ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Прва глава
УТИСЦИ ПОСЕТИЛАЦА
 
Отац Пајсије је познат на читавој Светој Гори, па чак и изван њених граница. Већина поклоника на Свету Гору су заправо посетиоци његове пустињске келије назване Панагуда. То заправо и није пустињска келија, будући да овуда током читавог дана пролазе десетине људи који би желели да виде старца и да поразговарају с њим. Стаза која води од манастира Кутлумуша према колиби Панагуда уједно је и најутабанија стаза на Светој Гори. Неки од посетилаца старца Пајсија бележе и публикују своје утиске. То има велики значај и представља корисно сведочанство за оне које привлаче ликови савремених Светогораца. Из публикација које смо успели да видимо наводимо неколицину одломака.
 
ПОДВИЖНИК
 
“У келији Панагуда монахује, духовно се подвизава и насићује незаситом милошћу Божијом старац Пајсије, један од најдуховнијих и најпреподобнијих атонских отаца. Старац Пајсије нас је с великом љубављу и предусретљивошћу примио у свој архондарик [гостопримницу] под ведрим небом. Више од два сата водили смо с њим благословени разговор, која је обиловала духовним плодовима. Она ће за нас остати незаборавна. Кад би старац отворио уста, испуњавао нас је и преиспуњавао духовни миомирис његових речи.
Старчев свети лик оставио је на нас дубок утисак и изазвао умилење. Видели смо лик који нам је дошао из Византије – лик који није од овога света, и који је испуњен духовношћу, лице, тело и начин живота подвижника суровог према себи, дубоку мисао и веру истинског чеда Православља, које од самог почетка постоји на Светој Гори и које се очувало током векова. Гледајући старца, помишљали смо да гледамо неког древног светитеља из првих векова Хришћанства, једног од оних који су се подвизавали и духовно процветали у границама египатске Тиваиде, Нубије, Нитрије и Јорданске пустиње. Без обзира на жегу и тежак успон, на повратку нисмо осећали умор, јер су наша мисао и срце остали у смиреној келији Панагуда, код старца Пајсија, који је у нашим душама оставио неизбрисиву свету успомену.”[1]
 
СВЕТЛОСТ У ТАМИ
 
Након поклоничког пута на Свету Гору, познати новинар и писац забележио је кратак опис свог путовања, из којег преузимамо неке одломке:
“Било је суморно време које је претило да се претвори у разбеснелу олују, и дувао је северни ветар. Кренули смо источно од Кареје, прошли поред манастира Кутлумуша не свративши унутра и, слично дивљим зверима, изгубили се у шуми. Козја стазица. Савладавајући препреке, скакали смо као те животиње. С времена на време, на стаблима дрвећа сусретали смо на брзину начињене стрелице које су показивале пут ка келији старца Пајсија. Без њих бисмо се изгубили у бескрајним, мрачним шумама и јаругама.
Стигли смо након пола сата. Време се није променило. Келија је била опасана оградом, а на брзу руку начињена капија затворена. Међутим, како подвижник не излази тек тако из келије јер молитва даје ритам његовом животу, он се побринуо и о поклоницима. У случају да старац није код куће или да из неког разлога не излази из келије, на спољашњој страни врата која воде ка врту налази се “евлогија” (“благослов”), односно корпица од нерђајућег челика с традиционалним ратлуком. Поред ње је извор са два врча, да би путници утолили жеђ. На вратима према врту налази се и својеврсно звоно – комадић гвожђа и једна гвоздена шипка којом треба ударати по њему, тако да се разлеже звук сличан звуку гвозденог гонга. Ударали смо много пута, викали још више, али је ћутање било једини одговор. Ништа више. “Све је узалуд”, говорили смо међу собом, “или није овде или се моли.”
Протекло је пола сата и ми смо се, разочарани, већ припремали за повратак. Одједном примећујемо да ст. Пајсије стоји пред вратима своје келије: као да их никад није ни отворио и као да је све време био ту, а да га наше овоземаљске очи нису виделе! Можда је заиста тако и било, ко то зна? Чинило се да он живи изван времена и закона природе, да је нешто друго у односу на то што смо ми. Слично светлости која се пробила кроз сумрак тмурног неба, он је, лагано корачајући, дошао до капије за врт и отворио нам. Затражили смо благослов и целивали његову руку, миомирисну од подвига, молитве и светости.
Отац Пајсије није нас увео у своју келију. Седели смо у дворишту, на округлим пањевима, посебно истестерисаним за ту сврху. Трудио се да не гледа у нас и ретко је окретао лице према нама, као да је тиме желео да каже да смо сви ми – једна дружина, да је он исто што и ми и да ни најмање није у средишту пажње. Упитао сам старца Пајсија како он види свет. Не окренувши се да би ме погледао, безнадежно је климнуо главом, а затим замуцкујући одговорио: “Зар не видиш?” На то је додао: “Молите се, само ћемо се молитвом спасти.” Кад смо устали да пођемо, погледао нас је директно и проницљиво. Тад смо угледали светогорског подвижника. Испратио нас је и вратио се у келију, да би наставио своју молитву за спасење целог света.”[2]
 
СЛАДОСТ РЕЧИ
 
Из другог описа поклоњења преузећемо следећи одломак:
“Да би се поуздано заштитио од насртљивог занимања за његову светост, ст. Пајсије је око своје келије начинио ограду од жице и написао на вратима: “Не чекајте узалуд. Ради помена, напишите ваша имена на папиру.” Келија оца Пајсија налази се усред бујног растиња. Окружена је врло високим чемпресима. Мртву тишину која царује свуда унаоколо нарушава само мелодично птичје појање. Пришавши старчевој келији, запрепашћено смо застали. Он је био у дворишту и ишчекивао нас. Сели смо покрај њега и старац нас је увео у тајинство тишине. Дуго нам ништа није говорио. Старац је непомично уперио поглед ка дубини хоризонта а ми смо бојажљиво посматрали његово лице. Зрачило је чистотом. Старац је затим отворио уста, да би слушаоцима пренео сладост својих речи. Тихо је говорио о нужности чистог духовног живота.”[3]
 
ГЛАС ПОТАЈНЕ ЗАВИСТИ
 
Постоје на Светој Гори монаси који се, услед своје људске слабости, с презиром изјашњавају о старцу Пајсију. Да бисмо створили представу о томе, навешћемо овде два жалосна одломка из већ објављеног дневника једног новинара:
“Превасходно хоћу да говорим о ономе што је још одавно требало забележити у мој ‘Атонски дневник’. О оцу Пајсију, познатом подвижнику који се сматра духовним ауторитетом, довољно велики број монаха говорио је управо супротно од онога што о њему говори свет, односећи се према њему с дивљењем и поштовањем. Ти монаси су почели да сумњају у старчеве врлине, говорећи да их мирјани преувеличавају и износе на видело. Они су тврдили да истински светитељ не говори о својим даровима него да их, напротив, умањује и одриче њихово постојање. Тврдили су да подизање прашине око старца Пајсија доноси зло Атосу.”
Сад се добро види да однос тих монаха према човеку, којега многи нису упознали само због пуког усхићења, највећим делом проистиче из потајне зависти.”[4]
 
ДАО НАМ ЈЕ ДУХОВНА КРИЛА
 
“Отац Пајсије седи на крајичку дрвеног пања који му служи као престо у гостопримници под ведрим небом. Ми, дружина мирјана, окружујемо старца и незасито испијамо надземаљски мед који истиче из његових уста. Августовско вече дотакло је врхове чемпреса који окружују старчеву подвижничку келију, а у души прижељкујемо да се никад не оконча овај бајковити сумрак, које нам тако очигледно даје осећање учења на небеском университету. Сви ми, родитељи заморени теоријама философа овога света, презасићени празним системима и методима васпитања световних педагога, веома узнемирени у својим бригама за децу и разне проблеме, добили смо помоћ у истинским саветима смиреног Светогорца. Будући да је пустињак, он можда и нема световног искуства али он има искуство живота у Духу Светом, и то је довољно. То је довољно како за то да нам укаже на спасоносни пут у овом животу, тако и да нам пренесе речи живота вечног.
Сунце је већ ниско. Старац приводи крају беседу. Часовник његовог срца показује да је време за узимање духовне хране. Његова љубав то не показује, али ми то разумемо. Треба да пођемо. Устајемо и са страхопоштовањем целивамо његову руку. Старац нас благосиља. На путељку, свакоме од нас даје по неколико лешника. У повратку нас испуњава таква радост да нам се чини да лебдимо над земљом. Старчев благослов нам даје крила. Обиље његове мудрости положило је на нас слатко бреме које никога не оптерећује. Осећамо да смо лагани, као пчеле које се, до краја оптерећене, враћају са сакупљања драгоценог рода и носе са собом слатки цветни полен. Ћутећи корачамо по стази. Толико тога бисмо могли да кажемо, али ништа не изговарамо. Осећамо потребу да заблагодаримо Пресветој Богородици за благослов који нам је дала и да је замолимо да нам помогне да тај атонски полен претворимо у мед који ћемо однети својој деци.”[5]
 
БОГОСЛОВ ОПИТА
 
“Отац Пасије, једини становник мале келије, крепко и неуморно носи свој монашки крст. Овамо долазе небројене хиљаде људи да би се с њим посаветовали и из његових уста чули утеху и поуку на спасење душе. Старац је увек спреман да разговара, да понуди савет, да разреши неку тешкоћу. Он је велики богослов опита јер, према св. Григорију Палами, велики богослов није онај ко је много сазнао о Христу него онај ко је много препатио за Христа. Окружили смо га и претворили се у ухо, како не бисмо пропустили не само неку реч његове беседе него чак ни уздах. Свакоме је дао по врч хладне воде коју смо испијали као свету водицу.”[6]
 
ПЛОДОТВОРНИ НЕУСПЕХ
 
Наводимо овде једну забелешку која говори о неуспешним покушајима многих посетилаца Свете Горе да виде старца Пајсија. Као што је познато, много је оних који, дошавши до колибе ст. Пајсија, нису успели да га виде, због чега су одлазили с болом у срцу. И они, међутим, могу стећи душевну корист, о чему сведочи и следеће казивање:
“Без обзира на исцрпљујуће путовање, нисмо могли да видимо монаха (тј. о. Пајсија). До његове келије стигли смо касно и она је била затворена. На једном камену, кредом је било написано следеће: ‘Опростите ми, браћо, за моје одсуствовање. Немојте ме чекати. Отишао сам да кротим звери, а затим ћу се вратити у свој зоолошки врт’. Дуго смо седели и тумачили оно што је старац написао. Пронашли смо много објашњења. Једно од њих било је да не можемо помоћи људима уколико сами не поседујемо мир. Друго је гласило да код њега многи долазе као код неке ретке звери у зоолошком врту, немајући при том никакав духовни циљ. Треће објашњење било је да, имајући велико смирење и самопознање, испољавање страсти у себи сматра за дивље звери, и слично.
Прошавши поред капије за двориште, спазили смо налив – перо, папир и таблицу на којој је писало: ‘Ако имате неки проблем, забележите своја имена и ја ћу се молити за вас. Тако ћу вам више помоћи него својим ћаскањем.” Деца су угледала и други начин помоћи и решавања проблема. Старац се побринуо да се не растужимо. Ту се налазила кутија с ратлуком и писамце: “Узмите на благослов.”
Старац је поучавао својим безмолвијем. И Христос је понекад говорио, а понекад ћутао. Тако је и старац нас поучио својим избегавањем разговора. Обгрлио нас је својом љубављу и безмолвијем. Умио нас је својом молитвом…”[7]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Антоније Е. Стивактакис: Светогорски духовни опити, 1991, с. 21-22.
  2. Константин Сарделис, “Са оцем Пајсијем”, Ортодоксос Типос, 27. септембра 1991.
  3. Архим. Николај Протопапас, Одјеци ателског терирема, 1990, с. 36-37. (“Терирем” је песма пророка кад би их посетило божанско озарење или ангелско појање које се не може објаснити речима. У Грчкој је прихваћено да се, између песама у току богослужења, на разне мелодије пева “терирем”, без других речи.)
  4. Тасос Михалас, Атос, 1981, с. 35.
  5. Димитрије Г. Георгакис: “Поуке атонског старца намењене родитељима”, Ортодоксос типос, 21. септембра 1990. г.
  6. Атанасије Г. Мелисарјаис; “Старчеви савети”, часопис Ефимериос, 1989. г, с. 190-191. и “Речи савета”, Ефимериос, 1981. г, с. 363.
  7. Анонимни аутор, часопис Ефимериос, 1991. г, с. 192.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav