NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Druga glava
MOJI SUSRETI SA STARCEM
 
1. Uspomene
Budući još uvek učenik gimnazije u Konici, jednom ili dva puta video sam monaha Pajsija kako žurno korača od gradskog trga. Tada sam prvi put video monaha. To je na mene ostavilo neki čudan utisak koji ne mogu da opišem. Sve je to ostalo u arhivi moje duše. Dobri Bog je kasnije ustrojio tako da sam kontaktirao sa starcem Pajsijem i, naravno, dobio od njega duhovnu pomoć.
Tada nisam znao čak ni za manastir u kojem se podvizavao st. Pajsije. Posle njegovog odlaska iz našeg okruga, dogodilo se da sam zajedno s ostalim gimnazijalcima bio u Stomiju. Ništa nisam znao o monaškom životu, ali sam od dece čuo da je monah koji je otišao bio sveti čovek. Ta činjenica je u meni pobudila poštovanje prema monaštvu. Međutim, sve mi je to još uvek bilo maglovito. Pohvalne reči o ocu Pajsiju čuo sam i od nekih seljaka, koji su se sećali da je posetio naše selo. Posebno su govorili o tome kako bi se on prekrstio kad je ispijao kafu i da nije uzimao hranu. Noć kad je bio u ovom selu otac Pajsije je proveo moleći se u crkvi Presvete Bogorodice, a ona se nalazila pored kuće u kojoj je odseo.
Bilo bi to sve što sam znao o starcu i tokom sledećih nekoliko godina nisam mogao to da ocenim sa duhovne strane. Kasnije, kad sam završio gimnaziju i kad sam odlučio da postanem sveštenik, setio sam se svega toga i iskoristio prvu povoljnu priliku (1960) da odem na Svetu Goru. Prvi utisak koji je Atos ostavio na mene bio je nezaboravan. Imajući pobožne namere, žudeo sam da o duhovnom životu naučim što je moguće više. Moje pobude su bile najraznolikije. Posebno me privlačila umna molitva. Želeo sam da čujem nešto o njoj, da se upoznam s načinom njenog tvorenja i da zakoračim njenom uskom stazom. Tada sam se upoznao s ocem Pajsijem.
Tako je započelo moje poznanstvo sa Starcem, koje je imalo odlučujući značaj prilikom izbora mog svešteničkog služenja. Prolazile su godine, i česti susreti su se proredili usled mojih porodičnih obaveza. Najzad su bili ograničeni na nekolicinu dana koje sam jednom godišnje provodio na Svetoj Gori.
 
2. Arhondarik [gostoprimnica] pod vedrim nebom
Oni koji imaju lep običaj da dolaze na Svetu Goru, dobro znaju šta je arhondarik: to je manastirska gostionica u kojoj primaju i uslužuju poklonike. Ovde često dolazi do razgovora koji znaju da budu beskorisni i prazni. Ako se ograničiš samo na gostoprimnicu, to će ti naneti duševnu štetu jer ćeš se lišiti jedinog što je potrebno, to jest ličnog iskustva učešća u svenoćnoj božanstvenoj službi, koje ćeš zadobiti u vreme dugih molitvoslovlja u crkvi, a takođe i besede s duhovno opitnim monasima.
Arhondarik [gostoprimnica] o kojem ću ja govoriti ne nalazi se u manastiru ili u nekoj zgradi – on se nalazi pod vedrim nebom! Nekoliko nerascepljenih panjeva za sedenje, kamena ploča umesto stola, kamena klupica pričvršćena uz zid podvižničke kolibe i drvena hoklica pod drvetom. Učitelj je otac Pajsije, znameniti svetogorski starac.
Mnogo puta mi je ukazano gostoprimstvo u ovom arhondariku. Vodio sam plodotvorne razgovore s proslavljenim o. Pajsijem, koje sam podrobno zapisivao u svoju beležnicu. U početku sam ove beleške pravio samo zbog svojih ličnih potreba. Kasnije sam, međutim, iz ljubavi prema braći, objavio neke od njih i one su ostavile poseban utisak na čitaoce. To me je podstaklo da sistematičnije nastavim započeto delo.
 
3. Prvi zapis
Bilo je leto 1970. godine. Da bi se iz manastira Stavronikita došlo do podvižnikove kalivije [kolibe] potrebno je dvadeset minuta. To mesto obiluje divljim rastinjem. Koračam napred po stazici i, približivši se keliji Časnog Krsta, uznosim blagodarne molitve Gospodu što me udostojio da i lično upoznam svetog st. Pajsija. U to vreme osećam svoju nedostojnost, jer mislim na to da monasi čitav svoj život posvećuju Hristu i da se neprestano mole, dok smo ja i moja ostala braća u svetu smešni sa svojim beznačajnim molitvicama. Prilazim kolibi i silazim niz nekoliko kamenih stepenica, a zatim se zaustavljam da bih predahnuo. Iz dubine čujem starčevo pojanje. On poje Veliki pokajni kanon. Istovremeno se čuje i udaranje čekića. Jedan trenutak kasnije kucam na vrata, ali ne dobijam odgovor. Pošto sam malo posedeo, ponovo sam pokucao. Starac me ne sluša. U potpunosti je pogružen u psalmopojanje i rukodelanje. Kucam i treći put, ali ovog puta snažnije. Istog časa začuo sam iznutra starčev glas, koji mi odgovara: „Amin.“ Otvara vrata, pozdravlja me i vodi u paraklis radi poklonjenja. Zatim sedimo u radionici i bez posebnih ceremonija počinjemo da razgovaramo.
„Ne zaboravi da je molčanije [tihovanje] najugodnija beseda za monahe“, počinje st. Pajsije. „Ti si se, međutim, potrudio i došao ovamo zbog duhovne koristi. Hajde da malo besedimo i da malo porazgovaramo o onome što želi tvoja ljubav.“
Moja duša žudi za duhovnom poukom. Ona liči na suvu zemlju koja u vreme kiše odmah u sebe upija vlagu. Molim starca da mi pripoveda o duhovnom opitu i uveravam ga da ću sve, ma šta da mi kaže, primiti radosno i otvorene duše. Starac zatim nastavlja:
„Rasejavanje uma na žitejsko i na isprazne stvari rasejava i dušu. Treba se okrenuti unutra, ka neobrađenom vinogradu duše, kako bi se iskorenilo svo trnje strasti i na njegovo mesto zasadile vrline. Budi pažljiv. To nije lak posao. Zahteva se upornost i trpljenje. Susrešćeš se s mnogim teškoćama. U tom tvom podvigu od velike će koristi biti različite svetootačke knjige, kojih u naše vreme ima na hiljade. Tamo ćeš pronaći sve što žel. One će te povesti po sigurnom duhovnom putu. Dužan si samo da njime koračaš sa smirenjem i molitvom.“
Izgovorivši ovo, starac je zaćutao. Duboko je pognuo glavu na grudi i s velikom pobožnošću počeo da se moli. Nakon izvesnog vremena, izgovorio je glasom prepunim žalosti i saosećajnosti: „Slava Tebi, Bože.“ Ja sam, nesrećnik, duboko ganut. Osećam da je moje srce umekšano i prosto. Doživljavam ono za čim sam tragao. Sada shvatam dostojanstvo molčanija [tihovanja] i okušam njegove duhovne radosti, o čijem postojanju do tada nisam ni pretpostavljao.
Starac ustaje i kuva mi kafu. On neprestano ponavlja: „Slava Tebi, Bože!“ Zatim zajedno donosimo vodu i nešto oraha. Starac je ponovo seo i mi nastavljamo razgovor. Kada mu je teško da nešto objasni, često svoje reči dopunjuje pokretima ruku i izrazom svog svetlog lica. U moje sećanje neizbrisivo su se urezale i ove njegove reči: „Post, bdenje, molitva. Ukoliko ih budeš pravilno primenjivao u svom životu, imaćeš mnogo uspeha, brate moj. U životu budi prost. Vidiš li moju kolibu, vidiš li kako je uboga? U mom domu nalazi se samo ono što je neophodno. Obilje stvari ne pomaže duhovnom životu“ Molim starca da mi kazuje o molitvi. On je i sam uveren u moje veliko interesovanje i najpre izgovara nekoliko uvodnih reči:
„Slušaj, blagoslovena dušo. Razgovor o molitvi je beskonačan, jer se ni molitva nikad ne okončava. Molitva je zajedničenje s Bogom. Ne mogu jasno da ti iskažem šta oseća čovek koji se moli. Duša istinskog hrišćanina želi neprestano da se moli. On počinje od slavoslovlja, zatim prelazi na uobičajenu molitvu i, najzad, na onu kojom nešto prosi. Zatim sve ispočetka. Molitelj pominje i svoju braću i svakodnevno preklinje Boga da ih prosvetli, pomiluje i upravi na put spasenja.“
Na mene je dubok utisak ostavila starčeva želja da mi pomogne. Ovde, u njegovoj radionici, osećam se kao u raju. Ne želim da odem odatle. Izlazimo iz kolibe i odlazimo da sednemo ispod starčeve masline. Starac mi govori:
„Brate Dionisije, nemoj misliti da sam ovde sam. Imam jednu žabu koja se druži sa mnom. Ona je napolju, u korenju paradajza. Sipam malo vode u ovo korenje, tako da žaba ne oskudeva…“
Žaba jedva da se pomera na prolećnoj toploti. Iz paradajza iskače u saksiju s bosiljkom da bi se zatim, nakon izvesnog vremena, vratila na svoje prethodno, prohladno mesto. Starac nastavlja:
„Vidiš, brate, u pustinji se sve pripitomljava. Čak se i divlje životinje pokoravaju čoveku Božijem. Jednom mi se u kolibi razmnožilo mnoštvo miševa. Tek što bih uzeo testeru da presečem neko drvo, a oko mene bi se okupilo tuce miševa da bi se igrali s piljevinom. Time su se zabavljali prilično dugo. Jadnici su bili gladni a ja nisam imao čime da ih nahranim. Zato su i trčali po čitav dan i nisu se skrivali.“
Od takvog svetog opita započelo je moje poznanstvo s starcem Pajsijem. U srce sam utisnuo njegove reči, koje su u meni postale prvo seme. Moja duša bila je očarana njegovim svetim likom.
 
4. „Slušaj, blagoslovena dušo…“
Mesec avgust 1977. godine. U manastiru Ivironu služimo svenoćno bdenje pred praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Odatle odlazimo u manastir Stavronikita. Oba manastira se, kao što je poznato, nalaze pored mora. Koračamo po vlažnom pesku. Voda udara u naše noge. Kad smo došli u manastir Stavronikita, tamo su se svi molili. Samo nas nastojatelj poslužuje i donosi vodu, slatko i rakiju. Zatim nas odvodi u sabornu crkvu, gde se divimo umetnosti Teofana Krićanina. On nam saopštava da se o. Pajsije nalazi u manastiru i da možemo da ga vidimo.
Radujem se i nestrpljivo iščekujem susret. Koliko mnogo blagoslova u tom svetom danu! Utisci sa bdenja dopunjavaju se poukama oca Pajsija. Razgovaram s ostalim poklonicima ne bih li nekako prekratio vreme. Starac nije oklevao da se pojavi na balkonu. Penjem se po stepenicama i celivam mu ruku. On mi se osmehuje i izgovara umornim glasom:
„Kako si, blagoslovena dušo?“
„Dobro sam, starče. Želimo da Vas vidimo.“
„Da, oče moj. Siđi malo niže dok se ne spremim, pa ćemo porazgovarati.“
Prolaze dva sata. Starac okleva. Zašto? Da li je zaboravio na nas? Obuzet sam nestrpljenjem i nespokojstvom. Nama, mirjanima, teško je da pratimo neužurbanost i spokojstvo monaha. Mi sve radimo u žurbi. Oko njih se, međutim, malo šta dešava.
Starac silazi niz stepenice noseći zavežljaj na leđima i štap u ruci. Spreman je da pođe. Prati ga mladi lekar. Starac gleda u nas:
„Malo sam vas zadržao, ali šta da se radi? Trebalo je da se reši jedno pitanje s igumanom. Šta ćete sad da radite? Polazite li ili još ostajete?“
„Mi idemo u Kutlumuš, starče.“
„Dobro, onda ćemo poći zajedno.“
Kad smo izašli iz manastira prišla su nam dva monaha noseći nekoliko korpica s jajima. Starac podiže štap i sa osmehom im govori:
„Ostavite, ostavite, ja ću ih razbiti…“
„Blagoslovi“, odgovara jedan monah.
Popuštanje duhovnog luka[1]. Kratkotrajan predah. Starac s bolećivim lekarom prilazi bliže, a mi ga sledimo. Osećamo kako se na nas spušta njegova ljubav. Zatim dolazi red i na mene. Kad sam pored starca, osećam se kao da sam u mirnoj luci. Govorim mu o onome što me uznemiruje. S velikom ljubavlju daje savete i o duhovnom i o ovozemaljskom i ja ih lako shvatam. Pre nego što razreši neki moj problem, on se pomoli. Otkrivam mu nešto što me silno obespokojava. Starac okleva s odgovorom. Pri tom nastavljamo da hodamo. Pitam se da li me je uopšte čuo? Nakon pet minuta kaže:
„Blagoslovena dušo… došla mi je ova pomisao…“
Potresen sam njegovim odgovorom. Osećam kako se moja duša isceljuje i proslavljam Boga.
Uspinjemo se svi zajedno. Usput nailazimo na smokvu otežalu od plodova. Starac nam govori s ljubavlju u glasu:
„Priđite smokvi. Odberite i jedite. Plodova ima koliko god hoćete, nemojte se ustručavati.“
Seli smo pokraj puta. Razgovor prelazi na obične [svetovne] stvari. Postavljamo starcu najrazličitija pitanja, jer znamo da sam neće početi da govori. Slušamo njegove odgovore kao glas Božiji. Nastavljamo da pešačimo. Neprimetno dolazimo do onog mesta gde starac skreće na stazicu koja vodi do njegove kalivije [kolibe]. „Baterije su se istrošile“ i on nam umornim glasom kaže:
„Sad ćemo se ovde rastati.“
„Pomolite se za nas, starče“, govorimo svi uglas i opraštamo se.
„Gospode, pomiluj! Sve najbolje i neka Presveta Bogorodica bude uz vas!“
Teško se uspinje uz padinu i lagano, kao perce, udaljuje se i skriva u grmlju.
 
5. Kelija Panaguda
Bilo je leto 1982. godine. Nalazim se u ozeleneloj okolini Kareje na Svetoj Gori. Starac Pajsije postao je veoma slavan. U njegovu kolibu se svakodnevno upućuje mnoštvo poklonika. Stazicu su utabale hiljade ljudi i ona je veoma prašnjava. Starcu pritiču oni koji žude za pravom istinom.
Kalivija [koliba] st. Pajsija dobro se vidi iz manastira Kutlumuša. Uspinjem se 15 minuta i dolazim do senke čempresa. Koliba je okružena ogradom, a vrata su zatvorena katancem. Na stepenicama vidim vazicu s listovima papira i malu olovku. Namenjena je posetiocima, da bi napisali šta je kome potrebno. Brodsko uže proteže se od prozorčića prema balkonu. Malo sam oklevao, a zatim sam povukao uže. Začulo se malo zvono, ali odgovora nije bilo. Sačekavši nekoliko minuta, pokucao sam i na balkonu ugledao starca koji mi je drugim užetom spuštao ključeve. Otvaram i ponovo zatvaram vrata. U dvorištu se nalaze drvene klupice. Starac izlazi i pozdravlja me. Nudi mi ratluk i vodu. Još jednom mi se ukazuje prilika da zabeležim pouke oca Pajsija…
 
6. Iščekivanje kod ograde
Mesec jul 1986. godine. Podne u Kareji. Dobijam dozvolu da posetim Atos. Prva stanica bio mi je, kao i uvek, manastir Kutlumuš a druga – koliba starca Pajsija. Neizbežno iščekivanje pred ogradom. Čekamo nekoliko časova. Postoje brave i zapisi koji obeshrabruju posetioca. Objava postavljena na visećoj korpici kod glavnog ulaza nalaže sledeće:
„Pišite šta god želite a beleške ubacujte u korpicu. Više će vam pomoći moje molitve nego moja blagoglagoljivost. Na taj način ću imati vremena da pomognem i onima kojima je to najpotrebnije. Ovde sam došao zato da bih se molio a ne zato da bih postao učitelj.“
Iznad gornjeg ulaza stalno se nalazio papir s rečima: „Odsutan sam.“ To na nas nije delovalo. Poznavali smo običaje i navike o. Pajsija. Sedeli smo pod senovitim žbunjem i čekali. Želja naše duše bila je toliko velika da na telo uopšte nismo obraćali pažnju iako smo putovali čitavu noć. Ovde, na Svetoj Gori, sve je drugačije. Moćno zastupništvo Prečiste Bogorodice i ljubav monaha davali su nam snagu da strpljivo i uporno susretnemo teškoće i neočekivane situacije, koje se ovde, na Svetoj Gori, često događaju. Kada st. Pajsije shvati da se mnoštvo poklonika koji su došli u njegovu kolibu zamorilo, on nađe neki način da ih ukrepi. Na spoljašnju stranu ograde postavio je posudu s vodom p teglu s ratlukom. Pored toga visi pletena korpica s drugim poslasticama, sušenim voćem i pismenom naredbom: „Uzmite na blagoslov.“
Dva sata sedimo u senci. Iskušavanje nestrpljivim iščekivanjem ne dopušta nam da se molimo. Udaramo komadom gvožđa – zvonom. Zatim udaramo još jednom. Starac otvara vrata i gleda u nas. Tiho korača, otvara katanac, pozdravlja se i pokazuje nam na senovitu gostoprimnicu. Ovde smo požnjeli plodove svog strpljenja. Poslužuje nas ratlukom i vodom, a dvojici dečaka, Teofanu i Jovanu, koji su bili s nama, daje pregršt lešnika „da bi im ruke bile nečim zauzete.“
Ovde je sve jednostavno i, ja bih rekao, ubogo. Ubeđen sam da u st. Pajsiju plamti apostolska revnost. Fizički se, naravno, ne udaljuje od svoje kolibe. Međutim, ljudi ga svakodnevno posećuju i on neprestano poučava. Svi prihvataju njegove reči sa željom da nauče. I episkopi, i klirici, i mirjani.
 
7. Videli smo svetog čoveka
Mesec jul 1987. godine. Tek što smo stupili na atonsko tlo, u šumoviti Dafni, započinje nespokojstvo izazvano našom plamenom čežnjom da i ove godine susretnemo starca Pajsija. Poklonici koje poznajemo kažu nam da starac ne otvara jer je bolestan. I pored toga, uspinjemo se u Kareju. Ja lično nisam uznemiren. Uveren sam da će sve biti dobro.
U svetogorsku prestonicu stižemo u 11 sati pre podne. Počinju uobičajena formalna odugovlačenja s izdavanjem dozvola. Nakon kratkog zadržavanja, poklonili smo se Prečistoj, krenuli iz Protata i spustili se prema Kutlumušu. Svom saputniku-prijatelju objašnjavam neke stvari i unapred ga pripremam za besedu sa starcem. U manastiru susrećemo monaha kojeg poznajemo i on nam obezbeđuje prenoćište. Raduju nas ljubav i interesovanje koje nam pokazuje. Koračamo po stazici, pored čestih putokaza pričvršćenih za drveće. Na jednom od njih nalazi se natpis: „Kod o. Pajsija. 1000 m. Postoje putokazi. Ne uznemiravajte žitelje drugih kelija.“ Lako koračamo po padini. Uostalom, noge i same žure.
Naša odluka da se na Svetoj Gori susretnemo s starcem Pajsijem veoma je čvrsta, iako se odatle vraća jedan poklonik s dvojicom dečaka i obaveštava nas da, na žalost, nije mogao da vidi, kako se sam izrazio, „svetoga čoveka“. Mi ipak nastavljamo put, prelazimo drveni mostić i prilazimo kolibi. Evo čempresa i živice. Sunce peče i znoj nam se probija kroz odeću. Nismo prvi koji su došli u kolibu.
Drugi su prišli bliže i ćuteći očekuju u senci. Očigledno je da poznaju starčeve običaje i zato strpljivo sede. Voda nas osvežava. Krepimo se ratlukom i raznim plodovima. I mi takođe sedimo, bez suvišnih razgovora. Ima nas sedmoro. Ćutimo. Jedan korača, drugi posmatra mrave koji nose teret veći od svog tela. Jedan stradalnik se nalaktio na drveno deblo i zabacio glavu, dok mu se u ruci klati neki zavežljaj. Neprekidno, jednolično zrikanje skakavaca ne ometa naše potpuno ćutanje.
Udaramo par puta po gvozdenom zvonu. Ubeđen sam da će nam starac otvoriti. I evo, on izlazi iz kolibe. Pušta nas, zatvara katanac i mi prolazimo. Opet nas prihvata gostoprimnica pod vedrim nebom. Starac Pajsije skida sa ograde pletenu korpicu sa raznim poslasticama koje su doneli drugi poklonici. Oni, međutim, nisu mogli da ga vide. Otvara korpicu, uzima kutiju s ratlukom i služi nas govoreći:
„Kako ste? Uzmite slatko i vodu. Neka svaki od vas uzme po dva komada ratluka.“
Moji prijatelji uzimaju diktafon. Čim ga je starac spazio, odmah se uznemirio. Učtivo ga uzima i pokušava da ga zaturi u džep. Najzad, polaže diktafon pored sebe, na travu. Uzaludno smo pokušavali da ga iskoristimo! To se dogodilo i drugom posetiocu, koji je sedeo naspram nas. Starac ga je sprečio i oduzeo kasetu. Rekao nam je da nije dobro da uključujemo magnetofon, jer ovde govorimo i o raznim ličnim temama koje drugi ne bi trebalo da čuju.
Kolebljivo izvlačim svoju beležnicu. Starac je posmatra i s osmehom kaže:
„Da li to beležiš za novine?“
Beseda je potrajala tri sata. Bilo je mnogo tema i sve su bile zanimljive. Na licima braće vidim umilenje. Očigledno je da su zadobili duhovnu korist. Sedimo na trupcima kao da smo na foteljama za odmor. Umor zbog dugog puta kao da i ne postoji jer se, kako kaže starac, duhovno odmaramo.
 
8. Posetioci iz svih krajeva Grčke
Tako smo gotovo tri sata proveli u gostoprimnici st. Pajsija pod vedrim nebom. Trebalo je da krenemo, ali starac je želeo da još neko vreme posvetimo „duhovnom“. Mi završavamo, a on ponovo počinje. Dvojica mladića radosnim glasovima dovikuju preko ograde:
„Oče, blagoslovi!“
„Šta je to, provukli ste se kroz rupu u katancu“, šaljivo im odgovara starac.
Tako nas je bilo devetorica. Spremni smo da krenemo. Ja još neko vreme zapitkujem starca. Pruža mi duhovno olakšanje i preporučuje da trpim. Beseda je upravo bila završena kad nam se iznenada, a da zapravo nismo znali ni odakle, približila grupa mladića koji su pristupili starcu. Na licima ove dece videlo se iskreno interesovanje. Starac Pajsije se pozdravlja, postavlja pitanja, služi ratlukom i vodom. Sad su se u kaliviji [kolibi] okupili predstavnici iz svih krajeva Grčke. Mi smo iz Konice, dvojica su sa Samosa, jedan je iz Ikarije, trojica iz Larise, dvojica sa Peloponeza, a ostali su sa Krita. Svi hoće da vide i čuju starca Pajsija, hoće da mu povere svoje tajne žalosti.
Panaguda predstavlja veliki sanatorijum! Starac sabira ljudski bol i čini ga svojim, dodajući ga ličnim telesnim patnjama i pretvarajući ga u uzdahe, molitve i suze. On preživljava zajedno sa stradalnicima budući da i sam ima mnoge bolesti i, trpeći patnju, sabira duhovnu žetvu. Često govori da pati od bolesti kako ne bi „dobio sve na gotovo“. Tome uči i svoje posetioce.
Otac Pajsije je na Atos došao kao vrlo, vrlo mlad. Tu ga je dovela njegova vera i ljubav prema Bogu. Ruski starac Tihon pridružio ga je svojim duhovnim sinovima i upravo u njemu video svog sledbenika. Otac Pajsije je prihvatio duh svoga starca, tako da mu je starac Tihon, umirući, predao svoje žezlo kao svom nasledniku.
Za mene je on sveti čovek. Žitije st. Pajsija je tajinstveno. Znao je da boluje od raka. Da ne bi bilo žamora i uznemirenosti prilikom njegovog okončanja, otišao je u ženski manastir koji je sam podigao. Predskazao je dan svoje smrti i zapovedio da, kada umre, nikoga ne zovu, da ga skromno sahrane i da tek nakon toga izveste o njegovom upokojenju. Zapovedio je da ne otvaraju njegov grob. Toliko mu je bio stran duh gordosti i sujete.“[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. Misli se na kazivanje iz Paterika (Otečnika) o tome kako je prep. Antonije davao utehu bratiji.
  2. Iz uspomena arhimandrita Jeronima, nastojatelja Sveto-Trojickog alatirskog manastira, koji se nekoliko godina podvizavao na Svetoj Gori.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *