NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Poglavlje IV
RAZGOVORI O DUHOVNOSTI
 
100. Starče, čitamo u Sinaksaru šta su sve trpeli mučenici i pitam se kako su sve to izdržavali. Šta se događalo? Da li im je Bog davao blagodat i nisu osećali bol ili je u pitanju nešto drugo?
– Ljubav koju su imali prema Hristu davala im je snagu. Mučenici su imali plamenu ljubav prema Hristu i ona ih je održavala u nadilaženju bola. To je kao kad se zapali kuća u kojoj su ostala deca. Majka, ne gledajući na vatru, ulazi i izvlači ih, i ako dobije opekotine ona ih ne doživljava tako bolno jer u njoj nadjačava ljubav prema deci.
U toku rata Nemci su jednom upali u naše selo. Svi smo pobegli na brdo, ali moja braća su bila na njivi i trebalo je i njih obavestiti. Pomislio sam: ako ubiju njih neka ubiju i mene, i potrčao sam da ih obavestim. Bio sam svestan rizika. Kad sam došao do njih Nemci su već bili otišli.
Tako je i ljubav prvih mučenika davala snagu da se zaboravljala opasnost.
– Dobro starče, ali šta se dešavalo sa masom koja je sve to gledala? Pitam zato što su neki od posmatrača, videvši mučenike, ispovedili hrišćanstvo i sami posle toga bili mučeni. Ima slučajeva da su i dželati tog trenutka bili zadivljeni i prelazili u hrišćanstvo.
– To su bili dobronamerni ljudi, i pošto im je zbog toga Bog bio dužnik On im je sav dug izmirivao u jednom trenutku. (Decembar 1988.)
U Ivironu je bio jedan monah koji je prilikom čitanja Sinaksara stalno govorio:
– Eh, kako bih voleo da stradam za Hrista!
A ja mu kažem:
– Hajde da probamo.
Uzmem jednu upaljenu sveću p počnem da mu ruke stavljam iznad plamena.
– Ne, to boli! kaže on.
– A mučeništvo ne boli?
Neki drugi je, isto tako, čitao da molitva treba da bude propraćena suzama, i stalno je govorio da treba plakati tokom molitve. Njegov iguman, otac Tihon, govorio je da postoje i skrivene suze, a to je kad priznamo da nam je srce skamenjeno i da nemamo suza. To priznanje je prvi korak…
101. Toliko je vremena prošlo a đavo se nije pokajao!
Čak je postao i gori. Sad pokušava da privuče ceo svet na svoju stranu. On kaže ovako: Bog je milostiv; na kraju će se sažaliti na svet pa će i mene pomilovati. Kad sam živeo u skitu starca Tihona žalio sam đavola. Anđeo je bio a eto kako je pao. Tako sam razmišljao. Zahvatile su me suze, pao sam na zemlju i molio se za njega. Kad sam podigao glavu video sam ga kako stoji pored mene. Iz očiju i usta mu je izlazio plamen. Verujem da je to Bog dopustio kako bi mi pokazao kolika je demonska zloba i da se ne vredi moliti za njega, da se neće pokajati.
I Juda je nešto slično učinio. Znao je da će Hristos osloboditi mrtve u Adu i požurio je da i on bude među prvima.
– To, starče, znači da je i on želeo spasenje?
– Da, ali na pogrešan način. Trebalo je da zatraži oproštaj od Hrista. (4. januar 1989.)
102. U naše vreme možeš naći svakakvih ljudi. Najmanje je dobronamernih. I sve što vreme više odmiče, sve ih je manje. Nekada su ljudi bili mnogo jednostavniji.
103. Pomisli su u početku zbrkane, i dobre i loše. Posle toga nastaje pokušaj da se poseduju samo dobre pomisli. I to je telesno mudrovanje, jer se posle toga stvara jedna praznina u umu. Tada um ne poseduje nikakve pomisli, ni dobre ni loše. Posle toga dolazi božansko prosvećenje. Tada čovek nema potrebe za razumom da bi shvatio ljude. Tada on, pre svega, vidi šta oni imaju u srcu.
Kad sam bio u keliji st. Tihona došao je jedan ugledan teolog i tražio da ga uzmem za poslušnika. Rekao sam mu da ne primam nikoga za poslušnika, ali je on bio uporan. Na kraju sam mu kazao:
– I kad bih uzimao nekog za poslušnika tebe ne bih uzeo.
– Zašto, pitao me.
– Zato što imaš previše loših pomisli. Videćeš nešto loše, neku strast, neku slabost i odmah ćeš to osuditi, tako da ti to neće biti na korist. Takođe možeš videti i neku vrlinu pa ćeš je okrenuti naopako. Kako ti ja posle mogu pomoći?
Otišao je u drugu keliju i docnije među bratijom napravio razdor jer je negodovao na svaku nepravilnost ili na ono što je on mislio da je nepravilnost. Bio je jak na peru i neprestano pisao, nikog nije štedeo. Poslao sam mu poruku po jednom monahu: Zar ne pomišljaš da stvari nisu baš takve kako si ih ti zamislio? Jesi li ikada pomislio da su stvari drugačije?
I šta mi je odgovorio. Nije važno, kaže, tako ih činim smirenima, dajem im smirenje.
Poslao sam mu i drugu poruku: Zar je i Dioklecijan Hrišćanima davao smirenje time što ih je gonio? Onda je on još svetiji od tebe jer je pravio mučenike i slao ih u raj. To su besmislene stvari…
I đavo ima takvu taktiku. U početku te gura da osuđuješ bratiju, posle igumana i na kraju novije svetitelje. Na primer, za sv. Nikodima Svetogorca takvi govore da nije činio čuda, nije točio miro i kakav je to onda svetitelj. Na kraju se to završava sumnjom u Boga.
104. Monah ne bi trebalo da osuđuje. U redu, ne treba da bude saglasan sa nekom nepravilnom praksom, ali mora imati u vidu da se neki događaj može i krivo shvatiti. Mora znati (monah) da postoji i samoobmana. Treba vladati svojim pomislima.
105. Ako čovek voli Boga voleće i svoju porodicu i svog bližnjeg i svoj narod. A ako ne voli Boga onda od ljubavi prema bližnjem nema ništa. Čovek bez ljubavi deluje samo iz interesa: biću u dobrim odnosima sa tim čovekom da bi imao koristi.
106. Jedan teolog bogomoljac je držao predavanje o antihristu. Njegovo shvatanje je bilo više lično i nije imalo mnogo veze sa Crkvom. Ponekad se pitam u šta to teolozi veruju.
107. Za vreme rata jedan momak je u mom selu optužen da je pokrao neki nakit. On nije bio lopov i nije pokrao taj nakit, ali su ga Italijani toliko tukli da je pomislio kako je bolje da prizna neučinjeno delo da bi se izbavio od batina. Kad ih je poveo da pokaže gde je sakrio nakit skočio je sa mosta i ubio se. Crkva nije dopustila da se sahrani na groblju da bi opomenula ostale koji nameravaju da izvrše samoubistvo. Ali i Gospod će dobro učiniti ako ga smesti u raj.
108. Neki šrafovi su ti popustili i treba ih zavrnuti.
– Gde sam popustio, starče?
– U pomislima. Nailaze pomisli i ti im otvaraš vrata. A to radiš da bi video lopova koji se ušunjava, a posle poželiš da se raspravljaš sa njim… Umesto da ga odmah oteraš ti se nehotice udružuješ sa njim.
109. Došao je ovde neki čovek i pitao me nešto konkretno. Dao sam mu odgovor. Ponovo me pita:
– Da li je to samo vaše mišljenje ili je božansko prosvetljenje?
– Moje pomisli iz srca mi tako kažu, odgovorio sam mu.
Posle nekog vremena došao je opet. Nije učinio ono što sam mu savetovao pa je počeo da se žali.
– Nisi mi rekao, kaže, da je tvoje mišljenje bilo od Boga.
– Trebalo bi da sam izgubljen pa da ti tako nešto kažem. Eto, sad me je Bog prosvetlio.
Zamisli, taj čovek je mnogo stariji od mene, ima jedno izvanredno iskustvo u crkvenom životu i pita me tako glupe stvari. (Nedelja siropusna 27. febr. ’89.)
110. Starče, islam se vrlo brzo širi po Evropi.
Hariton: „Da starče, i u Americi imaju aktivnu delatnost.“
– Danas je greh u modi. I ljudi, da ih ne bi grizla savest, pronalaze nove religije. Ako hoćeš možeš imati i 40 žena, one će da rade za tebe i tako imaš preduzeće. Odlično, šta nam drugo treba?
Ali čovek se ni ovde neće smiriti. Nema mira u grehu.
Čuo sam da su u Saudijskoj Arabiji zabranili letove aviona iznad Meke jer senka aviona daje oblik krsta.
111. Bio mi je u poseti neki čovek koji se bavi spiritizmom. Pripada nekoj indijskoj sekti. kažem mu:
– Idi da se ispovediš, da rasteretiš dušu.
– Ne, kaže, nama se (u sekti) javlja Hristos.
Ono što današnje mračne sile pokušavaju da postignu jeste da stvore jednu ravnodušnost. I ta ravnodušnost zahvata i verujuće ljude. Bio mi je ovde neki Grk koji živi u Nemačkoj. Došao je sa svojim zetom koji je oženio njegovu kćerku. Pitam ga koje je vere tvoj zet i on nije znao da mi odgovori. Zamislite, on nije znao za koga se njegova kćerka udala.
Tu ravnodušnost pokušavaju da nametnu svetu danas. S jedne strane im govore da Bog ne postoji, a sa druge im nude spiritizam. Tvrde da nema đavola, a prizivaju ga preko medijuma.
112. Starče, dok se molim često mi se dešava jedna stvar. Ako meni neka bliska osoba ima neke tegobe ja to tada osetim. Da li je to dobro? Nije li to, možda, demonska prevara?
– Dobro je da popričamo i o tome. Najvažnije je da budeš oprezan, jer se tu čovek najlakše smuti. Dešava se da u duhovnoj atmosferi duše kontaktiraju, ali i đavo može da se umeša. Zato je potrebna budnost. (Nedelja pravoslavlja, 6. mart ’89, stari kalendar)
113. Jednom smo raspravljali o nekom monahu koji je bio pod uticajem zilota, a povod je bio odbijanje zilota da drže parastos upokojenom Vaseljenskom patrijarhu Dimitriju zbog njegovih ekumenskih pogleda.
Starac je imao ovakav stav:
– Gledaj, i patrijarh Tarasije je bio sveti čovek, ali je sveti bio i onaj koji ga je svrgao (Fotije). I vidiš, možda je ovaj potonji video neko zlo koje neprimetno dolazi, a koje je hteo da izbegne. Verovatno ni razloge nije mogao da navede, jer bi time izazvao još veće zlo. Kad primetimo da neko veruje u Boga, trebalo bi da mu ukažemo poverenje.
114. U poslednje vreme ne mogu ništa da planiram. Postao sam program drugih ljudi.
115. Da bi naglasio važnost borbe u životu, starac mi je napominjao sledeće:
– Kad sam bio vojnik desilo se da sam se smrznuo. Odvezli su me u bolnicu. Trebalo je da mi odseku noge ali je lekar odlučio da sačeka proleće. Ja sam u međuvremenu vežbao hodanje tako da sam na kraju prohodao i zbog toga mi nisu odsekli noge.
116. Starac je imao veliko poštovanje prema o. Irodionu. O. Irodion je bio pustinjak i u godinama (85. godina). Bio je jurodiv i mnogi su mislili da je lud.
117. Ikonu koju slikaš, možeš slikati danima, nedeljama, godinama.
(Ovom metaforom starac je hteo da pouči o duši kao ikoni Božijoj. Tako se na duši može raditi sa više ili manje pažnje, kraće ili duže).
118. Našao sam starca kako razgovara sa tri đaka naše bogoslovije Atonijade. Jedan od njih, Arsenije, je novokršteni. Bio je musliman i krstio se kao dečak od 14 godina. I ostali članovi njegove porodice su se takođe krstili.
– Bio je ovde u Kutlumušu o. Haralambos. Bio je u godinama kao i svi ostali u manastiru, ali je i pored starosti preuzeo na sebe sva posluženja i dežurstva. Nikad nije bio bolestan, ali je jednom dobio grip i pao u bunilo. Došao je i lekar, pregledao ga i odlazeći rekao ostalima: „Nemojte se udaljavati od njega jer je na samrti.“ Čuje to o. Haralambos, izvlači glavu ispod ćebeta i kaže lekaru: „Nisi dobro uspostavio dijagnozu. Neću ja umreti do Vaskrsa, dok ne okusim uskršnje jaje.“ I stvarno, umro je tek posle Vaskrsa.
Starac je često prepričavao ovakve i slične svetogorske događaje.
– Ovde blizu je živeo o. Georgije, unuk Hadži Georgija, velikog podvižnika. Otišao on lekaru i lekar mu kaže da će uskoro umreti. O. Georgije mu kaže: „Neću ja uskoro umreti jer mi je starac rekao da ću živeti 80 godina.“ Istina, starac mu je rekao da će živeti 80 godina i stvarno je živeo toliko. Danas se ljudi oslanjaju isključivo na razum, ali razum bez vere može biti poguban.
– Zašto to kažete starče? Zašto razum i logiku pripisujete samo bezbožnicima. Te darove je Bog dao i nama a ne samo njima.
– Nisi shvatio šta sam hteo da kažem. Žene imaju više srca i Boga vole srcem, i zato su u veri naprednije. Kad su razapeli Hrista apostoli su se sakrili. Žene ne samo da nisu pobegle nego su došle i na grob. Apostolima, muškarcima, to čak nije palo ni napamet. (25. mart ’89, Blagovesti, stari kalendar, bdenije kod st. Pajsija)
119. Nemci imaju razum, prave mašine i avione, ali vera je druga stvar, ona traži prostodušnost.
– Starče, hteo bih da mi razjasniš jevanđelske reči „ako te oko tvoje sablažnjava iskopaj ga i baci.“
– Te reči su već objašnjavali Sveti Oci, sv. Jovan Zlatousti; ja mislim da se ovde radi ne o izbacivanju oka nego o težini sablazni, da je ne bismo uzimali olako.
– A kako drugo – „ako ti neko traži ogrtač podaj mu i košulju“?
– Podaj ti prvo ogrtač pa ćemo posle toga razgovarati (smeh).
– Dobro, ali koji je smisao, da se ne protivimo zlu? Treba li da ratujemo? Treba li da zaštitimo porodicu?
– U redu, kad je rat u pitanju dopušten je samo ukoliko je odbrambeni. Ni taj se ne sviđa Bogu ali se prašta. E, sad kako se neki rat predstavlja u javnosti je druga stvar.
120. Starče, postoji li urokljivost?
– Kako da ne! Ako neko ima u sebi puno zavisti i zlobe može učiniti zlo. Kao i kad neko ima svetosti u sebi može deliti blagoslov.
Isak je blagoslovio Jakova imajući puno dobrote u sebi. Isak je hteo da blagoslovi Isava jer je Isav išao u lov i donosio mu hranu. Dakle, Isakova želja da blagoslovi Isava je potekla od čisto ljudskog načina rasuđivanja. Ali, Isav je bio plahovit, kako se kaže u Velikom kanonu, i Bog nije mogao blagosloviti nešto što nije čisto.
121. Treba razlikovati zlato od bakra. Isto tako treba imati u vidu da se i zlato razlikuje u rasponu od devet do dvadeset četiri karata.
122. Ako sam dobro primetio, opšte zlo u svetu se zadržava najviše u tri generacije. Eto, pogledajte Rusiju danas. Nisu prošle ni tri generacije a već je počeo povratak predanju. Još uvek su živi dedovi i babe od kojih unučad mogu slušati o predanju. Uvek Bog tako ostavi malo kvasca. A koliko mi je poznato i Jevreji u Vavilonu su toliko boravili. Ni u jednoj istorijskoj epohi nisu bili svi izgubljeni.
U oktobarskoj revoluciji su bacili Biblije u reke i more. Ali jednog dana svest se povrati. Vidiš, đavo ne može stalno da se prikriva. (Pasha 1989.)
123. Naša epoha je vrlo smućena, a dolaze, mislim, još teže godine…
124. Bio mi je ovde jedan Rus, imao je 26-27 godina. Imao je jednu posebnu zagrejanost za veru. Ovde je došao da proučava grčki jezik i Svete Oce. Niko mu nije pomogao, ali je on svojom jakom voljom uspeo. Sada je u Rusiji i prevodi asketske oce.
125. Jedan je monah, iz obližnjeg manastira, pričao kako se njemu i njegovoj bratiji javio Hristos. Pitao sam starca da li je to bilo stvarno javljanje. Odgovorio mi je da je taj monah od malih nogu u manastiru i da je sasvim prirodno da mu Spasitelj uzvrati jednim darom.
126. Za vreme zime i mrazeva u vojsci su nas terali da pevamo da se ne bismo smrzli. Tako je i sa molitvom koja nije od srca – ostaje u nama i ne dopire do Boga.
– Starče, dok se molimo naš um luta tamo-ovamo, zašto?
– Zato što je to molitva bez podviga. Da bismo se od srca molili treba da se podvizavamo. Kad se povredi neki deo tela naš um se usmerava na tu bolnu tačku. Tako je i sa molitvom, moramo osetiti patnju u srcu.
– Kako možemo imati to stanje patnje ako nemamo nikakvih problema u životu, ako nemamo nikakvih povoda za patnju?
– Možemo ako patnju drugoga primimo na sebe i doživimo je kao svoju. Treba da izađemo iz sebe i da počnemo da volimo, da počnemo osećati druge ljude.
127. Sve što više neko pati za drugoga utoliko veću utehu od Boga prima. Bez ove utehe ne bi niko izdržao.
128. Nama hrišćanima ne bi trebalo ništa da bude gorko, jer svaka gorčina koju primamo u Hristu postaje sladak sirup.
129. Kako se treba suočavati sa nepravdom?
– Svako je doživljava analogno svom duhovnom stanju.
– Do kog stepena mogu pustiti drugoga da mi čini nepravdu?
– Zar ne čitaš jevanđelje? Zar nije napisano da „ako te ko potera jednu milju, idi s njim dvije“ (Mt.5,41). Ne kaže „ako te ko zamoli„, nego „ako te ko potera.“ Ako ti traži ogrtač podaj mu i košulju. Nemojmo praviti neko svoje jevanđelje.
– Da, ali ako neko hoće da me pokrade?
– Trebalo bi imati i osećaj krivice što nemamo razumevanja za potrebe drugih. Naše nerazumevanje tera drugoga u krađu. Hrišćani su braća i telom i duhom i tako treba da se ponašaju.
130. Ako je onaj drugi prevarant i lenština i tome slično, treba li mu davati milostinju.
– Zar mi zaslužujemo milostinju i darove koje nam Bog šalje? Ili se, možda, sviđamo Bogu? I pored svega Bog nam ipak daje. Treba li, onda, da nam se neko sviđa da bismo mu pomogli?
131. Škrti ljudi su vrlo nerazumni. Skupljaju da bi na kraju to iskoristio neko drugi. Zbog svoje nerazumnosti bivaju lišeni nagrade za milostinju.
132. Starče, nemam neki poseban razlog, ali posebno poštujem sv. Petku.
– A ja sv. Varvaru. Kad je trebalo da krenem u vojsku molio sam se svetiteljki da mi pomogne da nikad ne ubijem čoveka u ratu. I stvarno, postavili su me u odeljenje za veze. To je tada bila retkost i svi su mislili da sam ovo mesto dobio preko nekog poznanstva. I kad sam im rekao da nemam nikakvog poznanika nisu mi verovali. Na kraju sam im rekao da imam jednog poznanika – Boga!
133. Starac, Apostolos, Stavros i ja pošli smo u jedno muslimansko selo. Apostolos i Stavros su bivši muslimani i skoro su se krstili. A pošli smo u to selo da posetimo jednu Apostolosovu poznanicu koja je bila bolesna.
Prva stvar koju je ova žena rekla starcu bila je da je opsednuta đavolom.
U sobi su pored nje ostali starac i Apostolos, a ja sam izišao napolje i igrao se sa decom.
Posle nekih dvadesetak minuta izašla je žena da donese kafu i bila je očevidno promenjenog raspoloženja. Izišao je i Apostolos i pitao me da li sam osetio neki miris.
– Ne, odgovorio sam mu, šta se desilo?
– Kad ju je starac osenio znakom krsta počeo je da se širi neki neprijatan miris iz njenih usta. Starac je stuknuo nazad i rekao: „Vidiš li Apostolose, vidiš li?“ Osetio sam neizdržljiv smrad. Iznenada žena reče: „Ne, nemoj da ideš.“ Onda mi starac reče: „Kaži joj da ga otera.“ Ja sam joj to preveo na turski i ona je počela da viče: „Odlazi satano, odlazi.“ Potom se smirila i izjavila: „Sad sam dobro, nestalo je gušenje koje sam imala u grudima.“
Sa zahvalnošću je poljubila ruku starcu.
– Ne boj se. Hristos i Bogorodica će ti pomagati. Kad dođemo drugi put ti ćeš nam kuvati kafu.
Starac je bio vrlo veseo jer je, kako kaže, „đavo prvi put odstupio bez buke.“
Kasnije sam pitao Apostolosa kako se desilo da ova žena postane demonizovana.
– Ona je bila fanatična muslimanka. Često je odlazila u tekiju i pomagala dervišima. Jednom prilikom joj se ukazao đavo. To se desilo dok je bila sama u tekiji. Rekao joj je da je u tekiji zakopano zlato i ona je počela da ga traži.
– Je li to bilo u snu?
– Ne, bila je budna. Razgovarala je sa njim kao što mi razgovaramo sada. Prekopala je pola tekije ali ništa nije našla. Onda joj je đavo rekao:
– Treba da mi daš svoje dete ako hoćeš da nađeš zlato.
Ona je to odbila a đavo je pripretio da će joj učiniti veliko zlo.
I stvarno, njeno dete se uskoro razbolelo. Ponovo joj se javio i udario je u grudi. Od tada ona oseća gušenje u grudima.
Nije izlazila nikuda iz kuće jer čim bi nekoga srela započela bi svađu. Godinu dana je čekala da dođe starac za koga je čula od Stavrosa.
134. Dok smo putovali kroz muslimansko selo pitam starca:
– Nije mi jasno starče, ovi muslimani žive toliko godina pored nas a mi nismo uspeli da ih asimilujemo, da ih pokrstimo. A imamo i državnu podršku za to.
– Zar misliš da su političari hrišćani. Oni su samo poliveni vodom, odgovorio mi je sa dozom gorčine. Prvi hrišćani su promenili svet, bili su „kvasac“… Mi današnji smo samo poliveni vodom.
135. Jednog dana svi ćemo pomreti. Samo da imamo „dobru“ smrt, da nam smrt bude ugodna Bogu i na naše spasenje.
136. Starče, postoje neki ljudi koji su čuli za Hrista ali ih to nije dotaklo i nemaju nameru da Ga prihvate. Šta se dešava sa njima?
– Bez obzira što smo upoznali Hrista potrebna je molitva da bismo Ga prihvatili. Pored toga potrebno je i čisto srce i dobra dela. Ako neko, na primer, ima neku strast (alkohol i tome slično), a kad vidi nekog siromaška on se sažali, za takvog ne brini jer će mu jednog dana pomoći Hristos. Ali kad neko ima dovoljno i hoće više i postaje sve tvrđeg srca… takav neće izaći na dobro.
Evo, jedna žena je živela u Austriji i bila vrlo bogata. Celo svoje imanje je podelila siromašnima i na kraju ostala bez ičega. Prijatelji su joj pomogli i smestili je u jedan dobar starački dom. Jedan moj poznanik je posetio taj dom i pričao joj o Hristu. Ona nije htela ni da čuje. Taj poznanik je posle od mene tražio da se molim za nju. A ja mu kažem:
– Nipošto! Ona zaslužuje neposrednu božansku pomoć.
I gle čuda, jednog dana joj se javio Sam Hristos. Ne u snu, nego neposredno. Eto dokle ide snishodljivost Hristova. (10. oktobar 1990, bdenije kod o. Isaka)
137. Budimo strpljivi u bolestima i iskušenjima da bismo od Boga dobili makar i malu „penziju.“ Ništa Bog ne dopušta ako iz toga neće izaći neko dobro. Mnogo puta dopušta da se nekome desi neka neprijatnost da bi nama pružio priliku da mu pomognemo.
Kad sam išao kući u Konicu sretnem jednog čoveka kako vuče drva sa dva magarca. Životinje nisu mogle da izvuku tovar na jednoj uzbrdici i ja mu priskočim u pomoć. On mi se zahvali i ja žurno pođem jer je već počeo da pada mrak. Kad sam došao do jedne litice odjednom je ispred mene počeo odron kamenja. Vidiš, da se nisam zadržao sa onim čovekom ja bih pao u provaliju.
138. Nekada je u Ruskim manastirima bilo mnogo više monaha nego danas.[1] Bilo je podviga i smirenja. Kakvih tu podvižnika nije bilo!
139. Posle velikog požara koji je zahvatio Svetu Goru posetio sam starca.
– To je opomena Bogorodice. Počeo je prvi dan Gospojinskog posta i stao je poslednjeg dana.
 
PLAN ZAUZIMANJA SVETE GORE
 
140. Neki ljudi imaju plan da asfaltiraju puteve na Svetoj Gori. To znači više turista i više problema za monahe. Onda će reći: „Da se vi monasi ne biste zamarali mi ćemo podići hotel.“ Pa će onda podići i nove hramove i reći: „Ne bi trebalo unutra paliti sveće i tamjan jer će to ‘oštetiti’ freske.“ Tako će nas pretvoriti u muzeje.
141. Bilo nas je nekoliko u starčevom dvorištu i pošto je bilo puno obrazovanih ljudi iz Soluna pitali su ga o vremenu dolaska antihrista. Starac je odbio da govori o vremenu.
142. Sve što neko više vodi svetovan život utoliko postaje nezadovoljniji i opterećeniji. Samo se u blizini Hristovoj čovek opušta. (20. decembar 1990.)
143. Treba da zavolimo trud, a ne da gledamo lakši put.
144. Starac je pričao o jednom monahu koji je bio fizički vrlo slab ali duhovno veoma snažan.
– Taj monah je imao velika samoodricanja. Živeo je u Kapsali a spavao u kontejneru. Hteo sam da mu pomognem i da ga smestim u moju keliju, ali je on odbio. (1. februar 1991.)
145. Odneo sam starcu gumene čizme za sneg ali je on odbio da ih uzme.
– Ja da hodam po snegu a ti po nebu… (smeh).
Uglavnom je takav bio. Nije pridavao mnogo značaja takvim stvarima. Praktikovao je podvig u svakom svom postupku. (20. februar 1990.)
146. Kada te lično obesprave i ožaloste ne treba se opirati. Nedostojno je hrišćanina da se buni za samog sebe. Treba pre svega, braniti druge. Ne iz ličnih razloga nego zbog pravde.
147. Starče, ovoga leta sam imao puno obaveza, trčao sam tamo ovamo i zapostavio duhovnu stranu mog života. Šta raditi u takvim situacijama?
– Treba obraćati pažnju i na jedno i na drugo, ali ostaviti prostor i za dejstvo Božije. Ako radiš isključivo sam i osloniš se samo na sebe nećeš postići nikakav uspeh.
148. Sve što je neko duhovniji sve manje prava ima u ovom svetu. Prava duhovnog čoveka su na nebu i za nas ih čuva Hristos. (17. april 1992.)
149. Jedan posetilac, koji se često pričešćivao, pitao ga je o tome.
– Samo svetim pričešćem možemo odagnati vlast đavola nad nama. Takođe sam video mnoge, psihički i fizički, bolesne ljude kojima je bilo bolje posle pričešća. Čovek kad dobije ljudsku krv biva zdraviji, zamislite šta se dešava kad dobije božansku! (10. septembar 1992.)
150. Starče, danas postoje milijarde ljudi koji ne znaju za Hrista. Šta će na kraju biti?
– Desiće se stvari koje će uzdrmati narode. Ne govorim o Drugom dolasku nego o božanskoj intervenciji.
151. Danas se uglavnom zanimaju za antihrista i njegov pečat, a manje ih interesuje Hristos.
– Ne treba se bojati i opterećivati se time. Treba samo da budemo obavešteni jer se možemo naći sa pečatom a da to ne primetimo. Posle je kasno.
152. Najveća radost dolazi od samopožrtvovanja. Pomoći drugome, odreći se nečega u korist drugoga. Radost koju tada dobijamo je viša, božanska uteha.
153. Starče, pre dva meseca u Potri je bio zemljotres, i to vrlo jak zemljotres.
– Vidiš, Bog bi za tri minuta mogao sve ljude da privede pokajanju. Ako bi se cela planeta zatresla svi bi počeli da se klanjaju i govore „sagrešismo, sagrešismo.“ Ali posle bi opet sve bilo po starom.
154. Dobro, starče, ali kad nas obespravljuju?
– Onaj ko te obespravljuje je tvoj dobrotvor i treba da voliš svog dobrotvora. A onda postoji i još nešto: mnogo puta mislimo da smo obespravljeni a nismo.
155. Kad sam imao 15 godina jedan rođak mi je rekao:
– Bajke o Hristu i Bogorodici smo vam pričali kad ste bili mali da biste bili dobri. Kad čovek poraste ne treba verovati u to. Bio sam vrlo ljut ali sam pomislio: kad je Hristos stradao za mene mogu i ja da podnosim poniženja za Njega.
156. Kad sam saznao da jedan moj drug iz detinjstva boluje od leukemije otišao sam kod starca i tražio da se pomoli za njega.
– Vidiš, da bi molitva uspela treba je činiti sa duševnim raspoloženjem. Molitva treba da bude povezana sa podvigom, sa samopožrtvovanjem.
157. Neprestano zahvaljujemo Bogu za sve. U mom selu je živeo čovek koji je imao petoro dece. Živeo je vrlo teško ali je uvek zahvaljivao Bogu i bio zadovoljan. Desilo se da mu je neki rođak ostavio veliko nasledstvo, i kad je to dobio ostao je isti; dobronameran, skroman i zadovoljan.
Kad smo nezadovoljni, kad smo nezahvalni i pohlepni ostavljamo prostor za đavola. Zato je slavoslovlje Boga velika stvar: odgoni đavola. (13. oktobar 1989.)
158. Imajmo uvek na umu da i Bog ima svoje planove, da postoji i Njegova volja. Imajmo to na umu i pokušajmo da svako svoje delo usaglašavamo sa Njegovom voljom.
159. Smrću čoveka umire i njegov greh. Zato je Bog rekao Adamu da će umreti. U protivnom, greh bi postao večan.
160. I pakao Bog dopušta iz ljubavi. Kad bi Bog grešnika smestio on bi se i tamo osećao kao u paklu. Zamisli nekoga ko mrzi Hrista a ti ga primoraš da prisustvuje Liturgiji. On bi se osećao bezvoljno i nelagodno i to bi za njega bio pakao.
161. U skitu Sv. Ane je bio neki o. Mina. Bio je veliki podvižnik i isposnik. Sveti je čovek bio, ali ne zbog podvižništva i isposništva, nego zbog ovih stvari o kojima sam ti ranije govorio.
162. Starče, nepostojanost današnjih ljudi odakle dolazi?
– Na koju vrstu nepostojanosti misliš?
– Brzo menjaju mišljenje, poglede, odluke. Danas pričaju kako će uraditi ovo i ono a već sutra odustaju od toga.
– Ljudi našeg vremena su preopterećeni. Ne poznaju ni sebe a kamo li svoja dela.
Ja, na primer, kažem onima koji hoće da budu monasi da obiđu oko Svete Gore, da vide sve i dobro razmisle pre nego što donesu odluku.
Jer, šta radi đavo? Kad neko hoće da bude monah on ga podseća samo na lepe stvari u monaštvu a nikad na teške.
163. Starče, šta reći onima koji su prihvatili jogu i slične stvari?
– Treba im govoriti. Treba im reći istinu ali bez osude.
164. Čovek koji se udaljio od Boga je čovek pun patnje.
165. Zar je život pakao? I raj i pakao zavise od nas.
166. Starče, čuo sam mnogo različitih tumačenja jedne te iste perikope jevanđelja. Kako ćemo znati koje je tumačenje ispravno? Postoji li neko merilo u tumačenju?
 
– Najbolje tumačenje jevanđelja dali su svetitelji svojim životom. Žitija svetih nam najbolje govore šta da radimo u svakoj situaciji.
167. Posetio sam starca kad je bio bolestan (imao je problema sa nogom). Tamo je bio neki čovek koji je završio visoke škole u Nemačkoj, ali se žalio starcu da je izgubio sve ideale i veru u život. Starac mu je rekao:
– Najmudrije što mi padne na pamet istovremeno je i najveća budalaština. Čovek koji sluša samo svoje misli uvek će biti u zabludi. Zato je najbolje da nađeš neki posao i da imaš dobru volju, ostalo će doći samo po sebi. Naravno, pomoli se…
 


 
NAPOMENE:

  1. Misli se na Sv. Goru – prim. autora.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *