POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Poglavlje III
O PROBLEMIMA U SVETU
 
52. Nekada su monaha koji se bavi politikom zatvarali u kulu. Danas ga treba zatvoriti ako se ne bavi politikom. (Oktobar 1998.)
53. Jednom mu se obratio neki ekolog:
– Starče, stvari su katastrofalne, zemlja je u opasnosti.
– Neće to Bog dopustiti. Mnoge su opasnosti pretile planeti i čoveku… (Avgust 1988.)
54. Starče, svi političari su masoni. Šta će biti… Hoće li se naći jedan dobar?
– Sad nije stvar u tome ko jeste ili ko nije, nego koliko ko u to veruje. Danas da bi neko postao premijer mora biti mason. Neka im Bog omogući pokajanje… valjda će se jednog dana pojaviti novi Makaveji. (Petak 18. mart 1989, po starom kalendaru)
55. Posetio sam starca sa svojim ocem koji je bio učitelj. On je tako, u razgovoru, počeo da priča o. Pajsiju kako prosveta preživljava krizne trenutke, kako se u njoj izgubio osećaj odgovornosti.
Na to, starac je odgovorio:
– Kad sam ja išao u školu, za Vaskrs i Božić smo iz poštovanja ljubili ruke učitelju. Tako smo mu iskazivali poverenje i zahvalnost.
Danas sve čoveka gura na zlo. Jednom sam u autobusu ustupio mesto mlađem od sebe. Video sam da je umoran i da ide sa posla. Pomislio sam: „Ovaj čovek je iscrpljen od posla a mi kaluđeri smo ionako pozvani na askezu.“ Znaš šta su rekli: „Gle lukavog kaluđera. Tobože pokazuje razumevanje za umornog radnika, a u stvari je ustao svom rođaku.“ Šta da kažeš na sve to?
Drugi put, isto u autobusu, ulazi žena sa 7-8 dece. Pomažem joj oko dece. I kad smo seli vozač pita: „Kaluđeru, jesi li smestio svoju prijateljicu, možemo li da krenemo?“
Poštovanja više nema nigde.
56. Kad je bila razmena stanovništva između Grčke i Turske mi smo došli iz Kapadokije. U Igumenici je trebalo da dobijemo neke turske njive. Međutim Turci još nisu bili otišli. Naš predsednik odlazi kod Turaka i oni mu kažu:
– Vi ćete da idete, mi ostajemo.
Šta se desilo? Turci su potplatili dvojicu naših poslanika u skupštini i oni su ih upisali kao Albance, a ne kao Turke.
Eto, takvi smo mi.
57. Danas je u svetu takvo stanje da svi hoće da rade malo a da dobiju puno novaca. Taj duh je zavladao i kod duhovnih ljudi. Hoće da postanu svetitelji bez podviga.
58. Jednom mi je ovde došao neki profesor univerziteta iz Soluna i rekao kako ozbiljno razmišljaju o tome da počnu spaljivati mrtve. I to zato što nema prostora na grobljima.
– Kako nema prostora? pitam ga. Kad se napuni jedno groblje napravite drugo.
On mi odgovara da je to više iz higijenskih razloga. Oni govore o higijeni… Oni koji su zagadili celu planetu. A u stvari, oni hoće da degradiraju čoveka, da mu uzmu svako dostojanstvo. Hoće da ga odseku od njegovih korena, od njegovih predaka; da ga ostave samog i praznog, da mu ubiju sećanja na njegove prethodnike i njihove vrednosti. Za njih je mrtav čovek izgubljen čovek.
Među kostima naših predaka ima i svetih moštiju, samo što mi to ne znamo. Kad sam odlazio na Sinaj u Raitskom manastiru sam na groblju sv. Georgija pronašao mošti jednog deteta. Mirisale su posebnim miomirom… Bio ih je zatrpao buldožer i ja sam povadio koliko sam mogao. Vidiš, da nije bilo groblja mošti bi bile izgubljene.
Nekada su ljudi imali toliko poštovanja prema mrtvima da ništa sa njih nisu skidali. Jednom nam je u ratu oficir rekao: „Onaj ko ima stare čizme može da skine sa poginulih vojnika.“ Niko nije uzeo. A danas hoće da spaljuju mrtve.
59. Starac nam je pričao i o svom učešću u ratu.
– Oni koji nisu čuvali svoju čast brzo su ginuli. Jednom smo s našim vođom pošli da pomognemo opkoljenoj žandarmerijskoj četi. A na čelu te čete je bio neki oficir koji je dan pre toga silovao jednu trudnu ženu. U toj bici samo je on poginuo.
U ratu se vrši velika katarza. Tu se sve pokaže. Svako doživljava stvari prema svom stanju.
Ja sam bio radista, i uvek sam odlazio umesto drugih. Razmišljao sam; bolje je da poginem nego da drugi doživi nesreću pa posle da me celog veka izjeda savest. Čak sam i postio. Ali, tad je postojao patriotski duh, bilo je ljubavi, svako se osećao odgovornim.
60. Jednom je pao veliki sneg. Neki ljudi koji su isterani iz svojih kuća bili su sklonjeni u šatore. Neki naš poručnik je stalno uznemiravao jednu devojku sve dok ona nije bila prinuđena da sa nekom staricom napusti prihvatilište.
Blizu prihvatilišta je postojao paraklis Svetog Preteče i ja sam tamo odlazio i palio kandila. Tog dana sam ih našao kako sede ispred vrata pomodrele od zime. Pustio sam ih u paraklis da se ugreju.
Posle me je taj poručnik tužio kod komandira da sam razvalio vrata i obesvetio paraklis. Komandir me je zaštitio jer me je poznavao.
Svi koji su u ratu vršili silovanja i druga beščašća na kraju su poginuli.
61. … Stvari mogu da se pogoršavaju, ali na kraju dođu na svoje mesto.
63.… Danas, koliko mogu da primetim, svi razmišljaju slično, i stari i mladi.
– Mladi su mnogo zreliji, a stariji manje zreli?
– Ni jedno ni drugo. Oko 70% stanovništva nije pri čistoj pameti, ostaje 30% koji su normalni.
64. Rekao sam starcu jednom prilikom:
– Mnoštvo dece nestaje u Atini. Krađa dece je organizovana stvar.
– I šta rade sa njima?
– Razne zloupotrebe. Na kraju ih ubijaju. Ćutanje. (14. oktobar 1990.)
65. Svet je postao jedna ludnica.
66 … Nadajmo se da će Bog sve popraviti.
67. Kad čujem za štrajkove osećam bol. Podsećaju me na neko zlo. Kao kad bi neko grizao grudi svoje majke da bi se napio krvi.
68. Danas u svetu vlada neka ravnodušnost. Čudna ravnodušnost.
69. Kad čovek ne voli Boga neće voleti ni svoje roditelje, ni komšije, ni svoju otadžbinu, jer je otadžbina jedna velika porodica.
70. Čovek treba prvo Boga da voli pa će zatim voleti i sve ostalo, sav svet. (12. jun. 1990. )
71. Vizantija je rodila Svetu Goru. Danas bi Sveta Gora mogla da rodi Vizantiju. Vidite, danas su se ljudi u sve razočarali i traže nešto što je vredno i postojano.
72. Starče, Turci ponovo prete.
– Neka prete. Ja se molim da prete još više, jer će Evropljani jedino tako shvatiti s kim imaju posla. (Decembar 1991.)
73. Išao sam kod starca sa još dvojicom Grka koji su poreklom iz južne Albanije. Oni su neprestano pričali o teroru koji Albanci vrše nad Grcima u Severnom Epiru (Južna Albanija).
Starac je dugo pričao sa njima. Dobro je poznavao situaciju tamo jer je stanovao u Konici blizu albanske granice. (3. decembar 1991.)
74. Starče, razmišljam da se posvetim ikonografiji i da se odreknem profesure, kad već deca kojoj predajem uopšte nisu zainteresovana.
– Moraš da ih učiš. Zar je to, bez obzira na sve, mala stvar?
75. Vidim da i ova vlada ne ide baš najbolje. Bili su dobro počeli, ali sad gube kontrolu.
Svake četvrte godine Grčka postaje jedna velika ludnica. Odlazi jedna vlada i dolazi druga koja otpušta prethodne službenike iako su sposobni. Ne ide nam država dobro. Svet je postao previše ostrašćen, nema više ideala.
76. Jednom nam je starac doneo svoju svesku gde je zapisivao proroštva sv. Arsenija. Svetitelj je predvideo događaje iz 1923. g. i govorio da će se Grci ponovo vratiti u Malu Aziju i Carigrad.
– Starac je govorio da osim toga što će Kurdi i Jermeni osnovati svoju državu, Tursku zakačiti i kolera.
77. Danas svi govore o miru i istovremeno prave bombe.
Treba prvo biti u miru sa Bogom, potom u miru sa samim sobom a onda i sa ostalim svetom.
… Da bi se umnožilo dobro, da bi dobro opstalo na dobar način. (5. novembar 1992.)
78. Starče, imam odbojnost prema društvu. Razmišljam da odem u neko selo da bih imao što manje veza za ljudima.
– Danas je zlo prevršilo svoju meru, nepravda se umnožava neverovatnom brzinom. Poskupljuju namirnice, ali čovek postaje sve jeftiniji.
To se ne može izbeći, ali se može umnožiti dobro.
79. Starče, kad vidimo neku nepravdu, treba li se usprotiviti?
– Ljudi, uglavnom, ne slušaju. Ovde imamo jednog čoveka punog vrlina i niko ga ne sluša. Mogu da zamislim koliko onda slušaju manje vrlinskog čoveka. (Septembar 1993.)
80. Jedna grupa obrazovanih ljudi sedela je na drvima u dvorištu starca Pajsija i čekala ga da im se obrati.
– Nekada su ljudi orali sa volovima. Sa dva vola hranila se čitava porodica. A kad bi vo ostario ljudi ga nisu ubijali, jer su živeli od njega. Tada bi ga sklonili u neki ćošak i tu ga hranili. Nisu imali srca da ga ubiju. Ali danas su se ljudi umnogome promenili. Ni roditelje u starosti neće da gledaju, nego gledaju da što pre naslede njihovo imanje.
U stara vremena kad su ljudi radili sa životinjama pazili su da ih ne zamaraju previše. Imali su sažaljenja prema životinjama i time omekšavali i svoje srce. Danas? Izlupao se automobil? Pokvario se traktor? Voze ga do majstora i niko se za to ne uzbuđuje.
Te stvari čine da čovekovo srce polako otvrdnjava. Ne govorim o tome da treba da se vratimo na staro, samo kažem da čovekovo srce postaje sve bezosećajnije.
Nekada ljudi nisu imali frižider, pa ako se desi da im pretekne hrane oni su to davali komšijama. Tako se čovek učio da misli i na drugoga. Danas ako ima viška hrane to se stavlja u frižider da bi se jelo sutra. Tako se čovek polako uči da misli samo na sebe. Umnožava se, sve više i više, egoizam.
81. Rasprava o muslimanima u Trakiji.
– Bio mi je ovde jedan razočarani učitelj sa 10-15 dece. Bilo je nekih mrva po avliji pa su se mravi skupljali i počeli da ih vuku u svoje mravinjake. Jednog trenutka on kaže deci: „Vidite li ove velike i snažne mrave? To su Turci. A ovi mali i nejaki smo mi Grci.“ Onda mu kažem da sam posmatrao mrave puno puta i da su mali mravi žilaviji od velikih.
– Starče, javna je tajna da su muslimani većina u Trakiji.
– Nisu. Oni kažu da su većina.
82. Turci su puno učinili na nacionalnom planu i zasad imaju uspeha.
83. … Evropsku Uniju su stvorili Jevreji… malo je tu evropskog Duha…
84. Jednom sam se iznenadio kad sam čuo da je jedan duhovnik pokušao da svom duhovnom detetu nametne svoja politička ubeđenja. Otišao sam kod starca da ga pitam šta on misli.
– Za mene ruka koja ne pravi znamenje krsta, bilo „leva“ bilo „desna“, isto je. Ne postoji nikakva razlika.
85. … Pokušajte da prepoznate časne i poštene ljude i za njih glasajte. Danas je velika potreba ne za pametnim ljudima, nego za poštenim.
86. Da komunisti nisu protiv Boga ja bih se složio sa njima. Lepo je da njive i fabrike pripadaju svima, a ne da neko nema ništa a drugi da se razbacuju.
Ako se materijalna dobra ne budu delila po jevanđelju na kraju će se deliti nožem.
87. 1922. g. Grci iz Ponta i Male Azije su izgubili sve i došli u Grčku. Mnogi od njih su bili obrazovani i znali su kako stoje stvari u trgovini i politici, i uglavnom su se učlanjivali u komunističku partiju. Zauzeli su visoke položaje i gajili nadu kako će se jednog dana stvari okrenuti.
Pronalazili su neke beznačajne ljude i podgrevali njihovu sujetu. Nađu, na primer, nekog poljočuvara i kažu mu: „Ti ćeš biti odgovoran za poljoprivredu.“
Ovaj je to shvatao kao važnu stvar i sebe smatrao za velikog čoveka. Podgrevajući svoj egoizam počeo je da trči za njima.
Kad su izgubili rat davali su neke dvolične izjave i je dobijali mesta u državnoj službi.
Ali ni sa druge strane nije bilo pravde. U Konici je bio jedan komunista sa puno dece. Bio je prost i dobroćudan čovek. Kad je našao posao došla je policija i oterala ga. Kad je našao drugi posao izbacili su ga jer mu papiri nisu bili u redu. Tako se dešavalo.
Odem kod jednog policajca i kažem mu: „Vi ovog čoveka primoravate da umre od gladi ili da počne da krade.“ On mi odgovara da ima naređenje sa vrha. Kažem mu: „Ma kakva naređenja… ovog mučenika ste našli da gonite. Te zapovesti izdaju njegovi bivši drugovi komunisti koji su sada na položajima po ministarstvima i pokušavaju da speru svoju komunističku prošlost predstavljajući se kao patriote.“
Ovo sam rekao jer sam poznavao mnoge komuniste konvertite.
Mnogi komunisti su prešli u socijaliste ili neku drugu stranku. I sve to da bi dobili položaje.
Poznavao sam jednog kapetana komunistu koji je svašta radio u vreme rata. Jednom je ušao u neko selo i zaklao političkog protivnika. Njegovu krv je namazao na hleb i pojeo. Sada je taj kapetan desničar i ima fabriku u Janini… Još je živ i zdrav. Vidiš, Bog mu poklanja dugovečnost da posle ne bi imao izgovor, da posle ne bi rekao: „E, da si me ostavio da još malo živim ja bih se pokajao.“
„Trsku stučenu neću prelomiti i žižak tinjajući neću ugasiti“ (Mt. 12,20), kaže Gospod u Svetom Pismu. Da im ne bi dao povod za samoopravdanje! Zato što bi na Dan Suda mogli da kažu: „Ti si kriv što sam ranije umro! Ti si kriv što si me prekinuo! Ja bih se, vremenom, sam ispravio!“
Vidiš, teško onima koji imaju previše gordosti i ne spuštaju se na zemlju da se smire. Kad ljudska gordost pređe granice onda postaje demonska gordost.
88. Jednom su, u toku rata, u naše selo došli partizani. Napolju je bilo hladno, a oni gladni. Izađem iz kuće i odnesem im hleb. (Moj brat je u to vreme bio u desničarskim jedinicama i oni su tragali za njim).
– I kako su vas primili?
– Za malo me nisu ubili jer nisu verovali da sam došao da im donesem hleb.
89. Drugi put, su, opet, okupirali naše selo. Zatvorili su nas u jednu kuću kao sardine. Sledećeg dana su nas izveli na „sud“. Meni su posebno hteli da naude jer mi je brat bio sa desničarskim snagama.
Pošto mi ništa nisu našli zatvorili su me u jednu sobu. Jedan od njih je znao da sam crkven čovek pa su mi uveče poslali dve polugole partizanke. Ja sam ih posmatrao bez strasti kao što je Adam posmatrao Evu pre pada. Na kraju sam im se obratio:
– Vi ste devojke, kako vas nije sramota da se tako ponašate?
One su se postidele, počele da plaču i obukle se i otišle.
(Dodatak autora knjige: starac je tada imao 20 godina).
90. …Partizani su u našem selu ožalostili neke porodice. Kad je posle došla naša regularna vojska te porodice su zahtevale osvetu.
Kad su opkolili neke partizanske kuće ja sam se umešao: „Zar ćemo primenjivati Mojsijev zakon? Oko za oko? Pa, mi smo, ipak, Hrišćani“! Ali, ja sam ih razumeo. Bilo je suviše bola, neko je izgubio brata, dete…
91. Ponekad mi je starac slao poruke da dođem kod njega u keliju. Jednom mi je dao neko pismo da ga ponesem u manastir u Suroti:
– Sačekaj samo da stavim poštanske markice.
Počeo sam da se smejem jer sam to shvatio kao šalu. Čemu markice kad ću ja nositi pismo? Starac je to primetio:
– Stavljam markice da se ne ogrešim o državu. Po pravilu bi trebalo da ga pošaljem poštom, a preko markica država uzima porez. U protivnom, potkradam državu.
– Ma, starče, ovde svi varaju a vi obraćate pažnju na jednu poštansku markicu.
– Nema veze. Zar zato što je neko lopov treba da i ja budem to isto?
– Ali, starče, ovde svi gledaju da pokradu državu. Novac koji se ubira od poreza daje se bogatima da podignu novu fabriku. Od tih državnih donacija oni kupuju stanove po inostranstvu. Zašto bismo plaćali porez? Da bi političari imali šta da kradu?
– To su najgori Grci. Ja se molim da dune neki vetar i da ih odnese, da bi se pojavili neki novi ljudi na našoj političkoj sceni. U redu je da je političar bogat, ali treba da brine i o svojoj zemlji. Da učini neko opšte dobro.
Današnji političari brinu samo o svom interesu. Ne misle o otadžbini, naciji i državi.
Nekad je postojalo častoljublje. Kad je neko postajao političar pokušavao je da nešto i uradi. Mnogi su, kad je bilo u pitanju neko opšte dobro, davali novac iz svog džepa. Otadžbina je kao majka. Pokriva svakoga svojim krilima. Ako mi ne pomognemo svoju državu ko će je pomoći?
92. Moj ujak koji radi u Americi poslao mi je skupocen automobil. Našao sam načina da ga uvezem po niskoj ceni. Ispričao sam to starcu.
– Da li je to po zakonu, pitao me.
– Automobil će se i dalje voditi na ujaka tako da neću platiti carinu.
– Ne sviđa mi se to. Ismevaš zakon i državu.
93. Pričao mi je kako dobija puno pisama.
– U pismima koje dobijam ljudi se najviše žale na psihološke probleme, na rak i na nepostojanu porodicu.
94. Doći će vreme, tad ćeš me se setiti, kad će i oni koji ne veruju ili malo veruju promeniti mišljenje. Doći će do zaključka da je vera dobra stvar i da je od pomoći pojedincu i društvu.
95. Jednom ga je posetila grupa ljudi koji su imali zajedničko radno mesto. Starac je upitao jednoga od njih:
– Ti, čime se baviš?
– Radim u avijaciji kao mehaničar.
– Poznaješ li čoveka koji sedi do tebe?
– Ne starče… Ima nas puno tamo.
– Da se upoznate. U ovim teškim vremenima treba da se poznajete da biste mogli pomoći jedan drugom. Recimo, može ti se desiti neka nevolja i ti ćeš se ustručavati da mu kažeš jer ga ne poznaješ, a on je spreman da pomogne.
Danas ljudi žive u istoj zgradi i ne poznaju se.
Nekad je postojao komšiluk koji se uzajamno pomagao. Baš se skoro desilo da su bliski rođaci živeli u istoj zgradi a da su to saznali tek posle tri godine.
Drugo smo mi kaluđeri koji se udaljavamo od porodice i poznanika da bismo ušli u veliku porodicu Božiju, da bismo voleli sve ljude.
Vi koji živite u svetu treba da budete u dobrim međusobnim odnosima da biste mogli da pomognete jedan drugome.
96. Starče, ovih dana se puno govori o nacionalnom pomirenju. Šta mislite o tome?
– Da zaboravimo stare sukobe je dobra stvar.
97. Jednom se poveo razgovor o siromašnoj i napuštenoj deci koja žive na železničkoj stanici u Solunu. Bio je tu i jedan učitelj u godinama koji je rekao starcu:
– Starče, kad je neko u godinama deca ga teško prihvataju, pružaju otpor.
– Mislim da oni osećaju kad im se neko približava sa ljubavlju. Ne da im se pokazuje ljubav „iz dužnosti“, nego da se oseti njihov bol, njihova muka. Toj deci je uskraćena ljubav, bilo materinska bilo očinska. Koliko god ljubavi da im daš neće ih zasititi. Kao more, toliko reka i slatke vode se uliva u njega, a ono ostaje slano.
U sobi koja je predviđena za tri čoveka stanuje njih jedanaest. Siromaštvu neće niko da se približi.
Pojedini „Hrišćanski pokreti“ imaju svoje ljude o kojima brinu. Takva deca lako padaju u očajanje.
Treba napraviti neko udruženje za takve. Mnogima sam to govorio. Današnji ljudi više za paradu nego za borbu. Neće niko da se bori sa zlom.
Treba saosećati sa njima, voleti ih. Ako ne doživiš njihov bol, bolje je da im ne prilaziš. Znate li koje oni dostojanstveno držanje imaju.
Jedan takav mi je dolazio ovde i ja sam hteo da mu pomognem. Napisao sam jedno pismo nekom mom prijatelju igumanu da mu da nešto novaca. Dete nije htelo ni da čuje, nego je tražilo da radi u manastiru da bi platilo večernju školu. I radio je sve dok je nije završio.
98. Moramo se pozabaviti ljudima oko nas. I apostoli su savetovali hrišćane da se ne odvajaju od sveta, nego da preobraze svet svojom verom. To se i desilo u vreme cara Konstantina.
99. Vidiš životinje ne mogu nikad učiniti tako veliko zlo kao čovek. Ali ni kod ljudi zlo ne može da ide u beskraj, nema postojanosti u sebi.

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *