NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
XIII. O SVEŠTENSTVU
 
1. „Sveštenik je dužan da sve ljude podjednako prihvati. Svi ti ljudi su njegovi bližnji. Kad mu dođu neprijatelji Crkve, neka ih primi isto tako. Ako već dolaze kod njega, to znači da žele da im on nešto da. Neka ih sve primi, ne praveći razliku.“
2. Kad sam obavestio starca Pajsija da želim da postanem oženjeni sveštenik, poslao mi je sledeće pismo:
Časni Krst, 25. oktobra 1973.
Ljubljeni brate Dionisije,
dobio sam tvoje pismo i obradovao se. Neka te Bog ukrepi da prihvatiš tu prekrasnu službu koju si izabrao i da je ispuniš po meri svojih snaga.
Molim se da ispuniš tu važnu službu kako zbog samoga sebe, tako i zbog duša o kojima ćeš se brinuti. Čitajući dela Svetih Otaca, potrudi se da postaviš dobru osnovu na njihovim čvrstim temeljima Svetih Otaca. Potrudi se da zadobiješ istinsku ljubav Božiju i duhovnu snagu a ne svaku nečistotu i ljudske slabosti. Kad mi budeš pisao, napiši mi šta se događa u Albaniji. Ima li izvesne slobode i mogu li tamo da dođu ljudi koji će podržati nesrećne hrišćane, našu braću?
Zasad ništa više. Klanjam se tvom ocu i pozdravljam sve poznanike.
P.S. Pokloni puno pažnje ulozi sveštenikove supruge. Trebalo bi da ona u svemu pomaže. Posebnu pažnju obrati na unutrašnju lepotu duše, a tek onda i na sve ostalo, spoljašnje.
S ljubavlju u Hristu, monah Pajsije.
3. Na moje pitanje kako možemo da se približimo ravnodušnom čoveku, starac je odgovorio: „Naša je dužnost da u njega unesemo malo pozitivnog nemira a zatim će se sve srediti. Ako ne poseduje pozitivnu uznemirenost, njega će rukovoditi đavo i osetiće demonske napade. Dužni smo da pokrenemo svu dugmad da bismo se uskladili s njegovom frekvencijom a on će nas tada poslušati i dobiti pomoć.“
4. Sa starcem sam mnogo puta razgovarao o parohijama naše eparhije. Znao je da bi mi odgovaralo neko zabačeno selo, gde bih mogao da budem sam i gde bih imao vremena za duhovno delanje na sebi. Dva meseca posle mog rukopoloženja dobio sam sledeće pismo:
Časni Krst, 21. maj 1974.
Ljubljeni đakone Dionisije, blagoslovi,
Povodom parohije smatram da bi ti veliko selo kojem je potreban sveštenik i koje je blizu Mitropolije dalo mnogo mogućnosti i za rad na sebi i za duhovno staranje o pastvi.
Traži jednostavan život kako bi bio slobodan od tegoba svetovnog duha i da bi, istovremeno, imao dovoljno vremena za duhovno delanje.
O jednom mom poznaniku starac je napisao sledeće:
Potrudi se, ako te posluša, da mu pomogneš da se oslobodi svetovnog duha koji poseduje, jer će inače stupiti na snagu duhovni zakon: ‘Ko hoće da se uzvisi, poniziće se’. Žao mi je jer je on dobar dečak, ali je zadobio slavoljublje i ukoliko više raste, utoliko raste i ispraznost. On teži da se ispuni ispraznim delima (a ona ne ispunjavaju) i zato se uvećava njegova patnja. Nemoj mu ovo govoriti da ga ne bi uhvatila panika. Ovo ti pišem da bi ti uvideo njegovu sklonost ka duhovnoj bolesti i da bi mu pomogao na odgovarajući način.
To je zasad sve. Molim se da uskoro čujem da si rukopoložen za prezvitera.
S ljubavlju u Hristu, tvoj brat monah Pajsije.
5. Pet meseci nakon mog rukopoloženja u čin prezvitera, st. Pajsije mi je napisao sledeće pismo:
Časni Krst, 2. oktobra 1975.
Ljubljeni moj brate, oče Dionisije, blagoslovi,
Tvoje pismo dobio sam još pre dva meseca, ali ti nisam odgovorio. Kao prvo, to je zato što su me uputili u manastir Stavronikita, gde se i sad nalazim. Kao drugo, odlučio sam da na nekoliko meseci prekinem prepisku jer su neki od nje, na žalost, načinili običnu modu.
Sve to vreme mislio sam na tebe, još odonda otkad si doneo takvu odluku. Doznao sam da si dolazio na Svetu Goru (uz Lukin blagoslov) i ražalostio sam se što se nismo susreli i porazgovarali o temi o kojoj si mi pisao.
Tom rasejanom svetu približi se, koliko god možeš, s prostotom, smirenjem i delatnom ljubavlju. Ne posmatraj sve što se dešava nego pravi prigovore samo u vezi s onim važnim: svet je izmoren i uznemiren i ne podnosi stalne prigovore, ma kako ispravni oni bili. Osim toga, današnji svet je veoma egoističan, gord i grešan do srži kostiju, zbog čega neprijatelj i ima vlast nad njim. Većina ljudi nalazi se pod njegovim dejstvom i zato ne prihvataju božanstvene reči.
Potrudi se da, koliko god budeš mogao, budeš dobar pastir. Radi na sebi i uvidećeš da će te tvoji parohijani podražavati i postati dobri ljudi i bez nekog tvog posebnog truda nad njima. Prema tome, trebalo bi da se svako potrudi nad sobom ispunjavajući svoje obaveze, i to će biti skroman trud za bližnjeg.
Neću te više zamarati. Dobri Bog će te prosvetliti da tvoriš Njegovu svesvetu volju. Moliću se da bi se i ti molio. Ako smatraš da ti u određenim pitanjima mogu pomoći svojim savetima, slobodno mi piši, kao bratu.
S ljubavlju Hristovom, tvoj brat monah Pajsije.
P.S. Ne znam da li kontaktiraš s Kefalovrisom i da li poznaješ tamošnjeg sveštenika. Evo šta se dogodilo: dobio sam pouzdano obaveštenje da je Prodromos Korcinoglu (iz Konice) u vreme 1942-1943. predao delić časnih moštiju sv. Jovana Zlatoustog jednom bolesniku iz Kefalovrisa ali ga on nije vratio. Taj delić svetih moštiju potiče sa trpeze hrama Svetih mučenika Varahisija i Jone u našem selu, Farasi Kapadokijskoj.
Hteo bih da dobijem ove mošti (zauzvrat bih dao mošti drugog svetitelja), jer imaju veze sa svetim jeromonahom Arsenijem koji je umro 1924. u Kerkiri. Posle njega ove mošti uzeo je Prodromos Korcinoglu, njegov crkvenjak.
Uskoro će se pojaviti žitije starca Arsenija. Nisam mogao da dozvolim da on ostane nepoznat, jer ga počev od 1970. Bog neprestano proslavlja čudesima. Prema tome, budi veoma obazriv da ne steknu utisak da ću doći i silom oteti delić sv. moštiju. Ubeđen sam da se one sad nalaze u hramu. Želeo bih da dobijem taj mali blagoslov. Zahvaljujem ti.
S ljubavlju u Hristu, monah Pajsije
6. „Jedan moj poznanik, monah, pošao je s grupom na ekskurziju. Među ljudima u grupi bio je i jedan čovek koji uopšte nije verovao u Boga. Njega su poveli jer je bio nečiji poznanik, iako je i sam priznavao da ne veruje. Dok su ostali međusobno razgovarali, monah je prišao neverujućem i na svoj način proterao iz njega uzročnike neverja, ali tako da to drugi nisu primetili, dok je to ovaj čovek razumeo. Dogodila mu se promena i sve mu je izgledalo kao nebeska duga. Zahvaljujući monahu, taj čovek je poverovao u Boga.“
7. „Često se događa da čoveku kažemo dve – tri duhovne reči i da se on izmeni. Mi tada kažemo: ‘Evo, spasao sam čoveka!’ Verujem da bi čoveka koji je naklonjen dobru, čak i da ga mi ne preobratimo, mogli da preobrate i medved, i lisica, i bilo šta drugo. Čuvajmo se lažnog apostolstva.“
8. Starac je govorio o starcu Tihonu: „Taj starčić je svoj život učinio krajnje jednostavnim. Nije imao poslušnika i bio je slobodan od svake neudobnosti jer su one stvari koje mi nazivamo udobnostima u suštini neudobnosti. Udobnost je kad pojednostaviš svoj život i kad ga ograničiš na najneophodnije. Čovek se tad oslobađa.“
9. „Ne treba zahtevati od drugoga da vodi duhovnu borbu. Ništa nećeš postići ako on nema sklonosti ka tome. Tu se događa kao i sa hranom. Ako neko neće da jede a mi ga na to prisilimo, on će to povratiti.“
10. „Svetu su sad potrebni dobri duhovnici. Sad je malo dobrih duhovnika pa čak i ona nekolicina koja postoji, kad joj dođe mnoštvo naroda, užurbano radi svoj posao. Kao dobar hirurg koji vrši mnogo operacija i na kraju zbog umora nije u stanju da učini sve što je potrebno. Kad bi bilo dobrih duhovnika, ne bi bilo toliko psihijatara.“
11. Na pitanje kakvim pravilima treba da se rukovodi duhovnik prilikom ispovesti, starac je odgovorio: „Duhovnik mora da vidi svakog pojedinca i da dejstvuje u skladu sa tim. Za mene je duhovnik, koji izvršava čin ne ispitujući svaki slučaj ponaosob, jednostavno prestupnik.“

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *