NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
SMIRENJE
Tokom čitavog svog monaškog puta, Starac se odlikovao smirenošću uma. On je još u mladosti shvatio da čovek, koji ne želi da duhovno osiromaši, mora da se obuče u odeždu smirenoumlja. Štaviše, nije dovoljno da je samo obuče, nego je potrebno i da je čvrsto priveže oko sebe, saglasno podsticaju apostola Petra: Prigrlite smirenoumlje, jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat. Ponizite se, dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vreme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas(1.Petr.5;5-7). Nama, početnicima u monaškom životu, on je stalno naglašavao da naš cilj mora biti smirivanje samih sebe (pokoravanje uma blagodati). Prirodna posledica toga biće dejstvovanje božanstvene blagodati, koja nam je data u tajinstvenom pomazanju u vreme krštenja i koja potom savršava sve ostalo. „Ne trudite se da zadobijete ljubav, molitvu, post, bdenje i ostale vrline. Uzaludno ćete se truditi, jer Bog nam neće pomagati ukoliko nije prisutno i smirenje. I to se ne dešava ni zbog čega drugog nego zbog toga što ćete, ukoliko vam pomogne, postradati od gordosti. Bog od nas traži samo smirenje. Sve ostalo je prirodni plod dobrog sadejstva posredstvom čovekovog smirenog raspoloženja, uzročnika svih dobara božanstvene blagodati. Plod Duha je (kada mu čovek dozvoli da ‘naraste’) ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje… (Gal. 5; 22-23).
Pogledajte kako i Bogorodica ispoveda i pokazuje nam da Bog pogleda na smernost sluškinje Svoje (Lk. 1; 48).“
Svi Starčevi postupci ishodili su iz takvog smirenja. U potpunosti svestan svoje ljudske slabost, on je osećao i duboku potrebu da se plamenom čežnjom i ljubavlju svojim umom priveže za jedinu blagotvornu silu – za našeg Gospoda, Isusa Hrista. Budući u potpunosti zavisan od Njega i Njemu pokoran, od Njega je i dobijao svako dejstvo i kretanje. Starac ni u jednom trenutku nije dopuštao svom umu da se bavi nečim drugim i da prekine umno jedinstvo s božanstvenom blagodaću, da ne bi božanstveno dejstvovanje (energiju) zamenio čovečijim. Pri tom je njegovom umu bilo teško čak i da čita posledovanja sveštenih spisa, koja je izuzetno voleo i kojima se divio, podstičući sve nas da proniknemo u njihov svešteni smisao („Ja toliko volim crkvene knjige“, govorio nam je on, „da, kada se molim, uzimam Molitvenik i privijam ga na srce!“).
Svu Starčevu veličinu osetili smo u njegovom neponovljivom smirenoumlju, koje je posle svega toga govorilo: „Osećam se kao konzerva bačena u kantu za smeće ali čiji je poklopac promislom Božijim okrenut ka suncu. Ona prima njegove svetle luče i vascelo sunce se odražava na njoj tako da, po blagodati, i ona postaje svetla.“
Divili smo se kako njegovoj smirenoj misli koja je samoga sebe smatrala odbačenom konzervom, tako i njegovom svečistom priznanju uzroka koji ga je činio svetlim. To, s jedne strane, priznanje sopstvene slabosti, a sa druge – priznanje jedinstvene blage sile, ispunjavalo ga je savršenim smirenjem. S divljenjem smo primetili kako se klanja mirjanima.
„Starče, zašto se Vi, budući monah, poklanjate mirjanima“, upitali smo ga jednom prilikom.
On nam je, izražavajući ljubav, odgovorio:
„Zato što u njima vidim blagodat Svetoga Duha, koju su dobili na svetom krštenju. Nju vidi moj um, i ja se poklanjam svojoj braći.“
 
LJUBAV
Iz takvog Starčevog smirenja proisticala je njegova iskrena i nelicemerna ljubav. Privezavši svoj um za Boga, sebe je smatrao najgrešnijim i najnižim čovekom na zemlji, zbog čega je smireno služio svakom bratu. Učinio je sebe „poslednjim i svima služio“, i Bog ga je zbog toga učinio „prvim“.
Starčeva ljubav je bila očigledna, podjednaka prema svima, i imala je sve osobine istinske ljubavi:
Bio je dugotrpeljiv, odnosno, bio je veoma popustljiv prema sagrešenjima drugih, jer se trudio da na njihove grehove gleda kroz sočivo za umanjenje, a na olakšavajuće okolnosti kroz staklo za uveličavanje.
Njegova ljubav nije zavidela. Na čemu bi moglo da pozavidi srce koje je bilo obitavalište Gospodnje? Na slavi? Starca je Stvoritelj svake tvari proslavljao dejstvovanjem Svetoga Duha. Koje je drugo dejstvo moglo da donese veću, jedinstvenu i istinsku slavu? Slavu, koju Starac nikada nije voleo i svagda ju je pripisivao isključivo Bogu.
Starčeva ljubav nikad nije tražila svoje, i on je uvek gledao na korist drugih. To se posebno projavilo tokom poslednjih godina, kada je, i sam bolestan i sa neprestanim krvarenjem, služio bolesnima, ne razmišljajući o posledicama koje su dovele do iscrpljivanja organizma. Dan je posvećivao ljudskoj patnji a noć Bogu. Zbog krvarenja je dva ili tri puta tokom Liturgije padao u nesvest, i podizali su ga sa poda. Do smrti je zapostavljao sebe radi Boga i bližnjeg.
Starčeva ljubav je za nas grešne uvek delovala kao pokrov. Želeo je da njegova čeda budu bez ikakvih nedostataka, a kada bi ih primetio, nikada ih nije razobličavao pred drugima.
Starčeva ljubav je svagda verovala i nadala se da ćemo se jednom popraviti, iako smo mi svojom neoblagodaćenošću izneveravali njegove nade. On, međutim, nije očajavao, jer je znao da je ono, što je nemoguće ljudima, moguće Bogu (Lk. 18; 27). Starac je svoju nadu polagao na Boga i On ga nikada nije postideo.
Šta bi se moglo reći o trpljenju njegove ljubavi?
Kod svih ljudi, trpljenje ima određenu granicu, tako da ju je imao i Starac, s tom razlikom što tu granicu nije postavio on sam. Ta granica je bila telesna smrt.
Nikada nismo videli da Starčeva ljubav pada. Međutim, odakle bi i mogla da padne? On je samoga sebe smatrao nižim od svakog stvorenja, a odatle nije mogao da padne. Padanje je svojstveno onima koji „lebde u oblacima“.
Za kraj smo posebno ostavili kazivanje o tome da Starčeva ljubav nije mislila zlo. On je veoma rano naučio da očisti um od svake rđave ljudske pomisli, a kasnije čak i od dobrih pomisli. Tako je svoj um pripremio da bude sasud za čast, osvećen i koristan Gospodaru, pripremljen za svako dobro delo (2.Tim. 2; 21). Pomišljao je samo na Hrista. Nije dopuštao da pored Njega „prenoći“ bilo ko: celokupna njegova pažnja bila je posvećena tome da ništa ne postane uzrok okretanja njegovog uma ka sporednome, da se ne bi lišio blagodati. Ta sveta zajednica sa Hristom nije mu dopuštala da ravnodušno posmatra izopačenu čovekovu pomisao o bližnjem, i on je nastojao da je ispravi. „Moj posao je da ispravljam izopačene misli, i svi smo mi dužni da to činimo“, govorio je on.
Starče„, odvažio se jednom da mu kaže neki mirjanin,za nekoga kažu da je nemoralan. Šta vi mislite o tome?
„Zar ti reči da će carinici i bludnice pre nas ući u Carstvo nebesko (v. Mt. 21;31) ništa ne govore o tome? Ukoliko poznaju svoje oskrnavljeno stanje, Bog će ustrojiti i njihova stradanja radi pokajanja, učiniće ih stradanjima za Njegovo nebesko Carstvo.
Međutim, Bog s nama ima problema jer mislimo da smo pravi i sudimo drugima. Ne osećamo potrebu za Njegovom pomoći, ne tražimo je i, samim tim, lišavamo blagodat Božiju prava da dejstvuje i da nas spase.“
„Starče, moji roditelji stalno jadikuju i ja više ne mogu da ih podnesem u kući. Šta da učinim!“
„Eh, blagosloveni, kad si bio u kolevci danonoćno si jadikovao. Oni su te tada uzimali u ruke i privijali uz sebe s nežnošću i ljubavlju. Kako ti se dopada to, što su oni tada mogli da pomisle da te upute u neku ustanovu i da malo predahnu? Pravda Božija ti sada omogućuje da ponašanjem, kakvo su oni tada pokazivali prema tebi, delimično vratiš dug roditeljima.“
Starče„, upitao ga je drugi brat,danas đavo napasa po čitavoj zemlji, i svuda je prisutan, šta će se dogoditi?“
Starac ga je potapšao po ramenu i sa osmehom rekao:
„Ne brini, mladiću! Hristos će zateći obrađenu zemlju i bez teškoća će je zasejati!“
Videvši kod vrata (kutlumuške) obitelji da stotine poklonika odlaze kod Starca, počivši starac Danilo iz Zakinta karakteristično je primetio: „On će učiniti da više nećemo biti u stanju da umesimo dovoljno hleba i nahranimo narod. Sećam se da je jednom, kad sam starca Danila (kojeg su oci – Svetogorci smatrali čovekom teškog i jogunastog karaktera) dovezao u Solun kod lekara, ovom starcu prišao neki čovek. Rekao mu je da njegovo dete ima rak i upitao ga šta da učini.
Starac Danilo mu je tada odgovorio:
„Odvedi ga kod lekara.“
„Vodio sam ga“, odgovorio je čovek, „i ništa ne mogu da učine.“
„Ako su ti tako rekli, onda idi kod starca Pajsija. Taj sve njih izleči!“
Starac je bio veoma ogorčen videvši da neki duhovnici ne postavljaju kao svoj cilj da poprave iskvarene pomisli braće, nego da ih na svaki način umiruju. On sam je, naravno, uvek nastojao da ispravi pomisli ali je pri tom žalio što braća neće imati dobro mišljenje o takvom duhovniku.
Kada bih ja„, govorio je Starac,koristio taj način, umirio bih i samog đavola!
Starac se, posebno tokom poslednjih godina, trudio da ne oslabi ljubav mnogih. Kao nežna mati, pokrivao je i ispravljao svoju decu, upodobljujući se našem nebeskom Ocu. I On je učinio to isto, kad se kroz tajnu Svog ovaploćenja obratio ljudima, iako su Ga razočarali naša slobodna volja i sklonost ka zlu, tako da je rekao: Koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja kao kokoš piliće svoje pod krila, i ne htedoste (J1k.13;34). Žaleći zbog nepostojanosti ljudskih pomisli, rekao je: S kim ću, dakle, uporediti ljude ovoga roda, i kome su slični? …Jer je došao Jovan Krstitelj koji hleba ne jede niti vina pije, a vi govorite: demon je u njemu. Došao je Sin Čovečiji koji i jede i pije, a vi kažete: Gle čoveka izjelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima. I bi opravdana premudrost od sve dece njezine (Lk. 7; 31-35).
Starac se samo u jednom slučaju nije trudio da ispravi čovekovu iskvarenu pomisao: onda kad se ona odnosila na njega samog. Nikada se nije pravdao ako su ga optuživali, niti se trudio da ubedi. Naprotiv, videli smo da je zahvalan onima koji ga optužuju i da ih opravdava.
Jedan brat, gospodin K. iz Kavale, došao je kod Starca i zamolio ga da primi izvesnu količinu novca, ali je starac to odbio. Međutim, kako je ovaj brat bio veoma uporan, Starac mu je rekao:
„Otiđi i daj taj novac tome i tome. Međutim, kako će njemu taj novac naškoditi, otiđi i kupi te stvari (rekao mu je koje), odnesi ih njemu ali nipošto nemoj da kažeš da sam te ja tome posavetovao!“
Gospodin K. je učinio onako, kao što mu je Starac rekao. Zadivio se smirenju Starca, koji nije želeo da bratu bude otkriveno ovo dobročinstvo.
Međutim, kad nam je gospodin K. otkrio šta je učinio po Starčevom savetu, mi smo se još više zadivili, jer je brat, kojem je učinjeno dobročinstvo, bio među onom dvojicom – trojicom što su, videvši da kod Starca pritiču hiljade poklonika, usled zavisti počeli da ga optužuju, da ga nazivaju čarobnjakom i sl. Tako je postupao Starac: činio je dobra dela onima koji su ga nenavideli i govorili laži. On je bio jedno od onih čeda Božijih što su se upodobila našem nebeskom Ocu, Koji po Svojoj dobroti suncem obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima(Mt.5;45).
Starac je blagonaklono prihvatao da bude posramljen i neopravdan pred ljudima. Međutim, upravo mu je zbog toga tokom čitavog života pomagao i sadejstvovao naš Gospod. Tako je Starac ispunio treći znak vernog i istinskog sluge: Gospod mu pomagaše i reč potvrđivaše znacima koji su se zatim pokazivali (v.Mk.16;20).
Predlažemo vašoj ljubavi tek nekolicinu od mnogih takvih znakova.
 
SVIMA PRED OČIMA
M. A. iz Aleksandrupolisa je zajedno sa dvojicom svojih prijatelja došao na Svetu Goru da bi posetio starca Pajsija. Dok su se spuštali niz stazicu, susreli su grupu Nemaca. Oni su pridržavali svog sunarodnika, bogalja koji nije mogao uspravno da hoda. M. je jednom od svojih prijatelja, koji je znao nemački, rekao da ih upita kuda idu. Odgovorili su mu da svog prijatelja vode kod Starca, odnosno da su još u Nemačkoj saznali da on može da ga isceli. Grci su ih tada zapitali kojoj veroispovesti pripadaju i oni su odgovorili da su rimokatolici. Drugovi su nastavili svoj put i prvi stigli kod Starca. On je, međutim, najpre primio Nemce a zatim, nakon što je s njima razgovarao neko vreme, otišao u svoju keliju. Odatle je doneo štap i dao ga bratu sa osakaćenim nogama. Nemci su se oprostili i otišli. Nakon što su Grci, sa svoje strane, porazgovarali sa Starcem, otišli su i oni.
Na usponu stazice sustigli su Nemce. Zaprepašćeno su primetili da Nemac – invalid sada hoda sam, oslanjajući se samo na štap. Kako su im Nemci rekli, Starac ih je uverio da će njihov prijatelj potpuno ozdraviti. Obe grupe su se zajedno spustile u Dafni i ukrcale na lađu koja vodi do pustinje. Međutim, grupa M. A. nije mogla da odvoji oči od Nemca, koji je još jutros bio bogalj. Sa divljenjem su primećivali značajno poboljšanje njegovog zdravlja.
Najzad, kada su se Nemci pripremili da izađu na pristanište svete obitelji Simonopetra, Grci su se zaprepastili videvši da bivši invalid skače i izlazi na pristanište! Nisu verovali sopstvenim očima! Starac je još jednom pomogao svojim svetim molitvama tako da je Bog satvorio još jedno čudo, i to pred očima toliko ljudi!
Starac je naglašavao da svi duhovnici, kada na božanstvenoj ispovesti čitaju molitvu razrešenja, mogu da oproste grehove, odnosno, da kroz njih (duhovnike) dejstvuje Bog. Istovremeno je, međutim, objašnjavao:
„Kad je nekom potreban duhovni učitelj, ne bi trebalo da se uzda u sreću, jer poučavati mogu samo oni, koji su se prethodno pobrinuli za sopstveno očišćenje i koji su, zadobivši opit kroz delanje, dobili zapovest da poučavaju.“
Tada je neko od slušalaca upitao Starca o sporu trojice jerarha s arhiepiskopom, želeći da zna ko je od njih u pravu.
Starca je na neki način uznemirilo ovo pitanje i on je rekao:
„Slušajte, deco, nismo svi mi pogodni za svaki posao! Trebalo bi da se svaki brine o svom poslu i da se ne meša tamo gde ne priliči, jer na taj način ni u čemu nećemo uznapredovati. Naš posao i cilj su da se, koliko god je to moguće, pobrinemo za svakodnevno očišćenje duše, odnosno da se oslobodimo od blata i da, prema ljubavi Božijoj i našem smirenju, očistimo naše duše od svake misli, ne ispunjavajući je pomislima o tome šta radi ovaj ili onaj. Pošto ste me pitali o toj stvari, reći ću vam sledeće:
a) Svi hrišćani su obavezni da slušaju zakone naše Crkve.
b) Mi ne smemo da gledamo na to šta čine drugi, nego bi trebalo da ispunjavamo zapovest Hristovu: Pazite na sebe, da ne bismo čuli prekor: Zašto gledaš na trun u oku brata tvojega? Utoliko pre nam ne dolikuje da sudimo, jer je to isključivo Božije delo – da gleda šta rade ljudi i da im sudi – a ne naše. Ne bi trebalo da provaljujemo kroz tuđu ogradu, da se ne bismo zapleli.
v) Da bismo postali svesni svega toga, ispripovedaću vam jednu priču.
Otac je imao troje dece. Jedne večeri, kad se vratio kući, ugledao je sledeći prizor:
Njegova pijana deca valjala su se po podu. Pod oko njih bio je prekriven delićima razbijenih čaša i flaša. Dobri otac je s naporom podigao decu i oprezno ih položio na svoj krevet. Zatim je uzeo metlu i počistio sve krhotine stakla sa poda. Otvorivši vrata, pogledao je kuda bi mogao da baci to staklo, ali nije našao nijedno mesto, pa je rekao:
„Ostaviću ga ovde, na vrhu zida (koji je odvajao vrt oko kuće od ulice), a sutra ujutro ću ga baciti.“
Da… nakon što je ostavio staklo, onako uznemiren otišao je da spava. Kasno u noć, lopovi su pokušali da uđu u njegovu kuću. Međutim, čim su rukama dohvatili zid, posekli su se na ono staklo i počeli da zapomažu od bola. Otac je ustao i oterao ih.
Ujutro, kad su se deca probudila, otac im je ispričao o onome, što se dogodilo te noći. Deca su tada rekla:
„Vidiš li, oče? Dobri Bog nam je zbog našeg dobra dopustio da se napijemo! Da se nismo napili i razbili čaše, ti ne bi stavio razbijeno staklo na ogradu. Lopovi bi onda ušli u kuću, pokrali bi nas, a možda bi nas i ubili!“
Kad je Starac završio priču, okrenuo se i rekao:
„Da li ste razumeli ovo pripovedanje?“
Niko nije odgovorio, a on je nastavio:
„Eto, dobri Bog nikada neće dopustiti da nam se dogodi nešto loše ako prethodno ne vidi da će otuda proisteći nešto dobro i da će naša duša od toga imati koristi. Prema tome, budimo sigurni da će Bog čak i našu razuzdanost preokrenuti na dobro! Imajte poverenja u Njega, sve prepustite u Njegove ruke i ne brinite se!“
 
ZEMALJSKA I NEBESKA TORBA
Tata monaha oca P., koji se podvizavao na Svetoj Gori, došao je na Svetu Goru radi poklonjenja, ali i da bi sa svojim sinom razmotrio neka pitanja. On je u to vreme imao izvesne probleme sa decom, i zatražio je od oca P. da ga odvede kod starca Pajsija.
Kad su tamo stigli, Starac je monahovog oca oslovio po imenu, iako se nisu poznavali. Nakon što ih je ugostio, otac mu je objasnio o čemu se radi.
Dok su razgovarali, otac P. je stajao nedaleko od njih, sa monaškom torbom na leđima. Bio je uznemiren, jer se njegov brat u Hristu, kojem je starac Pajsije pomogao i učinio dobro delo, sada promenio i počeo da ga osuđuje. Velika je bila njegova žalost i ogorčenje. Sve mu je to prolazilo kroz um, kao i nepravda kakvoj ga je izložio brat kojem je učinjeno dobročinstvo, zbog čega se mnogo mučio. Odlučio je da se o tome posavetuje sa Starcem čim njegov otac završi razgovor.
Upravo u trenutku kad je razmišljao o svemu tome, Starac je prekinuo razgovor s njegovim ocem, okrenuo se prema njemu i s osmehom rekao:
„Slušaj me, dragi oče P.! Kad neko u ovom životu pomaže ljudima, čini im dobra dela i voli ih i kada mu oni, sa svoje strane, takođe uzvraćaju dobrotom i ljubavlju – onda je to slično tom dvopeku u torbi koju nosiš na leđima! Međutim, kad ti onaj, kojem činiš dobra dela i kojem pomažeš, umesto zahvalnošću i priznanjem uzvrati osuđivanjem, onda to odlazi u drugu, bolju torbu, koju imamo na nebu, i za nas bi bilo dobro da je napunimo! Prema tome, nemoj da se zbunjuješ. Ukoliko se tvoja torba na nebesima puni, ti – zablagodari, i nećeš je pronaći praznu!“
Starac se zatim okrenuo i nastavio razgovor s njegovim ocem.
Otac P. je zadrhtao od Starčevog neočekivanog odgovora na njegovu unutrašnju teskobu. Istovremeno je primetio da njegovu dušu napuštaju sva ona osećanja koja su je donedavno pomračivala i izazivala nepodnošljivo mučenje.
 
PLANINA SE PRETVORILA U RAVNICU
Jedan brat je živeo u svetu, sledeći veoma rđav put. Bio je povezan sa magijom, narkoticima i, uopšte, živeo je na veoma rđav način. U vreme dok je služio „zlog gospodara“, ovaj je počeo da ga muči na sve moguće načine, kao što i obično čini sa svima koji rade za njega. Brat E. se silno upleo: ma koliko da se trudio, nije mogao da izbegne njegove zamke, zbog čega je užasno patio. Počeo je i da očajava, strahujući da neće moći da se otrgne od takvog okruženja. On je, dakle, bio na pragu beznađa: sve mu je, što je trebalo da učini da bi se otrgao od njega, izgledalo nedostižno i teško.
Prijatelji, koji su ga voleli i želeli da mu pomognu, nagovorili su ga da otputuje na Svetu Goru i da svoje nepodnošljivo duševno breme položi pred Starca.
Brat E. je poslušao ovaj dobar savet svojih prijatelja i zaputio se na Svetu Goru. Čim je stigao do kelije „Panaguda“, Starac ga je primetio. Uveo ga je u svoju keliju i pokazao mu veliku ljubav i dobrotu. Nakon što ga je poslužio ratlukom i vodom, Starac je seo pored njega i upitao ga kako se zove, odakle je i koji je cilj njegove posete.
Brat E. mu je otvorio svoje srce: pričao mu je o svojoj prošlosti i o tome kako se upleo. Objasnio mu je da sada, kad je odlučio da se vrati dobrom životu, sve izgleda kao „planina“ i da zbog toga očajava. Zaključio je govoreći da sada sve svoje nade polaže u njegovu (Starčevu) pomoć.
Videvši u kakvom se stanju nalazi, Starac mu je rekao:
„Poslušaj me, čedo, i ne žalosti se! Ti jesi, i trebalo bi da se osećaš kao malo, prosto detence, koje je hodalo i neočekivano se našlo pred velikom stenom što mu je preprečila put. Dete pokušava da svojim malim i nežnim prstićima pomeri stenu. Međutim, ona ni najmanje ne može da se pomeri. I šta se dešava onda kad dete, želeći da udalji ogromnu stenu i da pođe dalje, ne prekida svoje pokušaje, čak i ako su oni uzaludni? Naš dobri Otac gleda na blagočestivo nastojanje Svog malog deteta, čak i ako je ono uzaludno, i žuri da mu pomogne. On, naravno, bolje od svakoga razume da je dete slabo i nejako, i ne osuđuje ga. Naprotiv, On Sam žuri u pomoć. Tada se ostvaruje ono što je On rekao: Ono što je nemoguće čoveku, moguće je Bogu. Videvši usrdno nastojanje malog dečaka, ja verujem da neće samo dobri Otac pomeriti i odgurnuti stenu, nego da će to učiniti i svaki varvarin.
Prema tome, ne žalosti se: Bog zna da si ti slab i da ljudskim snagama nećeš moći da ukloniš ogromnu stenu koja leži na tvom putu. Bog od tebe traži samo jedno – da nastaviš da koračaš po dobrom putu i da se trudiš da svojim slabim rukama pomeriš stenu, kako bi i dalje išao tim putem.
Videvši tvoju dobru nameru, a takođe i tvoje pobožno, iako slabo staranje, naš Otac će Sam pomeriti stenu. Zlo je u tome što čovek, osetivši se silnim i snažnim, načini prvi pokušaj; međutim, kad vidi da se stena ne pomera, počinje logički da razmišlja i vraća se nazad. On time pokazuje da veruje svojim snagama i razumu. Položivši svu svoju nadu na njih, ne dopušta Bogu da mu pomogne. Prema tome, ne razmišljaj logički nego postupaj kao malo dete koje ima Oca, i kojem On u svemu pomaže. Budi oprezan i ne trudi se da se sam izboriš sa svojim pomislima, kako te ne bi zadavila omča ubeđenosti da ćeš ih sam proterati i pobediti. Pomisli će odagnati blagodat Hristova onda kad se budeš podvizavao prosto, znajući da sam ništa ne možeš da učiniš. Zbog toga se uzdaj u Hrista a ne u sebe! A sada idi…“
Starac je ovo bratu rekao s mnogo dobrote i ljubavi. Odlazeći od Starca, on je priznao da se „planina“ pretvorila u „ravnicu“. Od tog doba, on bezbrižno korača putem našeg Hrista. Kada povremeno na svom putu naiđe na „stenu“, opominje se Starčevog saveta i, primenjujući ga, ona njegovim (Starčevim) molitvama iščezava.
 
MONAH PO PRINUDI
Otac X., koji se podvizavao u Kapsali, imao je duhovnog brata. Mnogo ga je voleo, zbog čega se bezbroj puta molio na brojanici da ga Bog prosvetli i da se zamonaši. On se tokom dužeg perioda molio s tim ciljem.
Jednoga dana odlučio je da ode u posetu Starcu i da se sa njim posavetuje o tom pitanju. Kad je prišao ogradi njegove kelije Starac ga je spazio i, bez obzira na to, što ništa nije znao o njegovom pitanju, nasmejao se i rekao, predupredivši time svaki razgovor:
„Eh, oče X..! Čini mi se da će zbog mnogih molitava koje smo satvorili na brojanici … postati monah i protiv svoje želje! To, međutim, nije ispravno!“
 
POTRUDI SE DA DOBIJEŠ SVOJU DIPLOMU!
Jedan brat je studirao u svetu. Međutim, pre nego što napusti svetovno da bi se zamonašio, bilo je potrebno da položi još mnogo ispita da bi dobio diplomu. Zbog toga je odlučio da se zamonaši i pre nego što u potpunosti okonča školovanje. Doputovao je na Svetu Goru i zaputio se u svetu obitelj.
U vreme kad je već bio poslušnik u manastiru, počelo je da ga muči pitanje: da li bi trebalo da položi te ispite i da dobije diplomu? Odlučio je da ode kod starca Pajsija i da njega upita o tome.
Dobio je sledeći odgovor:
„Bolje će biti ako se pokaješ jednom zato što si je dobio nego da se kaješ hiljadu puta zbog toga, što je nisi dobio! Prema tome, položi te ispite!“
Međutim, ovog brata su mučile sumnje:
„Starče, plašim se da neću biti u stanju da ih položim!“
Starac ga je umirio i obećao mu da će se pomoliti za njega, kako bi ga Bog prosvetlio da napiše tačne odgovore.
Brat je otišao, a zatim otputovao u Solun i prilično lako položio nekoliko ispita. Preostala su mu još dva teška ispita kojih se, u stvari, i plašio.
Dok je razmišljao o težini tih ispita, zaspao je i u snu video neka poglavlja iz predmeta koje je sutra trebalo da polaže. Kad se probudio, nije tom snu pridavao nikakvu važnost, tako da je ponovo zaspao. Međutim, i tog puta je imao isti san, sa onim istim poglavljima. Tada je ustao i izučio odgovarajuće stranice. Snažno je osećao da se Starac moli za njega i da ga je na neki način obavestio.
Brat se sutradan sa zaprepašćenjem uverio da je na ispitu dobio upravo one teme, koje je prethodne noći video u snu!
 
SVAKOM DOBRU PRETHODI ODBACIVANJE ZLA I ODRICANJE OD STRASTI
Starac je o Nikolaju P. rekao:
„Danas primećujemo pojavu ekumenizma. Svi govore o opštesvetskom ujedinjenju, o miru, ljubavi i sl. Rimokatolici pokušavaju da se ujedine s pravoslavnima, protestanti s katolicima i, uopšte, primećuje se opštesvetski pokret ujedinjenja, ekumenizam. To je velika greška, i oni ništa ispravno neće moći da učine. Vidim da su naši Oci, da bi zadobili ljubav, bezmolvije [tihovanje] i, uopšte, blagodat Hristovu, najpre savršavali veliki podvig da bi se oslobodili od strasti. Nakon što bi iz srca prognali gnev, bilo je sasvim prirodno da njegovo mesto u srcu zauzme ljubav. Tako su postizali da, odbacivši strasti, najpre postanu dobri a zatim i da se sjedine sa Bogom. Trebalo bi da ljudi i danas tako postupaju. Trebalo bi da se pravoslavci postaraju da postanu dobri pravoslavci, rimokatolici bi trebalo da odbace ono što je kod njih pogrešno, itd. Uopšte, trebalo bi da svako odagna iz sebe ono, što nije ugodno Bogu. Tek tada će ljudi moći da se ujedine i da vole jedni druge. Kako da govorimo o bogoslovlju, kad nama vladaju strasti? Na primer, ako papa veruje u svoju nepogrešivost, samim tim pokazuje da on, budući da je nepogrešiv, ne može da se saglasi sa drugima ili da sasluša drugačije mišljenje – on je nepopustljiv.
Da biste razumeli šta hoću da kažem, ispripovedaću vam jednu kratku istoriju. Naime, i mi želimo ujedinjenje Crkve i molimo se za to, ali ne kako oni hoće nego kako to hoće Bog, odnosno, da odbace svoje zahteve i strasti. Jednom, kad sam bio na Sinaju, dogodilo se sledeće:
U vreme dok su se uspinjali na vrh Sinaja, slučajno su se našli zajedno Italijan – rimokatolik i Grk – pravoslavac. Dok su koračali, poveli su razgovor o ujedinjenju Crkava. Obojica su imali najnoviju predstavu o tome (ekumenističku). Dakle, dok su bili na putu, sve je bilo prekrasno. Sjedinjenje, mir, ljubav, saglasnost i sve ostalo što servira „ekumenizam“. Nakon višečasovnog putovanja, dospeli su do vrha Sinaja. Tamo su susreli dva mala beduina – u dronjcima, prljava, mršava – koji su prosili novac. Kad ih je primetio, Grk je izvadio nešto iz džepa. Međutim, on se uznemirio i rekao Italijanu
– rimokatoliku:
„Znaš li na šta su me podsetili ovi beduini? Kad sam ih video, setio sam se da smo upravo u takvom, pa čak i u još gorem stanju bili mi 1940, kad su Italijani upali u Grčku. Italijani su nas tada porobili, i na hiljade naših ljudi umiralo je od gladi. Došli smo dotle da je sav naš narod osiromašio.“
Kad je to čuo Italijan, počeo je da brani Italiju i da govori da je kriva sama Grčka, odnosno da nije htela da se potčini Aksonu: da se potčinila, ne bi se dogodilo ništa slično. Tad su počeli da se svađaju, što se završilo političkim razmimoilaženjem: Grk je podržavao Metaksasa, jer mu se ovaj dopadao, a Italijan – Musolinija. Tako su se za nekoliko minuta razvejala sva ona prekrasna razmišljanja o ljubavi, sjedinjenju, miru, itd. To potiče otuda, što nisu znali da svakom dobru prethodi odbacivanje zla i odricanje od strasti.“
 
NEOPHODNO JE DA PRONIKNEMO U DUH PISMA
U leto 1987. upitao sam Starca o budućem opštesvetskom ratu, o onom kojeg nazivaju „Armagedon“ i o kojem nas obaveštava Pismo.
On mi je, sa očinskom zainteresovanošću, saopštio različite podatke. Hteo je čak da mi otkrije i određene znakove, koji će nas ubediti da se uistinu nalazimo u pokolenju Armagedona. Starac mi je rekao sledeće:
„Kad čujete da vode Eufrata Turci u gornjem toku reke prekrivaju branama i da ih koriste za navodnjavanje, znajte da smo već ušli u pripremu za taj veliki rat i da se na taj način priprema put za dvestamilionsku vojsku koja dolazi od istoka sunčevoga, kako kaže Otkrovenje.
Među pripremama se nalazi i sledeće: najpre mora da presuši reka Eufrat, kako bi mogla da prođe ta mnogoljudna vojska. Mada“ – Starac se u tom času nasmešio – „ako dvesta miliona Kineza, koji će tuda proći, popije po jedan vrč vode, oni će isušiti Eufrat!
Mnogi su govorili da armiju Kineza u ovom trenutku čini dvesta miliona ljudi, odnosno, to je onaj konkretan broj o kojem piše sveti Jovan u svom Otkrovenju. Kinezi već pripremaju put koji nazivaju ‘čudom epohe’. On je širok toliko, da po njemu nesmetano može da prođe hiljadu vojnika poređanih u stroj. Oni su ga do sada doveli do granice Indije.
Potrebni su, međutim, velika pažnja, prosvetljen i čist um da bi se mogli razlikovati znakovi vremena. Drugim rečima, na neki način se dešava tako da ne mogu da ih razlikuju oni, koji se ne brinu o očišćenju srca, zbog čega lako padaju u zabludu. Pretpostavimo da neko zna da reka Eufrat mora da presuši da bi tuda prošla armija od dvesta miliona vojnika. Međutim, ako očekuje da se to dogodi na čudesan način, tj. da se, pretpostavimo, otvori velika pukotina i da iščezne sva voda, onda će takav čovek biti u zabludi, jer se nije postarao da kroz srdačnu čistotu pronikne u „duh“ Pisma. Nešto slično dogodilo se i sa Černobilom: sveti Jovan Bogoslov u Otkrovenju kaže da je video zvezdu koja je pala s neba i ljudima zagadila vode. Međutim, onaj koji očekuje da sa neba padne zvezda već je odavno u zabludi i nikad neće shvatiti da se to već dogodilo. Černobil u Rusiji označava ‘pelen’ i mi vidimo da je načinjena ogromna šteta, koja će tokom vremena biti još veća!“
 
ELEKTRONSKE KARTE KONTROLE I APSOLUTNO POVERENJE U BOGA
U poslednje vreme se mnogo govori o elektronskim ličnim kartama, kreditnim karticama i karticama za različite usluge.
Narod se podelio: jedni kažu da su te kartice neškodljive, a drugi – da su one sistem koji služi planovima onih što napadaju čovečanstvo. Neki, opet, tvrde da znaju cilj zbog kojeg se izdaju te kartice, ali da nas to neće pogoditi ukoliko na njih stavimo krsno znamenje, odnosno, da od nas neće tražiti da se odreknemo Hrista. Jednom rečju, bilo je mnogo govora o tome, što je izazvalo pometnju i podelilo braću. Među njima je zavladala teška atmosfera: svaki je podržavao svoje sopstveno mišljenje, smatrajući da su svi ostali u zabludi.
Shvativši ovu situaciju i želeći da nam pomogne, Starac nam je podrobno objasnio šta se događa i gde je istina.
Ovde ćemo govoriti o samo jednom slučaju, o onome što se dogodilo pobožnom gospodinu koji radi u ministarstvu u Atini, ocu četvoro dece.
Jedan od ministara u vladi odlučio je da na ulazu u ministarstvo postavi elektronske automate za proveru službenika pomoću jednostavnih elektronskih kartica, koje na sebi nisu imale niti magnetnu traku, niti bar code sistem, niti pak UPC (Universal Product Code – univerzalno kodiranje proizvoda). Tada se među hiljadu i tri stotine službenika ovog ministarstva pojavio problem: da li da pristanu ili da ne pristanu na taj sistem?
Ogromna većina službenika odlučila je da se usprotivi i da ne pristane na uvođenje elektronske kontrole, kojom se narušava sloboda ličnosti. Što je najvažnije, savest im je govorila da taj sistem služi mračnim planovima nekih ljudi koji nisu naklonjeni našoj Crkvi. Oni su se, dakle, usprotivili, ali je tada ministar, gospodin …, na čiji su predlog kupljeni aparati za elektronsku kontrolu, počeo da im preti otkazom. Prisiljavao je službenike da se saglase sa novim elektronskim sistemom, na čiju je kupovinu potrošeno mnogo miliona.
Nakon svih tih pritisaka, službenici su se predali i pristali da prihvate karticu. Međutim, dvojicu najpobožnijih službenika ministarstva mučila je savest. Oni se nisu saglasili, zbog čega su morali da trpe pretnje ministra i ostalih rukovodilaca ovog ministarstva. Dali su im rok i rekli da će oni, ukoliko se ne saglase do njegovog isteka, biti otpušteni iz ministarstva. Oba pobožna brata obratila su se za savet Crkvi i sveštenicima. Ni tamo, im, međutim, nisu dali jasan odgovor. Jedan jerej je rekao ovom gospodinu:
„Uzmi tu kartu, nesretniče, nije to ništa! Imaš četvoro dece, šta možeš da učiniš?“
Drugi mu je rekao drugo, zbog čega ovaj čovek nije bio u stanju da donese ispravnu odluku.
Odlučio je da poseti Svetu Goru i da se posavetuje sa starcem Pajsijem. On mu je govorio o čitavoj ovoj stvari i pokazao kartu. Starac je karticu uzeo u ruke i, nakon što ju je detaljno razgledao, objasnio:
„Ovo je jednostavna kartica. Ne sadrži niti magnetnu traku, niti bilo kakav kod iz sistema bar code-a ili UPC-a. Prema tome, ne brini! Vi ste, međutim, dobro postupili što niste pristali na taj sistem, jer se iza njega krije drugi, veći plan…“
„Obojica ste“, nastavio je Starac, „dobro učinili što ste se usprotivili, i do kraja se nemojte saglasiti!“
Onaj gospodin mu je tada rekao:
„Starče, ministar preti da će me za nekoliko dana otpustiti ukoliko ne pristanem!“
Starac je na to rekao:
„Ti učini ono što je, kao što vidiš, ugodno našem Hristu a ministar, ukoliko bude uporan, neće uspeti da ostvari niti svoju pretnju niti svoj antihristovski plan!“
Gospodin … je otišao sa Svete Gore, imajući poverenja u Boga i u Starčeve svete molitve. Iz ministarstva mu je stigao poziv, kojim su on i njegov prijatelj obavešteni da se označenog dana jave u ministarstvo i da daju svoj odgovor. Međutim, i pre nego što je došao taj dan, vlada je pala i ministar je otišao. Sledeći ministar je uklonio sve elektronske automate, smatrajući ih sredstvima koja sputavaju slobodu ličnosti. Sklonio ih je u podrum ministarstva, gde se i danas nalaze.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *