NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
USRDNOST U DUHOVNOM ŽIVOTU
 
Starac je stalno podvlačio da sve što činimo ima vrednost samo onda, kad to činimo s usrdnošću. Uvek nas je ubeđivao da se revnosno podvizavamo, ne težeći nikakvom koristoljubivom cilju. Takođe je želeo da se naša vera u Hrista zasniva na usrdnosti. Sledeće njegove reči su karakteristične:
„Onaj ko traži čudo da bi poverovao u Boga i da bi Ga zavoleo nema ni najmanje duhovne plemenitosti. Bog bi, da to hoće, jednim natprirodnim čudom koje bi svi videli mogao da učini da čitav svet poveruje. Međutim, On to ne čini jer bi to bilo nasilje nad čovekovom slobodnom voljom, tako da čovek ne bi poverovao u Boga zbog usrdnosti i blagodarnosti Njegovoj najvećoj dobroti, nego zbog Njegove natprirodne sile.
Evo šta ima vrednost pred Bogom: kad Ga čovek zavoli samo zbog Njegove dobrote. Naš Hristos je zbog ljubavi prema nama postao čovek i bio ismejan, popljuvan, bičevan, obnažen i raspet, prolio je Svoju krv. Svim tim On očigledno svakome od nas pokazuje da je On uistinu Ljubav. Budući da je naš Bog Ljubav (1. Jn.4;8), samim tim smo i mi dužni da budemo podstaknuti ljubavlju prema Njemu i veri da je On naš Bog, jer je dobar i jer osim Njega drugoga ne znamo. Ako čovek ne poveruje videvši tu veliku žrtvu Hristovu radi nas i Njegovu ljubav nego traži čuda da bi poverovao, onda takav čovek nikada neće uistinu ni ljubiti ni verovati.“
Starac mi je pripovedao o jednom događaju iz svog detinjstva: „Kad sam bio mali i kad moja duša još uvek nije imala grehovne naslage, mnogo sam voleo Hrista. Hodao sam po šumi kao monah, noseći krst u rukama, pevajući, moleći se i priželjkujući da postanem monah. Međutim, roditelji su mi govorili da pre nego što odem u monahe mora da mi naraste brada. Bio sam mali i oni su se pomalo šalili sa mnom, govoreći da, ako žurim, moram stalno četkom češljati obraze, da bi mi brada brže porasla. Bio sam naivan i poverovao sam u to, tako da sam obraze doslovno izgrebao četkom!
Budući u takvom raspoloženju, u šumi sam jednom prilikom susreo mladog agronoma koji je bio iz istog sela iz kojeg i ja. U ruci sam držao krst i on je, kad me spazio, zapitao: „Šta ti je to?“
Ja sam mu odgovorio: „Krst našeg Hrista.“
Nemajući pozitivnih pomisli, on mi je rekao: „Kako si ti glup, Arsenije! Ne veruj u to! Bog ne postoji. Sva ta religija je popovska izmišljotina. Mi potičemo od majmuna, a Hristos je bio običan čovek!“
Kad mi je to rekao, ustao je i otišao. Ta pogubna pomisao, koju je mladić posejao, uticala je na moju tada još nevinu dušu i ispunila je teškim crnim oblacima. Kad sam ostao sasvim sam u šumi, počele su da me muče pomisli: ‘Možda Bog i ne postoji i ja uzaludno verujem u Njega’, govorila mi jedna od njih. Neke pomisli su mi govorile jedno, a neke drugo… Izmučen, rastrojen i ispunjen očajanjem, preklinjao sam Hrista da mi, ukoliko postoji, nečim to i pokaže, pa da poverujem. Međutim, odgovora nije bilo.
Izmučen takvim stanjem, prilegao sam da se odmorim. U tom času, u moju, tada neporočnu dušu, stupila je pozitivna pomisao, ispunjena revnošću po Bogu, i ja sam rekao: „Čekaj! Zar Hristos, došavši na zemlju, nije bio najbolji i najblaži čovek koji je ikad živeo? Nije postojao nijedan čovek koji bi u Njemu video bilo kakvo zlo. Prema tome, mene se ne tiče da li je On Bog ili nije. Budući da je On najbolji od svih koji su živeli na zemlji i da boljeg od Njega ne znam, postaraću se da, koliko god mogu, budem sličan Njemu i da budem savršeno poslušan svemu, što mi govori Evanđelje. Ako bude potrebno ja ću, zbog tolike Njegove dobrote, i život dati za Njega!“
Tad su se razvejale sve pomisli neverja i moja duša se ispunila bezgraničnom radošću, jer je snaga te revnosne pomisli srušila sve sumnje. Kad sam poverovao i odlučio da, koliko god mogu, zavolim Hrista jedino zbog usrdnosti, za tom mojom odlukom usledilo je i nebesko čudo koje je potvrdilo ono, na šta me podstakla ova revnosna pomisao. Pomislio sam: ‘Neka mi sad govori da nema Boga ko god to hoće!’
Ne zadovoljivši se starčevim kazivanjem o revnosnoj pomisli, iz radoznalosti sam ga zapitao kakvo je to čudo video tog trenutka u šumi. Zamoreni starac mi je odgovorio da o tome ne može da mi priča. Time mi je pokazao da ne bi trebalo da tražim čudo nego da se zadovoljim usrdnošću, jer je ona ključ kojim se otvaraju vrata dobara. Međutim, starac mi je kasnije rekao da je tada video Gospoda.“
„Dobar hrišćanin ne čini dobro radi sopstvene koristi, da bi, na primer, dobio nagradu ili krunu, da ne bi otišao u pakao ili da bi otišao u raj. On čini dobro samo zato što ga ljubi i što ga pretpostavlja zlu. Sve ostalo su prirodne posledice dobra, koje u dušu hrišćanina stupaju i nezavisno od njegove želje. Samo na taj način dobro zadobija i plemenitost. Sve ostalo je trgovačka psihologija: ‘Šta ćeš mi dati ako učinim to i to’ ili ‘ja činim to i to, a ti mi daj ovo i ono!“‘
„Otac Pajsije je bio večno živ. Kao što sunce blista i zagreva zemlju, tako je uvek i njegovo srce prekrivalo ljubavlju čoveka koji mu dođe. Uvek je bio veseo i ispunjen životnom radošću. Za svakoga je umeo da nađe onu reč i onu pouku koja mu je bila potrebna, jer su svakome od nas potrebne različite pouke i ukrepljenja naše slabosti. Starac Pajsije je uvek bio pravedan, nikome se nije dodvoravao i svima je uvek govorio istinu, ma ko da je u pitanju: iguman, episkop, dostojanstvenik ili uticajan čovek. Uvek bi to izgovarao sa osmehom, a ponekad i potapšavši po leđima. Uverio sam se da je on na neki način privlačio one, koji su kod njega dolazili. Njegova beseda je sama po sebi razrešavala sva moja pitanja. Zaboravljao sam šta sam hteo da pitam i umiren odlazio od njega.
Otac Pajsije je govorio na pontijskom dijalektu koji se razlikuje od heladskog, kao što se i kod nas razlikuje govor u različitim oblastima. Nije znao ruski jezik ali je mnogima, prelazeći na ruski, govorio ono što je neophodno, da bi se zatim opet vratio grčkom. Kad bi ga zamolili da nešto kaže na ruskom, odgovarao je da on ne zna ruski…“
 
Iz uspomena arhimandrita Jeronima, nastojatelja Sveto-Trojickog Alatirskog manastira, koji se nekoliko Godina podvizavao na Atosu.
Starac JEFREM, nastojatelj svetogorskog manastira Filoteja

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *