POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Šesta glava
POVESTI I DOGAĐAJI
 
Tokom poslednjih dvadeset godina života, starac Pajsije je „postao programski objekat poseta“ i svakodnevno je primao mnoge ljude. Sada, posle njegovog upokojenja, svi njegovi posetioci mogli bi ponešto da kažu. Jedan priča kako se upoznao sa starcem, drugi se tačno seća onoga što mu je rekao, treći s velikim nemirom opisuje njegove pokrete, njegov izgovor i, uopšte, njegov spoljašnji izgled. To što su upoznali starca i što se on za njih molio, svi oni, prirodno, smatraju zadivljujućim blagoslovom Božijim.
Otac Pajsije je bio čovek Božiji i duhovno je pomogao hiljadama ljudi: sveštenicima, monasima i mirjanima. Nemoguće je opisati utiske i osećanja svih tih ljudi, kao što je nemoguće i izbrojati zrnca peska na morskoj obali. Svaki pokušaj da se sačuvaju ta duhovna blaga zaslužuje pohvalu, budući da vreme prolazi, da se iz našeg sećanja gubi živi opit opštenja i da se zaboravljaju životni problemi. Na žalost, malo je onih ljudi koji su smatrali za svoju dužnost da naprave beleške o svojim posetama i da ih zatim objave. Većina se zadovoljila prepričavanjima koja su se prenosila od usta do usta i vremenom dobila tako hipertrofiran vid da su u svakom pogledu postala neautentična. U ovoj glavi iznosim zanimljive povesti i slučajeve koji su neposredno vezani za starca Pajsija.
1. Dužnost dobrog trgovca
Starac je razgovarao s posetiocima u gostoprimnici pod vedrim nebom. Istovremeno je prebirao brojanice. U jednom trenutku, upitao je dvojicu uvaženih građana:
„Čime se vi bavite?“
„Starče, mi nemamo dobro zanimanje. Mi smo trgovci“, sramežljivo su odgovorili oni.
„Braćo moja, danas imamo veliku potrebu za dobrim trgovcima. To je istina! Recite mi, šta radite kad roba poskupi? Da li i robu, koju ste ranije nabavili, prodajete po novim cenama?“
„Da, starče. Kako bismo i mogli drugačije? Mora se obnavljati roba u magacinima.“
„Dobro. Vi, dakle, od stare robe dobijate dvostruku dobit. Razume se da je ne možete prodavati po starim cenama, jer će se protiv vas pobuniti ostali trgovci. Međutim, drugu polovinu prihoda koji dobijete od takve prodaje, podelite siromasima.“
2. Čudo više nije potrebno
Starac je kazivao: „Ovamo dolazi mnogo studenata. Jednom ih je došla čitava desetina, moleći da izvršim neko čudo. Bili su veoma uporni. Razmišljao sam na koji način da urazumim ovu decu. Zato sam im rekao: ‘Dobro. Priđite jedan po jedan a ja ću vam odseći glave. Zatim ću izvršiti čudo i ponovo ću ih prilepiti. Samo se malo razdvojte, jer bih mogao da ih pomešam. Dakle? Jeste li spremni? Da pokažem čudo?’ Oni su istog časa reagovali: ‘Ne, ne, starče, to nam je dovoljno’, jednoglasno su odgovorili.“
3. Neverje se pokolebalo
Jedan veoma smeo mladić rekao je starcu: „Nema Boga. Ja ne verujem.“ „Onda mi priđi bliže“, srdačno mu je rekao starac. „Da li znaš da skakavac sada, dok cvrči, razgovara s Bogom. A vidiš li kakvo krzno ima ovo moje mače? Ni carica Frederika nije imala takvo!“ Student je bio ganut starčevim rečima i njegovo neverje bilo je pokolebano.
4. Želja za drugim životom
Neko je upitao starca:
„Šta je s tvojim očima? Nosiš naočare?“
„Ne mari“, odgovorio je starac. „Sve će ovde ostati. I oči, i naočare, i jetra, i pluća.“
5. Dobra zamisao
Starac je s jednim poslušnikom prenosio malo zemlje da bi nađubrio svoj vrt, kad su ga posetili poznanici i zapitali:
„Starče, šta ćeš s tom zemljom?“
Starac je na to odgovorio: „Eto, kažem, zar neću načiniti staklenik? Poslaću vam semena iz Nacionalnog udruženja uzgajivača duvana!“
6. Tačka privlačenja
Starac je govorio: „Sad sam ušao u program za posetioce. Ovuda prolazi veliko mnoštvo ljudi. Koliko je onih koji dolaze ne znajući ni sami zbog čega! Oni me iscrpljuju.“
7. Zadivljujući primer
Starac je pripovedao: „Jednom sam dobio pismo od neke udovice koja je tražila da se pomolim za nekolicinu ljudi. Ona sama nije imala vremena, jer je osam sati radila, osam sati se brinula o svojim ukućanima, a osam sati se molila! Kakvo opravdanje mogu imati ja, monah, koji bi morao neprestano da se molim?“
8. Istinska ljubav
Starca je jednom posetio neki čovek koji je imao psihičke probleme. On je smatrao da ga niko na svetu ne voli. Seo je i neprekidno govorio nekoliko časova. Starac je nepomično sedeo na klupi i slušao ga, kako brat ne bi pomislio da ne obraća pažnju na njega. On mu je na taj način pokazao istinsku ljubav.
9. O licemerju
Starac je kazivao: „Licemerje je veliki greh. Kad su ‘kulturni’ Englezi bili u Australiji, davali su sve što je zatraženo i bili zahvalni kad bi to bilo prihvaćeno. Izgledalo je da su prevazišli i samog avvu Isaaka. Zatim su, odlazeći, s osmehom ubijali po dvojicu-trojicu domorodaca.“
10. Želja
Videvši jedno magare, starac je rekao: „Kako bih želeo da budem magare Hristovo a posle toga – neka izdahnem!“
11. Zagađenje
Starca su jednom upitali šta misli o ozonskoj rupi u atmosferi, a on je odgovorio: „Ako se ljudi budu pokajali, ništa se neće dogoditi. Bog će tu rupu zatvoriti jednim zamahom.“
12. Briga o svemu
Starac je ispričao: „Neko je jednom doneo kutiju slatke čokolade. Kako nisam bio tamo, on je kutijicu ostavio na stranu i napisao poruku. Kad sam otvorio čokoladu, ona je već bila rastopljena, jer se nalazila na suncu. On nije razmislio o tome da je ostavi pod drvetom. Naravno, otišao je radujući se i ništa ga više nije interesovalo. A kakvu ću pošiljku ja uputiti Bogu? Zar samo ono što je za bacanje? Duhovni život zahteva krajnju obazrivost.“
13. Vlast da staje na zmije
Starac Pajsije je jednom svom poznaniku ispripovedao o zaprepašćujućem slučaju:
„Bio je jedan starac koji se bavio rukodelanjem u svojoj keliji. Njemu su u određeno vreme donosili hranu. Tamo, gde je radio, svuda unaokolo nalazile su se zmije. One su mu smetale i starac je bio prinuđen da ih hvata i izbacuje napolje. Dogodilo se da mu je jedna velika zmija toliko dosadila, da ju je on uhvatio, opasao oko sebe kao pojas, zavezao u čvor i nastavio da radi. U to vreme, u keliju je ušao monah koji mu je donosio hranu. Čim je video starca opasanog zmijom, užasno se preplašio i zamolio starca da je baci da mu ne bi naudila. Starac ga je podsetio da je Hristos govorio: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk. 10; 19).
14. Svetost daje sladost rečima tvojim
U zborniku poezije P. V. Pashosa pod nazivom „Mali Psaltir“, postoje i stihovi posvećeni ocu Pajsiju. Navodim ih ovde i molim ljubaznog čitaoca da iznese svoje mišljenje i utiske. Svoje komentare smatram suvišnim:
Dan prepun svetogorske sladosti i čestih doticanja crnih brojanica.
Čitav horizont tihovao je pod suncem, mogao si sklopljenih očiju da čuješ ako bi pao list sa Grane leske i puzanje zmije po usijanom kamenju ili po uvenuloj travi.
Starac nas je video i pre nego smo došli, i ne znajući nas rekao naša imena.
Seli smo u senku drveta i zadivljeno ga posmatrali.
Govorio je spokojno i prosto a svetost je svaku njegovu reč učinila slatkom i pre nego što je došao da se nastani među nama.
A kad su se, tražeći hranu, njegovim nogama i rukama priklonili orao, mačka i zmija, spokojno im je kazao: Idite, Avesalome i Marta, idi i ti, Armagedone, sad su nam ovde prijatelji, još malo i čim završim, ja ću vas pozvati.
Kad je poslušnik izneo posluženje i rekao da će uskoro večernja,
Starac je počeo da poje: ‘Svi od Tebe očekuju da im pravovremeno daš hranu i da saberu ono što si im dao’.
Istog časa su prišli
Avesalom, Marta i Armagedon, da iz svete ruke zatraže hranu svoju, a mi smo se spremali da pojemo Prednačinateljno i Gospodi, vozvah…
15. Borba sa srcem
Gledajući takmičenje motociklista, starac je rekao: „I mi treba da se takmičimo. Vidite li kako se motociklisti bore sa svojim srcem i nikad se ne osvrću nazad? Poslednji vidi prvog. Cilj svakoga od njih je da dobije pobednički pehar!“
16. Duhovni kompjuter
Od jednog saputnika dobio sam sledeće kazivanje o ocu Pajsiju:
„Koračajući posred rajske prirode stazicom koja se čas širila a čas sužavala i jedva uspevajući da predahnem prateći tempo onih koji su išli napred, najzad smo se domogli kolibe starca Pajsija. On je bio u dvorištu, u svojoj ličnoj gostoprimnici pod vedrim nebom, s panjevima za sedenje.
Ugledali smo ga među pedesetak posetilaca kojima je delio orahe. Dao ih je i nama. Zatim je počeo da deli i ostalo, ono što su mu doneli. Među svim tim stvarima bila je i boca s običnom vodom. Kad mu je darovatelj objasnio, starac mu je rekao da ima pitku vodu i posavetovao mu da ode i izlije ovu bocu u Maratonski zaliv, kako bi i Atinjani imali vodu. To je jednoga od nas podstaklo da mu postavi pitanje koje se ticalo suše u Atini. Starac mu je po svom proročkom daru odgovorio: ‘Bog nam čini dobra dela, bez obzira na to što mi Njega ražalošćujemo. Moguće je da će se On sažaliti i izliti kišu.’ Zatim nam je rekao: ‘Svet je prepun osiguranja. Gde god pođeš, svugde susrećeš osiguranje. Ljudi trče da se osiguraju. Međutim, što je više raznih osiguranja, svet se oseća nesigurnijim. Zbog toga sad ljudi trče u Crkvu, a đavo im podmeće nogu i sprečava ih u tome’ Starac je toga dana uistinu bio premoren. Kako nam je saopštio, susreo se sa četiri stotine posetilaca. Drugima je rekao: ‘Sve sam vas uneo u svoj kompjuter’, podrazumevajući time da ih neće zaboraviti u svojim molitvama!’
17. Svedočanstvo
Poznati starac Porfirije (+1991) poznavao je oca Pajsija i smatrao ga je svetiteljem. Kad je jednom prilikom ugledao nekolicinu turista – bezbožnika koji su došli da razgledaju arheološke znamenitosti i spomenike, rekao je svom duhovnom čedu, njihovom pratiocu: „Kad bi sad ovde bio starac Pajsije s njegovim blagodatnim darovima, mogao bi sve njih da učini dobrim hrišćanima. Osim toga, znaš, ukoliko bi oni prišli Hristu, postali bi bolji od nas. Kad bi otac Pajsije sedeo tamo na obali, sve bi ih zadobio.“
18. Dva blagodatna starca
Jedan od duhovnih čeda starca Porfirija zapisao je sledeće: „Kad sam 1979. posetio Svetu Goru, Bog me udostojio da dobijem blagoslov starca Pajsija. Upitao me za mog duhovnog oca i ja sam odgovorio da je to starac Porfirije. Starac Pajsije mi je na to rekao: ‘Takve, kao što je o. Porfirije, Bog, dete moje, šalje u svet jednom u dvesta godina!’ Vrativši se sa Svete Gore, ispričao sam starcu Porfiriju o tome. On mi je, sa svoje strane, rekao: ‘Šta to govoriš? Upravo ljudi sa takvim duhovnim darovima kakvi su darovi oca Pajsija ima uistinu malo!’ Kakvo su smirenje posedovala ova dva starca!“
19. O zaklinjanju demona
Kako je kazivao otac Porfirije, starac Pajsije je jednom svešteniku, koji je često zaklinjao demone, izrekao sledeće reči i one su na sveštenika ostavile snažan utisak: „Ti kažeš da neki gromkim glasom čitaju zaklinjanja a da demoni ne slušaju. Oče moj, pominji od sveg srca na proskomidiji i moli Boga da On pomogne opsednutom!“
20. Bogonadahnuti opis
Knjiga starca Pajsija „Svetogorski Oci“ (1993) izazvala je ogromnu radost kod hrišćana koji su poznavali starca. On sam je nestrpljivo iščekivao kad će se ona pojaviti na svetlosti dana jer je, prema njegovim rečima, kazivala o Svetogorcima koji su se podvizavali po ugledu na drevne svetitelje, koji su rasuđivali o podvižništvu i bili nosioci svetogorskog predanja. Dobar kritički osvrt na tu knjigu koji uključuje i materijal o ličnosti samog st. Pajsija, objavljen je u kiparskom časopisu „Ortodoksos martiria“.[1] Smatram da ima razloga da ga ovde navedem u gotovo neizmenjenom obliku, jer je napisan objektivno i uz poznavanje stvari:
„To je treća knjiga (posle životopisa sv. Arsenija Kapadokijskog i životopisa podvižnika Hadži Georgija), napisana za narod bogonadahnutom rukom savremenog svetitelja naše Crkve. Kao i dve prethodne knjige, ona odiše miomirisom svetosti st. Pajsija i blagodaću Sv. Duha, kojom je nadahnuta, daje spokoj našim grešnim očima i umu. Ova knjiga prikazuje način života i običaje savremenih svetitelja, koje je poznavao čestiti starac. Ovaj opis, međutim, nije od onih kakvi se susreću kod nekih biografa ili slučajnih sastavljača sinaksara, koji navode pojedine činjenice i događaje. Naprotiv, pred nama je bogonadahnuto delo, plod bogootkrivenih pronicanja svetog starca. On očišćuje, osvećuje i vaspostavlja istinsku veličinu svetih podvižnika kojima su savremenici pripisivali najrazličitije zablude. Starac takođe daje zdravu ocenu tih monaha, koje mnogi smatraju svetiteljima.
I to nije sve. Nova knjiga oca Pajsija, kao onoga koji ima vlast, daje mogućnost blagodatnom monahu da stupi u borbu protiv posvetovnjačenja koje prodire ne samo u život hrišćana u svetu nego i u život svetogorskih monaha. Ako je otac Pajsije toliko kategoričan, onda je to stoga što on nema običaj da bude popustljiv prema grehu ili da lakomisleno govori na temu spasenja. Zbog toga je i postao sasud Duha Svetoga i izvor blagodati za Vaseljensku Crkvu. Na sreću svih nas, on ne pripada bogoslovskoj školi „zaljubljenika“ koji usled svoje egzaltacije stiču lažno osećanje da su postali zajedničari svetih. Starac Pajsije je sav u podvigu, u molitvi, u smirenju, u ljubavi, i sozercava zapovesti i zakon Božiji kao jedini put koji nas vodi ka spasenju.
Onako kako je pomogao sebi i osveštao sebe, tako su, uporedo s njim, i drugi dobili pomoć i spokoj i bili nadahnuti da slede put svetosti. Toliko je njegova blagoslovena duša osetljiva za delo čovekovog spasenja da nam se i podvizi atonskih otaca čine nedovoljni i daleki od onog vrha, od onog cilja kojem su stremili. On to ne govori zato da bi optužio mlade monahe ili da bi ih lišio nade, nego radi njihove pouke. Zato da bi u njima pobudio želju da se u još većoj meri posvete Bogu i podvižničkim tradicijama Pravoslavlja. Zbog toga da bi visoke ciljeve postavio i svima nama, malodušnima i tromima u duhovnim stvarima, da bi nam pokazao da je monaški način života svetlost za mirjane, da je to život kakvim su živeli svetitelji. Samim tim on pomaže i nama i monasima, koji znaju da se te primedbe iznose zbog ljubavi. On ih dovodi do onoga na čemu se sam utemeljio i načinio izbor – do etosa i načina života svetitelja.
Na toj osnovi i dejstvuje blagosloveni starac i tome želi da privede i sve nas, jer nas uistinu ljubi, i pati njegovo milostivo srce kad vidi našu lakomislenost i stremljenje niskim ciljevima. Svi smo mu blagodarni za to, što je toliko zavoleo Hrista da je vascelim svojim ponašanjem, rečima, delima, podvizima, molitvom, smirenjem i ljubavlju stekao čisto zlato pravednosti i svojim življenjem među nama otvorio blistavi prozor u beskonačni svet Božiji.“
21. Ja sam lenj…
U proleće 1974. g. pristigla su dvojica Krićana koje je starac s radošću dočekao. Doneo im je vodu za piće, a zatim zahtevao da se tom vodom umiju i da poliju glave. Nakon toga, zajedno su seli na panjeve.
„Starče, saznao sam da potičeš iz Kesarije, iz postojbine Vasilija Velikog“, rekao je jedan od posetilaca.
„Da“, odgovorio je starac, „s tim što se dinje razlikuju od bundeva. Jedno su dinje a drugo bundeve.“
„Zar se uz pomoć Božiju bundeva ne može pretvoriti u dinju?“
„Sve se menja.“
„Zar sveti Zlatoust nije rekao da ne bi trebalo da govorimo kako se ne možemo promeniti?“
„Eto, blagosloveni, ja nikako da se promenim. Ja sam lenj. Kad bih ja to hteo, Bog bi mi u tome pomogao. Međutim, ja sam, kao što vidiš, lenj!“
22. O molitvi
Neko je upitao starca kako da se moli za upokojene, a starac je rekao:
„Dobro, a kako se ti moliš?“
„Eto, kažem: Gospode, upokoj dušu raba Tvojega Dimitrija!“
„Da, pravo govoriš. Možeš još da dodaš: Gospode, upokoj dušu raba Tvojega Dimitrija i svakog Dimitrija. Neka autobus ide kuda treba, samo da nije prazan!“
23. Neizrecivi miomiris
Dvojica studenata posetili su starca u keliji Časnog Krsta i satima razgovarali s njim na razne duhovne teme. Kad su pošli, starac ih je ispratio nekoliko desetina metara u dubinu šume. Iznenada se čitavo to mesto ispunilo miomirisom. Starac je shvatio o čemu se radi i uznemireno zatražio od studenata da brzo odu, odbijajući da objasni uzrok. Studenti su počeli da trče po stazici, osećajući neiskazanu radost koja se ničim nije mogla objasniti. Nisu shvatali čak ni zbog čega trče. Sve je odisalo miomirisom: i brda, i vazduh, i kamenje, i drveće, i sve što se nalazilo u okolini.
24. Ja sam limena konzerva
Jedan jeromonah posetio je starca u keliji Časnog Krsta i između ostalog rekao:
„Starče, u svetu ste veoma slavni i ljudi imaju vrlo dobro mišljenje o vama.“
Klimnuvši glavom, starac mu je rekao:
„Sad, kad si silazio, prošao si u Kareji pored kontejnera za smeće?“
„Prošao sam, starče.“
„Eto, tamo se ispod smeća valjaju limene konzerve i kad na njima zablista sunce, one tako zasijaju da ih ja čak odavde vidim. Nešto slično se dešava i s tim ljudima. Oni vide sunce koje se prelama na limenim konzervama – a ja sam upravo jedna takva konzerva – i smatraju da su one zlatne. Međutim, kad bi prišli sasvim blizu videli bi da su to stare limene konzerve.“
25. Rukovođenje molitve
Jeromonah koji je dobro poznavao starca navodi sledeće svedočanstvo: „Ponekad nije otvarao. Jednom sam bio u njegovoj keliji i rekao da neko udara u zvono. On mi je odgovorio: ‘Slušaj, mi ćemo se pomoliti i ako nas Bog izvesti, otvorićemo!’ Za njega je molitva bila najuzvišenije delanje, a za molitvom je sledilo sve ostalo. Kasnije se posvetio služenju ljudima i, bez obzira na to što se loše osećao i bio bolestan, uvek je bio spreman da prihvati bol svakog čoveka.“
26. Duhovni opit
Jednom svom poznaniku – jeromonahu, starac je rekao sledeće: „Nakon nekoliko godina, ljubav Hristova se tako snažno rasplamsala u meni da su se moje kosti rastopile kao vosak. Jednom me osenila takva blagodat da sam tokom šetnje pao na kolena i nisam bio u stanju da nastavim dalje. Plašio sam se da me neko ne vidi jer bi se zbunio, ne znajući šta mi se dogodilo.“
27. Postojanje Boga
Starca je posetio jedan univerzitetski profesor i rekao mu:
„Starče, teško mi je da poverujem da Bog postoji. Znaš, ja sam obrazovan čovek, živim na Zapadu, i sve to što ti činiš i govoriš mogu logički da objasnim. Najzad, možda i postoji neka sila, ali ne mogu da prihvatim to što ti govoriš o Hristu i Svetim Tajnama.“
Starac ga je saslušao i kratko rekao:
„Gluplji si od guštera.“
Ovaj se uvredio zbog tih starčevih reči i počeo da prigovara. Međutim, starac je bio uporan:
„Istinu ti govorim. Gluplji si od guštera i ja ću ti to i dokazati.“
Tamo je pored starca živeo i jedan gušter, i on ga je pozvao. Životinjica mu je pritrčala a on je zatražio da kaže da li postoji Bog. Gušter se propeo na dve nožice i klimnuo glavicom, kao da tim pokretom daje potvrdan odgovor. Naučnik se potpuno zbunio i počeo da plače. Starac mu je na to rekao:
„Da li sad uviđaš da si gluplji od guštera? Gušter zna da postoji Bog a ti, koji imaš mozak, ne shvataš da Bog postoji!“
Predavač je otišao iz starčeve kelije duboko potresen.
28. Starac i zmija
Nadaleko se pročulo da otac Pajsije u keliji drži zmije koje slušaju svaku njegovu reč. Jedan jeromonah upitao je starca gde se to nalaze zmije. Starac je odgovorio: „Tu i tamo, u mom srcu. Kad postaneš duhovnik, dođi, i ja ću ti ih pokazati!“
Taj isti jeromonah svedoči da je drugom prilikom video kako je starac uzeo veliku zmiju i izbacio je napolje govoreći: „Sad imamo goste i ti nemaš zbog čega da dolaziš i da nam smetaš!“
29. Napoj otrovnicu
Starac je govorio: „Divlje životinje osećaju kad ih voliš i prilaze bez straha. Mislio sam da to nije slučaj sa zmijama. Kasnije sam se uverio da se to i na njih odnosi. Jednom je do mene dopuzala otrovnica, zapalacala jezikom i zasiktala. Ona se pregrejala na silnoj žezi i zatražila je da pije. Nalio sam vodu u konzervu i ona ju je popila. Otrovnica je u odnosu na druge zmije isto što i koza u odnosu na ovcu.“
30. Starac na krilima vetra
Godine 1982. kod oca Pajsija je došao jedan savremeni mladić, ispunjen nemirom, upleten u velike teškoće i razočaran u život. Pored svega toga, nosio je prljavu odeću i imao dugu kosu. Njegov spoljašnji izgled i ponašanje svedočili su o nemiru i nesređenosti. Porazgovarao je sa starcem i otišao. Nakon tri meseca, ponovo je došao na Svetu Goru i jednom jeromonahu, poznaniku o. Pajsija, ispričao sledeće: „U Atini sam imao velike neprijatnosti. Obuzeli su me melanholija i očajanje. Pojavila mi se nametljiva ideja o samoubistvu, utoliko pre što nisam verovao da u svetu postoji ljubav i da me neko voli. Bio sam ubeđen da život nema nikakvog smisla i doneo sam odluku da okončam sa sobom. Otišao sam iz Atine i uputio se ka mestu gde sam nameravao da izvršim to užasno delo. Najednom sam pobegao, osetivši veliku duševnu pometnju. Iznenada sam se skamenio i pred sobom ugledao st. Pajsija koji mi je rekao: ‘Stani, nemoj to da činiš…’ Tek što sam video starčevo lice, rekao sam sebi: ‘Ovaj čovek me uistinu voli’.
Jeromonah, koji je ovo čuo od samog mladića, upitao je o. Pajsija da li se to uistinu dogodilo. Starac mu je odgovorio: ‘Ne znam. Znam samo jedno: kad se molim u svojoj keliji, često se dešava da me Duh Božiji prenese u bolnice, u kuće napaćenih, kod ljudi koji su u opasnosti ili su pred samoubistvom, itd. Najzad, ja ništa ne činim, samo se molim i palim sveće!’
31. Oskudna ishrana
Starac Pajsije je bio veliki asketa. Njegova ishrana bila je krajnje oskudna. Neko od njegovih poznanika počeo je da ga savetuje da pojača ishranu kako bi bolje izvršio svoje delo. Starac mu je odgovorio: „Sad ni najmanje ne patim i navikao sam. U početku je bilo teško. Sad se moj želudac smanjio, kao kod pileta, pa čak i da hoću više da jedem, ne bih mogao. Takav je moj život.“
32. Zaštitnik dece
Jedan dečačić se neoprezno vozio na biciklu, tako da se našao u blizini kamiona koji ga je udario i koji bi i pregazio ovo dete da se tu nekim čudom nije stvorio neki monah i otrgnuo mališana ispod točkova kamiona. Dečak je video monaha, ali nije znao ko je on. Kad je došao kući, ispričao je ocu o svemu što se dogodilo. Odlučili su da pođu na Svetu Goru, da pronađu tog monaha i da mu zahvale. Obilazeći manastire i kelije, stigli su i kod starca Pajsija. Dečačić ga je odmah prepoznao i zatražio da se moli za njega.
33. Isceljenje bolesne žene
Starca je posetio jedan ožalošćeni muž da bi rešio svoj problem. Kod starca se nalazilo mnoštvo ljudi. Činilo se da je toliko umoran da neće biti u stanju da razgovara s posetiocem.
„Starče, moja žena je mnogo bolesna i želeo bih da porazgovaram s tobom.“
„Idi, idi, blagosloveni, i moli se Gospodu!“
Ovaj je bio uporan, i starac je tad ponovio: „Idi, idi, nema ničega kod tvoje žene!“
Kad se odvijao ovaj razgovor, bilo je četvrt do tri. Njegova žena je upravo u to vreme bila isceljena. Ležala je u krevetu i iznenada ju je oblio hladan znoj. Nakon toga je ozdravila.
34. Predviđanje
Starca je posetio jedan nesrećnik, ispripovedao mu o ozbiljnoj bolesti svoje žene i zatražio savet. Evo šta je starac predskazao i pre nego što mu je ovaj čovek ispričao o čemu se zapravo radi: „Dete moje, primiri se. I tvoja žena će se uskoro smiriti, a njeni zastupnici će biti svi sveti. Ne žalosti se. Bog je s tobom.“ I zaista, žena je nakon nekoliko dana umrla i bila sahranjena na groblju Svih svetih.
35. Znao je imena nepoznatih ljudi
Dvojica bogoslova su prvi put posetili Svetu Goru i starca Pajsija. S posebnim osećanjem došli su do Panagude i stali pred ogradu, kao što se obično i događalo. Kad je starac izašao napolje, rekao im je: „Sjajno, Mihailo i Fotije!“ Bogoslovi su bili zaprepašćeni: kako je starac mogao da zna njihova imena?
36. „Čitam te kao knjigu…“
Starac je jednom posetiocu rekao: „Žalim što ni najmanje ne ličiš na oca, dobrog čoveka, kao što ne ličiš ni na brata, ali ne očajavaj. I ti ćeš odavde otići s nekom korišću.“
Čovek se začudio ovim starčevim rečima i osvrnuo se levo – desno, ne bi li spazio nekoga poznatog ko je prethodno mogao nešto da kaže starcu o njemu.
„Nemoj se uzalud truditi“, rekao mu je starac, „nikoga nećeš pronaći. Čitam te kao knjigu!“
37. Breme ljubavi
Odlazeći iz Panagude, jedan posetilac je rekao starcu: „Oče Pajsije, ovde, u tvom dvorištu, ostavljam breme mojih grehova. Radi kako znaš a ja ću, uz tvoj blagoslov, poći bez prtljaga!“
Starac se pozdravio s njim i ispratio ga do okuke. Odatle se starac vratio nazad, dok se posetilac, idući stazicom sa suzama umilenja, uputio ka Kutlumušu.
38. Slika u gostoprimnici pod vedrim nebom
Starca je posetio jedan mladić koji je studirao pravo. Cilj njegovog dolaska na Atos bio je „duhovni turizam“. Donosimo njegov lični utisak:
„Tamo, kod stražnjih vrata kelije, prvi put sam, nakon dvanaest godina ateizma, pao na kolena. Pomolio sam se našem Gospodu, Koji tek što beše počeo da se otkriva mojoj duši, i rekao: ‘Gospode, ako uistinu postojiš i ako želiš da poverujem, učini da dođe starac i da sa mnom porazgovara o Tebi!’
Nije prošlo ni pet minuta, a starac je pristupio, lagano, spokojnog izgleda i sa veoma prijatnim osmehom. Vratio se iz šume, gde je odlazio da se moli. Kad mi se približio, rekao sam da hoću da mu dam mali poklon i da me blagoslovi. ‘Sagni se, blagosloviću te’, rekao je starac. Prvi put nakon mog krštenja priklonio sam glavu i uzeo blagoslov u ime Presvete Trojice. Zatim nas je izveo u dvorište i govorio ne samo o Bogu nego i o onome što se događa u svetu, i to tako kao da je upravo čuo najnovije vesti.“
39. Čitao je misli
Nekom posetiocu, koji je želeo da zna šta bi trebalo da čini da bi dospeo u raj ali se nije usuđivao da o tome govori, starac je rekao: „Imaj ljubavi i veru u Hrista, i ništa ti više nije potrebno.“
40. Savet
Jedan žitelj Larise raspitivao se kod starca o izvesnim događajima u ovom gradu, a starac mu je rekao: „Zagledaj se malo bolje u svoju sopstvenu Larisu.“
Očigledno da je starac imao u vidu njegovu unutrašnju borbu i različite probleme koje izaziva duhovna bitka.
41. Znao je šta uznemiruje
Jednom se neki starešina porodice pojavio kod starca želeći da ga upita da li je potrebno da menja duhovnika. Tamo je zatekao mnoštvo naroda i zabrinuo se hoće li starac imati vremena. Međutim, u jednom trenutku, bez ikakvog prethodnog razgovora, starac mu je rekao: „Ne žuri da promeniš duhovnika!“
Čovek je, naravno, bio duboko zaprepašćen.
42. Iščekivanje kod ograde
Jedan od starčevih posetilaca priča: „Nekoliko dugih časova udarali smo gvožđem u njegovu kapiju, ali starac nije izlazio. Poslao sam brata da neprekidno lupa i, ubrzo potom, starac je izašao i upitao: ‘Ko je taj Georgije što neprestano lupa?’
On je znao ime mog brata, iako je ovaj tad prvi put došao na Svetu Goru. Starac ga je zatim pozvao da priđe vratima kelije i, po svom običaju, rekao: ‘Uzmi ove karamele i jedi ih ujutro, popodne i uveče!“‘
43. Nesebičnost
Jedan jeromonah pripovedao je o starčevoj nesebičnosti: „Bio je sasvim ubog, ništa nije imao. Mnogi ljudi su mu neprimetno ostavljali novac. Kada bi ga našao, počeo bi da razmišlja kuda da ga pošalje. Nekoliko puta ulagao ga je u knjige i časopise koje je delio ljudima. Ponekad nije imao ni pedeset drahmi za kupovinu neophodne hrane.“
44. Poseta Presvete Bogorodice
Poznati jeromonah priča: „Godine 1977. došao sam u keliju starca Pajsija i ostao kod njega nekoliko dana. To se podudarilo s praznikom Vozdviženja Časnog Krsta. Uoči praznika, starac mi je rekao da ćemo služiti bdenje. U četiri časa popodne započeli smo večernju, čitajući molitve na brojanicama. U šest sati me pozvao da popijem čaj, a odmah posle čaja nastavili smo da se molimo na brojanicama, svaki u svojoj keliji. Uveče, dok sam se molio, čuo sam da se i starac moli i da s uzdasima korača tamo – amo. Na svaka dva sata udarao je u zid. U dvanaest smo pročitali polunoćnicu i posledovanje za Sv. Pričešće. Otišli smo u crkvicu da čitamo kanone.
Čitajući kanon za Pričešće, starac je s velikom bolećivošću izgovarao: ‘Presveta Bogorodice, spasi nas!’ Tek što sam izgovorio ‘Marijo, Majko Božija’, kad se u crkvi sve promenilo. Nisam shvatio šta se zapravo dogodilo. Sve je blistalo i osećao sam da duva lagani povetarac. Kandilo pred ikonom Presvete Bogorodice počelo je da se njiše samo od sebe. U crkvi se nalazilo pet kandila, ali se samo ovo njihalo. Okrenuo sam se prema starcu, a on mi je dao znak da ćutim. On sam beše duboko priklonio glavu, a ja sam uzeo sveću. Svetlost se sve obilnije izlivala, kao da je svitalo. Na pola sata smo prekinuli čitanje posledovanja. Zatim sam nastavio da ga čitam sam, a starac mi ništa nije govorio. Ubrzo se kandilo zaustavilo i ponovo je postalo mračno. Ujutro sam zamolio starca da mi objasni šta se dogodilo, a on mi je rekao: ‘Znaš, ovde, na Svetoj gori, Presveta Bogorodica obilazi sve manastire i kelije. Prošla je i ovuda, videla dvojicu nerazumnika i zanjihala Svoje kandilo, da bi nam dala znak da je Ona prolazila ovuda’, s osmehom mi je odgovorio starac.“
45. Ponašanje prema jereticima
Starac je pripovedao: „Jednom su kod mene dolazila dvojica rimokatolika. Jedan od njih je bio postariji i obrazovan, možda sekretar u Vatikanu ili novinar, nisam hteo da pokažem posebno interesovanje. Tako mi je jedan od njih rekao: ‘Hajde da zajedno izgovorimo Oče naš! Ja sam odvratio: ‘Da bismo zajedno izgovorili Oče naš, potrebno je da se saglasimo u dogmama. Između nas i vas postoji veliki ponor.’ On me na to upitao: ‘Zar su samo pravoslavni bliski Bogu? Zar se samo oni spasavaju? Bog je isti za ceo svet!’ ‘Da’, kažem ja, ‘ali među nama postoji razlika. Mi smo po prirodi čeda istog Oca, ali neki od nas se nalaze u kući, a neki su napolju!“‘[2]
46. Trebalo bi ispoljiti pozitivnu uznemirenost zbog jeretika
Starac je kazivao: „Trebalo bi da pokažemo pozitivnu uznemirenost zbog nepravoslavnih. Bilo da je on rimokatolik, protestant ili nešto drugo, treba mu govoriti da je u zabludi i mi ćemo na taj način ispoljiti pozitivnu brigu. Ne bi ih trebalo umirivati, tobože iz ljubavi, i govoriti im da su i oni u pravu, jer oni tad neće imati povoda za uznemirenost. Treba biti oprezan, jer će Bog od nas tražiti odgovor.“
47. Uticaj televizije
Starac nam je govorio o tome kako televizija deluje na hrišćane: „Televizija pričinjava veliko zlo. Govoriću vam o jednom slučaju da biste razumeli šta se dešava. Dolazio je jedan starčić od 84 godine, koji je do ženine smrti živeo dobro i lepo. Čim je žena umrla počeo je da pati i, da bi malo zaboravio, strastveno se vezao za gledanje televizije. Nije prošlo ni dva – tri meseca od ženine smrti, a starac je odlučio da se oženi. Njegov duhovnik nije znao ni kako da mu objasni da je to, što je namerio, i nedolično i smešno. Starac je sam došao na Svetu Goru, u moju kolibu. Od Kareje do ovog mesta išao je čitava četiri časa! Ispričao mi je o svojim planovima, a ja sam ga posavetovao da tiho i mirno živi među decom i da ne pomišlja na ženidbu. Međutim, on je bio emotivno povređen, tako da nije hteo ni da sluša šta mu govorim. Duboko razmislivši, kaže: ‘Znaš, starče, imam pravo da uzmem dve druge žene!’
Nisam više mogao da izdržim. Rekao sam mu da se pokupi i da ga moje oči više ne vide. Neki monah ga je prihvatio i odveo u Kutlumuš. Uviđate li kakvu štetu nanosi televizija?“
48. O propasti Turske
Starca je posetila jedna grupa Kiprana. Želeli su da s njim razgovaraju o nacionalnom pitanju. Gostoprimnica pod vedrim nebom bila je spremna.
„Odakle ste“, upitao ih je starac.
„Sa Kipra, starče.“
„Pa, kako tamo živite?“
„Kako živimo? Proždiru nas Turci!“
„Ne vidim da su lično vas požderali.“
Pozvao ih je da sednu, ponudio posluženje a zatim rekao: „Ne plašite se Turaka, oni će se rasuti.“
Posetioci su se začudili, a starac je nastavio: „Da, kažem vam! Turci će propasti! Vi sad podsećate na klonule stenice, ali doći će vreme kad će i Turci loše proći. Kurdi i Jermeni će stvoriti svoje sopstvene države i dobiti nezavisnost. Ostali mali narodi, ukoliko ne očuvaju međunarodne norme, biće kulturno apsorbovani od strane velikih. Nama, Jelinima, predaće Grad (Konstantinopolj), ne zato što nas vole nego zato što ćemo ostati uzdržani. Da, ponovo ćemo dobiti Grad!“
49. Preliven svetlošću
Iz dnevnika zabeležaka jednog jeromonaha koji govori o svojim susretima s o. Pajsijem, preuzeo sam sledeći, interesantan odlomak:
„Starac mi je predložio da sutradan, na praznik sv. Haralampija, dođem i služim u njegovoj keliji. Ne mogu da opišem svoju radost. Dogovorili smo se o vremenu i ja sam pošao, kao da imam krila. Ujutro sam ushićeno došao u starčevu keliju. Starac je isprekidano pojao svojim tankim glasom koji je podsećao na dečiji. Bio je doslovno prikovan za ono što je čitao i pojao. Osetio sam atmosferu blagočešća u kojoj je živeo starac. Kad smo pristupili Liturgiji, srce mi je treperilo od umilenja. Sećam se da sam krišom posmatrao starca i molio se, da se vreme zaustavi. U vreme Pričešća, starac je pristupio putiru. Kad sam izgovorio: ‘Sada, svagda i stalno…’, i okrenuo se licem prema glavnom oltaru, ugledao sam starca koji je stajao na podu i njihao se. Podigao sam oči da bih video izraz njegovog lica i istog časa sam ih spustio, jer je starčevo lice bilo svo u svetlosti, tako da se nije mogao razaznati niti izraz lica niti sam lik.“
„Za mene je otac Pajsije bio jedinstven. Starac. Mnogi, čak i među monasima, bez obzira na to što su imali duhovni čin, nisu mu bili naklonjeni i odgovarali su i mirjane i sveštenike od poseta ocu Pajsiju. ‘Neki polupismeni starac, koji ništa ne zna, šta to nalazite u njemu?’ To je, međutim, samo još više rasplamsavalo moju ljubav i veru u njega. Otac Pajsije je svagda blagosiljao takve ljude i svagda se za njih molio. Bila je to njegova glavna osobina, koja je i nama neophodna. U posebno teškim situacijama, koje su mi se dešavale na Atosu, nastojao sam da upravo tada odem kod st. Pajsija. Trudio sam se da odem u Iviron, da se pomolim pred ikonom Majke Božije i, vraćajući se odatle, svraćao sam kod starca, obavezno nastojeći da porazgovaram s njim. Tamo sam dobijao osobito tople pouke, ukrepljenje svojih gledišta ili ispravku svojih grešaka, i uvek sam odlazio zadovoljan.“
Iz uspomena arhimandrita Jeronima, nastojatelja Sveto-Trojickog Alatirskog manastira, koji se nekoliko godina podvizavao na Atosu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tom 43, proleće – leto 1994, s. 111-112.
  2. Arhimandrit Jeronim, nastojatelj Sveto-Trojickog Alatirskog manastira koji je živeo na Atosu, kaže da je starac Pajsije gnevno izbacivao iz svoje kolibe one koji su mu dolazili s ekumenističkim idejama, ne ponudivši im ni vodu, ni kafu, ni ratluk. Uopšte, na Atosu i u čitavoj Grčkoj, rimokatolike smatraju jereticima.

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *