NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Druga glava
POUKE STARCA PAJSIJA
 
Starac iz kelije Panaguda – to je bogoslov opita. On ne poseduje svetovno obrazovanje. Završio je osnovnu školu i kao mirjanin bavio se drvorezbarstvom. U svojim spisima, starac pravi pravopisne greške. U razgovoru se ne odlikuje besedničkom veštinom. Međutim, njegovi spisi su zaprepašćujući (do danas su objavljene tri knjige), a njegove reči – izraz opita. Starac je veliki učitelj Pravoslavlja. Ono što on kaže postaje široko poznato i uverava ljude. Čak i potpuno svetovni ljudi prihvataju njegove reči. Zbog toga pokušaj da se zabeleže njegove pouke nije samo pohvalan nego i nužan, da se vremenom ne bi zaboravile.
Ovde navodimo nekoliko pouka starca Pajsija koje su, kako pretpostavljamo, posebno zanimljive za hrišćane koji žive u svetu, jer te pouke u dušama obnavljaju i uobličavaju podvižnički karakter Pravoslavlja koji je u naše vreme iščezao iz života, gde je zagospodario svetovni duh.
Povremeno se u crkvenim novinama i časopisima objavljuju pouke oca Pajsija, ponekad poznate a ponekad ne. Starčeve besede beleže različiti ljudi i svaki od njih može da shvati njegove reči na svoj sopstveni način. Neki, duhovno plitki ljudi, prenose reči starca Pajsija neozbiljno i naivno. To ražalošćuje starca i izaziva pometnju među verujućima. Srećom, takve „pouke“ se ne zapisuju i ubrzo bivaju zaboravljene.
 
O LJUBAVI
 
1. „Najveća čovekova obaveza je da ljubi Boga, a zatim da ljubi bližnjeg. Ako Boga ljubimo onako kako dolikuje, očuvaćemo i sve ostale Njegove zapovesti. Mi, međutim, ne ljubimo ni Boga ni bližnje. Koga danas interesuje drugi čovek? Svako se interesuje samo za sebe samoga ali ne i za druge i za to ćemo dati odgovor. Bog koji je sav Ljubav neće nam oprostiti tu ravnodušnost u odnosu na bližnje.“
2. „Dobar hrišćanin najpre ljubi Boga a zatim i čoveka. Preobilna ljubav izliva se i na životinje i na prirodu.“ To što mi, savremeni ljudi, narušavamo životnu okolinu, pokazuje da nemamo obilje ljubavi. Možda imamo ljubavi prema Bogu? Na žalost, nemamo. To pokazuje sam naš život.
3. Starac je napisao životopis sv. Arsenija Kapadokijskog koji se proslavio svojom velikom ljubavlju. Starac Pajsije o tome piše: „Život ovog oca bio je svet i sličan velikom generatoru kojeg je pokretala velika i sveobuhvatna ljubav Božija. Ona je na čudesan način prenosila blagodat Božiju ne samo hrišćanima nego i muslimanima, ne samo verujućima nego i neverujućima.“
4. „Ko se usled čiste ljubavi trudi radi bližnjeg, njemu i sam zamor predstavlja odmor. Onaj ko ljubi jedino samoga sebe i lenčari, zamara se i svojim nedelanjem.“ Mi smo dužni da obratimo pažnju na ono što nas podstiče na dela ljubavi. Na to nam je ukazivao i o. Pajsije: „Trudim se radi drugoga usled čiste ljubavi i ništa drugo nemam u vidu.“ Mnogi ispoljavaju ljubav samo prema nekim ljudima i na taj način ih potčinjavaju sebi.
5. „U ljubavi prema bližnjem skriva se naša velika ljubav prema Hristu. U našem strahopoštovanju pred Bogorodicom i svetima ponovo se skriva naše veliko strahopoštovanje prema Hristu.“ Time se hrišćanska ljubav održava i kvalitativno razlikuje od ljubavi inoslavnih.
6. Milostinja je izraz ljubavi. Savremeni hrišćani gotovo da su zaboravili tu vrlinu. Starac opominje ne samo na njenu neophodnost nego i na njene duhovne plodove: „Duhovnu promenu do koje dolazi u duši ili ono likovanje srca koje izazivaju milostinja i dobro delo učinjeno bližnjem ne može ti dati ni najbolji lekar, čak i kad bi mu dao vreću dolara. Neka penzioneri žrtvuju svoje vreme i novac da bi spasli nezaštićenu decu iz neke propale porodice.“ Starac je i drugi put govorio na istu temu: ‘Ako bi čovek dobro ispitao duševnu korist i unutrašnju radost koju još u ovom životu oseća makar i zbog najmanjeg dobročinstva učinjenog bližnjem, tad bi molio bližnjeg da primi to dobročinstvo i bio bi mu zahvalan. Promenu do koje dolazi u duši i radost koju oseća srce milosrdnog čoveka kad pruži komadić hleba sirotome, ne može dati ni najveći lekar, čak i da mu platite čitavom vrećom dolara.“
 
VRLINSKI ČOVEK
 
1. „Kad sam stigao na Svetu Goru, obišao sam Gradinu Presvete Bogorodice kao što čine svi početnici. Tragao sam za miomirisnim cvetovima Majke Božije (tj. za svetim starcima), da bih od njih pozajmio malo duhovnog polena.“ Slavićemo Boga jer i danas postoje mnogi hrišćani koji tragaju za tim duhovnim polenom. Postoje, naravno, i oni koji, mada religiozni, ne tragaju za njim jer je njihov ideal spoljašnje hrišćanstvo a ne pobožnost, razvijanje uma a ne srca.
2. „Ako me uporedite s nekim velikim svetiteljem, onda će se pokazati da sam ništavan. Ako me uporedite s onim koji noći provodi u barovima, na mestima za razonodu i u razvratnom životu, onda ću i ja tobože izgledati kao svetac.“
3. „Vrlinu nećeš sakriti, ma koliko da to neko hoće, kao što ni sunce nećeš zakloniti rešetom, jer će kroz otvore prodreti mnoštvo luča.“
4. Postoje monasi koji su mnogo toga postigli u duhovnom životu i Bog im daje dar prozorljivosti. Starac Pajsije kaže da oni poseduju duhovni televizor i da predstavljaju radiste Božije.
5. „Dobar čovek sve žene vidi kao svoje sestre. Čak i kad vidi zabludelu ženu, trebalo bi da kaže: Ako bi ona uistinu bila moja sestra, osramotila bi me i ja ne bih mogao da pogledam ljudima u oči. Prema tome, hvala Bogu što ona nije moja istinska sestra’ Ako postupi na taj način, neće upasti u njene zamke.“
6. Narod veruje ljudima Božijim, jer na njihovom licu vidi božanstveno blistanje. Zbog toga im otvara svoje napaćeno srce i dobija isceljenje. To se dogodilo i Hadži Georgiju Atonskom, o čemu nam je kazivao o. Pajsije.[1]
7. Iz razgovora starca Pajsija s bogoslovima:
„Oče, sad kad je sve u krizi i kad je naš život sa svih strana izložen kritikama, recite nam nešto o duhovnom podvigu kakvim bi trebalo da se podvizavamo“
Starac je odgovorio:
„Slušajte, ljudi koji se danas podvizavaju, duhovni ljudi, neminovno će dobiti veliku nagradu. U naše vreme, kad je svuda i na svakom mestu rasut greh koji svi hvale kao dobro i svi ga predlažu, podvig i nastojanje podvižnika, shvatite to, pohvalniji su nego u bilo koje drugo vreme. Znajte ovo, čeda moja: dobar i pravedan čovek koji se podvizava i nastoji da korača po putu Božijem, za svakoga je najbolji i najpoželjniji. On je za svakoga poželjan i niko prema njemu ne oseća odbojnost, svi hoće da mu budu prijatelji.
Da bih razjasnio ono što sam rekao, navešću vam jedan primer. Lopovi odlaze i kradu. Kad posle toga sednu da podele plen, šta mislite koga će izabrati da izvrši podelu? Još većeg lopova ili onoga ko je najpravedniji? Pravednika, naravno, a ne lopova ili varalicu. Razume se da je sasvim moguće da svi lopovi, koji međusobno kontaktiraju i druže se, ipak poštuju pravednog čoveka, sasvim različitog od njih samih. Prema tome, iako lopov može da predvodi najlošije društvo, kad hoće nešto da učini, na primer da uda svoju kćer, on je neće dati za najgoru pijanicu i probisveta kakvi su njegovi prijatelji nego, ukoliko je to moguće, za najboljeg i najpravednijeg čoveka.“
 
PRIMER SVETIH
 
1. „Potomci imaju svetu dužnost da pišu o božanstvenim podvizima Svetih Otaca njihove epohe i o marljivom trudu koji su preduzeli da bi se približili Bogu. Kad pišemo o svetima mi, naravno, ponovo imamo koristi, jer ih se pri tom sećamo i nastojimo da ih podražavamo. Svetitelji tada osećaju milostivost i pomažu nam da i mi pristupimo njima.“
2. „Svetitelji na različite načine prikrivaju svoje vrline. Plitki ljudi nisu u stanju da ih razumeju i zbog toga ih razumeju nepravilno.“
3. „Kad sam bio mali, radoznalo sam slušao sve što su o ocu Arseniju govorili oni koji su ga poznavali. To se lako utiskivalo u moje meko srce, na kojem još nije bilo grehovnog taloga.“
4. Otac Pajsije nam je u celini skicirao duhovni lik svetog Arsenija: „On je pravu veru propovedao pravednim životom. Njegovo telo se iscrpelo u podvigu od topline ljubavi prema Bogu, i on je menjao duše božanstvenom blagodaću. Imao je duboku veru i isceljivao je mnoge, kako verujuće tako i neverujuće. Malo reči, mnogo čudesa.
On je mnogo toga propatio, i mnogo toga je prikrivao. Ispod tvrde spoljašnje ljušture skrivao je svoj slatki duhovni plod. Veoma strog prema samom sebi, bio je najnežniji otac svojih čeda. On ih nije učio slovu zakona nego njegovom smislu i usrdnosti. Kao služitelj Svevišnjeg, on nije doticao zemlju, a kao Njegov saslužitelj blistao je svetu. Bog ga je proslavio jer je on svojim svetim životom neprestano proslavljao ime Boga Kojem dolikuje svaka slava u vekove. Amin.“
 
O MOLITVI
 
1. Starac je govorio: „Brojanice su kao poluga ručnog paljenja u mašinama: pokrenuvši je nekoliko puta, zagrevamo motor i on počinje da radi sam. Nešto slično dešava se i s molitvom na brojanicama. Mi izgovaramo molitvu, a duša nam se zagreva.“ Starac je i drugi put rekao nešto slično: „Neprestano prebirajte brojanice, sve dok se ne otopi duhovni led i dok se ne pokrene duhovni mehanizam. Srce će tada samo tvoriti molitvu.“
2. „Dužni smo da se uvek molimo. Jedan vozač na Arneji udario je dete svojim automobilom. Međutim, dete ni najmanje nije nastradalo, jer se vozač molio i tokom putovanja.“ Drugi put, starac je rekao: „Kao što lađe, kad se nađu u opasnosti, šalju signal SOS, tako je i čovek dužan da stalno tvori molitvu: ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!’ Molitva mora biti jednostavna.“
3. Molitvi je potrebna priprema. Starac je uvek savetovao: „Pre nego što počnete da se molite, pročitajte nekoliko redaka iz Evanđelja ili iz Otačnika (Paterika). Time će se vaša misao zagrejati i preneti u duhovnu sferu.“
4. „Izdajnici koji slabe molitvu su duhovna suvoća i hladnoća. Protiv njih se moraju koristiti kratke molitve, a prevashodno molitva Isusova, usrdno čitanje Svetog Pisma i duhovnih knjiga. Od greha nas čuvaju i pomažu nam i misli o smrti, raju, paklu i dobročinstvima Božijim. Otuda će proisteći strah Božiji, sagledavanje samoga sebe, odbacivanje rđavih pomisli i osećanja i očuvanje moralne čistote. Bog posmatra naše srce i proverava čemu će se prikloniti. Uvek ćemo proveravati da li se kajemo zbog prošlih sagrešenja i plašimo li se sopstvene slabosti, ali nikad nećemo izgubiti nadu u spasenje.“
5. „Neka glavni deo vašeg podviga bude molitva, jer ona potpomaže naše opštenje sa Bogom. To opštenje mora da bude postojano. Molitva je kiseonik duše, ona je njena istinska potreba, i ne bi trebalo da se smatra teškom obavezom. Da bi Bog uslišio molitvu, neophodno je da ona izvire iz srca, da se izvršava sa smirenjem i sa dubokim osećanjem naše grešnosti. Ako molitva nije od srca, od nje nema nikakve koristi. Bog uvek sluša molitvu čoveka čiji duh obitava gore. Usrdno čitanje Svetog Pisma mnogo pomaže molitvi, zagreva dušu i prenosi molitelja u duhovnu sferu.“
6. „Čuvaj se moćnog neprijatelja – praznoslovlja s ljudima. Kao što oblak zaklanja sunce, tako i praznoslovlje pomračuje dušu. Molitva treba da bude radost i blagodarenje a ne prisila i suva formalnost. Molitva je odmor. Duša se ne zamara molitvom jer se, besedeći s Bogom, ona odmara. Molitvu ćemo uvek počinjati čitanjem Svetog Pisma i svetootačkih i podvižničkih knjiga, jer čitanje naslađuje um i zagreva srce. Duša se čitanjem zagreva i prenosi u duhovni svet. Cilj čitanja se sastoji u tome da um nasladi srce i da potekne srdačna molitva. Samo je srdačna molitva uistinu molitva, jer se tvori sa bolom i donosi rezultate.“
7. „Da biste se udostojili Očinske brige, na molitvi treba da stojite sa smirenjem i prostotom detenceta. Priznajte svoju slabost i ništavnost da bi vas prekrila milost Božija, jer kao što senka sledi za predmetom, tako i milost Božija sledi za prostotom i smirenoumljem. Onaj, ko priznaje svoju grešnost i uzdiše iz dubine duše, uzvišeniji je od onoga koji može da vaskrsne mrtvog i da svojim učenjem pomogne celom svetu. Ko je dostigao poznanje svoje duhovne slabosti, taj je dostigao savršeno smirenje.“
8. U svojoj knjizi o svetogorskim podvižnicima, starac je zapisao: „Spokojna noćna molitva donosi veliku korist svojom bezmetežnošću i veoma je korisna za naše duhovno uzrastanje, slično kao što i blaga noćna kiša pomaže napredovanju rastinja. Želiš li da tvoja molitva bude srdačna i da je Bog prihvati? Učini patnju svog bližnjeg svojom sopstvenom patnjom. I samo jedan iskren uzdah zbog bližnjeg doneće stvarne plodove. Božanstveno obaveštenje o prihvatanju molitve je božanstvena uteha koju čovek oseća nakon molitve.“
 
O POMISLIMA
 
1. Prilikom jedne od mojih poseta upitao sam starca o pomislima i evo šta mi je rekao: „Uvek imaj pozitivne pomisli. Da bi me razumeo, govoriću ti o dva slučaja koja su se ovde dogodila. Jednom je došao mladić od sedamnaest godina i pokucao da mu otvorim. Bilo je još jutro. Izašao sam i prišao žičanoj ogradi.
‘Hoću da vidim oca Pajsija’, kaže mi on. Da bih malo iskušao njegovo raspoloženje, rekao sam mu: ‘On nije ovde. Otišao je u Kareju da kupi cigarete’.
‘Dobro, sačekaću ga’, odgovara mladić, imajući u umu pozitivne pomisli.
‘Idi’, kažem mu ja. ‘Zašto ga čekaš? On…’
‘Ne, oče, hoću da ga vidim’, bio je uporan mladić.
Taj momčić je uvek imao pozitivne pomisli i nisam mogao da ga zbunim, iako sam ga dugo mučio. On nije prihvatao rđavu pomisao. Bila je to jedna dobra duša.
Drugi put je došao jedan čovek i zatražio da se pomolim za njegovo dete koje je bilo teško bolesno.
‘Ja ću nešto učiniti’, rekao sam mu, ‘ali je potrebno da i ti nečim pomogneš. Naravno, ti ne umeš ni da se moliš, ni da postiš, ni da praviš metanije. Međutim, mogao bi da se oslobodiš jednog svog nedostatka’.
‘Kog nedostatka, oče,’ upitao je on.
‘Prestani da pušiš’, rekao sam.
On me pažljivo saslušao. Kad sam otvorio crkvu da bi ušao i poklonio se ikonama, on je na jednoj stasidiji ostavio paklicu cigareta i šibicu, a da ja to uopšte nisam primetio. Istog časa došao je i drugi, ušao u crkvu, radoznalo razgledao i izašao napolje. Krenuo je i seo baš na ovu kamenu stepenicu, koja se nalazi uz sami zid crkve, a zatim zapalio cigaretu i počeo da puši bez ikakve griže savesti. Izašao sam i spazio ga: ‘O, dragi moj, zar pušiš ovde, gde je crkva? Idi tamo, ispod drveća, tamo možeš da pušiš a ne ovde’, kažem mu ja. Međutim, on je imao rđave i nečiste pomisli i drsko mi je odgovorio: ‘Šta se tebe tiče što ja pušim? Ti pušiš u crkvi a ja loše postupam ako pušim napolju?’
Ponovo sam mu rekao da ode odatle, ali on je bio uporan i odgovorio mi je istim rečima. ‘Šta on to govori’, zapitao sam samoga sebe. Nisam mogao da razumem. Uđem u crkvu i vidim paklicu cigareta, koju je ostavio onaj nesrećni otac. Tad sam se dosetio da me onaj čovek nepravilno razumeo, pomislivši da su to moje sopstvene cigarete i da ja pušim u crkvi! Objasnio sam mu šta se zapravo dogodilo, ali on je imao rđavu pomisao. Nije imao želju da zadobije korist. Tražio je opravdanje za svoje zlo da bi ga zadržao u sebi. A onaj dečak, o kojem sam ti prethodno govorio, imao je pozitivne pomisli!“
2. „Satana do našeg poslednjeg daha neće prestajati da u naš um seje lukave i nečiste pomisli. Nećemo im pridavati nikakav značaj. Pustimo ih neka proleću mimo nas, kao što ptice lete kroz vazduh. Pokrenimo fabriku pozitivnih pomisli. Ono što joj damo, to ćemo i dobiti. Ako joj damo gvožđe, gvožđe ćemo i dobiti. Ako joj damo zlato, zlato ćemo i dobiti. Zlo koje vidimo svagda ćemo pretvarati u dobro. Sve ćemo gledati s prostotom.“
Jedan monah prostog srca video je na nekom japanskom tranzistoru krst, i šta mislite da je učinio? Nije osudio Japance koji su u svojim radionicama na tranzistor postavili krst, nego je rekao: ‘Slava Bogu za to što su i Japanci postali hrišćani!’ Ako vam se dogodi da se nađete u nekom društvu gde se ne govori o duhovnom, ćutite i ne pridajte nikakav značaj onome što se priča, nego u tajnosti tvorite molitvu. Tako ćete istovremeno izgovoriti molitvu za one što praznoslove a vi sami nećete imati štete.“
3. „Neka se rđava pomisao ne zadržava u nama, jer će nam nauditi. Ona je slična muvi koja sleće na meso i polaže jaja. U mesu će se uskoro pojaviti crvi. Tako i rđava pomisao, kad se zadrži u umu, nanosi veliku štetu.“
4. Nekom mladom čoveku koji je želeo da postane njegov poslušnik, starac je rekao: „Ako ti sam nemaš pozitivne pomisli, kako onda starac može da ti pomogne? Ako, na primer, čovek usled svoje slabosti čini zlo, ti ga osuđuješ. Ako pak uz pomoć Božije blagodati tvori neko čudo, reći ćeš da je čarobnjak i da je zato izvršio čudo. Tako postupa čovek koji ima rđave pomisli.“
5. „Rđave pomisli su slične avionima koji nam dosađuju svojom bukom a mi ne možemo da ih sprečimo u tome. Najsnažnija vazdušna protivodbrana je psalmopojanje, jer ono predstavlja molitvu Hristu i preziranje đavola.“ Drugom prilikom je rekao: „Rđave pomisli se izgone samo prezirom i ravnodušnošću prema njima. Kad nas napadaju, mi ćemo pojati. One nisu naše nego tuđe. One dolaze spolja, slično buci aviona.“
6. Dvojica poklonika upitali su starca da li su odgovorni za pomisli koje napadaju um, a on je odgovorio: „Ja se nalazim ovde a iznad mene lete avioni. Ja ne mogu da ih sprečim i, prema tome, nisam odgovoran za to. Međutim, ako bih počeo da gradim aerodrom, preuzeo bih odgovornost na sebe.“
7. „Dobri Bog daje demonima slobodu za neko vreme, kako bi nam oni svojom zlobom pomogli da položimo duhovne ispite. Sve dok čovek živi na zemlji, ima pravo da polaže te duhovne ispite. Popravnog ispita neće biti. Prema tome, podvizavaćemo se da bismo sabrali duhovne ocene i prešli u raj.“
8. Pet izreka starca Pajsija o pomislima:
„Kad čovek ne prihvata đavolske pomisli, on postupa pravilno.“
„Dobre pomisli ćemo imati onda kad nam sve bude izgledalo čisto.“
„Nijedan podvig nema toliko moći koliko je ima dobra pomisao.“
„Čisto srce i čiste, dobre pomisli donose duševno zdravlje.“
„Rđava pomisao predstavlja prepreku za blagodat Božiju.“
9. „Na početku duhovnog podviga, podvižnik proteruje rđave pomisli duhovnim poukama, neprestanim molitvama i usrdnim podvigom. Zatim dolaze samo dobre pomisli. Kasnije se prekidaju i dobre pomisli, a čovek oseća svojevrsnu prazninu. Nakon nje čoveku dolazi božanstveno prosvetljenje.“
 
O POSLUŠANJU I TRPLJENJU
 
1. „Potrebno je trpljenje a ne zloba u srcu. Jedan čovek u Trakiji postao je hrišćanin. Njegova žena, međutim, ne samo da nije sledila njegov primer nego mu se i oštro protivila i surovo se prema njemu ponašala. On je trpeo i odgovarao joj ljubavlju. Vremenom je žena popustila pred njegovim trpljenjem i ljubavlju i rekla: ‘Mora da je istinit i veliki Bog u Kojeg on veruje!’ Ona je takođe postala hrišćanka.“
2. „Da bismo se nekome potčinili, moramo osećati ili poštovanje ili strah. Potčinjenost koja potiče od poštovanja je duhovna, a ona koja potiče od straha naziva se vojničkom disciplinom.“
3. Drugi put je rekao: „Za potčinjavanje i poslušanje ne postoji uzrast.“
4. „Poslušanje predstavlja ključ za rajske dveri, ali samo poslušanje a ne i vojnička pokornost, odnosno iznuđena potčinjenost i molitva pod pretnjom palice. Niko se nije sam iscelio i niko se neće spasti bez poslušanja. Poslušanje i prirodna prostota najkraćim putem vode ka svetosti. Jednom prostom čoveku, koji je negovao bolesnika, dogodilo se sledeće: bolesnik je jednom prilikom zatražio da jede ribu. Onaj čovek je sišao na morsku obalu i ušao u hram koji se tamo nalazio. Podigao je ruke prema nebu i jednostavno zamolio: ‘Hriste, daj mi, molim Te, ribu za bolesnika’ i gle čuda! U njegovim rukama pojavila se riba! Zahvaljujući Bogu, on ju je odneo bolesniku.“
 
PODVIG I DUHOVNI ŽIVOT
 
1. Starac nas savetuje: „Godine prolaze, ljudi stare, i zato se nemojte zaustavljati na raskrsnicama. Prema vašoj usrdnosti, izaberite neki krst i krenite jednim od dva puta naše Crkve. Pođite za Hristom na Raspeće, ako hoćete da se radujete radošću Njegovog vaskrsenja.“ Dva puta Crkve, o kojima govori starac, jesu monaštvo i bračni život.
2. „Sladak je hleb nakon posta. Sladak je i san nakon bdenja. Nakon zamora, i na grubom kamenu se može odmoriti bolje nego na fotelji.“
3. Na pitanje kakve bi knjige trebalo da čitaju hrišćani, starac je odgovorio: „Šta je potrebnije: čitati ili izvršavati? Podvig je vredniji od znanja.“
4. Razgovarajući sa bogoslovima, starac je između ostalog rekao i sledeće: „Izbegavajte povode za greh. Navešću jedan primer. Ako neko boluje od šećerne bolesti i ne sme da jede slatkiše, može li to da izbegne ako skita po poslastičarnicama? Budite oprezni u odnosu na iskušenja. Sve počinje od misli koja nas je privukla. Ukoliko je čovek duhovniji, utoliko manje prava ima u životu. Najveća radost je služenje drugom čoveku i opraštanje njegovih grešaka. Onaj koji prihvata dobročinstvo oseća ljudsku radost a onaj koji ga čini radost božanstvenu.“
5. Obraćajući se mladima, starac je rekao: „Jedino odsecajući sopstvene strasti možemo pomoći i drugima da ih odseku. Molitvu treba tvoriti i srcem, a ne samo ustima.“
6. Jedan mladić je zamolio starca da mu ispriča nešto o svom ličnom životu, a starac je na to rekao: „O duhovnom turizmu, čedo moje?“
7. Starac je ubeđivao mlade: „Postarajte se da kasetu napunite sad, dok ste mladi, inače će se kasnije, kad ostarite, sa vizantijskom muzikom izmešati buzuki.“
8. „Dugotrajno bavljenje bogoslovljem nanosi štetu. Neophodna je prostota i ispoljavanje stečenih znanja na delu.“ Reči starca Pajsija imaju posebnu vrednost u naše vreme, jer se mnogi teoretski bave bogoslovljem, dok u praksi nimalo ne napreduju.
9. Obraćajući se mladima, starac je rekao: „Duhovno delanje treba započeti od ranih godina jer čovek, kad je mlad, može da radi i ima snage za to. Kad ostari, teško mu je da radi. Ja se sada hranim onim što sam sakupio u mladosti. Tako i vi radite sada, dok ste mladi.“
10. Jednom bogoslovu koji je nosio rasu starac je rekao sledeće: „Ti si Boga okusio samo spolja ali ne i iznutra. Unutrašnje je uzvišenije i čudesnije od spoljašnjeg.“
11. „Naš život mora biti prost. Napustite velike zahteve, ne tražite udobnost. Jednom mi je neki Nemac doneo mašinu za sečenje hleba. On ju je darovao radi moje udobnosti. ‘Šta je to’, upitao sam ja. ‘Meni to nije potrebno. Ja čak ni hleba nemam uvek.“‘
12. „Mladić koji vascelo svoje srce preda Hristu i s verom se prepusti rukovođenju opitnog starca, lako skida starog čoveka. On je sličan mladom krompiru koji se lako čisti. Onaj stariji, ukoliko nije prost i smiren, sličan je starom krompiru koji je teško očistiti. On mora biti skuvan i očišćen dok je još topao.“
13. Potrudite se da odsečete strasti i da uklonite nedostatke kojima je ispunjeno vaše srce. Unutar njega nalaze se sve zveri ovog sveta. Kad odsečemo svoje velike strasti, lako propadaju i one male. Živite u neprestanom slavoslovlju i blagodarenju Bogu, jer je najveći greh neblagodarnost (tj. nezahvalnost), dok je nezahvalnik najgori od svih ljudi.“
14. Izreke starca Pajsija:
„Ukoliko su kablovi zarđali onda, ma koliki da je pritisak na utikaču, struja neće proći.“
„Koliko očistiš kablove, toliko ćeš božanstvenog prosvetljenja primiti.“
„U početku ću rasplitati klupčad a zatim ću vezivati brojanice.“
„Naš duhovni napredak, kao i naše spasenje, zavisi od nas. Niko drugi ne može da nas spase.“
„Višnja nagrada dostiže se milostinjom. Oni koji imaju ledeno srce nemaju tog višnjeg, požrtvovanog duha. Srećom, čak i oni poseduju dobar kvasac.“
„Kad čovek nešto čini od sveg srca, odnosno kad voli to što radi, on se duševno ne zamara.“
„Dobro pobeđuje na dobar način.“
„Putem svog života koračajte u prostoti.“
„Telesna osakaćenost može ucelomudriti dušu.“
„Mi dajemo ispite da bismo prešli u večni život. Moramo da dobijemo makar prelaznu ocenu.“
„Bog se trudi radi našeg dobra. Mi ćemo, međutim, dati odgovor jer ne radimo u tom pravcu.“
„Nećemo se opravdavati, da ne bismo pravili prepreke božanstvenoj blagodati.“
„Bogu se služi, o Njemu se ne uči.“
„Zlo počinje od nedostatka vere u drugi život.“
„Verujuća i pobožna žena vrednija je od ikone bilo koje svetiteljke, jer je ona njena živa ikona.“
15. Starac je ukazivao na jednu duhovnu opasnost: „Pazite da ne steknete dobro ime, jer će nakon toga vaše dobro ime postati najveći neprijatelj vašeg spokojstva. Potrebno je mnogo pažnje da bi monah živeo na duhovan način i ne zadobijajući dobro ime, jer će zbog svetovnih pohvala sav njegov trud postati uzaludan. Onome ko je vodio isprazan život i pokajao se, i sama činjenica da je pao u očima onih koji ga okružuju može pomoći da nadvlada svoj greh.“
16. „Kad čovek uistinu veruje da je gori od svih ostalih, onda jedno ‘Gospode, pomiluj’ koje on izgovori za svet vredi više nego hiljadu ‘Gospode, pomiluj’ koje izgovori neko drugi. Molitva svima mora postati nužnost. Molićemo se za one kojima je molitva potrebna, kao i za ceo svet. Podelimo svoju molitvu na tri dela. Prvi neka bude za nas same, drugi za žive, a treći za upokojene. Redovno ćemo prilagati svoja imena za proskomidiju, da bi ih jerej pominjao kod svetog oltara. Nećemo imati poverenja u same sebe. Samouverenost je velika prepreka za božanstvenu blagodat. Kad sve prepustimo Bogu, On je spreman da nam pomogne.“
17. Jedan posetilac upitao je starca Pajsija zašto ne oseća božanstveno Pričešće onako, kao kad je bio mali, a starac mu je odgovorio: „Ako imaš decu, moći ćeš to da razumeš. Mala deca slatkiše dobijaju od oca. Kasnije, kad odrastu, moraju sami da ih kupuju. Tako i Bog u početku blagodat daje besplatno, ali zatim želi naš lični podvig da bismo osetili božanstveno Pričešće.“
18. Duhovno delanje je teško i beskonačno. Besedeći sa posetiocima, starac Pajsije je naveo sledeći primer: „Kao što će ikona, izrezbarena u drvetu, izgledati nedovršena ukoliko je gledate pod uveličavajućim staklom, tako je i čovekova duša nesavršena onoliko, koliko mu se otvaraju oči duše i postaju slične teleskopu.“ Zatim je dodao; „Svaki čovek je ili ogledalo ili poklopac limene konzerve; ako na njega ne padnu sunčevi zraci, neće zablistati.“
19. „Srce se očišćuje suzama i uzdasima. Jedan uzdah sa duševnim bolom vredi koliko i dve vedrice suza. Plakaćemo zbog svojih grehova, svagda se uzdajući u ljubav i milost Božiju. Pogruzimo dušu u izvor suza. Ne ograničavajte molitvu samo na reči. Učinite da čitav vaš život bude molitva Bogu. “
20. Duhovni podvig daruje radost ljudskoj duši. Starac kaže da hrišćani, koji tvore noćna bdenja, mole se i poste, „osećaju radost kakvu ne mogu ni da zamisle oni koji jedu sve što požele i kad god požele, i piju vino i rashlađene napitke.“
21. „U danima svog zatvorništva, sveti Arsenije Kapadokijski ne samo da je pridobijao nebeske sile, nego su angelske sile i njega samog uznosile na nebesa“, pripovedao nam je starac.
22. „Kad se zabrinemo za spasenje svoje duše, telo se smiruje a strasti se umrtvljuju.“
23. „Blagodat Božija nije cisterna iz koje voda vremenom nestaje, nego je to neiscrpni istočnik.“
24. „Podvizavaćemo se svim silama da bismo ušli u raj, jer bez podviga niko ne može da stupi u njega. Vrata raja su veoma tesna i ne slušajte one što vam govore da ćemo se svi mi spasti. To je đavolska zamka da se ne bismo podvizavali. To ide njemu na ruku.“
25. Da bi duhovni podvig doneo plodove, potrebno je nekoliko uslova. Starac je o tome rekao: „Onaj ko se dugo podvizava i ne vidi duhovni napredak, gord je i egoističan. Duhovno napredovanje postoji tamo gde ima mnogo smirenja, a ono sve dopunjuje. Duhovno napreduje onaj čovek koji oseća da je unutar njega sve gnusno i nepotrebno. Usrdnost i revnosni podvig, zajedno s osećanjem svoje ubogosti i nade u Boga – to je duhovni kiseonik. Sve to daje nadu duhovnom podvigu.“
26. „Uvek ćemo se podvizavati sa željom i revnošću da ne bismo ražalostili i ogorčili našeg angela -čuvara, jer on danonoćno vodi surovu borbu da našu dušu preda čistu u ruke Božije. Ne dozvolimo da praznih ruku stane pred Boga. Ne prepuštajte svoje srce ispraznim i privremenim stvarima ovoga sveta i ne gubite uzaludno svoje vreme na njih, jer ćemo u onaj Dan dati odgovor. Bog nam je dao vreme da bismo ga upotrebili na doličan način. Predajmo vascelo svoje srce Bogu a ne svetu. Bog od nas ne traži ništa osim čistog srca. Onaj ko je svoje srce predao svetu, taj je neprijatelj Božiji!“
27. „Verujući je dužan da se nalazi pokraj svog duhovnika, kao što i bolesnik treba da bude pokraj lekara. Navešću jedan primer. Ako je neko bolestan i lekar mu naloži da stavi flaster, kad ga drugi put zaboli na istom mestu ne može da stavi flaster dok ga lekar ne pregleda. Ako drugi put ima temperaturu, lekar bi mogao da mu prepiše obloge. Međutim, bolesnik je dužan da ode kod lekara. Tako se dešava i sa duhovnikom.“ Drugi put je rekao: „Ista duhovna bolest zahteva u jednom slučaju jedan način lečenja a u drugom – drugi.“
28. Bogoslovima koji su ga posetili i tom prilikom upitali za borbu sa zlom koje postoji u svetu i demonskim dejstvima, starac je rekao: „Slušajte, nisu sve stvari đavolske. Evo, da kažemo, kafa. Kafa nije đavolska, ali kad neko pije mnogo kafe njegov nervni sistem biva rastrojen i on pribegava pomoći psihijatara. Nemam ništa protiv, postoje i dobri psihijatri, ali oni nisu potrebni ukoliko postoje dobri duhovnici. Isto se događa i sa vinom. Vino se osvećuje i blagoslovi, ali ako ga mnogo piješ gubiš kontrolu nad sobom i tad đavo nalazi povoljnu priliku da iskoristi takvo tvoje stanje.“
 
SAVREMENI HRIŠĆANI
 
1. „Onaj koji nije shvatio smisao života podseća na ispravan mehanizam sa ohlađenim pokretačem. To je čovek bez ideala, bez duha žrtvovanja. Njegovo srce je okovano ledom.“
2. „Najveća bolest našeg vremena su isprazne pomisli mirjana koje stvaraju nespokojstvo. Tu bolest isceljuje jedino Hristos uz pomoć duševnog tihovanja, ali je nužno da se čovek pokaje i obrati Hristu.“
3. Starac Pajsije ukazuje na duhovnu opasnost, kakva preti od svetovnog duha koji je ovladao hrišćanima našeg vremena. Prema starčevim rečima, ljudi duhovno slabe i to može ugasiti pravoslavni podvižnički duh naše Crkve. „Ovde moramo biti veoma oprezni, jer, pored toga što je prisutna velika slabost, savremeni ljudi su došli dotle da donose i zakone koji joj povlađuju i primoravaju podvižnike da ih ispunjavaju. Zbog toga podvižnici ne samo da ne bi trebalo da se predaju uticaju svetovnog duha nego ni da se porede s mirjanima i da pomišljaju da su oni sveti. U protivnom će i njih same obuzeti slabost i završiće se tako što će postati gori od razularenih mirjana.“
4. Mladićima koji su dolazili kod njega starac Pajsije je objašnjavao: „Postoji duhovni, ali postoji i svetovni duh, kao što postoje i duhovna i svetovna gledišta u našem društvu. U naše vreme, onaj koji ima duhovna gledišta ima u našem društvu manje prava. Naprotiv, onaj koji ima svetovni duh ima u svetu veća prava. On može da bije, da vređa, da se ruga i da čini sve što hoće, i opet uspeva da se domogne onoga što mu se dopada. Međutim, čovek s duhovnim gledištima ima i duhovnu logiku. Njegova gledišta moraju biti duhovna a ne svetovna. Duhovni čovek mora biti ravnodušan prema svetovnim gledištima.“
5. Svetovni duh je velika pretnja za pravoslavne. On preti čak i monaštvu. Protivljenje ovom duhu je težak posao i svako je dužan da mu se i na delu suprotstavi. Starac je veoma uznemiren zbog te pojave i vrlo često savetuje hrišćanima u svetu, pa čak i monasima, da se čuvaju tog lukavog neprijatelja. On je, između ostalog, napisao i sledeće: „Moćni svetovni duh koji vlada u savremenom čoveku, obrativši celokupno njegovo staranje ka tome da što bolje živi uz što veći komfor i sve manji rad, uticao je, na žalost, i na većinu duhovnih ljudi koji pokušavaju da postanu sveti ali uz što manje truda. Toga, međutim, nikada nije bilo, jer ‘sveti su dali krv i primili Duha’. Radujući se okretanju hrišćana Svetim Ocima i diveći se omladini koja se, stremeći svojim idealima, posvećuje monaštvu, srce sada i boli jer vidi da sav taj izvrstan ljudski materijal ne dobija odgovarajući duhovni kvasac, da se ne podiže duhovno testo i da se sve završava time što se od tog nenaraslog testa dobija presan hleb.“
6. „Obrazovani“ hrišćani ne bivaju udostojeni čudesnih javljanja svetitelja. Oni odbacuju sve što protivreči njihovoj gvozdenoj logici. Drevni hrišćani bivali su udostojeni čuda jer su bili smireni. Starac je o tome govorio: „U naše vreme umnožavanja znanja, logika je, na žalost, pokolebala osnove ljudske vere i ispunila duše pitanjima i sumnjama. Kao posledica toga, oni su lišeni čuda jer se čudo doživljava ličnim opitom i ne može biti obuhvaćeno logikom.“
7. Mirjani se interesuju za spoljašnje, dok o postojanju unutrašnjeg života čak i ne pretpostavljaju. Njihov način razmišljanja starac je izobrazio sledećim primerom: „Mirjani ne vole da se u njihovim dvorištima nađe otpad i blato, zbog čega dvorište čiste i uvode red sve dotle, dok sve ne bude čisto. Sakupljene otpatke unose u kuću da se ne bi videli iz dvorišta. Tako postupaju mirjani. Neka unutra budu otpaci, samo neka ne ostanu spolja, da ih ljudi ne bi videli. Naprotiv, duhovni ljudi čiste dom i izbacuju otpad, pri čemu ih ne interesuje šta će reći drugi.“
8. „Udobnosti rađaju teškoće. Ovde je dolazio jedan čovek i pitao me šta da čini. On poseduje tri mašine i mnoštvo rashoda i teškoća zbog njih. Rekao sam mu da se ograniči na jednu mašinu i da manje putuje, jer nam mnoštvo mašina, koje kupujemo zbog udobnosti, stvara probleme. Zbog njih moramo da imamo i radionice, i sve moguće mehanizme, i gorivo. Moguće su i havarije. Ukoliko stvaramo više udobnosti, utoliko nailazimo na veće teškoće.“
9. „Ljudi su nekad za pojasom nosili nož. Nazivali su ga ‘junačinom’ i rezali njime sve što su hteli. Sad su izmišljeni mehanizmi, a ljudske ruke ostaju bez zanimanja, zbog čega bole i treba im masaža.“ Nedavno je o čovekovom robovanju mehanizmima napisao sledeće: „Budući da su ljudske udobnosti prevršile svaku meru, one su se pretvorile u teškoće. Umnožili su se mehanizmi, ali su se umnožili i problemi. Od čoveka su načinili mašinu i sad mašine i mehanizmi komanduju samim čovekom, zbog čega su ljudska srca postala gvozdena.“
10. „Ljudi su pomoću hemikalija odgajili cvrčke koji uništavaju komarce. Zatim su načinili cvrčke na baterije i ultrazvuke. Šta da kažemo na to? Čovek je hemikalijama oštetio prirodu. Sad paradajz i krastavce jedemo u januaru. To nije na korist, jer hemikalije i hormoni nanose štetu.“
11. „Čovek je osakatio prirodu. Vidiš da je ovde, na Svetoj Gori, drveće prekrasno. Jedno je malo, drugo nešto veće. Postoje i druga rastinja, takođe sa mnogo nijansi. Svugde postoji velika raznolikost. Međutim, ukoliko proputuješ Halkidikom, gde drveće sade ljudi, videćeš da to drveće liči na italijanske vojnike iz 1940. godine. Ono je jednoliko i u tome nema lepote.“
12. Iz starčeve besede s posetiocima – mirjanima:
– „Oče, borimo se s mnoštvom porodičnih problema“.
„Mi samima sebi mnogo otežavamo život trčeći za materijalnim dobrima. Ne možemo da se dosetimo da, ukoliko smo civilizovaniji, utoliko više problema stvaramo i sebi i svojoj porodici.“
– „Oče, kakve probleme, koje stvara trka za materijalnim dobrima, imaš u vidu!“
„Predajemo se prekomernoj ispraznosti i pri tom gubimo dragoceno spokojstvo. Mi se rasipamo. Žena je primorana da radi jer nam navodno nedostaje novac. Rezultat toga je da deca ostaju bez majke. Zbog nečega sasvim beznačajnog gubimo smisao i cilj stvaranja porodice.“
– „Većina nas živi u iluziji da jedva sastavljamo kraj s krajem, zbog čega većina žena radi“.
„Ne sastavljamo kraj s krajem zato što hoćemo da imamo video, televizor, novu mašinu, mnoštvo ukrasa. Proždire nas ispraznost a mi nikako ne možemo da se zaustavimo i želimo sve više i više. Rezultat toga je da deca bivaju lišena pažnje. To je velika greška i to bi trebalo da shvatimo. Neka radi samo jedan član porodice, a mi ćemo se zadovoljiti neophodnim. Tad će problem prestati da postoji.“
13. „Jedan starac od 78 godina, u vreme kad od smrti njegove žene nije prošlo ni četrdeset dana, zatražio je od mene da se pomolim da mu Bog nađe mladu i religioznu ženu, kako bi se ponovo oženio. ‘O čemu ti to razmišljaš’, upitao sam. ‘Zar ovde ne vidiš monahe koji su od detinjstva posvetili život Bogu? A ti hoćeš ponovo da se oženiš! Kad ćeš se pobrinuti za svoju dušu?’ Šta da kažete na to? Vidite li šta je imao na umu?“
14. „Ukoliko se ljudi udaljuju od prostog, prirodnog života i prepuštaju raskoši, utoliko se umnožava i njihov strah za sutrašnji dan. Ukoliko se razvija svetovna uglađenost, utoliko se gube prostota, radost i prirodni ljudski osmeh.“
15. Obraćajući se mirjanima, starac je rekao: „Kad biste vi, mirjani, mogli da budete svesni opasnosti u kojima živite, molili biste se deset puta više od nas, monaha.“
16. Posetiocu koji je patio od čestih glavobolja starac je rekao: „Budi oprezan da ne padneš u rđavu bolest. Idi u supermarket i kupi malo ravnodušnosti. Znaj i to da jedino vere nema dovoljno. Neophodno je i poverenje u Boga.“
17. „Nekada su ljudi kalemili divlje drveće pored staza, da bi buduća pokolenja, okusivši plodove, oprostila umrlim precima. Danas svi žele da u potpunosti obezbede jedino sebe same, a to, na kraju krajeva, niko ne može da učini.“
18. S tugom se sećajući prošlih vremena na Atosu i uopšte u svetu, otac Pajsije je zapisao sledeće: „Pre dvadeset godina, mogla se naći prostota koja se često susretala u Gradini Presvete Bogorodice. Taj miomiris otačke prostote okupljao je i hranio pobožne ljude a oni su, slično pčelama, i drugima prenosili taj duhovni blagoslov za njihovu duhovnu korist. Ma gde da pođete, mogle su se čuti priče o čudima i nebeskim pojavama koje su se prenosile s velikom prostotom, jer su ih oci smatrali sasvim prirodnim. Onome ko je živeo u toj duhovnoj atmosferi blagodati nikad nije mogla doći pomisao sumnje u ono što je čuo, jer je i sam mogao da doživi nešto slično. Međutim, njemu nije dolazila pomisao da ove božanstvene događaje zapiše i da zadrži ih u sećanju radi potomaka, jer je pretpostavljao da će takva blagodatna atmosfera uvek postojati. Ko je mogao da zna da će nakon nekoliko godina većina naroda biti unakažena velikom učenošću i neverjem i da će doći do toga da se čuda smatraju mitovima prošlosti?“
19. „Jedino pomirenje sa Bogom može doneti mir.“
 
O ISKUŠENJIMA
 
1. „One, koji su se rodili kao bogalji ili su postali bogalji tuđom krivicom ili svojom nepažnjom, ukoliko ne ropću nego smireno slave Boga i žive sa Hristom, Bog će pridružiti ispovednicima.“
2. „Jednom je kod mene došao ražalošćeni otac čiji je sin bolovao od leukemije i zatražio je da se pomolim. Ja sam mu tad rekao: ‘Nešto ću učiniti, ali i ti mi moraš pomoći. Ti si, naravno, neopitan u duhovnom, ali bar prestani da pušiš’ On je spremno prihvatio moj savet i odlazeći zahvalio na njemu. Od tog dana, dečakovo zdravlje je počelo da se poboljšava. Otac je video čudo, ali se vremenom zaboravio i ponovo počeo da puši. Dečakova bolest se obnovila. Nakon dve godine, otac je ponovo došao kod mene i ispričao mi šta se dogodilo. Upitao sam ga zašto je napustio svoj duhovni podvig i rekao da Bog želi da vidi neki trud i sa naše strane. Tako je to. Nisu dovoljne molitve drugog čoveka. Nužno je da i mi pokažemo trud i da se molimo.“
3. „U svetu postoji veliko zlo koje i ne primećujemo. Bog ne dopušta iskušenja iz kojih ne bi proisteklo nešto dobro. Kad bogalj s radošću prima iskušenje koje mu je poslato, Bog ga prisajedinjuje ispovednicima.“
4. „Bog nam daje mnoštvo mogućnosti da zadobijemo raj, ali mi te mogućnosti ne koristimo i ne prihvatamo. Sva iskušenja ćemo prihvatati s trpljenjem i smirenjem, blagodareći i proslavljajući Boga.
Staraćemo se da uvek budemo sa Bogom i da se ne udaljujemo od Njega, jer daleko od Boga nema spasenja.“
5. „Bog dopušta da čovek pretrpi razna iskušenja, bolesti, štetu i mnogo toga drugog, klevete ljudi koji nas okružuju, ogorčenja, nepravde. Moramo ih prihvatati trpeljivo, bez rastrojstva i kao blagoslov Božiji. Kad neko prema nama postupa nepravedno, moramo se radovati i onoga, ko je prema nama nepravedan, smatrati svojim velikim dobročiniteljem, jer on postaje uzročnik umnožavanja naših nagrada u drugom životu. Iskušenjima koje On dopusti Bog nas priprema za Svoje Nebesko Carstvo, da bismo u rukama imali pasoš iskušenja.“
6. „Bog dopušta da neki pravednici budu oklevetani stoga da oni, koji su krivi, ne bi padali u očajanje. Da ne bi propala neka slaba duša, Bog dopušta da i pravednici budu osuđeni i oklevetani, ali na kraju istina biva otkrivena.“
 
RAZNO
 
1. „Često od Boga tražimo čas ovo, čas ono, a On nam ne odgovara. Da bi odgovorio na naše prozbe i dao nam ono za šta Ga molimo, mi prevashodno moramo posedovati smirenje. Svi mi, i deca i odrasli, imamo mnogo egoizma i ne prihvatamo ni uputstva ni primedbe. Sve mi sami znamo, svi smo mi mudraci. Kad u nama zavlada egoizam, dovoljan je i najmanji povod da dođe do velike svađe. Mi otvaramo vrata satani, a on ulazi u našu porodicu i razara je. Neka ostane neprimećeno ono što vidite i čujete u tom trenutku. Vaš savet ne pomaže nego još više rasplamsava oganj. Samo malo pretrpite, pomolite se, a kad se i drugi primiri, biće moguće i uzajamno razumevanje. Ribar ne baca mrežu tokom oluje nego čeka da se more smiri.“
2. O protivljenju narastajućim moralnim sablaznima starac je rekao sledeće: „Potrebna je opreznost. Bratu treba pomoći. Prihvatićemo ono što kaže da bi se opravdao, i s ljubavlju ćemo mu pomoći. Ako ga svi budu prezirali, šta će se time dobiti? Ne postoji put do Meseca da biste tamo mogli pobeći. Nužna je pažnja i ljubav. Dužni smo da se stavimo u položaj drugog da bismo ga razumeli.“
3. Starčeve izreke:
„Ne propada ni naš narod, ni Pravoslavlje.“
„Obratite pažnju na to kako su prekrasne zvezde. Pogledajte i na gradske svetiljke. Ne mogu se ni uporediti. Gradske svetiljke zamaraju jer u njima nema lepote.“
„Uskoro će ljudi ulaziti u rakete i za samo nekoliko minuta biće u Francuskoj. Međutim, to nije ispravno, to je bezumlje.“
„Darove Božije ne treba činiti svojim sopstvenim. Upotrebljavaćemo ih i na dobro drugih. Kad ih činimo svojim sopstvenim, u nas ulaze egoizam i gordost i Hristos će biti primoran da pritegne zavrtanj da bismo se smirili.“
4. Upitao sam starca da li će doći u Konicu da bismo se s njim bliže upoznali, ali on je odgovorio: „Eto, automobil je već star i polomljen. Međutim, bez obzira na njegovu trošnost, u njemu je mnogo putnika…“
5. „Dobijam puno pisama od obolelih od raka, od srčanih i duševnih bolesnika. Oni od mene traže da se pomolim. Da, velika patnja. Na pisma i ne odgovaram jer ih je mnogo i ne uspevam da odgovorim.“
6. „Neofiti nastoje da isprave svoje životne greške koristeći dela Svetih Otaca. Oni iskrivljeno tumače Sveto Pismo da bi opravdali starog čoveka. Svoje grehe opravdavaju lažnim hrišćanstvom, prilagođenim njihovoj meri.“
7. „Đavo nas uvek nagovara da se poredimo sa onima koji su gori od nas.“
8. „Đavo skriva veliku tajnu.“
9. Obraćajući se bogoslovima, starac je rekao: „Sveštenici se ne brinu o tome da budu napunjene male crkve nego hoće da grade velike hramove kako bi izgledalo da su tobože zauzeti poslom.“
10. „Drvce se podvezuje mekom travom a ne žicom, jer će mu ona povrediti koren i ono će se osušiti. Tako i ograničavanje početnika mora biti meko i dobronamerno kako ne bi duhovno presušio.“ „Ne bi trebalo da starac oštro smiruje živog i egoističnog mladića, jer će on pustiti grane, slično mladom drvetu koje ima mnogo sokova kad mu podrezuju mnogo grana.“
11. „U vreme kad je tvoje duhovno drvce malo i kad njegove grane rastu nisko, radosno prihvati duhovnu ogradu i okove ograničenja, kako te koze ne bi unakazile i kako ne bi došao u neprijatnost. Satvori trpljenje da bi duhovno uzrastao, okusio plodove i rashladio se u sopstvenoj senci.“
12. „Jedina životna vrednost je porodica. Kad propadne porodica, propašće i svet. Svoju ljubav najpre pokaži u svojoj porodici.“ Drugom prilikom je rekao: „Kad propadne porodica, propašće sve: i sveštenstvo i monaštvo.“
13. O uobičajenim nesuglasicama među supružnicima starac je rekao: „Trebalo bi da supružnici imaju istog duhovnika. Da bi dve kladice potpuno ličile jedna na drugu, moraju se istesati na istom strugu.“ Drugi put je rekao: „Supružnici moraju imati duhovnika, jer takmičenja ne može biti bez sudije.“
14. „Lako je roditi dete, ali ga je teško vaspitati.“
15. „Država se često od orla, kakav bi trebalo da bude, pretvara u vranu koja kida svoje građane. Na rečima je spremna da umre za njih, dok u stvarnosti ništa ne čini.“
16. Bogoslovima je rekao: „Potrudite se da postanete sveštenici a ne popovi, episkopi a ne vladike.“ Jedno je sveštenik a nešto sasvim drugo pop, jedno je episkop, a nešto sasvim drugo vladika.
17. U naše vreme mnogo se govori o čarobnjaštvu. Zbog toga je posebno značajno sledeće starčevo kazivanje, koje navodimo na osnovu zapisa jednog od njegovih posetilaca: „Dete je izloženo demonskim uticajima, ali kad je čisto, đavo ne može da ga iskušava. Kad dete počne da biva neposlušno roditeljima, kad počne da izmiče, blagodat Božija se udaljuje od njega. Trebalo bi da znate da demoni čoveka podstiču na zlo dejstvujući spolja. Da bi ušli u njega, čovek mora da im pruži ozbiljan povod za to, inače ništa ne mogu da učine.
Da bi vam ovo bilo jasnije, ispripovedaću vam jedan karakterističan slučaj, koji je vezan za jednu četrdesetogodišnju učiteljicu i njenog petnaestogodišnjeg učenika. O ovom slučaju nedavno mi je pisala ona sama. Bila je neudata ili, kako se kaže, stara devojka. U njoj se rasplamsala nečista strast prema jednom petnaestogodišnjem gimnazijalcu. Pošla je kod čarobnjaka da joj pomogne. Međutim, dečak je bio čist i čarobnjak ništa nije mogao da učini. Posavetovao ju je da ga baci u greh jer će tada magija naći sebi mesta, odnosno, naići će na otvorene dveri njegove duše, a ona će moći da čini s njim sve što hoće. Ona je odvela dečaka u svoj dom, sablaznila ga i bacila u greh. Đavo je iskoristio povoljan trenutak i ušao je u njega. Od tog trenutka, dečak je počeo da vene i da boluje. Bio je sasvim iscrpljen i našao se na rubu smrti. Nije hteo niti da jede, niti da čita, niti da ide u školu, niti da bilo šta radi. I sad mi ona, ta đavolska žena, piše da mnogo žali što je dečak u takvom stanju i traži da se pomolim za njega! S druge strane, ona ne želi da ga izgubi. Iako nikad nikoga nisam udario, kad bi se ona danas našla ovde sve bih joj vlasi počupao zbog toga što je učinila dečaku!“
18. „Nikad nećemo osuđivati. Kad vidimo da neko pada u greh, plakaćemo i moliti Boga da mu oprosti. Ako osuđujemo greške drugih, to znači da se naš duhovni vid još nije očistio. Onaj ko pomaže bližnjem dobija pomoć od Boga. Onaj ko sa zavišću i zlobom osuđuje bližnjeg, imaće Boga za sudiju. Nikoga nećemo osuđivati. Sve ostale ćemo smatrati svetima a samo sebe grešnicima. Osuđivanje se ne izvršava samo rečju nego i umom, i unutrašnjim raspoloženjem srca. Unutrašnje raspoloženje daje ton našim mislima i rečima. U svakom slučaju, za nas je povoljnije da budemo uzdržani u svojim rasuđivanjima, kako ne bismo pali u osuđivanje. Drugim rečima, izbegavaćemo približavanje vatri, jer ćemo se inače ili opeći ili izgaraviti. Najbolje je ako uvek osuđujemo same sebe i ako prestanemo da se bavimo drugima.“
19. „Svemogućstvo Božije ne zaustavlja se tamo gde s teškom mukom dopire ljudska logika nego ide dalje od nje. Zbog toga se čuda i nazivaju čudima.“
20. „Sveti Oci nam govore da budemo vrlo oprezni kad su u pitanju viđenja, jer ona dolaze i od lukavoga. Da ne bismo pali u prelest, moramo razlikovati dobro i zlo. Na primer, oni kažu da je božanstvena svetlost bela, a svetlost lukavoga crvena. Osim toga, Sveti Oci kažu da angeo Božiji izliva radost dok lukavi, koji je uzeo lik angela, izaziva nemir. Šta dakle čini lukavi? On uzbuđuje srce telesnom radošću i prelešćuje čoveka koji nije okusio božanstveno nebesko likovanje, da ne bi mogao da razlikuje božanstvenu radost od radosti telesne.
Zbog toga bi viđenja trebalo posmatrati kroz prizmu svetootačkih rasuđivanja, ne dajući svoja sopstvena, isključivo logička, tumačenja!’
21. „Često vidimo da čak ni poslušnici velikih staraca nisu u stanju da izlože ono što su njihovi duhovnici imali u vidu, iako su pored njih proveli mnogo godina, iako su zapisi njihovih staraca pisani čitko i na njima savremenom jeziku.“
22. „Na žalost, mi, savremeni ljudi, donosimo brze i površne sudove, i time sagrešujemo. U pređašnja vremena, duhovni ljudi su morali dugo da se mole pre nego što bi izrekli svoje mišljenje, a ako su bili mirjani, morali su dugo da razmišljaju.“
 
RAZGOVOR O VASPITANJU DECE
 
Nezaboravan je i dostojan svake pažnje razgovor o religioznom vaspitanju dece, koji je starac vodio s jednim mojim prijateljem. Ovde navodim njene najvažnije elemente:
– „Mladima danas prete mnoga iskušenja i opasnosti, oče. Mi smo zabrinuti zbog toga, uprkos svim nastojanjima da svoju decu sačuvamo unutar crkvene ograde“.
„Ne strahujte za decu koja su od najranijeg uzrasta napojena blagočešćem. Ako se zbog uzrasta ili zbog iskušenja malo i udalje od Crkve, sigurno će joj se vratiti. Ona su slična dovratnicima koje podmazujemo uljem, i njih rđa ne napada.“
„Šta ti misliš, oče, od kog uzrasta deca postaju prijemčiva i šta bi trebalo da činimo, mi, roditelji, da ih ne bismo nehotice povredili svojim krajnostima?“
– „Deca prevashodno podražavaju nas same i to, naravno, od najmlađeg uzrasta. Od tog trenutka trebalo bi s njima da postupamo kao časovnicima. Čim oslabi opruga, mi ćemo je naviti, ali brižljivo i neprimetno, da ne bi prepukla od silnog napora.“
– „Oče, deca se često protive raznim pobožnim običajima“.
„Kad nešto nije u redu, za to mora da postoji uzrok. Možda im vi dajete rđav primer? Možda je uzrok u nekim nedoličnim prizorima, rđavim postupcima ili ružnim rečima u kući? U svakom slučaju, deci ćemo pobožnost davati u vidu mleka, a ne u vidu suve i čvrste hrane. Nikad ne smemo vršiti pritisak na njih ili im naređivati, nego ćemo prevashodno sami biti primer za svoju decu.“
– „Da li u slučaju rđavih postupaka ima koristi od telesnog kažnjavanja?“
„To ćemo izbegavati koliko god je to moguće. Ako ga nekad i dopustimo, ono ni u kom slučaju ne sme biti stalno. Telesno treba kažnjavati tako da detence shvati zbog čega ga kažnjavamo i samo tad će od njega biti koristi.“
– „Oče, bez obzira što sve ovo izvršavamo, naša deca ponekad bivaju neobuzdana. Ponekad prelaze sve granice i ne znamo šta da radimo“.
„Odvrtač ćemo ponekad prepuštati Hristovim rukama, kako bi On Sam zaveo red i pričvrstio neke zavrtnje. Ne smemo misliti da se sa svim možemo izboriti sami.“
– „Kako da postupimo ako dete ide u crkvu, ali ako u nekom uzrastu njegovo ponašanje počne da se menja i ako počne da beži iz hrama?“
„Mirno. Ako se dogodi nešto ozbiljno, onda se umešajte. Međutim, moramo biti oprezni da se dete ne ozlojedi i da se ne dogodi nešto još gore.“
– „Kad se dete poveže s lošim društvom i napusti dom pre nego što zadobije bar malo Hristove blagodati, ima li nade da će se vratiti?“
„Da li je odatle poneo ljubav? Kad u domu postoji ljubav i kad njome okružujemo dete, onda će ono, čak i ako ode, čak i ako se poveže s lošim društvom, u jednom lepom trenutku uvideti da tamo nema ljubavi. Uvideće da je svuda unaokolo licemerje i vratiće se kući. Međutim, ukoliko se bude sećao neprijateljstva i mržnje u kući, srce ga neće primorati da se tamo vrati.“
– „Ako smo Hrista poznali kasno, u vreme kad su naša deca već odrasla, šta da učinimo da bismo ih usmerili na put Božiji!“
„Ovde jedino molitva daje plodove. Dužni smo da sa velikom verom tražimo od Boga milost za tu decu, koja nisu kriva za svoje neverje. Priznajmo da smo samo mi odgovorni, smirimo se i iskreno pokajmo. Bog će nam pomoći. On će im već baciti neki pojas za spasavanje, kako bi se i ona spasla.“
 


 
NAPOMENE:

  1. U knjizi „Atonski starac Hadži Georgije“.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *