POUKE

 

POUKE
 

 
POVEST O ŽIVOTU AVE DOSITEJA, UČENIKA AVE DOROTEJA
 
1. Pošto je prigrlio monaštvo po Bogu, vaistinu blaženi ava Dorotej se povukao u opštežiće ave Serida. Tamo je našao neke velike starce i znatne podvižnike kako bezmolstvuju. Među njima su bila dva izvrsna velika starca: prepodobni Varsanufije i njegov učenik i sapodvižnik, ava Jovan, zbog dara prozorljivosti koji imađaše od Boga zvani Prorok. Predao im se on sa punim uverenjem. Sa velikim starcem je razgovarao preko svetog ave Serida. A avi Jovanu Proroku se udostojio da i sam posluži. Pomenuti sveti starci, dakle, odlučiše da [otac Dorortej] podigne bolnicu i sam se brine o njoj, budući da je bratija patila prilikom bolesti, nemajući nikoga da im pomaže. I podiže ava Dorotej bolnicu uz sadejstvo Božije. Njegov brat po telu, hristol>ubiv i monaholjubiv muž, pokrivaše sve izdatke. I negovaše ava Dorotej bolesnike sa još nekolicinom pobožne bratije. On je, naime, vodio brigu o toj službi.
2. Jednoga dana pozvao ga je kod sebe iguman, ava Serid. On ode i zateče kod njega nekog vrlo nežnog i blagoobraznog mladića, koji je nosio vojničko odelo. On beše došao tada u manastir sa nekim igumanovim prijateljima, kneževim ljudima. Kad je, dakle, došao ava Dorotej, ava Serid ga uze nasamo i reče mu: „Ovi ljudi dovedoše ovog mladića, i kažu da želi da ostane ovde u manastiru. A ja se bojim da to nije sin nekoga od takvih velikaša, ili neko ko je nešto ukrao ili nešto drugo učinio, pa hoće da umakne, i mi možemo da obretemo iskušenje. Jer, ni njegova spoljašnjost, niti njegov izgled ne priliče onome koji želi da monahuje“.
3. U stvari, taj mladić beše pratilac nekog vojvode, i življaše u svakoj nezi (a uvek su u velikoj zatucanosti pratioci takvih). On nikada nije bio čuo za reč Božiju. Ali, jednom prilikom neki vojvodini prijatelji pričahu u njegovom prisustvu o Svetom Gradu [Jerusalimu], i on požele da ga vidi. I tražaše od vojvode da ga pusti da upozna sveta mesta. Ne želeći da ga ožalosti, vojvoda nađe jednog svog iskrenog prijatelja, koji je tamo polazio, i reče mu: „Učini ljubav i uzmi ovog mladića sa sobom da upozna sveta mesta“. Pošto ga je prihvatio kao dete vojvode, on mu je ukazivao svaku čast i pokoj, uzevši ga da jede sa njim i sa njegovom ženom.
4. Pošto su, dakle, stigli u Sveti grad i poklonili se svetima mestima, otišli su i u Getsimaniju. Tamo beše jedna istorija muka [tj. ikona Strašnog suda]. Dok je mladić stajao i posmatrao sa čuđenjem, ugledao je jednu časnu ženu u purpurnoj haljini, koja stajaše blizu njega. Ona mu [stade] pokazivati svakog od suđenih, poučavajući ga sa svoje strane i o drugome sličnom. Slušajući je, dečko beše van sebe i zadivljen, jer, kao što rekoh, on nikada ni beše čuo za reč Božiju, niti da postoji Sud. I reče joj on: „Gospođo, a šta treba da čini čovek, da bi se izbavio od tih muka?“ A ona mu odgovori: „Posti, ne jedi mesa, i moli se stalno, pa ćeš se izbaviti muka“. Pošto mu dade ove tri zapovesti, nije mu se više pojavljivala, nego je postala nevidljiva, [a smatrahu da ona beše Majka Božija]. Od tada dečko ostade u umilenju i ispunjavaše one tri zapovesti koje mu je dala. Videći mladića gde posti i ne jede mesa, vojvodin prijatelj tugovaše zbog vojvode, jer je znao da ga je držao za nekog velikog. Videvši ga da tako živi, vojnici koji behu s njim mu govorahu: „Čedo, to što činiš nije za one koji hoće da su u svetu. Ako tako hoćeš, idi u manastir i spašćeš dušu svoju“. Ali, on nije ništa znao o Bogu, niti šta je to manastir, nego je samo držao ono što je čuo od one žene. I govoraše im: „Vodite me kuda znate, jer ja ne znam kuda da idem“. Onda neki od njih, budući, kao što rekoh, prijatelji ave Serida, dođoše u manastir, vodeći dečka sa sobom.
5. Posla, dakle, ava blaženog Doroteja da razgovara sa mladićem i da ga ispita. Ovaj nije ništa drugo znao da kaže osim: „Želim da se spasem“. Tada se on vratio i rekao avi: „Ako uopšte nameravaš da ga primiš, nemoj se ništa plašiti. U njemu nema ništa pokvareno“. I odgovori mu ava: „Učini mi ljubav, i uzmi ga kod sebe da se spase, jer neću da bude sa bratijom“.
6. Ovaj se uklanjaše od toga iz pobožnosti, govoreći: „Iznad mog stanja je da primim na sebe ma čije breme, i to nije moja mera“. Na to mu ava reče: „Ja nosim i tvoje i njegovo breme. Zašto ti da se sekiraš?“ Onda mu on odgovori: „Pošto si tako odlučio, onda, ako se slažeš, obavesti starca [Varsanufija]“. On mu je odgovorio: „Dobro, reći ću mu“.
7. I ode iguman, te izvesti velikog starca. I odgovori mu starac: „Primi ga, jer će ga Bog tobom spasti“. Tada ga on primi sa radošću. Imao ga je pored sebe u bolnici. A ime mladiću beše Dositej.
8. Kad je došlo vreme obeda, reče mu ava Dorotej: „Dostiteje, jedi do sita, samo mi kaži koliko si pojeo“. I on dođe i reče mu: „Pojedoh hleb i po“. A hleb je imao četiri litre[1]. I upita ga: „Je li sada sve u redu, Dositeje?“ On odgovori: „Da, u redu je, gospodine“. Upita ga opet: „Jesi li gladan?“ On mu odgovori: „Ne, vladiko, nisam gladan“. Tada mu reče: „Drugi put pojedi jedan hleb i četvrt od drugog hleba, a onu drugu četvrtinu prepolovi i pola pojedi, a pola ostavi“. I učini tako. I upita ga: „Da li si gladan Dositeje?“ Ovaj odgovori: „Da, gospodine, malo sam gladan“. Zatim ga kroz malo dana opet upita: „Kako je Dositeje? Da li još ostaješ gladan?“ Ovaj reče: „Ne, tvojim molitvama sam u redu“. Onda mu reče: „Odvoj i drugu polovinu četvrtine“. I učini tako. I opet posle malo dana mu reče: „Kako si sada? Nisi li gladan?“ A on odgovori: „Dobro sam, gospodine“. A on mu reče: „Razdeli i drugu četvrt na dve polovine, pa jednu polovinu pojedi, a drugu ostavi“. I učini tako. I tako, uz sadejstvo Božije, malo po malo, od šest litri, on siđe na osam uncija[2]. Jer, i u jedenju postoji navika.
9. A beše mladić veoma uspešan u svakom delu koje je obavljao. Služaše bolesnicima u bolnici i služenje njegovo beše svakome uspokojavajuće, jer sve rađaše čisto. A kada se desilo da negoduje na nekog bolesnika i da mu kaže neku reč sa gnevom, on bi sve ostavljao, ulazio u skladište i tamo plakao. Drugi pomoćnici u bolnici su odlazili da ga uteše, ali je on ostajao neutešljiv. Tada su oni odlazili i govorili avi Doroteju: „Učini ljubav, gospodine, te idi da vidiš šta je sa onim bratom, jer plače, a ne znamo zbog čega“. I ulazio je on i zaticao ga gde sedi na zemlji i plače. I govoraše mu: „Šta je Dositeje? Šta je s tobom? Zašto plačeš?“ Ovaj je odgovarao: „Oprosti, gospodine, jer se razgnevih i zlo rekoh bratu svome“. A on mu je govorio: „Da, Dositeje, ti se gneviš. I ne stidiš se gneveći se i govoreći zlo bratu svome. Zar ne znaš da je on Hristos i da Hrista žalostiš?“ A on je obarao lice dole, ništa ne govoreći. I kada bi video da je Dositej dovoljno plakao, on mu je zatim govorio: „Bog neka ti oprosti. Ustani i od sada postavimo početak. Potrudimo se ubuduće i Bog će pomoći“. Čuvši to, on je odmah ustajao i sa radošću trčao na svoju službu, kao da je uistinu dobio oproštaj od [samog] Boga.
10. Bolničari su tako shvatili njegov običaj. Kad bi ga videli gde plače, oni su govorili: „Ima nešto kod Dositeja. On je nešto sagrešio“. Tada bi govorili blaženom Doroteju: „Gospodine, idi u skladište, imaš posla tamo“. I kad bi on ulazio i nalazio ga gde sedi na zemlji i plače, shvatio bi da je rekao rđavu reč. Tada mu govoraše: „Šta je, Dositeje? Jesi li opet Hrista ožalostio? Jesi li se opet razgnevio? Zar se ne stidiš? Što se već ne popravljaš?“ A on je nastavljao da dugo plače. I kada bi opet video da se dovoljno naplakao, on mu je govorio: „Ustani, Bog neka ti oprosti! Opet postavi početak i ispravi se najzad“. I on bi odmah sa verom odbacio svoju tugu, i odlazio na svoje delo.
11. A bolesnicima je vrlo dobro spremao postelje. Toliko je, pak, bio otvoren i revnostan u ispovedanju svojih pomisli da je mnogo puta, kad bi lepo namestio postelje, a blaženi Dorotej tuda prolazio, on govorio: „Gospodine, gospodine, pomisao mi kaže da dobro spremam postelje!“ A on mu je odgovarao: „Naravno, gospodine, eto si postao dobar sluga i dobar sobar, a da li si i dobar monah!“ [Ava Dorotej] mu nikada nije dopuštao da ima pristrašće prema ma kojoj stvari ili bilo kome predmetu. A blaženi Dositej je sve primao sa radošću i verom, i u svemu ga rado slušao. I kad mu je trebalo odelo, on mu je davao da sam šije. I on ga je šio veoma uspešno i vešto. I kad bi ga dovršio, ava Dorotej mu je govorio: „Dositeje, jesi li sašio ono odelo?“ On je odgovarao: „Da, gospodine, i lepo sam ga uredio“. Tada bi mu ava rekao: „Idi i daj ga tom i tom bratu ili tom bolesniku“. I on bi odlazio i rado ga davao. I opet bi mu ava Dorotej davao drugo odelo da šije. I kad bi ga ovaj sašio i udesio, ava bi mu opet rekao: „Daj to odelo tom i tom bratu“. I on je odmah davao, nikada se ne žalosteći niti govoreći sa negodovanjem: „Sa toliko truda saših i udesih odelo, a on ga uzima od mene, i daje drugome“. Naprotiv, on je svako dobro o kome bi čuo tvorio sa gotovošću.
12. Jednom je neko od poslanika doneo vrlo lep i naočit nož. Dositej ga uze i odnese avi Doroteju, govoreći: „Neki brat je doneo ovaj nož i ja sam ga uzeo, da ga, ako zapovediš, imamo za bolnicu, jer dobro seče suvarke“. A onaj blaženi nije nikada nabavljao za bolnicu lepe predmete, nego one koji su bili korisni za uslugu. I reče mu ava: „Donesi da vidim da li je dobar“. Dositej mu pruži nož govoreći: „Da, gospodine, dobar je za suvarke“. I on vide da je nož uistinu dobar za tu stvar. Ali, pošto nije želeo da on ima pristrašće prema bilo kom predmetu, ne htede da ga zadrži. I reče mu: „Dositeje, to li ti se sviđa? Hoćeš da budeš rob ovome nožu, a ne rob Bogu? Da, Dositeje, tebi se sviđa da se sa pristrašćem vežeš za ovaj nož. Zar se ne stidiš što želiš da tobom gospodari ovaj nož, a ne Bog?“ Slušajući, Dositej ne podiže, već obori lice ćuteći. I pošto ga dovoljno ukori, [prepodobni] mu reče: „Idi, ostavi ga i ne dotiči ga se“. I u toj meri on ispuni [naredbu] da ga se ne dotače niti [radi toga] da bi ga nekad nekome drugome dodao. I dok su se drugi služitelji njime koristili, on ga se nije doticao. I nikada on ne reče: „Zašto sam ja drugačiji od svih drugih?“, nego sve što bi čuo činjaše sa radošću.
13. Tako je on proveo kratko vreme svog prebivanja u manastiru, (jer prožive pet godina). I tako je okončao u poslušanju, ni u jednoj stvari ne učinivši po svojoj volji, niti šta učinivši iz pristrašća. A kad se razbole i stade da izbacuje krv, (jer umre od sušice), neko mu reče da rovita jaja koriste onima koji izbacuju krv. Znao je za to i blaženi Dorotej, koji ga je rado negovao, ali mu to zbog prezauzetosti ne dođe na um. A Dositej mu se obrati: „Gospodine, rekao bih za jednu stvar za koju čuh da mi može biti korisna, ali ne želim da mi je daš, pošto će mi smetati pomisao“. Ava ga upita: „Reci mi šta je to, Dositeje. Reci mi koja je to stvar“. On mu odgovori: „Daj mi reč da mi je nećeš dati, jer bi mi, kao što rekoh, smetala pomisao“. Ava Dorotej mu reče: „Dobro, učiniću kako želiš“. Tada mu on reče: „Čuh od nekih da rovita jaja koriste onima što izbacuju krv. Ali, Gospoda radi, ako zapovediš, pošto se sam nisi prvi dosetio da mi ih daš, ni sad mi nemoj davati zbog pomisli moje“. Odgovori mu on: „Dobro, čedo, pošto ne želiš, neću ti dati. Ne sekiraj se!“ I staraše se ava da mu umesto jaja da neku drugu korisnu stvar, pošto reče da mu smeta pomisao u odnosu na jaja. Eto, i u takvoj bolesti on se boraše protiv svoje volje.
14. A imađaše on svagdašnje sećanje na Boga. Jer, ava Dorotej mu je predao da govori: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“, i još: „Sine Božiji, pomozi mi“. I on je stalno držao molitvu. A kad je oslabio, reče mu ava Drotej: „Dositeje, brini se za molitvu. Pazi da je ne izgubiš!“ On mu odgovori: „Dobro, gospodine, moli se za mene“. A kada mu postade još teže, opet ga upita ava: „Šta je Dositeje, kako molitva? Još li traje?“ On mu odgovori: „Da, gospodine, molitvama tvojim“. Zatim mu postade još teže (jer dospe u takvu slabost da ga nošahu u čaršavu) i reče mu ava: „Kako molitva, Dositeje?“ Tada on odgovori: „Oprosti, gospodine, nisam više u stanju da je držim“. On mu reče: „Ostavi onda molitvu. Samo se opominji Boga i smatraj kao da je pred tobom“.
15. Dositej beše veoma iscrpljen i poruči velikome starcu [Varsanufiju]: „Otpusti me, jer ne mogu više“. A starac mu odgovori: „Potrpi, čedo, jer je blizu milost Božija“. Gledajući ga tako zamorenog, blaženi Dorotej se brinuo da ne pretrpi štetu. Posle nekoliko dana Dositej ponovo poruči starcu: „Vladiko moj, nemam više snage“. Tada mu starac odgovori: „Idi s mirom, predstani Svetoj Trojici i moli se za nas“.
16. Čuvši za takav odgovor starca, bratija stadoše negodovati i govoriti: „Šta je to u stvari on učinio i kakvo je njegovo delo, te je čuo tako nešto?“ Jer, uistinu nisu videli da jede svaki drugi dan, kao što su radili neki od tamošnjih, ili da bdi pre bdenja, nego ni na samo bdenje nije ustajao od početka. Nisu videli ni da se posebno podvizavao, nego su ga, naprotiv, povremeno viđali da jede po malo supe od bolesnika, ili ako ostane ribljih glava ili nešto slično. A bili su tamo, kao što rekoh, neki koji su jeli svaki drugi dan, i tvorili dvostruka bdenja i podvizavali se. Kada su, dakle, čuli da je starac poslao takav odgovor mladiću koji je samo pet godina proveo u manastiru, bili su zbunjeni ne znajući za njegovo delo – za poslušanje u svemu i da nikada nije ništa učinio po svojoj volji. Nisu znali za njegovo poslušanje bez rasuđivanja zbog koga je, čak i kad bi mu blaženi Dorotej rekao nešto podrugljivo, on odmah tračao i sve izvršavao bez premišljanja. Na primer: u početku je Dositej iz navike govorio sa žestinom. Podrugujući mu se zbog toga, blaženi mu jednom reče: „Potreban ti je vukakrat[3]), Dositeje. Dobro, idi uzmi vukakrat“. I on i donese posudu sa vinom i hlebom. Zatim mu je pruži da bi primio blagoslov. Ava Dorotej je, ne shvatajući, gledao u njega i, budući začuđen, upitao: „Šta hoćeš?“. On je odgovorio: „Naredio si da uzmem vukakrat. Daj mi blagoslov“.
Tada mu reče ava Dorotej: „Ludo, pošto vičeš kao Goti (koji se srde se i viču kad im proradi žuč), rekoh ti da uzmeš vukakrat. Jer, i ti vičeš kao Goti“. Čuvši to, Dositej napravi metaniju i ode da doneto ostavi na svoje mesto.
17. Drugi put, opet, dođe Dositej k njemu da ga zapita za nešto iz Svetog Pisma. Jer, zbog čistote on poče da razumeva ponešto iz Pisma. Ava Dorotej, pak, još nije želeo da se on bavi time, već pre da se ogradi smirenjem. Kada ga, dakle, Dositej upita, on odgovori: „Ne znam“. A kada Dositej ponovo dođe, ništa ne shvatajući, i upita ga za drugu glavu, on mu opet odgovori: „Ne znam, nego idi i zapitaj avu [igumana]“. I on, ne razmišljajući, ode. A blaženi ava Dorotej beše rekao avi kada je Dositej bio odsutan: „Ako dođe Dositej da te pita nešto iz Pisma, lupi ga malo“. Kad, dakle, Dositej dođe i upita ga, iguman ga stade biti govoreći: „Zašto nisi miran kad ništa ne znaš? Usuđuješ se da o tome pitaš, a ne brineš se za nečistotu svoju“. I drugo slično tome mu reče i otpusti ga, udarivši mu dva šamara. On se vrati ocu Doroteju i pokaza mu svoje obraze rumene od šamara, i reče: „Dobio sam [odgovor], i to vrlo snažan“. I ne reče on: „Zašto me ti nisi ispravio, nego si me poslao avi?“ Ništa tako on ne reče, nego je sve od njega primao sa verom i izvršavao bez razmišljanja. Pitavši avu Doroteja za neku pomisao, on bi ono što čuje primao sa uverenjem. Zatim je rečeno tako [predano] ispunjavao, da mu nikada ne ponavljaše istu pomisao.
18. Ne znajući, kao što rekoh, za ovo divno delo, neki su uznegodovali zbog stračeva otpusta. A kad Bog ushte da objavi slavu koju mu je ugotovio za sveto poslušanje, kao i dar spasavanja duša koji je posedovaše blaženi Dorotej (iako i sam još beše učenik), te kako nepokolebljivo i za ratko vreme usmeri Dositeja ka Bogu – skoro posle blažene končine Dositejeve zažele jedan od velikih staraca (koji beše otišao da obiđe neke od stranaca koji su tamo boravili) da vidi svete koji su se upokojili u tom opštežiću. On se pomoli Bogu da mu ih otkrije. I vide ih on kako stoje u horu, a među njima i nekog mladića. On [potom] zapita: „Ko je onaj mladić koga videh sa ocima?“ I kada opisa obris njegovih crta, poznaše svi da to beše Dositej. I proslaviše Boga diveći se tome kako se on od onakvog života i onakvog prvobitnog ponašanja, za kratko vreme, radi istrajavanja u poslušnosti i radi odsecanja svoje volje, udostoji dostići u takvu meru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Litra iznosi 327 grama.
  2. 1 litra ima 12 uncija.
  3. ) Igra reči: vukakrat je dvosmislena složenica. U jednom značenju ona se sastoji iz reči – usta (lat. bucca) i uzdržanja (αυγκρατηση), na šta i cilja ava Dorotej, želeći da Dositeja pouči krotosti u govoru. Sa druge strane znači – u čisto vino (ακρατος) zamočeni (βουτιγμενος) hleb, kako je to i razumeo Dositej. U opštežićima onaj koji čita za vreme trpeze, po završenom jelu prilazi igumanu po blagoslov, tj. parče hleba i posudu vina.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *