ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
XIII. О СВЕШТЕНСТВУ
 
1. “Свештеник је дужан да све људе подједнако прихвати. Сви ти људи су његови ближњи. Кад му дођу непријатељи Цркве, нека их прими исто тако. Ако већ долазе код њега, то значи да желе да им он нешто да. Нека их све прими, не правећи разлику.”
2. Кад сам обавестио старца Пајсија да желим да постанем ожењени свештеник, послао ми је следеће писмо:
Часни Крст, 25. октобра 1973.
Љубљени брате Дионисије,
добио сам твоје писмо и обрадовао се. Нека те Бог укрепи да прихватиш ту прекрасну службу коју си изабрао и да је испуниш по мери својих снага.
Молим се да испуниш ту важну службу како због самога себе, тако и због душа о којима ћеш се бринути. Читајући дела Светих Отаца, потруди се да поставиш добру основу на њиховим чврстим темељима Светих Отаца. Потруди се да задобијеш истинску љубав Божију и духовну снагу а не сваку нечистоту и људске слабости. Кад ми будеш писао, напиши ми шта се догађа у Албанији. Има ли извесне слободе и могу ли тамо да дођу људи који ће подржати несрећне хришћане, нашу браћу?
Засад ништа више. Клањам се твом оцу и поздрављам све познанике.
П.С. Поклони пуно пажње улози свештеникове супруге. Требало би да она у свему помаже. Посебну пажњу обрати на унутрашњу лепоту душе, а тек онда и на све остало, спољашње.
С љубављу у Христу, монах Пајсије.
3. На моје питање како можемо да се приближимо равнодушном човеку, старац је одговорио: “Наша је дужност да у њега унесемо мало позитивног немира а затим ће се све средити. Ако не поседује позитивну узнемиреност, њега ће руководити ђаво и осетиће демонске нападе. Дужни смо да покренемо сву дугмад да бисмо се ускладили с његовом фреквенцијом а он ће нас тада послушати и добити помоћ.”
4. Са старцем сам много пута разговарао о парохијама наше епархије. Знао је да би ми одговарало неко забачено село, где бих могао да будем сам и где бих имао времена за духовно делање на себи. Два месеца после мог рукоположења добио сам следеће писмо:
Часни Крст, 21. мај 1974.
Љубљени ђаконе Дионисије, благослови,
Поводом парохије сматрам да би ти велико село којем је потребан свештеник и које је близу Митрополије дало много могућности и за рад на себи и за духовно старање о пастви.
Тражи једноставан живот како би био слободан од тегоба световног духа и да би, истовремено, имао довољно времена за духовно делање.
О једном мом познанику старац је написао следеће:
Потруди се, ако те послуша, да му помогнеш да се ослободи световног духа који поседује, јер ће иначе ступити на снагу духовни закон: ‘Ко хоће да се узвиси, понизиће се’. Жао ми је јер је он добар дечак, али је задобио славољубље и уколико више расте, утолико расте и испразност. Он тежи да се испуни испразним делима (а она не испуњавају) и зато се увећава његова патња. Немој му ово говорити да га не би ухватила паника. Ово ти пишем да би ти увидео његову склоност ка духовној болести и да би му помогао на одговарајући начин.
То је засад све. Молим се да ускоро чујем да си рукоположен за презвитера.
С љубављу у Христу, твој брат монах Пајсије.
5. Пет месеци након мог рукоположења у чин презвитера, ст. Пајсије ми је написао следеће писмо:
Часни Крст, 2. октобра 1975.
Љубљени мој брате, оче Дионисије, благослови,
Твоје писмо добио сам још пре два месеца, али ти нисам одговорио. Као прво, то је зато што су ме упутили у манастир Ставроникита, где се и сад налазим. Као друго, одлучио сам да на неколико месеци прекинем преписку јер су неки од ње, на жалост, начинили обичну моду.
Све то време мислио сам на тебе, још одонда откад си донео такву одлуку. Дознао сам да си долазио на Свету Гору (уз Лукин благослов) и ражалостио сам се што се нисмо сусрели и поразговарали о теми о којој си ми писао.
Том расејаном свету приближи се, колико год можеш, с простотом, смирењем и делатном љубављу. Не посматрај све што се дешава него прави приговоре само у вези с оним важним: свет је изморен и узнемирен и не подноси сталне приговоре, ма како исправни они били. Осим тога, данашњи свет је веома егоистичан, горд и грешан до сржи костију, због чега непријатељ и има власт над њим. Већина људи налази се под његовим дејством и зато не прихватају божанствене речи.
Потруди се да, колико год будеш могао, будеш добар пастир. Ради на себи и увидећеш да ће те твоји парохијани подражавати и постати добри људи и без неког твог посебног труда над њима. Према томе, требало би да се свако потруди над собом испуњавајући своје обавезе, и то ће бити скроман труд за ближњег.
Нећу те више замарати. Добри Бог ће те просветлити да твориш Његову свесвету вољу. Молићу се да би се и ти молио. Ако сматраш да ти у одређеним питањима могу помоћи својим саветима, слободно ми пиши, као брату.
С љубављу Христовом, твој брат монах Пајсије.
П.С. Не знам да ли контактираш с Кефаловрисом и да ли познајеш тамошњег свештеника. Ево шта се догодило: добио сам поуздано обавештење да је Продромос Корциноглу (из Конице) у време 1942-1943. предао делић часних моштију св. Јована Златоустог једном болеснику из Кефаловриса али га он није вратио. Тај делић светих моштију потиче са трпезе храма Светих мученика Варахисија и Јоне у нашем селу, Фараси Кападокијској.
Хтео бих да добијем ове мошти (заузврат бих дао мошти другог светитеља), јер имају везе са светим јеромонахом Арсенијем који је умро 1924. у Керкири. После њега ове мошти узео је Продромос Корциноглу, његов црквењак.
Ускоро ће се појавити житије старца Арсенија. Нисам могао да дозволим да он остане непознат, јер га почев од 1970. Бог непрестано прославља чудесима. Према томе, буди веома обазрив да не стекну утисак да ћу доћи и силом отети делић св. моштију. Убеђен сам да се оне сад налазе у храму. Желео бих да добијем тај мали благослов. Захваљујем ти.
С љубављу у Христу, монах Пајсије
6. “Један мој познаник, монах, пошао је с групом на екскурзију. Међу људима у групи био је и један човек који уопште није веровао у Бога. Њега су повели јер је био нечији познаник, иако је и сам признавао да не верује. Док су остали међусобно разговарали, монах је пришао неверујућем и на свој начин протерао из њега узрочнике неверја, али тако да то други нису приметили, док је то овај човек разумео. Догодила му се промена и све му је изгледало као небеска дуга. Захваљујући монаху, тај човек је поверовао у Бога.”
7. “Често се догађа да човеку кажемо две – три духовне речи и да се он измени. Ми тада кажемо: ‘Ево, спасао сам човека!’ Верујем да би човека који је наклоњен добру, чак и да га ми не преобратимо, могли да преобрате и медвед, и лисица, и било шта друго. Чувајмо се лажног апостолства.”
8. Старац је говорио о старцу Тихону: “Тај старчић је свој живот учинио крајње једноставним. Није имао послушника и био је слободан од сваке неудобности јер су оне ствари које ми називамо удобностима у суштини неудобности. Удобност је кад поједноставиш свој живот и кад га ограничиш на најнеопходније. Човек се тад ослобађа.”
9. “Не треба захтевати од другога да води духовну борбу. Ништа нећеш постићи ако он нема склоности ка томе. Ту се догађа као и са храном. Ако неко неће да једе а ми га на то присилимо, он ће то повратити.”
10. “Свету су сад потребни добри духовници. Сад је мало добрих духовника па чак и она неколицина која постоји, кад јој дође мноштво народа, ужурбано ради свој посао. Као добар хирург који врши много операција и на крају због умора није у стању да учини све што је потребно. Кад би било добрих духовника, не би било толико психијатара.”
11. На питање каквим правилима треба да се руководи духовник приликом исповести, старац је одговорио: “Духовник мора да види сваког појединца и да дејствује у складу са тим. За мене је духовник, који извршава чин не испитујући сваки случај понаособ, једноставно преступник.”

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav