POUKE

 

POUKE
 

 
PREDGOVOR
 
Ava Dorotej je živeo krajem šestog i početkom sedmog veka. Mladost je proveo u vrlo prilježnom izučavanju svetske mudrosti. Svoj monaški život je započeo u opštežiću osnovanom avom Seridom, na putu iz Askalona u Gazu, u Palestini. Serid je bio iguman, ali je pravi rukovoditelj bratstva u stvari bio prepodobni Varsanufije. On je živeo u strogom zatvorništvu i bezmolviju (tihovanju). U manastiru je bio i drugi starac, Jovan zvani Prorok, kome je izvesno vreme prisluživao sam ava Dorotej. Od njega je stekao uvid u osnove monaškog života.
Posle smrti ave Serida i starca Jovana, i kada se veliki Varsanufije povukao u potpuno zatvorništvo, prepodobni Dorotej se udaljio iz opštežića i osnovao drugu obitelj. Verovatno iz tog vremena i potiču njegove pouke, izgovorene učenicima. Pretpostavlja se da se upokojio 620. godine, a Crkva njegov spomen slavi 5. juna.
Njegova knjiga je ubrzo postala osnovni priručnik za opštežića. Nju je veoma cenio prepodobni Teodor Studit. U njoj se ava Dorotej služio ranijim literarnim izvorima, starajući se da dovede do završnog oblika predanja koja su već postojala i asketsko iskustvo koje se već sabralo. Kao što tačno primećuje otac Georgije Florovski, on se na opštim teološkim temama malo zadržavao, budući da njegove pouke imaju izrazito praktični karakter. One prikazuju način borbe sa strastima i izgrađivanje monaškog etosa.
Prvozdani čovek je u raju prebivao u sagledavanju i molitvi, „u svakoj slavi i časti“. Greh je bio otpadanje od sagledavanja u „neprirodno“ stanje, čija je krajnja posledica bila smrt. Od tog mesta započinje ava Dorotej sa svojim savetima. Od greha i smrti nas je izbavio Bogočovek, Novi Adam. U krštenju je načelo novog života, izvor slobode za dobro. Ipak, sloboda se ostvaruje samo u podvigu, u kome je najvažnije od svega – „odsecanje svoje volje“, svojih prohteva, ili, drugačije rečeno, savršeno potčinjavanje izabranom duhovnom rukovoditelju. (Neophodno je odmah primetiti da posluašanje nije samo stvar pedagogike i discipline). Bez odricanja od svoje volje i svojih prohteva nije moguće naučiti se požrtvovanosti i spremnosti za nošenje tuđih bremena. Bez toga odricanja nije moguće savladati samoljublje, taj golemi kumir kome se klanja stari (tj. neobnovljeni) čovek u nama. Bez prevladavanja, pak, samougađanja (kroz podvizavanje u odricanju), uopšte nije moguće dostići bestrasnost, koja je opet preduslov za sprovođenje u delo ljubavi prema Bogu i bližnjemu (odnosno bogoljublja i čovekoljublja) kao opšteg zahteva postavljenog pred svakog hrišćanina, a posebno monaha. Suština samožrtvene ljubavi (tj. svrhe uzdržanja i podviga odricanja, koja inače znači punotu vaskrsenja novog čoveka) sastoji se u hristopodobnosti njenog načina postojanja – na raspinjanju u sebi strasti i pohota palog čoveka i na odricanju Boga radi od svoje duše (čak i od onog što nam inače izgleda dobro i plemenito), čime se na delu ostvaruje jevanđelska metafora o semenu koje mora da umre da bi iz sebe iznedrilo novi umnoženi plod (Jn. 12,24). Jednom rečju, ta ljubav se ostvaruje jedino uzimanjem na sebe dela golgotskih Hristovih stradanja i krstolikim saraspinjanjem Njemu.
Zadatak monaha, prema avi Doroteju, jeste savladavanje strasti i sticanje unutrašnjeg mira i bestrašća, čime se priprema teren za dolazak Duha Svetoga u čoveka i useljavanje Carstva nebeskoga u njega još ovde na zemlji, u meri koja mu je dostupna.
Pouke ave Doroteja (zajedno sa Lestvicom svetog Jovana Lestvičnika, pisanom sistematičnije i sa sveobuhvatnijom namerom izlaganja jerarhije hrišćanskih rajskih vrlina) jesu lektira na kojoj su se vaspitavale generacije monaha i hrišćana. Svojom jasnošću i jednostavnošću, svojom poraznom analitičnošću duševnih strasti i vrlina, one predstavljaju jedno svojevrsno duhovno ogledalo u kome se nepogrešivo može ogledati svaki hrišćanin i videti u kakvom se duhovnom ustrojstvu nalazi. One, na taj način, pružaju preduslov za pokajanje (tj. uvid u sopstvenu duševnu rugobu), i ujedno oprobani način duhovnog preporoda i obnovljenja, predstavljajući malu enciklopediju asketike i svojevrstan bukvar monaškog života. One podstiču na uspokojavajuće uzimanje na sebe krsta Gospodnjeg u nesebičnom podvigu samoraspinjanja i uzimanja učešća u spasonosnoj svetoj tajni Bogoljublja i bratoljublja, objedinjenih u Hristovoj Ličnosti i življenih u Crkvi.
 
Prevodioci

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *