POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
PREDGOVOR
 
Niko nije u stanju da odluči hoće li neko biti sasud Svetoga Duha. To, što mi pišemo o Starcu, ne pišemo sa ciljem da ga pred ostalim ljudima pokažemo kao vrlinskog budući da se Starac još za života susreo s jedinim nerazrešivim problemom – sa stotinama hiljada naše braće koja su priticala ka njemu. I on sam je svagda podvlačio: „Moj najveći neprijatelj je – moje ime.“ Prema tome, to što činimo
činimo zato što ne možemo a da ne govorimo ono što videsmo i čusmo (Dela ap. 4;20).
O Starcu nam je prvu reč iskazao Sam Hristos posredstvom svetog Arsenija Kapadokijskog čiji se pomen, kako nalaže naša sveta Crkva, služi 10. novembra. Kad su kod njega doveli budućeg starca Pajsija da ga krsti, svetitelj je odbio da detetu da ono ime koje su odredili roditelji. Dao mu je svoje ime – Arsenije, predskazujući na taj način da je to dete od Boga izabrano da dođe na njegovo mesto. Tako je prvo svedočanstvo da je Starac izabrani sasud dao Sam Bog kroz Svog velikog svetitelja. Od tog trenutka, započinje ostvarenje reči Božije. Mali Arsenije je još od najranijeg uzrasta počeo da čezne za monaškim životom. Posebno je voleo da se udalji u šumu i da se tamo satima moli: Dete rastijaše i jačaše duhom, puneći se premudrosti, i blagodat Božija bejaše na njemu (Lk.2;40).
Videvši čistotu njegovog srca, Bog ga je veoma rano udostojio Svog javljanja u pustinjskoj crkvi Svete Varvare u Konici. Kad su mašta i želja malog Arsenija postali stvarnost i kad je postao svetogorski monah, pokazao je veliko smirenje, uobličujući u svojoj čistoj duši smireno razumevanje i smatrajući se „nečistim, koji svojim disanjem zagađuje svetogorski vazduh“. Pored toga, njegova pokornost i savršeno poslušanje „do smrti“ bili su neponovljivi. U njemu je, dakle, pravilno dejstvovao onaj duhovni zakon što nas vekovima uverava da će se svaki koji se smiri, uzvisiti. Imajući jedini biser koji traži Bog, odnosno imajući smirenje, od Boga je dobio blagodat. Postepeno su počeli da se projavljuju prvi primeri izobilnog izlivanja te blagodati, koju je on svim silama nastojao da sakrije. Međutim, budući da niko ne poklapa sudom svetiljku kad je zapali niti je meće pod krevet nego je postavlja na svećnjak da oni koji ulaze vide svetlost(Lk. 8;16), blagodat Božija ga je otkrila ljudima.
Mi, koji ulazimo, ne činimo ništa drugo osim što ispovedamo sve to, odnosno, ono što nam je blagodat – otkrivajući ga – ustrojila da vidimo, čujemo i opitno doživimo.
Želeći da nam pokaže kako bismo mogli da razlikujemo Njegove svete sluge, naš Gospod Isus Hristos ustanovio je tri jasna znaka: kao prvo, rekao nam je da On Svoju blagodat daruje isključivo smirenome: Bog se protivi gordima, a smirenome daje blagodat (Jak.4;6).
Drugo, što nam je On jasno ustanovio, jeste sledeće: kako bismo doznali da je neki smireni zadobio blagodat, On je rekao: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 35). Po tome ćete ga prepoznati, kaže On, ukoliko ima ljubavi prema ljudima.
Treći i poslednji kriterijum jeste sledeći: one, što su zbog svog smirenja zadobili blagodat i nelicemernu ljubav prema ljudima, pratiće različita čudesna znamenja, u kojima će se sadržati i nebesko uverenje i pečat istinitosti Njegovih vernih slugu: Znaci onima koji veruju biće ovi: imenom Mojim izgoniće demone, govoriće novim jezicima, uzimaće zmije u ruke; ako i smrtno što popiju neće im nauditi; na bolesnike polagaće ruke, i ozdraviće (Mk. 16; 17-18). Na taj način svagda koračaju Njegove svete sluge: Gospod im pomagaše, i reč potvrđivaše znacima koji su se potom pokazivali (Mk. 16; 20).

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *