NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Treća glava
KNJIGE STARCA PAJSIJA
 
Otac Pajsije je napisao tri knjige o različitim ljudima, koji su se odlikovali strogim podvižništvom. Prva od tih knjiga je životopis sv. Arsenija Kapadokijskog. Ona je imala više izdanja u nekoliko hiljada primeraka. Jedan savremeni bogoslov opisao ju je kao „zadivljujuće delo, neposredno opitno svedočanstvo o jedinstvu svetih koji čine Crkvu i ukidaju granicu vremena, propadljivosti i smrti.“ Zahvaljujući ovoj knjizi, sv. Arsenije postao je široko poznat kako u Grčkoj, tako i izvan njenih granica.
Druga knjiga oca Pajsija je iscrpan životopis znamenitog Hadži Georgija Atonskog, koji je živeo u prošlom veku i bio veliki podvižnik.
Nedavno[1] se pojavila i treća knjiga, u kojoj se pripoveda o svetogorskim ocima. Nova knjiga, nimalo privlačne spoljašnjosti, ipak privlači čitaoca. U njoj starac Pajsije ushićeno govori o atonskim ocima proteklih vremena. Moramo istaći da su se svetogorski monasi ranije odlikovali prostim načinom života, podvižništvom, dubokom pobožnošću, poverenjem u Boga i odsustvom svetovne učenosti. Te vrline pređašnjih Svetogoraca otac Pajsije opisuje s prostotom, da bi ih sačuvao za potomstvo, budući da su danas postale veoma retke i da postepeno sasvim iščezavaju. Oci tih vremena imali su veću veru i prostotu i većina njih je bila neobrazovana. Međutim, kako su posedovali smirenje i podvižnički duh, stalno ih je posećivalo božanstveno prosvetljenje. „U našem veku umnožavanja znanja logika je, na žalost, potkopala temelje vere u ljudima i ispunila duše pitanjima i sumnjama.“
Ta knjiga je prevashodno korisna za savremene Svetogorce, a takođe i za hrišćane koji žive u svetu. Ona bi se mogla nazvati nostalgijom za svetogorskom prošlošću, budući da u naše vreme i Svetoj Gori preti duh modernizma i želja mladih monaha da koriste sva civilizacijska dobra, zbog čega se gubi jedinstvenost Atosa. Najzad, i Sveta Gora je prepuštena modernizmu, i svaki pokušaj da se on zaustavi bio bi uzaludan. Ubrzo će se dogoditi da oni, koji budu tragali za mestom bezmolvija, neće poći na Atos nego će tražiti druge gore. Biće korisno da obratimo pažnju na reči oca Pajsija, koje ukazuju na tu opasnost: „Atonski svetitelji bili su isti kao i mi, bili su obični ljudi. Atos je, kao i druge gore, bio divlja gora. Međutim, kako su se naši oci revnosno podvizavali, osveštali su i sebe same a osveštali su i goru, zbog čega je nazvana Svetom Gorom. I mi se danas gordo nazivamo Svetogorcima! Naši oci osveštali su pustinju i preobrazili je u duhovnu državu, dok smo je mi, na žalost, pretvorili u svetovnu državu! Svaki svetski poredak u monaštvu predstavlja veliku duhovnu pometnju.“
Knjiga počinje prekrasnim predgovorom, na koji čitalac treba da obrati posebnu pažnju. Za njim sledi zadivljujuće žitije starca Tihona, o kojem otac Pajsije često kazuje svojim posetiocima, tamo, u arhondariku [gostoprimnici] pod vedrim nebom, u keliji Panaguda. To žitije – sinaksar[2] zauzima dvadeset pet strana. Za njim sledi pedeset pet kratkih povesti, od kojih svaka zauzima jednu – dve stranice. Ove povesti govore o životu pređašnjih monaha koji su dostigli vrhunac monaških vrlina. Poslednji deo knjige nosi naziv „Povratak Bogu sa zemlje na Nebo“. Smatram da je najvažniji u celoj knjizi, jer sadrži deo pouka starca Pajsija. U celini posmatrano, ova knjiga predstavlja savremeni atonski Otečnik (Paterik).
 


 
NAPOMENE:

  1. 1993. godine.
  2. Pouke koje se sadrže u bogoslužbenim knjigama.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *