POUKE

 

POUKE
 

 

III
O SAVESTI
 
1. Stvorivši čoveka, Bog je u njega posejao nešto božansko, kao neku toplu i svetlu pomisao, koja deluje kao neka iskra, prosvećujući um i pokazujući mu šta je dobro, a šta zlo. To se naziva savešću, koja predstavlja prirodni zakon. To su ti izvori koje je, kako su rekli oci, kopao Isaak, a Filistejci ih zatrpavali (Post.26,25). Sledeći ovaj zakon, tj. savest, patrijarsi i svi sveti pre napisanog zakona, ugodiše Bogu. Kada se prestupom greha zakopala i pogazila savest, postao je neophodan pisani zakon, postali su potrebni sveti proroci, postao je neizbežan i sam dolazak Vladike našeg Isusa Hrista, kako bi se savest otkrila i uzvisila, kako bi se ona zatrpana iskra oživotvorila kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti.
2. I od tada do nas stoji da li ćemo je opet zatrpati, ili je pustiti da sija i da nas osvetljava, ako joj se budemo povinjavali. Mi, međutim, zatrpavamo svoju savest ukoliko prenebregavamo ono što nam govori. Ukoliko mi i dalje ne izvršavamo ono što nam govori, već produžavamo da gazimo po njoj, ona više ne može da govori jasno od tereta koji leži na njoj, nego, kao svetiljka koja svetli iza zavese, počinje da stvari pokazuje crnjim, nekako tamnijim. Kao što u vodi zamućenoj mnoštvom mulja niko ne može da prepozna svoje lice, tako i mi postepeno, posle učinjenog prestupa, ne osećamo šta nam naša savest govori. Tada nam se čini da je skoro i nemamo. Ipak, ne postoji čovek koji nema savesti, jer je ona, kao što smo već rekli, nešto božansko, i nikada ne propada, već nam svagda napominje ono što je korisno. Ali, mi to ne osećamo jer je, kao što sam rekao, prenebregavamo i gazimo.
3. Zato prorok oplakuje Jefrema i govori: Jefrem tlači svog suparnika i gazi sud (Os.5,11). Suparnikom se naziva savest. Zato je i u Jevanđelju rečeno: miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na putu sa njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda sluzi i u tamnicu da te ne vrgnu. Zaista ti kažem: nećeš izaći odande dok ne daš do poslednjeg dinara (Mt. 5,2526). Zašto se, pak, savest naziva suparnikom? Suparnikom se naziva zato što se stalno suprotstavlja našoj zloj volji i ukoreva nas što ne činimo ono što smo dužni da činimo. I opet ona nas osuđuje što činimo ono što ne treba da činimo. Zato je [Gospod] i naziva suparnikom i zapoveda nam govoreći: miri se sa suparnikom svojim brzo dok si još na putu sa njim. Put je, kako govori sveti Vasilije, ovaj svet[1].
4. Tako dakle, postarajmo se, bratijo, da čuvamo savest našu dok se nalazimo u ovom svetu i ne dopustimo da nas izobličava u bilo kojoj stvari. Ne gazimo je ni u čemu, čak ni u najmanjem. Jer, znate da od maloga dolazimo do prenebregavanja i velikoga. Jer, neko [može] početi da govori: „Šta je [važno] ako kažem tu reč? Šta znači ako pojedem malo? Šta ako pogledam na tu stvar?“ Od toga, dakle: „Šta je (važno) ovo“, ili: „Šta je [važno] ono“, čovek prima zlu i gorku ranu i počinje da prenebregava i velike i teške stvari, gazeći svoju savest. I tako, postepeno napredujući, dolazi u opasnost da upadne u krajnju neosetljivost.
5. Stoga gledajte, bratijo, da ne zanemarujemo ono što je malo. Gledajte da ga ne prenebregavamo kao nešto ništavno. To nije malo, jer je rana, jer je rđava navika. Budimo trezvoumni i brinimo se za ono što je lako, dok je lako, da ne postane teško. Jer, i uspesi i gresi počinju sa malim i dovode do velikog – ili dobra ili zla. Zato nam Gospod zapoveda da čuvamo svoju savest. On kao da posebno nekoga uverava i govori: „Gledaj šta činiš, jadniče. Budi trezvouman“, miri se sa suparnikom svojim dok si na putu sa njim. I pridodaje strahotu i opasnost te stvari govoreći: da te ne preda sudiji, a sudija da te ne preda sluzi, i u tamnicu da te ne vrgnu. I šta još: zaista ti kažem: nećeš izići odande dok ne daš do poslednjega dinara. Jer, savest nas izobličava, kao što sam kazao, i u dobru i u zlu, i pokazuje nam šta da radimo i šta da ne radimo. Ona će nas osuditi i u budućem veku. Stoga je i kazano: da te ne preda sudiji, i ostalo.
6. A ima mnogo različitih načina čuvanja savesti. Jer, čovek je dužan da je čuva [u odnosu] prema Bogu, prema bližnjem i prema predmetima. [U odnosu] prema Bogu savest čuva onaj koji ne prenebregava Njegove zapovesti. On čak i u onome što ljudi ne vide i niko ne zahteva od njega čuva svoju savest pred Bogom u tajnosti. Na primer, [savest se gazi] ako neko zapostavi molitvu, ili strasna pomisao uđe u njegovo srce, jer nije bio trezvouman i nije se obuzdao, nego se složio sa njom; takođe, ako je neko možda podozreo ili osudio bližnjega videći ga kako govori ili radi nešto. Prosto rečeno, [u svemu] što niko ne zna osim Boga i naše savesti, dužni smo da se čuvamo. I to bi bilo čuvanje savesti prema Bogu.
7. A čuvati savest prema bližnjem znači ne činiti uopšte nikada ono za šta znamo da će ga ožalostiti ili povrediti, bilo delom, bilo rečju, bilo izrazom [lica], bilo pogledom. Jer, i izrazom se, kao što često govorim, pa čak i pogledom može povrediti brat. I prosto rečeno, čovek treba da se čuva svega onoga za šta zna da čini baš stoga da bi izazvao pomisli kod bližnjega ili radi toga da bi ga povredio ili ožalostio, budući da se time i njegova savest pomračuje. I to je čuvanje savesti prema bližnjem.
8. A čuvati savest prema predmetima znači ne koristiti ih rđavo, ne zanemarivati stvari da ne bi postale neupotrebljive ili ne bacati ih, već ih uzimati i stavljati na njihovo mesto ako se vide bačenim. Ni to ne treba previđati, makar bilo i nešto neznatno. Takođe, ne treba zloupotrebljavati svoju odeću. Pretpostavimo da neko može da nosi odeću još nedelju ili dve, a on ide brzopleto i pere je pre vremena i time je troši; ili, umesto da je koristi i drugih 5 meseci ili i više, on je, stalno je perući, oveštava i čini neupotrebljivom. I to je protiv savesti.
9. Isto tako i u vezi sa posteljom, često bi se neko mogao zadovoljiti jednim jastukom, a on traži veliki dušek; ili ima vlasenicu, a on hoće da je promeni i dobije drugu, novu i lepšu zbog taštine ili zbog uninija. Neko, opet, može da prođe sa jednim prostim pokrivačem, a on traži laneni i ponekad se i prepire ako ga ne dobije. A onaj ko još počne da gleda na brata svoga i da govori: „Zašto ovaj ima, a ja nemam?“, svakako postaje blažen, i daleko napreduje![2] Protiv savesti je takođe, kad neko obesi svoju odeću ili pokrivače da se suše na suncu i iz nemara ih ne uzme i ostavi ih da gore na suncu.
10. Isto tako je i sa hranom. Neko može da zadovolji svoje potrebe sa malo povrća ili sočiva ili sa malo maslina, a on traži drugu hranu, slađu i raskošniju. Sve je to protiv savesti.
11. A oci kažu da monah nikada ne sme da dozvoli da ga savest muči zbog bilo koje stvari. I tako, dakle, neophodno nam je, bratijo, da uvek budemo trezvoumni i da se čuvamo od svega toga, da ne bismo upali u opasnost. Jer, i sam Gospod nas je upozorio, kao što smo gore rekli. Neka bi nam Gospod dao da slušamo i ispunjavamo, da nam reči otaca naših ne bi bile na osudu u dan Suda.
Njemu priliči slava i vlast u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Vasilije Veliki, Na 1. Psalam, RG29, 220-221.
  2. Laka ironija koja ističe krajnost duhovne obamrlosti onog koji sebe poredi sa drugima i traži iste uslove i istu pažnju prema sebi – Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *