POUKE

 

POUKE
 

 
II
O SMIRENOUMLJU
 
1. Jedan starac je rekao: „Pre svega, potrebno nam je smirenoumlje, kako bismo bili gotovi da na svaku reč koju čujemo odgovorimo sa: „Oprosti“. Jer, smirenoumljem se uništavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika“. Ispitajmo kakva je sila reči starčeve. Zašto on govori da nam je pre svega potrebno smirenoumlje, a ne pre da nam je iznad svega potrebno uzdržanje? Jer, apostol kaže: svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Ili, zašto ne govori da nam je pre svega potreban strah Božiji? Jer, Pismo govori: početak mudrosti je strah Gospodnji (Ps. 110,9), i opet: strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Prič.Sol.15,17). Zašto ne govori da su nam pre svega potrebni milostinja i vera? Jer, kazano je: milostinjom i verom očišćuju se gresi (Prič.Sol. 17,27), a i apostol govori: bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Ako je bez vere nemoguće ugoditi [Bogu], i ako se milostinjom i verom očišćuju gresi, ako se strahom Gospodnjim svako uklanja od zla, ako je početak mudrosti strah Gospodnji, i ako onaj ko se bori treba da se od svega uzdržava, kako [starac] govori da nam je pre svega potrebno smirenoumlje? Kako to da je ostavio sve drugo što je toliko neophodno? Starac ovim hoće da nam pokaže da ni sam strah Božiji, ni milostinja, ni vera, ni uzdržanje, niti bilo koja druga vrlina, ne može da se dostigne bez smirenoumlja. Eto zbog čega on kaže: „Pre svega potrebno nam je smirenoumlje, kako bismo bili gotovi da na svaku reč koju čujemo odgovorimo sa: „Oprosti“. Jer, smirenoumljem se uništavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika“.
2. Eto vidite, bratijo, kako je velika sila smirenoumlja, vidite kakvo dejstvo ima reč – oprosti? Zašto se, pak, đavo naziva ne samo neprijateljem već i protivnikom? Neprijateljem se naziva zato što je čovekomrzac, mrzitelj dobra i klevetnik; a protivnikom se naziva zbog toga što se stara da omete svaku dobru stvar. Ako neko hoće da se moli – on se protivi i ometa ga rđavim prisećanjima, porobljavanjem [pomisli] i mrzovoljom. Ako neko hoće da da milostinju, on ga sprečava srebroljubljem i tvrdičlukom. Ako neko hoće da bdi, on ga ometa uninijem i lenjošću. Jednostavno, pri svakoj dobroj stvari koju preduzimamo, on se suprotstavlja. Zato se on naziva ne samo neprijateljem već i protivnikom. Smirenoumljem se, dakle, uništavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika.
3. Zaista je smirenoumlje veliko, i svi sveti su išli njegovim putem. Trudom se, pak, skraćivao taj put, kao što govori psalmopevac: pogledaj na smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18). I samim smirenjem može se dostići [spasenje], kako je kazao ava Jovan, premda i ne tako brzo[1]. Smirimo se, dakle, i mi malo i spašćemo se. Ako, kao slabi, i ne možemo da se trudimo, postarajmo se barem da se smirimo. I verujem u milost Božiju da ćemo se i za to malo što biva sa smirenjem naći na mestu svetih, koji su se mnogo potrudili služeći Gospodu. Da, slabi smo i ne možemo da se trudimo. Međutim, zar ne možemo da se smirimo?
4. Blažen je, bratijo, onaj koji ima smirenje. Veliko je smirenje. Dobro je opisao onaj sveti onoga koji ima istinsko smirenje, rekavši: „Smirenje se ne gnevi, niti koga razgnevljuje“. I [uopšte], izgleda [nam] čudna ta stvar. Jer, smirenje je suprotnost jedino taštini i od nje, naime, štiti čoveka. A neko se može gneviti i radi novca i radi jela, [a ne samo radi povređene taštine]. Kako, onda, [on] govori da se „smirenje ne gnevi, niti koga razgnevljuje“? [Evo kako]: smirenje je veliko, kao što smo rekli, i privlači blagodat Božiju u dušu. I ta, dakle, blagodat Božija, prišavši, pokriva dušu [i] od one dve druge teške strasti [tj. od gneva i razgnevljivanja drugih]. Jer, šta može biti teže nego gneviti se i razgnevljivati bližnjega, kao što je rekao i Evagrije: „Monasima je sasvim tuđe da se gneve“. Jer, zaista, ako se on [tj. gnevljivac] uskoro ne pokrije smirenjem, malo po malo će dospeti u demonsko stanje, smućujući [druge] i sam se smućujući. Zato je baš i rekao [starac]: „Smirenje se ne gnevi, niti koga razgnevljuje“.
5. No, zašto govorim da smirenje pokriva samo od ove dve strasti? Ono pokriva dušu od svake strasti i od svakog iskušenja. Kada je sveti Antonije video razapete sve mreže đavolje, i uzdahnuvši, upitao: „Pa, ko će ih izbeći?“, Bog mu je odgovorio: „Smirenje ih izbegava“. I što je još čudnije, dodao je: „Ona ga se čak ni ne dotiču“[2]. Vidiš li silu, gospodine, vidiš li blagodat ove vrline? Zaista nema ničeg moćnijeg od smirenoumlja, niti ga šta pobeđuje. Ako se smirenome desi nešto neprijatno, on se istoga časa okreće sebi. On osuđuje sebe kao da je to zaslužio. I neće sebi dozvoliti da bilo koga ukoreva, da na drugoga svaljuje krivicu. Tako prolazi bez smućivanja, bez žalosti, sa potpunim spokojstvom. Zbog toga se ne gnevi niti koga razgnevljuje. Zato je dobro rekao sveti da je pre svega potrebno smirenoumlje.
6. Smirenja ime dve [vrste], kao što postoje i dve [vrste] gordosti. Prva [vrsta] gordosti je kad neko ponižava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije ništa, dok sebe smatra višim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav će malo po malo, dospeti i u drugu gordost, tako da će se uzgorditi i protiv samoga Boga. On će tada svoja dostignuća pripisivati sebi a ne Bogu.
7. Zaista, znao sam nekada jednoga, bratijo moja, koji je dospeo u takvo jadno stanje. Spočetka, ako bi mu ko od bratije nešto govorno, on je pljuvao na svakog i uzvraćao: „Šta je on? Nema drugog osim Zosime i njemu sličnih“. Zatim je počeo i njih da potcenjuje i da govori: „Niko nije [bolji] od Makarija“. Nešto malo kasnije počeo je da govori: „Šta je Makarije? Niko nije [bolji] od Vasilija i Grigorija“. No, malo potom počeo je da potcenjuje i njih govoreći: „Šta je Vasilije? Šta je Grigorije? Nema drugih osim Petra i Pavla“. A ja mu rekoh: „Zaista, brate, ti ćeš i njih omalovažiti“. I verujte, kroz kratko vreme, on je počeo da govori: „Šta je Petar i ko je Pavle? Nema nikog osim Svete Trojice“. Kasnije se uzgordio i protiv samog Boga, tako da je došao izvan sebe [izgubio se]. Zbog toga smo dužni, bratijo moja, da se podvizavamo protiv prve gordosti, da ne bismo, malo po malo, upali i u savršenu gordost.
8. A postoji i svetska gordost i gordost monaška. Svetska je gordost kad se neko gordi pred bratom svojim što je od njega bogatiji, što je lepši, što nosi lepšu odeću ili što je otmenijeg roda. Tako, kad utvrdimo da se zanosimo praznom slavom zbog ovoga, ili stoga što je naš manastir veći i bogatiji od drugih, ili što u njemu ima mnogo bratije, treba da znamo da se nalazimo još uvek u svetskoj gordosti. Dešava se takođe da je neko tašt zbog nekih prirodnih [obdarenosti]. Neko se, na primer, nadima zbog toga što ima lep glas i što lepo peva, ili što je sposoban ili što besprekorno radi, ili što besprekorno služi. Ovo je umesnije od prvog, ali je još uvek svetska gordost. A monaška gordost je kada se neko nadima zbog bdenja, posta, pobožnosti, što čini velika dela, što je revnostan. Dešava se takođe da se neko i smirava radi slave. To je sve monaška gordost. I ako se već [uopšte] gordimo, pretpostavimo bar da se nadimamo onim što je monaško, a ne onim što je svetsko.
9. Eto, rekli smo što je prva, a šta druga gordost. Rekli smo i šta je svetska, a šta monaška gordost. Razmotrimo sada i dva [vida] smirenja.
10. Prvo smirenje se sastoji u tome da neko brata svoga smatra razumnijim od sebe i da ga u svemu vidi savršenijim. Jednostavno, kao što je rekao onaj sveti: [Smiren je onaj ko sebe smatra] „nižim od svih“. Drugo se smirenje, pak, sastoji u tome da se Bogu pripisuju svi uspesi. Ovo je savršeno smirenje svetih, koje se prirodno rađa u duši od ispunjavanja zapovesti. Kao što se grane drveća, posedujući mnoštvo plodova, savijaju na dole i povijaju, a grane na kojima nema plodova pružaju u visinu i rastu pravo (a postoji i takvo drveće koje ne daje ploda dok njegove grane rastu uvis; ako, pak, neko uzme kamen i obesi ga o njih, povivši ih na dole, ono daje plod), tako i duša donosi plod kada se smirava. I što više roda donosi, više se smirava. I sveti se utoliko više smatraju grešni, ukoliko su bliži Bogu.
11. Sećam se, jednom smo govorili o smirenju. Jedan od uglednih građana iz Gaze se čudio slušajući naše reči o tome da [čovek] sam sebi izgleda sve grešniji ukoliko se više približava Bogu. On je rekao: „Kako to može biti?“ I ne shvatajući, hteo je da sazna šta znače te reči. Ja sam mu rekao: „Gospodine načalniče, reci mi kakvim se smatraš u svome gradu?“ A on mi kreče: „Smatram da sam veliki i prvi u gradu“. A ja mu rekoh: „Ako pođeš u Kesariju, kakvim ćeš se tamo smatrati?“ On je odgovorio: „Za poslednjeg od tamošnjih plemića“. „A ako, pak, kažem mu opet, kreneš u Antiohiju, kakvim ćeš se tamo smatrati?“ „Tamo bih, odgovrio je on, sebe smatrao jednim od prostih [ljudi]“. „A ako, kažem mu ja, pođeš u Carigrad, i približiš se caru, kakvim ćeš se smatrati?“ On je odgovorio: „Biću kao siromah“. Tada sam mu ja rekao: „Pa eto, tako i sveti: što se više približavaju Bogu, sve više sami sebi izgledaju kao grešnici“. Videvši Gospoda, Avram je sebe nazvao prahom i pepelom (Post.18,27), a Isaija je rekao: bedan i nečist sam ja (Is.6,5). Isto tako, šta je rekao Danilo kada se našao u jami sa lavovima i kada je od Avakuma, koji mu je rekao: „Primi hranu koju ti je Bog poslao“, prihvatio hleb? Odgovorio je: seti me se, dakle, Bog (Dan.14, 3637). Vidiš li kakvo je smirenje bilo u njegovom srcu! Jer, iako se nalazio u rovu sa lavovima i nije bio povređen, i pri tom ne jedanput, nego dvaput, on se ipak začudio rekavši: seti me se, dakle, Bog.
12 Vidite li smirenje svetih, i kakvo je nastrojenje njihovih srdaca! Oni su, izbegavajući slavu, iz smirenja odbijali čak i kad ih je Bog slao u pomoć ljudima. Kao što onaj koji je odeven u svilu beži ako na njega stavljaju nečiste prnje, kako ne bi uprljao svoju skupocenu odeću, tako i sveti, budući odeveni u vrline, beže od ljudske slave, da se njome ne bi isprljali. A oni koji traže slavu liče na nagog [čoveka] koji uporno hoće da nađe makar i malu prnju ili bilo šta drugo, da bi pokrio svoj sram. Tako nag od vrlina traži slavu od ljudi.
13 I tako su se sveti po smirenju svome otkazivali kad ih je Bog slao u pomoć ljudima. Mojsej je govorio: molim Te, izaberi drugog jačeg. Ja sam slaba glasa i mucav. (Izl.4,10). Jeremija je govorio: ja sam dete (Jer.1,6). I, prosto [rečeno], svaki od svetih je stekao smirenje, kako smo rekli, kroz ispunjavanje zapovesti. Kakvo je, [pak], samo smirenje i kako se ono u duši rađa, niko ne može rečima izraziti. Čovek se njemu samo iz iskustva može naučiti. Pomoću reči niko ga ne može naučiti.
14 Jednom je ava Zosima govorio o smirenju. Čuvši šta govori i želeći da tačno shvati, neki sofista, koji se tamo našao, upita: „Kaži mi kako ti sebe smatraš grešnim. Zar ti ne znaš da si svet? Zar ne znaš da imaš vrline? Pa, ti vidiš da ispunjavaš zapovesti. Kako ti, ispunjavajući ih, sebe smatraš grešnim?“ Starac nije znao kako da se izrazi i da mu odgovori, nego je samo rekao: „Ne znam šta da ti kažem, ali tako smatram [tj. da sam grešan]“. Sofist je nastojao, želeći da sazna kako to može biti. Na nalazeći kako da mu predstavi stvar, starac je u svojoj svetoj prostoti počeo da mu govori: „Nemoj se srditi. Ja bar tako smatram“.
15. Videći, dakle, da se starac našao u nedoumici kako da odgovori sofistu, ja rekoh: „Zar nije to isto kao i u sofistici i lekarstvu? U onome ko ih dobro izuči i bavi se njima, malo po malo, iz samog upražnjavanja, rađa se neka navika. Sofist ili lekar ne mogu da kažu i ne umeju da izraze kako su stekli naviku u toj stvari. Duša je stekla naviku, kao što sam već rekao, po malo i neosetno putem upražnjavanja u veštini. Tako je i sa smirenjem: putem ispunjavanja zapovesti nastaje neka navika u smirivanju, i to je nemoguće izraziti rečima“. Kada je, dakle, ava Zosima to čuo, obradovao se i toga časa me zagrlio govoreći: „Pogodio si stvar. Tako je kao što si rekao“. Čuvši te reči, sofista je bio zadovoljan i prihvatio ih.
16. I starci su nam rekli nešto što nam može pomoći da razumemo smirenje, dok samo nastrojenje koje nastaje, onakvo kakvo je, niko nije mogao da objasni. Približivši se končini i upitan od bratije: „Zar se i ti, oče, bojiš?“, ava Agaton je odgovorio: „Do sada sam se [trudio] po silama svojim da ispunjavam zapovesti. Međutim, ja sam čovek i ne mogu znati da li je moj trud bio ugodan Bogu. Jer, jedno je sud Božiji, a drugo ljudski“[3]. Eto, on nam je otvorio oči da razumemo smirenje i ukazao nam put kojim bismo ga mogli shvatiti. A kakvo je ono i kako nastaje u duši, kao što sam već više puta rekao, niko nije mogao da kaže niti da shvati jedino pomoću reči. Duša se tome može naučiti samo iz dela. A o onome što je potrebno da se do njega dođe, oci su govorili. Jer, u Otečniku je napisano da je brat upitao starca govoreći: „Šta je smirenje?“ Starac je odgovorio: „Smirenje je veliko i božanstveno delo. Put smirenja sačinjava telesni trud sa razumom, smatranje sebe nižim od svih i stalna molitva Bogu“. To je put smirenja i to smirenje je božanstveno i nepostižno.
17. Zašto je starac rekao da telesni trud privodi dušu smirenju? Na koji je način telesni trud vrlina duše? Smatrati sebe nižim od svih, kako smo gore kazali, protivi se prvoj gordosti. Jer, kako može da misli o sebi da je veći od brata svoga i da se oholi pred njime ili da ga ukoreva ili ponizi onaj koji sebe smatra nižim od svih! Takođe, i neprestana molitva se očigledno protivi drugoj gordosti. Jer, jasno je da smiren i pobožan [čovek], znajući da je nemoguće steći bilo kakvo dobro bez pomoći i zaštite Božije, ne prestaje da se svagda moli Bogu. Ma šta da se udostoji da izvrši, on zna zašto je uspeo i ne može da se uzoholi, niti da nešto pripiše svojoj snazi, već sve uspehe prenoseći na Boga. On mu svagda blagodari i svagda ga preklinje, drhteći da ne otpadne od takve pomoći, jer bi se tada pokazala njegova slabost i nemoć. I tako, on se moli sa smirenjem i molitvom se smirava. Što više uspeva, više se smirava. I ukoliko se smirava, utoliko dobija pomoć i napreduje u smirenoumlju. 18. A zašto starac kaže da telesni trud privodi smirenju? Šta ima telesni trud sa nastrojenjem duše? Ja ću vam objasniti. Pošto je duša otpala od zapovesti u prestup, kako kaže sveti Grigorije, ona se, jadna, predala slastoljublju i samozakonju [avtonomiji] prelesti, zavolevši ono što je telesno. Na neki način, ona kao da je postala jedno sa telom, tj. kao da je sva postala plot, kako je kazano: neće duh moj prebivati sa ovim ljudima jer su plot (Post.6,3). Bedna duša kao da sastradava telu i poprima jednako raspoloženje sa njim u svemu što se sa njim dešava. Baš zato je starac i rekao da i telesni trud privodi smirenju. Jer, drugo je raspoloženje duše kod čoveka koji sedi na konju, a drugo kod onog koji sedi na magarcu; drugo kod onog koji sedi na prestolu, a drugo kod onog koji sedi na zemlji; drugo kod onog koji nosi divnu odeću, a drugo kod onog koji nosi prnje. I tako, trud smirava telo. A smirenom telu sasmirava se i duša, tako da je dobro kazao da telesni trud privodi dušu smirenju. Zato je Evagrije, kao razuman čovek, boreći se sa hulnim pomislima, i znajući da hula proizilazi od gordosti, te da se smirenom telu sasmirava i duša, proveo 40 dana ne ulazeći pod krov, usled čega je telo njegovo, kako govori pisac, porodilo krpelje, kao kod divljih životinja. Tako je on trud podneo ne zbog hule, nego radi smirenja. I tako, dobro je rekao starac, da telesni trud dovodi do smirenja.
Neka bi nam blagi Bog darovao smirenje koje čoveka izbavlja od velikih zala i pokriva od velikih iskušenja. Jer, Njemu priliči slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 277. odgovor ave Jovana u Dušekorisnoj knjizi Varsanufija i Jovana, gde se kaže: „Ko ima smirenje sa samouniženjem, [brzo] dostiže [cilj] … a ko ima jedino smirenje – takođe uspeva, premda i ne tako brzo“.
  2. Izreke otaca, Antonije 7, PG65, 77 AV.
  3. Izreke otaca, Agaton 29, RG 65 117 V.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *