NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Prva glava
OD MALENA SAM ŽELEO DA POSTANEM MONAH
 
Otac Pajsije je bio smirene prirode i njegov život je bio neprestani podvig. On je po prirodi bio monah i podvižnik najvišeg ranga, bez obzira na to što mu je zdravlje još od detinjstva bilo narušeno.
Svedočenja o njegovom životu koja izlažemo na ovom mestu predstavljaju plod strpljivog istraživanja. Dobro je poznato da starac nikad nije govorio o svom životu. Samo bi u najređim slučajevima prozborio poneku reč, pa i tada prikriveno. Trud da se sakupe svedočanstva o njegovom životu nije predstavljao nimalo lak zadatak. I pored toga, uspelo nam je da sastavimo hronologiju najvažnijih događaja i da načinimo povezan životopis koji, naravno, ne može da razotkrije celokupno starčevo duhovno bogatstvo. Na taj način, možemo reći da je pred nama samo spoljašnja strana njegove biografije, jer je duhovno bogatstvo skriveno od nas. I sam starac je, sledeći pravilo svetih, „merio grehovnu, a ne duhovnu dubinu“. Postoje, međutim, stvari koje nije mogao da sakrije i koje je otkrivao usled svoje velike ljubavi, tvoreći duhovnu milostinju. Mi izlažemo upravo to i razvejavamo sve suvišno, kako bi u korpi svedočenja ostala čista pšenica.
Najzad, trebalo bi reći da su starčevi asketski ideali, njegova ozbiljna bolešljivost i slabosti ljudi s kojima je bio povezan učinili da često prelazi iz obitelji u obitelj, iz kelije u keliju, na samoj Svetoj Gori i izvan njenih granica, izbegavajući neprijatne situacije i povode za sablazni. Osim toga, starac nije želeo da ga, kako se sam izrazio, „iskoriste“. Starac Pajsije se uvek odlučno protivio kad bi se uverio da se njemu bliski ljudi pozivaju na njegovo ime da bi opravdali svoje udaljavanje od podvižničkog puta koji je on sam sledio i, sasvim prirodno, želeo da ga slede i njegova duhovna čeda.
 
1. Rođenje i detinjstvo
Otac Pajsije (u svetu Arsenije Eznepidis) rodio se u Farasi Kapadokijskoj, u julu 1924. godine. Njegovi roditelji, Prodromos i Evlampija, imali su desetoro dece: Katarinu, Sotiriju, Zoju, Mariju, Rafaila, Amaliju, Haralampija, Arsenija, Hristinu i Luku. Prvih osmoro se rodilo u Farasi, a preostalih dvoje u Konici, njihovoj drugoj otadžbini. Majka Evlampija je umrla 1963. godine, a tri godine nakon nje upokojio se i Prodromos.
Nekoliko dana nakon rođenja, mladenca Arsenija je krstio seoski sveštenik i jeromonah Arsenije, koji je dečaku dao svoje ime. O prep. Arseniju Kapadokijskom, koji se sada proslavlja među svetiteljima Grčke crkve, o. Pajsije je napisao sledeće: „Osećam se veoma obaveznim pred st. Arsenijem, kako zbog svog imena kojim me usmerio zajedno sa svetim molitvama nad kupelji, tako i zbog toga što sam se nakon nekog vremena hranio onom nekolicinom njegovih knjiga koje je sačuvao Prodromos Korcinoglu, Hadžisinov sin. Sveti Arsenije je zamolio moje roditelje da mi daju ime Arsenije a ne ime Hristos (kako se zvao deda). On im je rekao: ‘Divna je vaša želja da odgajite čoveka umesto dede, ali zar ja ne želim da umesto sebe ostavim monaha’?“
Te 1924. godine porodica Prodromosa Eznepidisa prešla je u Grčku, prilikom razmene stanovništva.[1] U jednom od svojih zapisa st. Pajsije je primetio: „Mene, izbeglicu starog četrdeset dana, doveli su u našu ljubljenu majku Grčku.“ Porodica je mesto svog stanovanja napustila 14. avgusta, da bi se tačno posle mesec dana, 14. septembra, iskrcala u luci Pirej, gde su proveli tri nedelje. Nakon toga preselili su ih na Kerkiru. Izbeglice je stalno pratio sv. Arsenije, njihov ljubljeni pastir, koji je 10. novembra umro u Kerkiri i bio sahranjen na gradskom groblju. Imao je 83 godine. Porodica Prodromosa Eznepidisa se zatim prebacila u Igumenicu a 1927. u Konicu, gde se konačno i nastanila.
Prodromos Eznepidis se suočio s mnogobrojnim problemima. Najveći su bili oni finansijski, sasvim prirodni za porodicu sa toliko dece. Sa sličnim problemima suočavale su se i ostale izbegličke porodice nastanjene u Konici. Mali Arsenije je završio osnovnu školu, ali nije nastavio da se školuje u gimnaziji, iako je pokazao velike sposobnosti i odlikovao se velikom ljubavlju prema učenju. Siromaštvo je bilo razlog zbog kojeg ga nisu poslali u Janjinu da u tamošnjoj gimnaziji nastavi obrazovanje. U to vreme, u Konici nije postojala gimnazija. Arsenije je zbog toga izučio tesarski zanat, koji je vrlo brzo savladao. Istovremeno se bavio i očevim domaćim poslovima.
Od najranijih godina, kod dečaka se ispoljilo urođeno stremljenje ka Bogu i on je počeo da se posvećuje raznim asketskim podvizima. Navešćemo ovde svedočenje jednog jeromonaha, koji je jedno vreme živeo nedaleko od st. Pajsija, tako da je imao prilike da čuje mnogo toga o njegovom životu:
„Arseniju se u Konici otkrila tajna pobožnosti. Živeo je u molitvama i podvizima. Kad mu je bilo petnaest godina, imao je običaj da posle podne ode u susednu šumu, gde je načinio jednostavnu keliju od drveta i pruća u kojoj se molio. Osećao je posebnu sladost kada bi se u usamljeništvu i sa suzama molio Hristu. Njegovi roditelji, prosti ljudi, uznemirili su se primetivši da dečak sam odlazi u šumu i pokušali su da ga odvrate od te navike. Međutim, njihovi napori su bili uzaludni.
Dogodilo se da je i jedan mladić, stariji od njega i student univerziteta, takođe pokušao da naruši ovaj prekrasni običaj. On je hteo da oslabi dečakovu veru u Hrista i da mu dokaže da post i molitva ne donose nikakvu korist. Ni taj pokušaj, međutim, nije imao nikakvog uspeha. Mali Arsenije se za neko vreme pokolebao, ali se zatim sa još većom revnošću vratio podvizima. Iako ga nisu napuštale bogohulne pomisli koje je onaj mladić usadio u njega, Bog nije ostavio Arsenija. Ponovo je zadobio veru. Jednom je, moleći se u šumi u potpunoj samoći, pored sebe ugledao Hrista, Koji je besedio s njim držeći u rukama otvoreno Evanđelje. Sve što je govorio Hristos, odmah bi se pojavilo na stranicama otvorene knjige. Na dečaka su poseban utisak ostavile reči: ‘Arsenije, Ja sam Vaskrsenje i Život i svaki koji u Mene veruje, čak i ako umre živeće’. To iskustvo susreta s Hristom predstavljalo je za malog Arsenija prvi dodir sa svetom natprirodnih otkrovenja i ono je predstavljalo opredeljujuće znamenje za njegov budući put ka monaštvu.“
Sam starac je pisao: „Odmalena sam želeo da postanem monah.“ Kad su mladića pozvali u vojsku on je, izvršavajući obaveze veziste gotovo pet godina, služio, prema njegovim rečima „zemaljskom caru“ i bio demobilisan u martu 1950. godine.
 
2. Stupanje u monaštvo u svetoj obitelji manastira Esfigmena
Nakon demobilizacije, u Arseniju je sazrela odluka da se bolje upozna s monaškim životom. U Konici, naravno, nije bilo monaha. Zbog toga se on 1950. godine uputio na svoj prvi poklonički put na Svetu Goru jer je, da iskoristimo njegove sopstvene, dobro poznate reči, „u njemu počeo da dejstvuje Hristos“. Trebalo je da se ubrzo ostvari Arsenijev detinji san da postane monah.
U februaru 1952. godine, obuzet ljubavlju prema Bogu, Arsenije nestrpljivo teži da sredi ovozemaljske poslove. Svet ga zamara i on želi usamljeništvo. Ni najmanje ga ne interesuje novac koji je dobio za svoj rad. U Konici obitava samo telesno. Mladićevo srce kuca u ritmu monaškog života, a um mu je prikovan za Svetu Goru. On pe svom duhovnom bratu, potonjem monahu, Pavlu Zisakisu:
 
Konica, 2. februara 1953.
Ljubljeni i željeni, duhovni moj brate Pavle! Svagda se raduj Gospodu i veseli se zbog Njega!
Molim se za tvoje duševno i telesno zdravlje. Na žalost, ja sam, nesrećnik, zdrav samo telom. Znaj da se nalazim u Amaranti (selo u Konickoj eparhiji) i da radim. Ostaću ovde nekoliko dana. Ne možeš ni da zamisliš iskušenja kojima se izlažem! To me mnogo opterećuje. Nestrpljivo očekujem da me Bog udostoji da napustim svet.
Napiši mi, brate, kako vi živite a takođe i da li vam je potreban novac. Spreman sam da vam pomognem sa svom svojom prijateljskom usrdnošću. Ako tokom marta bude moglo da se sredi, ja bih vam mogao doneti nešto novca koji sam zaradio i kojim biste mogli da pokrijete svoje domaće potrebe. Uostalom, sve zavisi od toga kad će se novac pojaviti, jer su poslovi ranije bili unosniji.
To je sve. Pozdravljam vas.
Vaš u Hristu brat, mnogogrešni Arsenije
 
Nakon sedam meseci, Arsenije ponovo piše o. Pavlu, ali sada već iz manastira Esfigmena, gde se nalazio u svojstvu poslušnika. Ovo drugo pismo posebno je zanimljivo, jer starac kazuje svom duhovnom bratu o pojedinostima svog odricanja od sveta i stupanja u pomenuti manastir:
 
Manastir Esfigmen, 1. avgusta 1953.
Oče Pavle, blagoslovite!
Molim se da Vas ovo pismo zatekne u dobrom zdravlju; ja sam zdrav. Znajte da se nalazim u manastiru Esfigmenu. Sve vreme dok sam živeo u Konici zabrinuto sam iščekivao vesti od Vas, ali uzaludno. Sišao sam u Velu ne bih li Vas sreo ali – avaj! Video sam tamo monahinju i shvatio da se ništa ne dobija – već treći put – i da služenje koje bih ja mogao da ponudim, izvršava ona. Veliko zakašnjenje u Vašoj prepisci utvrdilo je moju pretpostavku da stvari tako stoje. S druge strane, osećam veliki strah da će me, kao što znate, mobilisati u bataljon nacionalne bezbednosti i tada će proći godine pre nego što budem u stanju da ispunim obećanje koje sam dao Hristu.
Veoma sam zabrinut. Postojala su tri mesta na koje sam želeo da odem; bacio sam kocku i ona je pala na Svetu Goru. Nameravao sam da odem u manastir Kastamonita, ali ujutro se s te strane podigla oluja i otišao sam drugim brodićem. Očigledno je da nije bila volja Božija da odem tamo. Stigao sam u manastir Esfigmen i tu sam i ostao. Ako upitate kako živim – hvala Bogu, izvrsno. Jedino što osećam veliki umor. Mi ovde imamo trpezariju a pored nje i pekaru. Molim Gospoda da me ukrepi. Manastir ima vrlinske oce i izvanredan ustav. Čini se da je moj ostanak u esfigmenskoj obitelji bio promisao Božiji i uzdam se u Gospoda da će i mene, Svoju šugavu ovcu, pribrojati malom manastirskom stadu.
To bi bilo sve.
Molim za Vaše molitve.
Arsenije
Ne zaboravite me u svojim molitvama.
 
Okončavši poslušnički rok, Arsenije 27. marta 1954. godine postaje rasofor i dobija ime Averkije. Pojedinosti izlaže u svom drugom pismu duhovnom bratu, o. Pavlu:
 
Manastir Esfigmen, 29. marta 1954.
Oče Pavle, blagoslovite!
Molim se Prečistoj za Vaše duševno i telesno zdravlje. Ja lično sam zdrav ali, na žalost, samo telesno.
Pisao sam Vam mnogo puta ali, avaj, ni traga ni glasa! Ne znam da li ste dobili moje pismo. Ne želim da to pogrešno protumačim, jer ne znam šta će se dogoditi.
Prekjuče sam postao rasofor i dali su mi ime Averkije. Želeli su da me postrižu u veliku shimu ali ja, nesrećnik, nisam u stanju da ispunim ni ono što zahteva mala shima! Kako onda da ispunim ono što zahteva velika? Koliko već dugo iščekujem Vaše mišljenje! Uopšteno govoreći, ni najmanje nisam spreman za veliku shimu.
Napišite mi kako živite, makar i u par reči. Ako dobijete moje pismo i ne odgovorite mi, biće očigledno da prema meni osećate odbojnost i to će biti sasvim pravedno, jer se od glave do pete nalazim u gresima. Nakon toga, ako budete želeli, pomjanite me ponekad. Molim se za Vas pashalnom radošću.
To je sve. Klanjam se i celivam Vašu ruku.
Najništavniji od monaha, Averkije.
 
U to vreme mladi monah Averkije bio je veoma neiskusan i uznemiren jer još ne beše zadobio ono čemu je stremilo njegovo srce: „Vrati se u Gradinu Prečiste, kao što obično i čine početnici da bi pronašli miomirisne cvetove Svesvete (odnosno Svetih Otaca) i sabrali nešto duhovnog polena.“ On sam priznaje: „Kao mlad monah, bio sam veoma nesrećan dok nisam zadobio ono što sam želeo. Razume se da niko za to nije bio kriv, osim mojih mnogobrojnih grehova i neopitnosti, jer nisam mogao da se poverim Onome, za Kojim sam tragao. Blagodarim Bogu zbog svega toga, jer mi je sve to donelo veliku korist. Ti udarci su skinuli s mene rđu starog čoveka, dali mi iskustvo i omekšali moje kameno srce.“ Mladi Averkije je tragao za nečim istinitim a ne za nečim licemernim. Od tog vremena, kad se spasao iz uzburkanog žitejskog mora i zadobio luku, on nije želeo da ponovo stupi na prestarelu lađu i da nastavi da plovi ili da, drugim rečima, prepusti svoju dušu brizi neodgovarajućeg starca.
 
3. U svetoj obitelji manastira Filoteja
Na dan 12. marta 1956. inok Averkije se udaljuje iz manastira Esfigmena i odlazi u manastir Filotej. Kod njega su se već pojavili ozbiljni zdravstveni problemi i zbog toga je, na zahtev otaca, otputovao u Konicu radi neophodnog lečenja. Bolest ga je dovela u težak položaj, ali on nije hteo da leži u bolnici kako ne bi pao u iskušenje i oskrnavio monaški čin. Karakteristično je njegovo sledeće pismo ocu Pavlu:
 
Konica, 18. juna 1956.
Oče Pavle, blagoslovite!
Dobio sam Vaše pismo i zahvaljujem Vam na dobrom savetu i saosećanju. Ja, međutim, stvari vidim nešto drugačije. Okolnosti u kojima ću se naći svima će biti poznate. Kao što znate, veliki su mali i, kao duhovno mrtvi, traže povod da oklevetaju monaški život. Oni će se raspričati o tome da se monah postaje zbog toga da bi se na kraju krajeva došlo u sanatorijum. Ako postanem sablazan za one koji hoće da budu monasi, čemu onda služi moj život?
Ovde to, u krajnjoj meri, nikome nije poznato. Čak ni moji bližnji ne mogu jasno da zamisle u kakvom se stanju nalazim. Injekcije mi daje moja sestra.
Tako ja to posmatram. Napišite mi, molim Vas, da li je moje mišljenje ispravno ili pogrešno, kako bih se usmerio na bolji put.
To je sve. Smireno se kajem i celivam Vašu desnicu.
Monah Averkije
 
Otac Averkije je nekoliko meseci živeo u Konici, gde je dobio neophodno lečenje. On istovremeno nastavlja svoje monaško delanje, niukoliko ga ne umanjujući. Uznemiruje ga sudbina svete obitelji Stomi, koja se nalazi u klancu Aoja. Žitelji Konice se interesuju hoće li ga tamo primiti. On, međutim, živi u pokajanju. Otac Averkije se još uvek nije odlučio.
Nekoliko meseci nakon njegovog povratka u manastir Filotej, odnosno 3. marta Godine 1957. postrižen je u malu shimu i dobio ime Pajsije.
Na dan 3. maja iste godine poslao je majci, u Konicu, svoju fotografiju u monaškoj odeždi i s potpisom „monah Pajsije Filotejski“.
U obitelji manastira Filoteja otac Pajsije je za sobom ostavio dobru uspomenu. Mnogo cenim svedočenje jednog arhimandrita, koji je u to vreme došao ovamo da bi se zamonašio i na kojega je poseban utisak ostavio starčev vrlinski život:
„Godine 1957, kada sam, budući još uvek mlad, stigao na Svetu Goru, odnosno u manastir Filotej koji je tad bio samostalan, zatekao sam tamo i starca Pajsija. On je došao iz obitelji manastira Esfigmena. Poslušanje je izvršavao u trpezariji, gde je braći delio hranu. Sećam se s kakvom nam je prijatnošću i jednostavnošću otac Pajsije delio hranu! Bio je izuzetno ljubazan i predusretljiv kada bismo mu prilazili da napunimo činije. Otac Pajsije je bio izuzetno uslužan i silno je ljubio braću. Od njega su nishodili mir i spokojstvo i spuštali su se na sve ostale. Imao je smiren izraz lica i uvek je bio raspoložen da usluži braću. Otac Pajsije je bdeo, molio se i postio. Mučila ga je tuberkuloza.“
Tokom 1958. godine o. Pajsije suočio se s ozbiljnom teškoćom izazvanom nekim pisamcetom koje je dobio iz Konice. Evo šta je starac o tome kazivao jednom svom poznaniku, monahu: „Dobio sam pisamce u kojem su mi pisali da dođem u obitelj u Stomiju radi pomoći u nekom važnom poslu. Nisam hteo da odem. Tada sam već jedan kraći period živeo u Karulji. Uzeo sam brojanice i bosonog se uputio na vrh Atonske gore, da bi me Gospod obavestio šta treba da učinim. Nakon nekoliko časova vratio sam se potišten, ne dobivši nikakav odgovor. U duši mi je bilo rđavo. Odlučio sam da odem kod jednog starca po savet. Starac mi je rekao da pođem u svet. Stigavši u svoju keliju, našao sam i drugo pisamce iz Konice u kojem me mole da im napišem šta mislim a oni će zatim sve urediti. Vratio sam se kod starca i ispričao mu o tom pismu. On mi je ponovio da bi trebalo da lično odem tamo i da im pomognem.“
U to vreme, o. Pajsije je duhovno opštio s ocem Petrom koji je živeo u Katunakiji, u keliji Sv. Ane. Otac Pajsije je o njemu pisao: „Poznajem mnoge podvižnike, ali niko ne može da se uporedi sa starcem Petrom. On je zračio božanstvenom sladošću koja je bila utisnuta na njegovom licu. On je već napunio svoju duhovnu košnicu i iz svojih usta izliva duhovni med.“
Otac Pajsije je želeo da ode kod njega i da bude njegov poslušnik. Otac Petar je, međutim, predosećajući da će se uskoro upokojiti, došao u obitelj manastira Filoteja da bi se oprostio od starca Pajsija i rekao: „Oče Pajsije, oprosti mi ali ja želim da se pripremim za pričešće na dan svetog Petra Atonskog, 12. juna. Došao sam da bih se oprostio s tobom i da bismo oprostili jedan drugom, jer ću ja umreti i zato ne mogu da te uzmem za poslušnika. Oprosti mi, jer ja ću umreti.“ I zaista, starac Petar je umro 12. juna, nakon što se toga dana pričestio.
Tako se dogodilo da otac Pajsije nije otišao u pustinju kao što je želeo. Volja Božija je bila drugačija. Evo šta je on o tome govorio: „Negde posle podneva, kad sam se pripremao da izađem i da odem u pustinju, iznenada sam bio lišen bilo kakve mogućnosti da se pokrenem. Neka nevidljiva sila prikovala me je za hoklicu na kojoj sam sedeo. Dva časa sam proveo tako, kao privezan. Sa suzama sam počeo da se molim i začuo sam glas: ‘Nećeš otići u pustinju. Poći ćeš u Konicu gde te ljudi očekuju’. Neposredno nakon toga bio sam oslobođen. Bog me poslao u svet.“
 
4. U svetoj obitelji Stomi u Konici
U avgustu 1958. godine o. Pajsije napušta Svetu Goru i dolazi u obitelj Stomi. Taj događaj je obradovao žitelje Konice, koji su gajili posebnu ljubav i poštovanje prema njemu. Oni već sve behu učinili da manastir Filotej dozvoli starcu da se udalji. Starac je nastavio svoj podvig i među oštrim stenama Stomija, iako je stalno imao problema sa zdravljem. Istovremeno je započeo obnovu ili, bolje rečeno, ponovnu izgradnju zapuštene obitelji.
U oktobru te iste godine o. Pajsije dolazi u Kerkiru i prisustvuje otkrivanju časnih moštiju svetog Arsenija Kapadokijskog. On ih tajno prenosi u Konicu. Trebalo bi da ovde pripovedamo o čudu koje je sveti Arsenije izvršio s ocem Pajsijem nakon obretenja moštiju. Otac Pajsije se nalazio u gostionici, dok je skupoceno blago, odnosno časne mošti, bilo na podu. „Uveče u devet i deset, dok sam se molio priklonivši kolena, začuo sam grub glas koji mi je pretio govoreći: ‘A čije su to mošti?’ Nekakva sila se nadvila nada mnom, ali nisam video celo telo. Razaznao sam samo dve crne i grube ruke koje su me stegle i gotovo zadavile. U tom trenutku, dok sam se nalazio u opasnosti – ne znam kako mi je to palo na pamet – gromko sam zavapio: ‘Sveti Arsenije, pomozi mi!’ Istog časa osetio sam drugu silu, kao nekog borca koji je uhvatio te strašne ruke, odgurnuo ih i oslobodio me. Moje srce je tada radosno udaralo i ja sam produžio svoju molitvu, s velikim strahopoštovanjem prema starcu Arseniju.“
Delatnost o. Pajsija nije bila ograničena samo na manastir. On je svoju pažnju obratio i na žitelje Konice koji nisu osećali samo ogromne materijalne teškoće nego su bili izloženi i ozbiljnim duhovnim opasnostima. On je njihovu ljubav prema siromasima okrenuo u njihovu korist. Otac Pajsije je u svakom kvartu postavio kutije za sakupljanje priloga i povodom tog dela organizovao komitet od nekoliko članova. Mirjani su znali u kojim se domovima nalaze te kutije i tamo su odnosili svoju leptu. Nakon određenog vremena, starac i članovi komiteta su otvarali kutiju i ono, što se sakupilo, raspoređivali za hleb, odeću, lekove i sl. namenjene siromasima.
Manastirske njive starac je ustupao siromašnim i ubogim seljacima, ne uzimajući zakup. Kada bi sakupili letinu, mogli su nešto od toga da daju i manastiru. Bog je sve to blagoslovio, tako da je rod na njivama svake godine bio obilan.
Starac je veliku pažnju obraćao i na evangeliste i muslimane u Konici. „Bolje je da neko huli nego da je jeretik, jer bogohulnik ima bar neko opravdanje da to čini u gnevu“, govorio je o. Pajsije. U to vreme u Konici se nalazilo leglo evangelista, koji su ovamo došli iz Farase Kapadokijske. U njihovom hramu okupljalo se pedesetak ljudi koji su se neprestano bavili širenjem svoje jeresi. Starac se svesrdno pobrinuo da zadobije ove ljude. On ih je prosvetio i, nakon izvesnog vremena, evangelistički hram je opusteo. Otac Pajsije je napisao članak u kojem je razobličio zablude evangelista i pričvrstio ga na ulaz u manastirski hram. One muslimane, koji nisu ispoljavali tvrdokornost i tvrdoglavost, svakog petka okupljao je u različitim domovima, gde je razgovarao s njima. Bio je ubeđen da bi oni uskoro mogli postati hrišćani. Međutim, usled njegovog neočekivanog odlaska iz Stomija i uopšte iz Konice ovaj poduhvat je bio prekinut.
Godine 1960, na 26 stranica jedne sveščice, o. Pajsije piše „Kratki letopis svete obitelji manastira Stomi“.
Obitelj manastira Filoteja dala je ocu Pajsiju zvanični otpust oktobra 1961. godine. Odlučivši da napusti Konicu, o. Pajsije na dan 30. septembra 1962. predaje manastir Stomi jeromonahu Jakovu Papadelisu. Taj događaj je posebno ražalostio žitelje Konice koji, uostalom, nisu ni slutili kakvo duhovno bogatstvo poseduje otac Pajsije. Većina je želela da on živi u manastiru i da im ukaže gostoprimstvo kada dođu ovamo. On za njih nije bio sveti čovek kojem bi priticali radi duhovne podrške i utehe. Drugim rečima, žitelji Konice poznavali su starca Pajsija samo sa spoljašnje strane.
 
5. Odlazak u Sinajsku pustinju
Oca Pajsija je u Stomiju posetio otac Damjan, koji će kasnije postati arhiepiskop sinajski. On mu je predložio da pođe na Sinaj, utoliko pre što je odluka o. Pajsija da napusti Konicu već bila sazrela. Otac Pajsije prihvata ovaj predlog i, nakon neophodnih priprema, stiže na Sinaj. Ovde, u keliji svetih Galaktiona i Epistimije, nedaleko od manastira Svete Katarine, ponovo započinje podvižnički život.
U Sinajskoj pustinji, starac živi napregnutim duhovnim životom i njegovim molitvama izvršavaju se čuda.
U vreme njegovog dolaska na Sinaj, čitava ova oblast stradala je od dugotrajne suše. Starac je ubedio oce da odsluže bdenije i da se pomole Bogu da nispošlje kišu. I zaista, sutradan je pala obilna kiša.
U tom periodu, starčevo rukodelanje bilo je rezbarenje drveta. Budući da nije imao neophodne sprave, on je uzeo makaze koje je doneo iz Konice, naoštrio sečiva i time obrađivao drvo. U to vreme izvršavao je velike podvige. Prema njegovim sopstvenim rečima, on je na Sinaju bio „bosjak Božiji, jer je hodao bez obuće“. On, naravno, nije zaboravljao ni beduine, nastojeći da im učini dobra dela i budući uvek spreman da im pomogne. Ono malo što bi zaradio svojim rukodelanjem delio bi tim simpatičnim ljudima. Nije mogao da ostane ravnodušan kad ljudi žive u tako nepodnošljivim uslovima.
Na starca je poseban utisak ostavila činjenica da su se beduini s bolestima borili različitim prirodnim sredstvima i koristili lekovite trave koje su samo njima bile poznate. Starac je od beduina preuzeo mnogo recepata, o kojima je rado govorio kad bi to bilo potrebno.
Starac je iz Sinajske pustinje slao pisma i razglednice svojim poznanicima. On je održavao ove veze znajući da je potreban tim ljudima. Navešćemo ovde dva pisma upućena njegovim poznanicima.
Na razglednici koja predstavlja sveti sinajski manastir napisao je sledeće:
 
Manastir svetog Galaktiona, 27. decembra 1962.
Pozdravljam te, u Hristu brate Pantelejmone!
Dobio sam tvoje pismo i setio sam se prošlih dana. Molim se Svesvetom vitlejemskom Mladencu da ti pošalje telesno i duševno zdravlje, a takođe i tvojoj porodici, kao i ljubljenima Tajsiju i Vangelu i svim neprijateljima i prijateljima.
Želim vam srećnu Novu godinu.
S ljubavlju u Hristu, Monah Pajsije.
 
Zanimljiv je i sledeći odlomak iz pisma upućenog poznaniku 16. juna 1963. godine:
„… Ovde gotovo ništa nemam. Donekle me iskušava visinometar, budući da se manastir nalazi na visini od 1500 m, a tamo gde ja živim je visina od 2000 m. Ovde ima vrlo malo kiseonika, zbog čega je okolina potpuno gola. To, naravno, ne treba saopštavati mojima bližnjima, da se ne bi brinuli. Kada nema vetra osećam glavobolju i kao da mi se prekida disanje. Srećom, Bog je blizu i hrani me nebeskom manom – Svojom božanstvenom blagodaću. Tako osećam veliku radost… Usrdno ću zatražiti od tebe da se zajedno sa svojom decom pomoliš za mene u vezi s jednim mojim poduhvatom, kako bi me Bog ukrepio i kako bi se izvršila Njegova svesveta volja: sve, što On odredi. Pribojavam se da ti napišem nešto više. Napisaću ti samo jedno: dobri Bog dejstvuje. Nije potrebno ništa više da se kaže…
S ljubavlju u Hristu, monah Pajsije“.
 
Starac je na Sinaju živeo oko godinu dana. Lokalnu klimu je podnosio samo uz neverovatne napore. Pored astme, strašna hladnoća tokom noći i silna žega tokom dana bili su nepodnošljivi za njega koji je uvek bio slabog zdravlja. Usled toga je odlučio da napusti voljenu Sinajsku pustinju i da se vrati na Svetu Goru.
 
6. Povratak u gradinu Presvete Bogorodice
Starac je već odavno želeo da pođe u Kapsalu, ali ga je neki prost monah posavetovao da ne ide tamo nego da ode u skit časnog Preteče Ivironskog, gde bi za 500 drahmi mogao da nađe kolibu [kaliviju]. Tako se o. Pajsije smestio u Ivironskom skitu, u kaliviji Svetih Arhangela. Prema zapisima ivironske obitelji, on je u skit stupio 12. maja 1964. godine. Ubrzo nakon toga starcu su se pridružili jeromonasi Vasilije Gondikakis i Grigorije Hadžiemanuil, koji su postali njegovi učenici. Prvi je došao 1965, a drugi 1966. godine. Oni su, međutim, živeli u drugoj keliji.
U tom periodu, starac kontaktira s podvižnikom, starcem Tihonom[2], koji je živeo u stavronikitskoj keliji Časnog Krsta, koja se nalazi na vrhu Kapsale, iznad Kaliagre. Starac ga je poznavao još od onog vremena kada je obilazio manastire i, naravno, kada je boravio u obitelji manastira Esfigmena. Na dan 11. januara 1966. godine, starac Tihon je postrigao oca Pajsija u veliku shimu. Čin postriga izvršen je u keliji Časnog Krsta.
Zdravlje oca Pajsija izazivalo je sve veću zabrinutost. Tokom 1966. odlučio se za operaciju u Solunu i tom prilikom uklonjen mu je deo plućnog krila. Starac je sada imao, kako je sam govorio, „samo polovinu plućnog krila“. Zahvat je bio veoma ozbiljan. Ocu Pajsiju je bila neophodna transfuzija a krv su davale verujuće mlade žene. One su sačinjavale jezgro svete obitelji u Suroti, koju je starac počeo da podiže 1967. godine. Nakon operacije, starac je dugo živeo izvan granica Svete Gore, ali se posle ozdravljenja vratio ovamo i nekoliko meseci boravio u kaliviji [kolibi] Hipatija, u okrugu Katunakija, gde je živeo u velikoj oskudici.
Tokom 1968. godine jeromonasi Vasilije i Grigorije odlučili su da preuzmu na sebe upravljanje manastirom Stavronikita koji je usled nedovoljnog broja monaha bio na granici ukidanja. Nakon neophodnih formalnosti s Protatom, o. Vasilije postaje iguman. Da bi njihovi napori bili krunisani uspehom, jeromonasi su pozvali starca koji je napustio pustinju i došao u manastir, prihvativši dužnost nastojatelja. Tačan datum njegovog dolaska je 12. avgust 1968. godine. On je radio zajedno sa ostalima i brinuo se o preuređenju obitelji. Uporedo s tim posećivao je starca Tihona, svog starca, koji je živeo poslednje dane.
Nakon upokojenja st. Tihona na dan 10. septembra 1968. godine, otac Pajsije se, saglasno želji svog starca, udaljio u keliju Časnog Krsta. Na taj način se 2. marta 1969. nastanio u toj pustinjskoj keliji, nastavivši da kontaktira sa obitelji manastira Stavronikita. Ovde započinje napregnutu podvižničku borbu, ne zanimajući se nikakvom ovozemaljskom brigom.
Narastanjem njegovog podviga, radost u Bogu oblagodaćivala je starca novim duhovnim opitima. Sasvim prirodno, narastala je i njegova slava i broj starčevih posetilaca uvećavao se iz dana u dan. Tako je otac Pajsije postao veliki duhovni dobročinitelj, koji je i na delu ispunjavao ono u šta je verovao. „Oni koji se smireno trude stičući vrline, i smireno, zbog ljubavi, razdaju svoj tajinstveni lični opit, najveći su dobročinitelji jer razdaju duhovnu milostinju i sasvim delatno pomažu onima čija je duša slaba i kolebljiva u veri. Ako se oni na neki način zbog ljubavi ponovo vrate u svet, čine to kad svet već proteraju iz sebe. Oni već uzleću na nebesa i svet ih više ne sputava.“
Kelijica u kojoj je živeo starac bila je krajnje uboga. Jeromonah koji ga je poznavao opisao ju je na sledeći način: „Ničim nije bila ukrašena i bila je u najvećoj meri podvižnička. Bila je malih razmera i sa ozidanom peći koja se stalno ložila, jer je starac stradao od hladnoće. Na zidovima su se nalazile ikone i obično su gorela kandila. U uglu – mali krevet, drveni, koji podseća na grob, kao i mnoštvo ikona. Iznad kreveta – rusko shimničko odjejanije. Na drugoj strani stajala je hoklica na kojoj je starac sedeo i molio se. Bila je tu i široka daska, koju je polagao na kolena da bi pisao pisma. U malom udubljenju u zidu nalazilo se dovoljno listova papira i dve-tri olovke. Starac nije koristio umivaonik, niti je imao bilo kakvu kuhinjsku posudu. Kuvao bi u nekoj konzervi, obično pirinač, sočivo ili nešto drugo, što bi mu se našlo pri ruci. Kad sam boravio kod njega, svaka dva dana bi mi govorio da odem u neku obitelj i da jedem jer on sam nema ništa osim dvopeka, čaja i povrća. Bio je to besplotni, istinski angeo i nebeski čovek.“
U Časnom Krstu starac je živeo desetak godina i to je s duhovne strane bio najplodotvorniji period njegovog monaštva. Osim obimne prepiske, starac Pajsije se bavio i pisanjem knjiga. Biće korisno da na ovom mestu ukratko istaknemo najvažnije događaje u životu o. Pajsija u tom periodu:
6. novembra 1968: Velika Lavra daje o. Pajsiju otpusnu gramatu (povelju).
1970. starac iz Konice prenosi osvećene mošti sv. Arsenija Kapadokijskog u svetu obitelj u Suroti.
1971. starac piše žitije svetog Arsenija, koje je objavljeno četiri godine kasnije -1975. godine, a 13. novembra iste godine piše pismo „Duhovni cvetovi“ koje je 1994. objavljeno u knjizi „Pisma“, posle njegove smrti.
29. oktobar 1972: u pratnji igumana manastira Stavronikita Vasilija posećuje svoju otadžbinu, Farasu Kapadokijsku. Na dan 2. decembra iste godine piše pismo „Blaženstva“, objavljeno u knjizi „Pisma“ 1994. godine.
13. mart 1973: starac piše zadivljujuće pismo „Početnicima“, a 25. novembra iste godine piše pismo „O devstvenosti i ljubavi“. Oba pisma objavljena su u gorepomenutoj knjizi.
April 1974: piše poslanicu „Šačica iskustva – semenja, ispečenog u ognju iskušenja“, koja je objavljena u knjizi „Pisma“.
21. novembar 1975: piše pismo „Mali blagoslov od nekolicine ‘suvih plodova“‘, štampano u pomenutoj knjizi.
25. maj 1977: o. Pajsije piše životopis starca Tihona, koji je objavljen 16 godina kasnije, u knjizi „Svetogorski Oci“.
1978. na poziv arhiepiskopa australijskog Stilijana posećuje daleki kontinent da bi ukrepio svoje duhovne saplemenike.
12. maja 1979: starac odlazi iz stavronikitske kelije Časnog Krsta.
 
7. Kelija Panaguda
Nakon odlaska iz kelije Časnog Krsta starac dolazi u keliju Panaguda, koja se nalazi u skitu Svetog Pantelejmona. Naziv „Panaguda“ znači „Svesveta“ i kelija ga je dobila po crkvici osvećenoj u ime Roždestva Presvete Bogorodice. U početku se starac kolebao da li bi trebalo ovde da živi ali je na kraju ostao jer mu se javio sveti Pantelejmon, zastupnik i pokrovitelj skita. On mu je zapovedio da živi u skitu i da svojim žitijem proslavlja Boga i teši ljude.
Starac je u Panagudi bio „uključen u program gostoprimanja“. Svakodnevno je primao desetine i stotine ljudi. Njegov arhondarik* pod vedrim nebom bio je otvoren za svakoga. Ovde se s njim upoznalo veliko mnoštvo ljudi. Starac ih je primao, posluživao ratlukom ili nečim sličnim i razgovarao s njima. Ovamo su priticale stotine stradalnika koji su želeli njegov savet i tražili da se za njih moli.
Navešćemo kratki letopis najvažnijih događaja iz starčevog života u vreme njegovog obitavanja u Panagudi:
1980: piše preostala poglavlja knjige „Svetogorski Oci“, objavljene 1993.
1984: piše kratak članak o generalu Makrijanisu koji deli posetiocima. Članak je objavljen u periodici.
1986: starac izdaje knjigu „Starac Hadži Georgije Svetogorac“ povodom stogodišnjice njegovog upokojenja. Izdaje takođe i „Patrijaršijski i Sinodalni akt Vaseljenske patrijaršije o proglašavanju jeromonaha Arsenija Kapadokijskog za svetitelja“.
1987: piše kratak članak o antihristu koji deli posetiocima. Starcu je izvršena operacija kojom je uklonjena kila.
2. februara 1988: piše zaveštanje kojim mošti svetog Arsenija i svoje knjige predaje manastiru u Suroti.
Oktobar 1993: zbog pogoršanja zdravstvenog stanja starac stiže u Solun radi opštih ispitivanja. Uverava se u ozbiljnost svoje bolesti. Započinje lečenje. Sestrinstvo manastira Surota, njegova duhovna čeda, ukazuje mu svesrdnu pomoć.
 
8. Upokojenje starca Pajsija
Na dan 4. februara 1994. godine starac je podvrgnut operaciji creva i kod njega se ispoljavaju mnogobrojni simptomi raka. To izaziva veliko nespokojstvo. Nespokojno je bratstvo manastira, nespokojna je Sveta Gora, nespokojna je Patrijaršija, nespokojna je Pravoslavna crkva Grčke. Starac se lagano gasi. Umnožavaju se molitve naroda, ali je Bog drugačije rasuđivao.
Starac zna da se njegov život približava kraju. Smrt dočekuje kao oslobođenje. Evo vrednog svedočenja lekara koji ga je lečio: „Tada sam se prvi put borio za život jednog Svetogorca i to je na mene ostavilo dubok utisak. On nije razmišljao o smrti i u njoj je video oslobođenje, posmatrajući je kao most koji vodi ka Bogu. Bilo je to toliko potresno da ne znam da li je to moguće opisati.“ Starac je prihvatio lečenje samo zato da bi bio u stanju da služi do poslednjeg minuta. Kada su njegove snage bile iscrpljene, starac je zamolio lekara da prekine svako dalje lečenje. Karakteristične su njegove reči: „Otkad više nisam u stanju da klečim na kolenima, svet mi više nije potreban i ja moram da odem.“ Drugi put je rekao svojim poznanicima: „Hoću da umrem, ali lekari mi to ne dopuštaju. Čitavog svog života borim se da budem s Bogom. Zar sad treba da se plašim toga?“ Jednom prilikom je priznao: „Ni sve godine podvižništva nisu mi donele toliko koristi koliko je to učinila bolest.“
Čim je nakon operacije osetio izvesno poboljšanje svog zdravstvenog stanja, starčeva najveća želja bila je da se vrati na Svetu Goru. Međutim, njegovo zdravlje je iz dana u dan bivalo sve ugroženije i on je shvatio da povratak na Atos više nije moguć. Čim je starac postao svestan toga, odlučio je da ostane u manastiru u Suroti (pored Soluna) i da tu bude i sahranjen. Tu želju je izložio u pisanom obliku, kako bi se izbegao svaki nesporazum.
Na dan 12. jula 1994, u utorak, starac je otpočinuo u Gospodu i bio sahranjen u manastiru u Suroti, pored hrama Svetog Arsenija. U skladu s njegovom željom, na grob su postavili malu mermernu ploču sa sledećim stihovima:
 
Ovde se okonča život, ovde se
okonča dah, ovde će telo pohraniti
a duša će se radovati.
Moj Sveti angeo živi i On je moja čast.
Verujem da će se sažaliti na
ubogu moju dušu.
On će se moliti Izbavitelju
da budem kraj Presvete Djeve.
 
Monah Pajsije Svetogorac
 


 
NAPOMENE:

  1. Videti o tome knjigu st. Pajsija Prepodobni Arsenije Kapadokijski. Iako je za žitelje Tarase taj prelazak bio povezan s mnogim teškoćama i opasnostima, on se uspešno okončao prevashodno zahvaljujući sv. Arseniju, velikom molitveniku i čudotvorcu, koji je podržavao svoju pastvu bez obzira na svoje godine.
  2. Starac Tihon Ruski (1884-1968).

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *