„Šta hoćeš, mladiću?“
„Eto, Starče, nisam imao vremena da dođem i moje ‘baterije su se ispraznile!’ Zato sam odlučio da dođem ovde kod Vas i da ih napunim!“
Starac se nasmejao, dao mu one baterije i rekao:
„Evo, uzmi nove baterije! A mi smo se upravo pitali kome će one zatrebati!“
 
OSVRNI SE OKO SEBE!
Jedan poklonik je rekao Starcu:
„Starče, silno me iskušava pomisao gordosti i ja Vas molim da mi pomognete. Recite mi nešto!“
„Odakle si, momče“, upitao je Starac.
„Iz Soluna.“
„Kad si doputovao odatle?“
„Danas, Starče.“
„Kakvo je juče bilo vreme u Solunu?“
„Veoma loše: magla, oblaci i obilna kiša.“
Starac se nasmešio i rekao:
„Nalio si mnogo vode u kotao, momče, i zato si pokvario vreme! Međutim… o zvezdama, mesecu, suncu, planetama i zemlji ništa ne mogu da kažem! Oni su prekrasno stvoreni! Na nebu, međutim, postoji ozonska rupa koju si ti otvorio, da bismo videli šta ćeš s njom da učiniš. Šta će se sad dogoditi? Moraš uzeti lepak i zalepiti je!“
Starac mu je sve ovo dobronamerno govorio, objasnivši bratu da misaon čovek, čim se osvrne oko sebe, vidi dela Božija, smiruje se i ne biva gord.
 
VINSKI DUH
U nekom selu živeo je jedan evangelista koji je pokušavao da i meštane uvuče u svoju jeres. Mnogo im je time dosađivao, a posebno kad se napije.
Jednom je grupa žitelja iz tog sela doputovala na Svetu Goru i posetila Starca. Govorili su mu da ih evangelista uznemiruje, ali da ne znaju šta da mu odgovore. O njegovoj strasti pijanstva meštani mu ništa nisu govorili, ali je Starac zapitao:
„On pije, zar ne, on pije?“
„Da, pije“, odgovorili su mu.
„Kad se vratite u selo, ispričajte mu da ste posetili Svetu Goru i prenesite mu kako vam je jedan monah naredio da ga obavestite da oni, evangelisti, nemaju u sebi Duha Svetoga, nego vinskog duha!“
Kad su se vratili, meštani su evangelisti preneli ono što su čuli od Starca. Od tog doba, nije ih više uznemiravao svojim zabludnim teorijama.
 
SNEG SA OLIMPA
Jednom je Starca posetio neki poklonik, čija je kosa bila bela kao sneg. On nikada ranije nije bio kod Starca. Susreli su se na dvorištu, i Starac ga je upitao:
„Odakle si?“
„Iz Litohora“ (selo ispod Olimpa).
„Shvatio sam da si odatle!“
Poklonik je u nedoumici zapitao:
„Kako ste shvatili, Starče, da sam odatle?“
„Eto video sam sneg koji se s Olimpa spustio na tvoju kosu“, odgovorio je Starac.
 
STARA PROVODADŽIJKA
Jedan brat je imao problem: nije mogao da nađe dobru devojku kojom bi se oženio, što ga je silno mučilo. Došao je kod Starca, ispričao mu o tome i zamolio ga da mu ukaže na neku devojku. Starac mu je u šali rekao:
„Eh, deco, vi biste želeli da mene, starca, pretvorite u staricu! Šta ja to kažem: u staricu? Ne, nego u staru provodadžijku!“
Zatim je, naravno, posavetovao mladića da se ispovedi i da redovno odlazi u crkvu. Uverio ga je da će mu Hristos pomoći a da će se i on sam pomoliti za njega.
Kad je otišao od Starca, srce ovog brata bilo je ispunjeno nadom i poverenjem. Učinio je onako, kako mu je Starac rekao. I zaista, dobri Bog mu je pomogao: našao je dobru devojku kojom se oženio, i stvorili su srećnu porodicu.
 
BLAGI PREKOR
Jednom prilikom, kad je Starac na dvorištu razgovarao s poklonicima, na kapiji se pojavio neki mladić. Imao je veoma dugu kosu i uzane „džins“ pantalone, dok je na plećima nosio torbu s fotoaparatom. Kad ga je primetio, Starac ga je dočekao sledećim rečima:
„Mladiću, ti izgledaš veoma hrabro i podsećaš na gardistu koji služi na dvoru, samo što umesto oružja nosiš torbu!“
 
I TI SE ŽALIŠ?
Starca je posetila grupa poklonika. On ih je primio na dvorištu i ponudio da sednu na panjeve. Poslužio ih je ratlukom i vodom, a onda seo da sasluša zbog čega su došli. Braća su pitala, a Starac je rado odgovarao. U jednom trenutku, neki od braće je upitao:
„Starče, u svetu danas postoji mnogo patnje, i mnogo ljudi strada, posebno zbog toga što su izvan Crkve, što ne mogu sami da se izbore sa svojim problemima. Recite mi, da li nam bol koristi i koliku korist imamo od njega?“
Starac mu je odgovorio:
„Video sam da bol mnogo pomaže duši i da smiruje. Ukoliko neko više strada, utoliko izvlači veću korist. Zamislimo dve majke, od kojih svaka ima po jednog sina, i da su oba sina odlučila da se zamonaše. Pretpostavimo da jedna od majki odlazi u crkvu. Ona će patiti, budući da je njen sin odlučio da se zamonaši i da ode od nje, ali će to u izvesnoj meri lakše podneti jer ima poverenja u Hrista. Njen bol će se na taj način postepeno umiriti, jer ona oseća da je njen sin na sigurnom i da je sa Hristom. Pretpostavimo, opet, da ona druga majka ne odlazi u crkvu. Ona daleko više pati, ponaša se kao da je njen sin umro i smatra ga živim mrtvacem. Ne može da podnese njegov odlazak i silno pati kad pomisli da on posti, bdi, pokorava se itd., jer ona ne vidi cilj i ne oseća blagodat. Međutim, Bog još više pati gledajući bol ove dve majke. Verujem, međutim, da će bol one majke koja nije išla u crkvu Bog prihvatiti kao mučeništvo i da će joj kasnije dati veliku nagradu, jer je strašno patila zbog nepoznanja božanstvene blagodati.“
Jedan od braće je u tom trenutku upitao:
„Starče, ja sam bio bolestan i ležao sam u bolnici šest meseci. Sada sam, hvala Bogu, zdrav. Šta će biti sa mnom?“
Starac mu je s osmehom odgovorio:
„Eh, blagosloveni, neki žele da makar jedan dan leže i da se odmaraju, a ti si se odmarao šest meseci, i umesto da proslaviš Boga ti se još žališ?!“
 
NE VERUJ TOME
Starac nam je pripovedao:
„Jednom je ovde, u moju keliju, došao čovek iz inostranstva. Taj nesrećnik se, zbog svog rđavog života, upleo u mreže satane, koji ga je često iskušavao. I tako, on mi kaže:
‘Oče, ja često vidim Boga Svedržitelja!’
Potrudio sam se da ga osvestim:
‘Ne, čedo, ne veruj tim stvarima, to su đavolske zamke i lukavstva! On ti to pokazuje jer želi da te uništi!’
Obrati pažnju na to, šta mi je on tada odgovorio, budući da je bio pod snažnim uticajem satane:
‘Oče, ja sam prokrstario celim svetom i još mi niko nije rekao istinu. Jedino ste Vi to razumeli!’
Uviđaš li da ga je lukavi primorao da mi kaže takvu stvar da bi me prelestio i da bih poverovao kako sam dobar. Ja, međutim, uviđam da sam najgori od svih ljudi!
Prema tome, morate biti veoma oprezni u odnosu na pomisli gordosti, jer su to pomisli koje se najteže prepoznaju. One, međutim, nanose čoveku najveću štetu.“
 
VI DOŽIVLJAVATE ONO ISTO ŠTO DOŽIVLJAVA KOKOŠKA
Nakon prazničnih dana Rođenja Hristovog jedna grupa poklonika posetila je starca Pajsija. Pozvonili su na zvonce i uskoro se na vratima pojavio njegov podvižnički lik, preispunjen dobrotom. Prilazeći kapiji, Starac ih je upitao:
„Šta se dogodilo, deco?“
„Ispraznile su nam se baterije, Starče!“
Starac im je, smešeći se, rekao:
„Izgleda da ste za praznik Rođenja jeli mnogo mesa i da su se zbog toga ispraznile vaše baterije! Vi doživljavate ono isto što doživljava i kokoška: kad mnogo jede, ona se ugoji i ne može da leti, zbog čega je jastrebu lako da je uhvati!“
 
IMAM OBIČAJ DA NI OD KOGA NE UZIMAM NOVAC
Otac N., koji služi u našoj crkvi u Americi, odlučio je da poseti Svetu Goru i starca Pajsija, o kojem je mnogo slušao. Nakon što je razgovarao s njim, iz džepa je izvadio dva koverta s imenima, da bi se Starac pomolio za njih. Koverti su bili istovetni i zapečaćeni. Međutim, u jednom od njih nalazio se novac, koji je tu stavio sveštenik. Smatrao je da on sam ima dovoljno novca i da bi bilo dobro da i Starcu da „prilog“ za njegov trud, iako su ga monasi prethodno upozorili da ne daje novac starcu Pajsiju, jer ga on ne uzima. Sveštenik se nadao da će, kad Starac otvori koverat s novcem, on već biti veoma daleko. Predao mu je koverte i zaprepastio se kad je Starac prihvatio samo onaj, u kojem nije bilo novca, dok je za drugi rekao:
„Oprosti oče, ali ja imam običaj da ni od koga ne uzimam novac!“
Sveštenik je bio uporan, ali je Starac ostao neumoljiv:
„Oprosti mi, ja ne želim da te uvredim, ali je moje pravilo da ni od koga ne uzimam novac! Nedavno sam video svetog Arsenija, koji mi je rekao: ‘Mnogo me raduje što ni od koga ne uzimaš novac!“‘
Starac je ovom svešteniku poklonio knjigu sa žitijem sv. Arsenija Kapadokijskog, koju je on sam napisao. Sveštenik ju je otvorio i spazio upravo ono mesto u kojem se govorilo o svetiteljevom javljanju Starcu! Bio je veoma zbunjen, jer je tada prvi put doživeo duhovni opit te vrste.
 
AKO BI SE TAKO ČISTILO SRCE …
Jedan brat je upitao:
„Starče, da li je dobro da na poslušanju ili na nekom drugom mestu glasno izgovaramo molitvu, kako bi nas čuli i drugi?“
„Ako dobro ispitamo, videćemo da se u osnovi toga krije čovekougađanje. Oci su se više trudili da sakriju svoju vrlinu nego da je zadobiju. Bolje je ono što činimo tajno, jer ono što je javno uznemiruje ljude. Osim toga, zar Sveto Pismo ne kaže: kad hoćeš da se pomoliš, uđi u klijet svoju… i Otac tvoj koji vidi tajno uzvratiće tebi javno (Mt. 6; 6)?
U jedan manastir su došli mirjani, koji su tamo videli mlade monahe kako se mole brzo i glasno. Sablaznio ih je način na koji su ovi izgovarali molitvu. Nisam znao kako da ih opravdam. Najzad sam im rekao: da su u svetu, igrali bi fudbal ili radili nešto slično a ovde ipak izgovaraju molitvu. Međutim, cilj za koji se molimo ne dopušta nam da nas i drugi čuju.
Tokom zajedničkog rada, bilo je prisutno mnogo otaca i jedan od njih se glasno molio. Drugi su o njemu govorili: ‘On je veliki molitvenik!’ Jednom prilikom, razgovarao sam s njim i on je počeo da mi govori:
‘Pisao sam tom i tom mitropolitu i ukazao mu na to, drugom sam rekao da sam na njegovoj strani, a tom i tom vladiki sam rekao nešto drugo. Kad bi i drugi bili kao ja, mi bismo spasli svet!’
Vidite li kakvo je on mišljenje zadobio o samome sebi zato što se molio na taj način i što je slušao pohvale drugih! Dopustio je demonu da veoma dobro obavi svoj posao.
Drugi žele da mnogo puta ponove molitvu i to u brzom ritmu, tako da pri tom menjaju reči molitve i dolaze dotle da izgovaraju KIR-SU-STE[1]. Neki su pročitali da je jedan svetitelj, u izvesnom periodu svog života, zbog ličnih osobitosti zadržavao disanje i da mu je to pomoglo, tako da su i oni pokušali da učine to isto. Dolazili su čak do takvih krajnosti i u toj meri zadržavali disanje da su bili na granici da eksplodiraju! Izbečili bi oči samo da bi osetili bol u srcu! Međutim, to je telesni bol i veoma je škodljiv za srce, jer narušava od Boga dati srčani ritam. Kad pođe u lov, lovac ne zadržava disanje. Međutim, kad vidi da mu se životinja približila, on ga zadržava na minut – dva, jer mu to pomaže da nanišani. Uvek nam je potrebno veliko rasuđivanje!
Ako bi se tako čistilo srce…“ (Starac je u tom trenutku pokazao na desnu stranu grudnog koša, i neko mu je rekao: „Starče, srce je na drugoj strani!“ Starac je sa smehom dodao: „Moje je ovde!“) „…Ako bi se tako čistilo srce, mi bismo odlazili kod hirurga, vadili ga i prali u rastvoru! Srce se očišćuje smirenjem i dobrim pomislima. Mnogo će nam pomoći ako razmišljamo o dobroti Božijoj, o Njegovim nebrojenim dobročinstvima i o Njegovoj ljubavi uopšte. Isto tako, pomoći će nam ako razmišljamo o svojoj nedostojnosti i nezahvalnosti, o svojoj slabosti. Tada se duša očišćuje, i molitva sama izvire iz nas.“
Dogodilo se da mi je telefonirao jedan poslanik i zatražio da odem u Starčevu keliju zbog sledećeg pitanja:
„Molim te, upitaj Starca da li da u skupštini podnesem zahtev za zabranu abortusa. Šta on misli o tome? Molim te, prenesi mi njegov odgovor, da bih znao šta da učinim“, rekao je on.
Otišao sam kod Starca i preneo mu pitanje pobožnog poslanika. Starac je odgovorio sledeće:
„Video sam, oče moj, da neki poslanici, pa čak i velika većina njih, pokušavaju da nađu temu kako bi izneli zahtev pred skupštinu, ali ne zbog brige i pobožnosti nego da bi pokazali kako i oni rade na opštem dobru. To su oni isti koji pre samo nekoliko godina, kad je prihvaćen taj nezakoniti zakon, ni jednom rečju nisu prigovorili!
Meni se ne dopada način na koji neki pokušavaju da se suprotstave nastaloj situaciji. Vidiš li da se oni, koji hoće da ‘proguraju’ neki rđav zakon, organizovano i blagovremeno pripremaju za to, da pišu i govore na televiziji… Zar nisi video kako je jedna od njih okupila nekoliko žena koje su izašle na ulicu noseći plakate i tražeći da se donese takav zakon? Od nekoliko miliona grčkih žena izašlo je samo njih pet stotina, ali se zatim na balkonu pojavio predsednik vlade i rekao da je zbog zahteva žena prinuđen da popusti i da prihvati zakon o abortusu. Oni nam stvari predstavljaju tako, kao da je vlada tobože prinuđena da donese zakon pod pritiskom naroda. U suštini, reč je o dobro zamišljenom i organizovanom planu…
Dakle, reci poslaniku da ne iznosi zahtev, jer će on biti odbačen. Mnogo je bolje da ga uopšte ne postavlja nego da zahtev bude odbačen. Trebalo bi da postupi na ovaj način:
Neka vidi koji su poslanici i iz kojih stranaka najbolji hrišćani, koji će se saglasiti da zajednički deluju. Naime, hrišćani ne mogu da se dele po stranačkim bojama, jer su svi oni hrišćani i njih ujedinjuje Hristos, Koji je njihov zajednički znak ujedinjenja. Kad se svi saglase, neka svaki poslanik pođe u svoju opštinu i neka se uputi kod episkopa. Neka mu kaže da se pripremaju da iznesu zahtev i da traže i njihovu pomoć. Episkopi su dužni da odmah odreaguju na to i da, nakon odluke u Sinodu, pišu novinama i zatraže ukidanje tog zakona koji je i antihrišćanski i antiustavni, budući da je naš ustav napisan i potvrđen u ime Presvete Trojice.
Neka se oglase i lekari – hrišćani, i neka u štampi izjave da je abortus ubistvo. Neka kažu ženama da je nauka utvrdila da oko 95% žena, koje su abortirale, oboleva od raka materice, jajnika, dojke itd., odnosno, da se tokom trudnoće čitav organizam priprema za razvoj novorođenčeta. Na primer, grudi se pripremaju da daju mleko, hormoni se menjaju, itd. Međutim, kad se žena odluči na abortus, prekidaju se svi ti procesi u organizmu i dolazi do određenih fizioloških posledica kao što je rak. Dakle, neka lekari objasne šta se dešava i kakve su posledice.
Neka i političari pišu o problemu pada nataliteta. Hrišćani teško da imaju i jedno dete, dok muslimani imaju po desetoro dece. Ubrzo ćemo se suočiti s problemom koji će jasno otkriti naše bezakonje i nepridržavanje zapovesti Hristovih. Nama nisu krive nacionalne manjine u Grčkoj: nacionalne manjine su počele da nam prave probleme onda, kad su Grkinje odlučile da i bez rata ubijaju svoju decu i pre nego što se rode.
Dakle, neka se pokrenu sve te snage i neka se oglase i ostale uticajne ličnosti. Kad u skupštini bude zakazan dan za postavljanje tog zahteva, neka episkopi pozovu narod i neka izađu da zahtevaju ukidanje tog zakona. Mi, kao hrišćani, ne želimo da narušavamo zakon Hristov, ali smo dužni i da poštujemo slobodnu volju drugih hrišćana. Od trenutka kad se proglasi državni zakon, svaki građanin je dužan da ga poštuje, jer će ga u protivnom država kazniti. Ovakav postojeći zakon lišava slobode one lekare koji su hrišćani. Lekar – hrišćanin ima zakon Božiji i svoju savest, koji kažu: ne ubij!
Kad se pojavi državni zakon, onda odgovornost leži na svakom građaninu, odnosno, Bog onda kažnjava ceo narod. Međutim, kad ne postoji državni zakon, tada je kazni izložen samo onaj koji je sagrešio. Na žalost, spustili su se dotle da ne žale da daju dvadeset hiljada drahmi za uskršnje jagnje, dok za abortus – za ubijanje deteta
ne žele da daju ni jednu jedinu drahmu! Zbog toga su se te žene i potrudile da bude donet zakon, kako bi im besplatno vršili abortuse u državnoj bolnici. Međutim, oni ne znaju da postoji božanstvena pravda koja radi našeg dobra ne dopušta da to prođe nezapaženo nego nas još ovde kažnjava, da bismo se pokajali i da ne bismo bili preopterećeni dugovima!“
Starac mi je rekao da to prenesem poslaniku i ja sam, sa svoje strane, tako i učinio.
Ovde bi trebalo primetiti da je Starac želeo da se hrišćani organizuju i da ne prihvataju „skrštenih ruku“ antihrišćanski moral koji nam nude.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčki „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! – Molitva Isusova.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *