POUKE

 

POUKE
 

 
I
O ODRICANJU [OD SVETA]
 
1. U početku je Bog stvorio čoveka i postavio ga u raj, kao što kaže božanstveno i Sveto Pismo, ukrasivši ga svakom vrlinom i davši mu zapovest da ne jede sa drveta koje je bilo na sred raja. I tako, provođaše on vreme u negovanju raja, u molitvi, u sagledavanju, u svakoj slavi i časti, imajući nepovređena osećanja i budući u prirodnom [stanju], u kakvom je i bio stvoren. Jer, Bog je stvorio čoveka po obrazu [Svome], tj. kao besmrtnog, samovlasnog i ukrašenog svakom vrlinom. Međutim, prestupivši zapovest i okusivši plod sa drveta od koga mu je Bog bio zapovedio da ne jede, bio je izgnan iz raja, otpavši od prirodnog [stanja] i upavši u protivprirodno, tj. u greh, u slavoljublje, u slastoljublje ovog života i druge strasti. Zbog prestupa strasti su ga savladale, tako da je on sam sebe načinio njihovim robom. Tada je postepeno počelo da narasta zlo i zacarila se smrt. Nigde nije bilo bogopoštovanja, već svuda neznanje o Bogu. Samo su malobrojni, kako su rekli oci, pobuđivani prirodnim zakonom, znali za Boga. Takvi su bili Avraam i ostali patrijarsi, i Noje i Jov. Prosto rečeno, samo malobrojni i vrlo retki su znali za Boga. Jer, tada je vrag rasprostro svoju zlobu. Kada se zacario greh, započelo je idolosluženje, mnogoboštvo, vračanje, započelo je sa ubistvima i ostalim đavolskim zlom.
2. Tada je blagi Bog, smilovavši se nad Svojim sazdanjem, preko Mojsija dao napisani zakon, u kome je jedno zabranio a drugo naredio. Time kao da je rekao: „Ovo činite, a ovo nemojte činiti“. Davši zapovesti, On odmah kaže: Gospod je Bog tvoj jedan Gospod (Pon.zak.6,4), kako bi od tada njihov um otklonio od mnogoboštva. I opet: i zato ljubi Gospoda Boga svog iz sveg srca svoga i sve duše svoje (Pon.zak.6,5). I svuda objavljuje da je jedan Bog i jedan Gospod i da nema drugoga. Jer, rekavši: ljubi Gospoda Boga svog, On je pokazao da je jedan Bog i jedan Gospod. I opet u dekalogu govori: Gospodu Bogu svome klanjaj se i Njemu jedinome služi. Njemu se jedinome prilepi i Njegovim se imenom zaklinji (Pon.zak.6,13), i dodaje: nemoj imati drugih bogova niti kakvo podobije od onoga što je gore na nebu ili dole na zemlji (Pon.zak.5,7-8), jer su ljudi služili svim tvarima.
3. I tako, blagi Bog je dao zakon kao pomoć, kao odvraćanje i ispravljanje od zla. Međutim, ono se nije izgladilo. Poslao je proroke, ali ni oni nisu imali uspeha, jer je zlo nadjačalo, kao što govori Isaija: niti ozleda, niti uboj, niti rana upaljena; nema melema da se prilepi, niti ulja, niti zavoja (Is.1,6). Kao kad bi rekao: zlo nije delimično, nije na jednom mestu, nego na celom telu, obuzelo je svu dušu, svezalo je sve njene sile. Nema melema da se prilepi, i ostalo, tj. sve je povređeno, porobljeno grehu, sve je savladano njime. I Jeremija govori: lečismo Vavilon, ali se ne isceli (Jer.51,9), tj. mi smo objavljivali Tvoje ime, oglasili zapovesti Tvoje, dobročinstva i obećanja, predskazali Vavilonu nailazak neprijatelja, ali se opet ne isceli, tj. nije se pokajao, nije se uplašio, nije se odvratio od zala svojih. Tako i drugde kaže: ne primi pouke (Jer. 3,20), tj. urazumljivanje i poučavanje. I u Psalmu je kazano: svako se jelo gadilo duši njihovoj i dođoše do vrata smrti (Ps. 106,18).
4. Tada je na kraju blagi i čovekoljubivi Bog poslao jedinorodnoga Sina Svoga. Jer, jedino je sam Bog mogao da isceli i pobedi takvu strast, što nije bilo nepoznato prorocima. Zato i prorok David jasno kaže: Ti koji sediš na Heruvimima javi se, podigni silu Tvoju i dođi da nas spaseš (Ps.72,2 i 9), i: Gospode, prekloni nebesa i siđi (Ps.143,5), i tome slično. I drugi proroci su, svaki zasebno i na različite načine, izrekli mnogo: jedni su molili da On siđe, drugi su uveravali da će On svakako sići.
5. I tako, došao je Gospod naš, postavši nas radi čovek, da bi, kako kaže sveti Grigorije, „sličim iscelio slično, dušom dušu, telom telo, budući da je On u svemu, osim greha, postao čovek“[1]. On je primio samo suštastvo naše, prvinu [čistotu] građe naše, postavši novi Adam, po obrazu Onoga koji ga je sazdao [u Njegovoj ljudskoj prirodi] (up.Kol.3,10). Obnovio je prirodu i čula i opet ih učinio ispravnim kao što su bila na početku. Postavši čovek, obnovio je palog čoveka, oslobodio ga porobljenosti grehom, koji ga je silom vukao. Jer, nasilno je đavo kao mučitelj vukao čoveka, pošto su skoro i oni koji nisu hteli, protiv volje grešili, kako kaže apostol u naše ime: dobro, koje hoću ne činim, nego zlo, što neću, ono činim (Rim.7,19).
6. I tako, Bog nas je, postavši čovek nas radi, oslobodio od neprijateljskog mučenja. Jer, Bog je porazio svu silu đavolju, srušio samu krepost njegovu i izbavio nas od potčinjenosti njemu, oslobodio nas od robovanja njemu, osim ako mi sami ne želimo da grešimo po svojoj volji. Dao nam je vlast, kao što je rekao, da stajemo na zmije i škorpije i na svu silu vražiju (up.Lk.10,19), očistivši nas svetim krštenjem od svakog greha. Jer, svetim krštenjem se oprašta i izglađuje svaki greh. Pri tom nam je blagi Bog, znajući nemoć našu i predviđajući da ćemo i posle svetog krštenja grešiti (kao što je napisano: prileže ljudski razum usrdno na zlo od same mladosti Post.8,21), po blagosti Svojoj dao svete zapovesti. Ako poželimo, čuvanjem zapovesti mi opet možemo da se očistimo ne samo od grehova naših, nego i od samih strasti. Jer, jedno su strasti, a drugo gresi. Strasti su: jarost, taština, slastoljublje, mržnja, zla pohota i tome slično. A gresi su sama dejstva strasti, tj. kada ih neko čini na delu, kada telom čini dela na koja ga navode strasti. Jer, zaista je moguće da [čovek] ima strasti, a da ih ne vrši [na delu].
7. I tako, On nam je, kako sam rekao, dao zapovesti koje nas očišćuju i od samih strasti naših, od samih zlih nastrojenja našeg unutrašnjeg čoveka. On njemu [tj. našem unutrašnjem čoveku] dariva silu da razlikuje dobro i zlo, otrežnjuje ga, pokazuje mu uzroke zbog kojih upada u greh i kaže: „Zakon je rekao – ne čini preljube, a ja kažem – nemoj ni da poželiš; zakon je rekao – ne ubij, a ja kažem – nemoj ni da se gneviš“ (up.Mt.5,27-28). Jer, ako budeš poželeo, čak ako i ne učiniš preljubu danas, pohota neće prestati da ti iznutra smeta sve dok te ne gurne i na samo delo. Ako se jarostiš i razdražuješ protiv brata svoga, svakako ćeš upasti i u osuđivanje. Zatim ćeš početi da splekariš [protiv njega] i najzad ćeš, napredujući po malo, doći i do ubistva.
8. Još zakon kaže: oko za oko, zub za zub (Knj.Lev.24,20), i ostalo. Hristos, pak, savetuje ne samo da se trpeljivo podnese udarac onog ko nas ošamari, nego da se smireno okrene i drugi obraz. Jer, tada je namera zakona bila da nas nauči da ne činimo ono od čega sami ne želimo da postradamo. Zaustavljao nas je od činjenja zla strahom da i sami ne bismo postradali. Ono što se sada traži, kao što sam rekao, jeste da izgonimo samu mržnju, samo slastoljublje, samo slavoljublje i ostale strasti.
9. Prosto [rečeno], sada je namera našeg Vladike da nas nauči [uzroku] zbog koga smo upali u sve grehe, tj. zbog čega su nas postigli zli dani. I tamo, na početku, kao što sam već rekao, On nas je oslobodio svetim krštenjem, davši nam otpuštenje grehova i darovavši nam vlast da, ako hoćemo, činimo dobro, i da više ne budemo vučeni, da tako kažem, prisilno na zlo. Jer, onaj ko je porobljen gresima, biva opterećen i tegljen njima, kao što je kazano: svako se svezuje uzama svojih grehova (Prič.Sol.5,22). Zatim nas On uči kako da se posredstvom svetih zapovesti čistimo i od samih strasti, da ne bismo opet kroz njih upali u te iste grehe. Pokazuje nam, dakle, i uzrok zbog koga čovek dolazi do zanemarivanja i neposlušnosti prema Božijim zapovestima. Na taj način nam daje lek kako bismo mogli da budemo poslušni i kako bismo se spasli.
10. Kakvo je, dakle, to lekarstvo, i kakav je uzrok zanemarivanja [zapovesti]? Čujte šta govori sam Gospod naš: naučite se od Mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim (Mt.11,29). Eto, ovde nam je ukratko, u jednoj reči, pokazao koren i uzrok svih zala, i lek od njih, tj. uzrok svih blaga. Pokazao je da nas je uznošenje oborilo i da ćemo biti pomilovani sao zbog onog što je suprotno, tj. zbog smirenoumlja. Jer, uznošenje [oholost] rađa prenebregavanje i neposlušnost i propast, kao što, opet, smirenoumlje rađa poslušnost i spasenje duše. I govorim o onom suštinskom smirenoumlju koje nije smirenje samo na rečima ili u izrazu, već smireno nastrojenje koje nastaje u samom srcu, u samom razumu. Zato kaže: Ja sam krotak i smiren srcem.
11. Ko želi, dakle, da nađe istinski pokoj duši svojoj, neka se nauči smirenoumlju i neka uvidi da je u njemu sva radost i svaka slava, svaki pokoj, kao što je i u gordosti sve suprotno. Jer, zbog čega smo upali u svu ovu bedu? Zar ne zbog gordosti naše? Zar ne zbog bezumlja našeg? Zar ne zbog toga što sledimo svoju zlu volju? Zar ne zbog toga što se držimo gorke [samo]volje naše? Zbog čega drugog? Zar čovek nije stvoren za svaku sladost, za svaku radost, za svaki pokoj, za svaku slavu? Zar nije bio u raju? Bilo mu je rečeno: „Ne čini to“, a on je [baš] to učinio. Vidiš li gordost? Vidiš li tvrdoglavost? Vidiš li nepokornost? I posle toga, videći takvu bestidnost, Bog govori: „On je luda, on ne ume da se raduje. Ako ne okusi rđave dane, otići će [još] dalje i potpuno će propasti. Jer, ako se ne nauči šta je žalost, neće saznati ni šta je pokoj“. Tada mu je dao ono što je zaslužio i izgnao ga iz raja. I [čovek] je bio predan svome sopstvenom samoljublju i sopstvenoj volji, da bi mu polomili kosti njegove, da bi se naučio da se ne oslanja na samog sebe, nego na zapovesti Božije, da bi ga ovo mučenje neposlušnosti poučilo pokoju poslušnosti, kao što je kazano kod proroka: i tvoje će te odmetanje naučiti (Jer.2,19). 12 Ipak, blagost Božija, kao što sam mnogo puta rekao, nije previdela svoje sazdanje, nego ga opet podstiče, opet ga priziva: hodite k Meni koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti (Mt. 11.28). Kao da hoće da kaže: „Eto, umorili ste se, eto, namučili ste se, eto ste iskusili zlo vaše neposlušnosti. Hodite, dakle, sada, obratite se, hajde spoznajte nemoć svoju i bešćašće svoje, da biste ušli u pokoj i slavu vašu. Hajde, oživotvorite sebe smirenoumljem umesto visokoumlja kojim ste sebe umrtvili“. Naučite se od Mene jer sam Ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11, 29).
13. Eto, bratijo moja, šta može da učini gordost! Eto, koliko je silno smirenoumlje! Kakva je bila potreba za svim ovim okolišenjem? Jer, da se [čovek] iz početka smirio, poslušao Boga i sačuvao zapovest, on ne bi ni pao. I opet, i posle bezčinstva, [Bog] mu je dao priliku da se pokaje i da bude pomilovan, ali je njegov vrat ostao uspravan[2]. Jer, [Bog] mu je prišao i rekao: Adame, gde si?, tj. iz kakve si slave prešao u takav sram! I zatim ga je pitao: „Zašto si sagrešio, zašto si prestupio [zapovest]“? – podstičući ga da odgovori: „Oprosti mi“. I gde je traženje oproštaja? Nigde smirenja, nigde pokajanja, već tome nasuprot – on protivreči: žena koju si udružio sa mnom [prevari me]. I ne reče: „Žena me moja prevari“, nego: žena koju si udružio sa mnom. Kao da bi hteo da kaže: „To je beda koju si Ti naveo na moju glavu“. Tako biva, bratijo moja, kada se čovek ne drži samoukorevanja – on se neće libiti ni samoga Boga da okrivi. Zatim [Bog] prilazi ženi i govori: „A zašto ti nisi sačuvala zapovest?“ Kao da joj je naročito nagoveštavao: „Kaži barem ti – oprosti, da bi se smirila duša tvoja, i da bi bila pomilovana“. Ali, opet niotkuda traženja oproštaja. Jer, i ona je odgovorila govoreći: zmija me prevari, kao da je htela reći: „Zmija je pogrešila. Šta sam ja tu kriva!“ Šta vi radite, okajani? Pokajte se, saznajte svoj prestup i zažalite zbog svoje nagote. Ali, ni jedan od njih nije sebe udostojio prekora, ni kod jednog se nije našlo ni najmanje smirenja.
14. I tako, vi sada jasno vidite do čega je došlo naše stanje. Eto u kakva i kolika zla nas je dovelo samoopravdavanje, oslanjanje na sebe i držanje svoje volje, što su sve deca bogoprotivne gordosti, kao što su čeda smirenoumlja – samoukorevanje, nepoverenje prema sopstvenom razumu, mržnja prema sopstvenoj volji. A od toga se čovek može udostojiti da nađe sebe i da se povrati u prirodno [stanje], kroz očišćenje svetim zapovestima Hristovim. Bez smirenja je nemoguće povinjavati se zapovestima ili doći do bilo kakvog dobra, kao što je kazao ava Marko: „Bez skrušenosti srca nemoguće je izbaviti se od zla i uopšte steći vrlinu“[3]. I tako, kroz skrušenost srca čovek prihvata zapovesti, izbavlja se od zla, stiče vrline, da bi, najzad, ušao u svoj pokoj[4].
15. Znajući ovo, sveti su se na svaki način starali da se smirenim držanjem sjedine sa Bogom. Jer, bilo je nekih bogoljubivih ljudi koji su, posle svetog krštenja, ne samo presekli delovanje strasti, već zaželeli da pobede i same strasti i da postanu bestrasni. Takvi su bili sveti Antonije i Pahomije i ostali bogonosni oci. Oni su imali nameru da se očiste, kako kaže apostol, od svake nečistote tela i duha (2.Kor.7,1), jer su znali da se čuvanjem zapovesti, kao što smo već kazali, čisti duša, i, da tako kažemo, očišćuje i um, progledava i dolazi u prirodno [stanje], (jer je zapovest Gospodnja svetla, prosvećuje oči – Ps.18,9). Oni su shvatili da ne mogu lako da čine vrline sve dok se nalaze u svetu. Stoga izmisliše za sebe stran život, neko čudno ponašanje – rečju, monaški život, i počeše da beže od sveta i da žive u pustinjama, posteći se, ležeći na zemlji, bdijući i zlopateći se na razne načine, potpuno se odrekavši otadžbine i srodnika, novca i imanja. Jednom rečju, „raspeše sebi svet“. I ne samo da su sačuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A objasniću vam kako. Zapovesti Hristove su dane svim hrišćanima, i pred svakim hrišćaninom je da ih ispunjava. One su, da tako kažem, danak koji se mora dati caru. I ko je govoreći: „Neću dati danak caru“, izbegao mučenje? Ali, ima u svetu velikih i svetlih ljudi koji ne samo da caru daju danak, nego mu i darove prinose. Takvi se udostojavaju velikih počasti, velikih poklona i dostojanstava.
16. Tako i oci ne samo što su zapovesti očuvali, nego su i darove prineli Bogu. A darovi su devstvenost i nesticanje. To nisu zapovesti već darovi, jer nigde nije napisano: „Ne uzmi žene, nemoj imati dece“. Niti je Hristos dao zapovest govoreći: prodaj sve što imaš (Mt.19,21). Kada mu je pristupio zakonik i rekao: Učitelju blagi, koje dobro da učinim da imam život večni, On je odgovorio: „Znaš zapovesti – ne ubij, ne učini preljube, ne ukradi, ne svedoči lažno protiv bližnjeg svog“, i ostalo. A kad je ovaj rekao: sve ovo sačuvah od mladosti svoje, On je dodao: ako hoćeš savršen da budeš prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i ostalo (Mt.19,21). On nije rekao: prodaj sve što imaš kao zapovest, već kao savet. Jer, reči ako hoćeš, nisu reči onoga koji zapoveda, već onog koji savetuje.
17. I tako, kao što smo rekli, oci su Bogu zajedno sa drugim vrlinama prineli i darove – devstvenost i nesticanje. Kao što smo ranije napomenuli, oni su sebi razapeli svet. A podvizavali su se da i sebe svetu razapnu, kao što kaže apostol: meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14). Kakva je, dakle, [u tome] ralika? Svet se razapinje čoveku kada se čovek odriče od sveta – ukoliko monahuje, ostavlja roditelje, novac, imanje, zanimanje, trgovinu. Tada se svet njemu razapinje, jer ga on ostavlja. To je što kaže apostol: meni se razape svet. Zatim on dodaje: i ja svetu. A kako se čovek razapinje svetu? Tako što se, odrekavši se od spoljašnjih stvari, podvizava i protiv samih naslada, ili protiv same pohote za stvarima, i protiv svojih prohteva, i kada umrtvi svoje strasti. Tada se i on sam razapinje svetu, udostojavajući se da kaže sa apostolom: meni se razape svet i ja svetu.
18. Oci su se, kako smo kazali, razapevši sebi svet, starali da podvizima i sebe razapnu svetu. A mi mislimo da smo razapeli sebi svet ako smo ga ostavili i došli u manastir, i nećemo da se razapnemo svetu. Mi još imamo njegove naslade, još imamo njegova pristrašća, imamo pristrašće prema njegovoj slavi, prema jelima, odeći. Dešava se da smo pristrasni i prema nekoj dobroj alatki za rad, dozvoljavajući nekakvom ništavnom predmetu da u nama zauzme mesto kentunarija[5], kako je rekao ava Zosima. Mi mislimo da smo izašli iz sveta, da smo ga ostavili i došli u manastir, iako se zbog ništavnih stvari ispunjavamo svetovnim pristrašćima. Stradamo od toga zbog svoje velike nerazumnosti, jer ostavivši velike i skupocene stvari, mi zbog nekakvih ništavnih ispunjavamo svoje strasti. Jer, svako od nas je ostavio ono što je imao: ko je imao veliko, ostavio je veliko, i onaj ko je imao neznatno, ostavio je neznatno – svako prema svome stanju. I dolazeći u manastir, kao što sam rekao, mi prema bezvrednim stvarima i sitnicama pokazujemo pristrasnost.
19. Ipak, ne bi trebalo da tako činimo. Naprotiv, kao što smo odbacili svet i njegove stvari, tako smo dužni da odbacimo i samo pristrašće prema stvarima i da znamo šta je odricanje i zašto smo došli u manastir, i šta je obraz [tj. monaška shima] koji primamo. Treba da se prema njemu [tj. obrazu] saobražavamo i da se podvizavamo po uzoru na oce naše.
20. Obraz koji nosimo sastoji se iz mandije koja nema rukava, kožnog pojasa, analava i kukulja. To su simvoli našeg obraza i mi treba da shvatimo šta oni označavaju.
21. Zašto nosimo mandiju koja nema rukava? Zašto mi nemamo rukave iako ih svi drugi imaju? Rukavi su simvoli ruku, a ruke se koriste prilikom delovanja. Stoga, kad nam dolazi pomisao da uradimo bilo šta od [dela] starog čoveka (up.Kol.Z, 9), pretpostavimo – da ukrademo ili da udarimo, ili prosto da rukama učinimo bilo kakav greh, treba da pogledamo na naš obraz i da shvatimo da nemamo rukave. [Prema tome, obraz na pomaže da shvatimo] da nemamo ruke kojima bismo učinili bilo koje delo starog čoveka.
22. Pri tom naša mandija ima nekakav purpurni znak. Šta treba da znači taj purpurni znak? Svaki carski vojnik ima na svom plaštu porfiru. Jer, kao što car nosi purpurnu odeću, tako i svi vojnici stavljaju na svoj plašt porfiru, tj. [deo] carske odeće, da bi time pokazali su carevi i da njemu vojnikuju. Tako i mi nosimo purpurni znak na našoj mandiji, pokazujući da smo postali Hristovi vojnici, i da smo obavezni da pretrpimo stradanja koja je On pretrpeo za nas. Jer, prilikom stradanja naš Vladika je bio je odenut u purpurnu haljinu: najpre kao car (jer, On je Car careva i Gospodar Gospodara), a zatim i zbog izrugivanja od [strane] onih nečastivaca. Tako i mi, imajući purpurni znak, dajemo obećanje, kao što sam rekao, da ćemo podnositi sva Njegova stradanja. I kao što vojnik ne ostavlja svoju službu radi toga da bi postao zemljoradnik ili trgovac (jer inače gubi svoj čin, kao što kaže apostol: ni jedan se vojnik ne upušta u poslove običnog života da bi ugodio vojvodi – 2.Tim.2,4), tako smo i mi dužni da se vežbamo da zanemarimo sve što je u ovom svetu, i da se posvetimo jedino Bogu, da bismo, kao što je rečeno, bili kao predana i usredsređena devojka.
23. Imamo i kožni pojas oko naših bedara. Zašto ga nosimo? Pojas koji nosimo jeste simvol najpre toga da smo spremni za delanje. Jer, svako ko hoće da radi bilo šta, najpre se opasuje, pa zatim počinje posao, kao što je rečeno: neka budu bedra vaša opasana (Lk.12,35). I opet, kao što je pojas od mrtve kože, tako i mi treba da umrtvimo naše slastoljublje. Jer, pojas nosimo oko bedara, gde su bubrezi u kojima se, kako kaže, nalazi želateljni [deo] duše. I to je ono što je rečeno kod apostola: umrtvite udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu (Kol.Z, 5), i ostalo.
24. Imamo i analav. On se stavlja krstoliko na naša pleća. Tako mi nosimo na našim ramenima simvol krsta, kao što se kaže: uzmi krst svoj i za mnom idi (Mk.8,34). A šta je krst ako ne potpuno umrtvljenje koje se u nama ostvaruje verom u Hrista. Jer, vera, kako se opet kaže u Otečniku, uvek uklanja prepreke i čini neometanim ovo delo, koje nas vodi ka tako savršenom umrtvljenju, tj. ka tome da [čovek] umre za sve ovoga sveta: ako je ostavio roditelje, da se podvizava i protiv pristrašća prema njima; i ako se odrekao novca ili imanja ili neke druge stvari, da se odrekne i pristrašća prema njima, kao što smo već kazali. Jer, to je savršeno odricanje.
25. Nosimo i kukulj. On je simvol smirenja. Jer, kukulj nose mala i nezlobiva deca, a ne zreo čovek. A mi ga nosimo da bismo zlobom bili deca, kako je rekao apostol: ne budite deca umom, nego zlobom detinjite (1.Kor.14,20). A šta znači detinjiti zlobom? Nezlobivo dete se neće gneviti kada ga beščaste, niti će biti sujetno ukoliko mu ukazuju čast. Ako mu neko oduzme nešto njegovo, ono se neće žalosti. Jer, ono je detinjasto zloćom, ne sveti se za pretrpljeno, i ne traži slavu.
26. Kukulj je takođe i simvol Božije blagodati. Kao što on pokriva i greje glavu deteta, tako i blagodat Božija pokriva naš um, kao što je kazano u Otečniku: „Kukulj je simvol blagodati Boga, Spasitelja našeg, koja pokriva ono što je vlastno na nama [tj. um] i štiti našu detinjatost u Hristu od onih koji uvek pokušavaju da nas ošamare i ozlede“.
27. Tako dakle, imamo pojas oko bedara koji označava umrtvljenje beslovesne pohote, i na plećima analav, koji je krst; takođe i kukulj koji je znak nezlobivosti i detinjskosti u Hristu. Živimo, dakle, prema obrazu našem, kako oci kažu, da ne bismo nosili tuđi obraz. Kao što smo ostavili veliko, tako ostavimo i malo. Ostavili smo svet – ostavimo i njegove pristrasnosti. Jer, pristrašća nas, kako sam rekao, makar i prema nečem sitnom i ništavnom i nedostojnom bilo kakvog govora, ponovo privezuju za svet, mada mi to i ne shvatamo.
28. Ako hoćemo da se savršeno odreknemo i oslobodimo [sveta], naučimo se da odsecamo svoje prohteve. Tako ćemo, malo po malo napredovati uz pomoć Božiju, i dospeti do bespristrasnosti. Ljudima ništa ne donosi takvu korist kao odsecanje svoje volje. I zaista, od te stvari se napreduje gotovo više negoli od bilo koje [druge] vrline. Čovek koji ide putem i nađe kraći prolaz, uštedeće veći deo puta ukoliko nastavi njime. Tako je i sa onim koji ide putem odsecanja svoje volje. Jer, odsecanjem svoje volje stiče se bespristrasnost, od čega se, uz pomoć Božiju dolazi do savršenog bestrašća. Tako se može za kratak period odseći deset prohteva. Reći ću vam kako to. Neko iziđe da malo prošeta. Ukoliko ugleda nešto, pomisao mu kaže: „Posmotri tamo“. A on odgovara pomisli: „Zaista, neću da pogledam“, i odsecajući svoju volju ne gleda. Ili opet, susreće neke koji razgovaraju i pomisao mu govori: „Kaži i ti tu reč“, a on odseca svoju volju i ne govori. Ili, opet mu pomisao kaže: „Idi, pitaj kuvara šta kuva“, a on ne ode i odseče svoju volju. On vidi nešto i pomisao mu govori: „Pitaj ko je to doneo“, a on odseca svoju volju i ne pita. I tako stalno odsecajući [svoju volju] on stiče naviku u odsecanju. Počinjući od malog, on dostiže dotle da je i u velikom odseca, i to sa spokojstvom. Najzad, dolazi do toga da uopšte nema svoje volje. Što god da se desi, on je spokojan, baš kao da je sve po njegovom. Tako se pokazuje da se uvek vrši njegova volja, iako on sam neće da vrši svoju volju. Pošto nema ništa svoje, sve što se dešava biva njegovo. Na taj način ispada, kao što smo rekli, da nema pristrasnosti, a od bespristrasnosti se, kao što sam rekao, dolazi do bestrašća.
29. Vidite li do kakvog napretka, malo po malo, dovodi odsecanje svoje volje? Kakav je ranije bio blaženi Dositej? Iz kakvog života i kakve nege, kakve zatucanosti je [došao taj] čovek koji čak nikada nije čuo reč Božiju? Pa ipak ste čuli do kakve mere ga je za kratko vreme dovelo držanje poslušnosti i odsecanje sopstvene volje. [Čuli ste] kako ga je Bog proslavio, ne dopustivši da takva vrlina padne u zaborav i otkrivši o njoj jednom svetom starcu koji ga je video među onim svetima gde se naslađuje njihovim blaženstvom.
30. Reći ću vam i za drugu sličnu stvar koja se desila u mome [prisustvu], da biste shvatili kako poslušnost i odsustvo samovolje izbavljaju čoveka od smrti. Jednom, još dok sam bio kod ave Serida, dođe učenik [jednog] velikog starca iz Askalonskih krajeva sa nekom porukom od svog ave. Starac mu je dao zapovest da se do večeri vrati u svoju keliju. Za to vreme se podigla silna oluja sa kišom i gromovima i obližnji potok je narastao do svojih ivica. On je zatim hteo da krene radi reči svoga starca. Mi smo ga molili da ostane, smatrajući da će mu biti nemoguće da se izbavi iz reke. No, on nije želeo da ostane kod nas. Tada smo rekli: „Idemo zajedno sa njim do potoka. Kad ga vidi, sam će se vratiti“. I tako, pođosmo sa njime. Kada smo došli do reke, on skide svoju odeću, veza je sebi na glavu, opasa se šalom, i baci u reku, u tu strašnu struju. Mi smo stojali iznenađeni, strahujući da se ne udavi. Međutim, on je produžio da pliva i vrlo brzo se našao na drugoj strani. Obukao je svoju odeću, poklonio nam se otuda opraštajući se i krenuo trčeći. Mi smo ostali da se čudimo i divimo sili vrline. Dok smo mi u strahu jedva smeli da gledamo, on je bez opasnosti prešao zbog svoje poslušnosti.
31. Slično [je bilo] i sa onim bratom koga je njegov ava poslao radi njihovih potreba u selo kod njihovog opskrbljivača. Kada je video da ga njegova kći privlači u sramnu vezu, on je samo rekao: „Bože, radi molitava oca moga, izbavi me“. I tog časa se obrete na putu u skit kako ide ocu svome. Vidite li silu vrline? Vidite li dejstvo reči? Kakva se [samo] pomoć sastoji u prizivanju molitve svoga oca? On je samo rekao: „Bože, molitvama oca moga, izbavi me“, i istog časa se našao na putu. Shvatite smirenje i pobožnost obojice: oni su bili u neprilici i starac je hteo da pošalje brata kod nabavljača. Međutim, on nije rekao: „Idi“, već je upitao: „Hoćeš li da ideš?“ Isto tako i brat nije rekao: „Idem“, nego je odgovorio: „Učiniću kako hoćeš“. Jer, on se plašio i od sablazni, i od neposlušanja svome ocu. A zatim, kada su se još više pritesnili [nevoljom], starac reče: „Ustani i idi“. I nije mu rekao: „Nadam se u Boga moga da će te sačuvati“, već: „Nadam se u molitve oca moga da će te [Bog] sačuvati“. Takođe, i brat, kad se video u iskušenju, nije rekao: „Bože moj, izbavi me“, već: „Bože, radi molitava oca mog, izbavi me“. I svaki od njih se nadao u molitve oca svoga.
32. Vidite li kako su oni poslušanju pridodali smirenje? Kao što u zaprežnim kolima jedan konj ne može da pretekne drugoga, jer će se kola slomiti, tako je neophodno poslušanju pridodati smirenje. Ali, ko se može udostojiti ove blagodati? Jedino onaj ko se, kao što sam rekao, prinuđuje da odseca svoje prohteve i da, Boga radi, uopšte se ne kolebajući preda sebe svome ocu, i sve čineći kao i oni [tj. ona dva brata] sa punim uverenjem, kao da ima poslušanje prema [samom] Bogu. Ko je drugi dostojan da bude pomilovan, ko je drugi dostojan da se spase?
33. Pronosi se ovakva reč[6]: obilazeći svoja opštežića, sveti Vasilije je rekao jednome od igumana: „Imaš li nekoga ko se spasava?“ Ava mu je odgovorio: „Tvojim molitvama, vladiko, svi mi želimo da se spasemo“. Sveti Vasilije mu je opet rekao: „Imaš li nekog od onih koji se spasavaju?“ Shvativši, jer je i sam bio duhovan [muž], on je rekao: „Imam“. Sveti Vasilije mu reče: „Dovedi mi ga ovamo“. I dođe onaj brat. Sveti mu reče: „Daj mi da se umijem“. Ovaj odlazi i donosi mu da se umije. Umivši se, sveti Vasilije je sam uzeo vedro i rekao bratu: „Hajde, umij se i ti“. I brat je to prihvatio bez rasuđivanja[7]. Ispitavši ga, dakle, u tome, sveti je opet rekao: „Kad uđem u oltar, priđi i podseti me da te rukopoložim“. I on ga je opet poslušao bez rasuđivanja. I kada je video svetog Vasilija u oltaru, ušao je i podsetio ga. I ovaj ga je rukopoložio i uzeo sa sobom. Jer, ko je trebalo da bude sa onim svetim i bogonosnim [mužem], ako ne tako blagosloveni brat?
A vi nemate opita u poslušnosti bez rasuđivanja i ne znate za njeno spokojstvo. Jednom sam upitao starca, avu Jovana, [učenika] ave Varsanufija, rekavši: „Gospodaru, Pismo kaže da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko (up. Dap.14,22), a ja vidim kako nemam nikakve nevolje. Šta da činim kako ne bih pogubio svoju dušu?“ Jer, ja nisam imao nikakvih nevolja, nikakvih briga. Ako bi mi se desilo da imam [neku] pomisao, ja sam uzimao tablicu i pisao starcu, (jer, dok mu još nisam prisluživao, ja sam ga pitao pismeno). I pre nego što bih završio pisanje, već sam osećao olakšanje i korist. Toliko je velika bila moja bezbrižnost i spokojstvo. A ja sam, ne znajući silu te vrline, i slušajući da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko, bio u strahu što nisam imao nevolja. Kad sam to izneo starcu, on mi je odgovorio: „Ne sekiraj se, nije do tebe stvar. Jer, svako ko se predao u poslušanje ocima, ima takvu bezbrižnost i spokojstvo“. Neka bi nas Bog sveti udostojio da izvršavamo ono što slušamo, jer Njemu priliči slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Grigorije Bogoslov, Slovo 28 i 49, RG 46, 325 V, 633 S.
  2. Tj. ostao je visokouman i nepokajan – Prim. prev.
  3. Sveti Marko, O onima koji misle da se delima opravdaju, 197, RG 65, 961 A.
  4. Ovde reč pokoj nema značenje telesnog odmora, već duhovnog mira, prevladavanja strasti i umrtvljenja nemira „starog čoveka“ – Prim. prev.
  5. Kentunarij – vrednost od sto litri zlata. Poređenje ima ovo značenje: prezrelo se ogromno bogatstvo sveta dolaženjem u manastir. Ukoliko se potom ne razapne svetu, čovek će se sa istom pristrasnošću sa kojom se ranije u svetu vezivao za bogatstvo, u manastiru vezivati za beznačajne predmete i time samo usiliti strast. Tamo je veličina bogatstva „odgovarala“ strasti, a ovde se čak ni povod za nju ne može „opravdati“, jer je sasvim beznačajan – Prim. prev.
  6. Izreke otaca, Sveti Vasilije 1, RG 65, 137 V.
  7. Tj. nije to odbio iz smirenja. On nije pomislio da je nedostojan da ga sveti usluži, nego je bespogovorno izvršio poslušanje, ne ističući ni „opravdan“ razlog protiv toga – Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *