POUKE

 

POUKE
 

 
II
NASTOJNICIMA MANASTIRA I UČENICIMA – KAKO TREBA NASTAVLJATI BRATIJU I KAKO SE POVINOVATI NASTOJATELJIMA
 
1. Ako si nastojatelj, brini se o bratiji sa strogim srcem i snishodljivim milosrđem, delom i rečju ih nastavljajući na ono što treba da rade, i to više delom, budući da primeri jače deluju. Ako možeš, budi im uzor u telesnom [trudu], a ako si slab – onda dobrim stanjem duše i od apostola nabrojanim plodovima duha: ljubavlju, radošću, mirom, dugotrpljenjem, blagošću, dobrotom, verom, krotošću i uzdržanjem (up.Gal.5, 22-23) od svih strasti. Zbog sagrešenja koja se dešavaju nemoj se mnogo uznemiravati, nego bez smućenja ukaži na štetu koja od njih proizilazi. Ako je potrebno da prekoriš, pazi na ličnosti i na pogodno vreme. Ne istražuj do detalja male grehe kao strog sudija, niti često izobličavaj, budući da navika u obličavanju dovodi do neosetljivosti i prezira i opterećuje. Na naređuj kao vlastodržac nego sa smirenjem, savetujući se sa bratom. Takva reč biva ubedljivija i više uverava i uspokojava bližnjeg.
2. U vreme smućenja i kada ti se brat opire, čuvaj jezik svoj da ne kaže nešto sa gnevom i ne dopusti srcu svome da se uzvisi nad njim, nego se priseti da je on tvoj brat i ud Hristov i obraz Božiji koga iskušava opšti neprijatelj naš. Sažali se nad njim kako ga ne bi nekako đavo zarobio udarom jarosti, usmrtio zlopamćenjem i tako našom nepažnjom poginula duša za koju je Hristos umro. Seti se da i ti podležeš istom sudu gneva, i prema svojoj nemoći saosećaj i bratu svome, blagodareći što si našao povod za praštanje da bi i tebi bilo Bogom oprošteno još veće i krupnije [sagrešenje]. Jer, rečeno je: opraštajte i oprostiće vam se (Lk.6,37). Ali, možda ti misliš da brat tvoj biva oštećen tvojim dugotrpljenjem? Međutim, apostol zapoveda da se dobrom pobeđuje zlo, a ne zlom zlo. A i oci govore: „Ako prekorevajući nekoga bivaš pokretan gnevom, ispunjavaš svoju strast“[1]. Nijedan, međutim, razborit čovek ne ruši svoj dom da bi izgradio dom bližnjeg.
3. Ako se smućenje nastavlja, stisni svoje srce i pomoli se govoreći ovako:
„Čovekoljubivi i dušeljubivi Bože, koji si nas po Svojoj neizrecivoj blagosti iz nebića priveo u biće radi učešća u Tvojim dobrima, i koji si nas i otpale od Tvojih zapovesti prizvao krvlju Svog jedinorodnog Sina, Spasitelja našeg, i sada pomozi našoj slabosti. Kao što si nekad zapretio uzburkanom moru, tako i sada zapreti smućenju srdaca naših, i nemoj se u jednom času lišiti oba Svoja čeda, umrtvljena grehom. Nemoj nam reći: kakva je korist u krvi mojoj, kad siđem u trulež (Ps.29,10), niti: zaista vam kažem, ne poznajem vas (Mt. 25,12), zato što su naše svetiljke ugasle usled nedostatka ulja“.
4. Posle molitve, pošto ti srce postane krotko, možeš sa razumom i smirenjem po apostolskoj zapovesti da pokaraš, zapretiš, utešiš sa saosećanjem i, kao slabi ud, polečiš i ispraviš [brata]. Tada, naime, i brat prima ispravljanje sa uverenjem, shvatajući svoju žestokost. Ti ćeš svojim mirom umiriti i njegovo srce. I neka te ništa ne razluči od svetog Hristovog predanja: naučite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.21,29). Treba se, dakle, prvo pobrinuti o mirnom stanju tako da se srce ne muti niti radi opravdanog izgovora, niti navodno zbog zapovesti: [treba], naime, biti uveren da sve zapovesti ispunjavamo zarad ljubavi i čistote srca. Tako rukovodeći brata, čućeš glas koji govori: ako izvedeš časno od nedostojnog, bićeš kao usta moja (Jer.15,19).
5. A ako se nalaziš u potčinjavanju[2], nikada nemoj verovati svome srcu, jer se ono oslepljuje starim pristrasnostima. Ni u čemu nemoj slediti za vlastitim sudom i ne rešavaj se na nešto bez pitanja i znanja [starešine]. Nemoj misliti niti smatrati da si umniji i pravedniji od upravitelja svoga, niti budi istraživač njegovih dela, niti proverilac koji se mnogo puta vara. To je varka lukavog koji bi da ometa potčinjavanje u svemu sa verom i spasenje koje od toga proizilazi.
Potčinjavajući se [tako], sa spokojstvom ćeš ići bezopasno i nepogrešivo putem otaca. Prinuđuj sebe u svemu i odsecaj svoju volju, i uz blagodat Hristovu kroz običaj doći ćeš do navike odsecanja [svoje volje]. Ubuduće ćeš to činiti bez prinuđivanja i bez žalosti, tj. kao da [sve] uvek biva po tvome. „Ne želi da stvari budu onakve kakvima ih hoćeš, nego želi ono što biva“, pa ćeš biti miran sa svima. Tako, naravno, treba činiti [u vezi] sa onim u čemu se ne narušavaju zapovesti Božije ili otaca. Podvizavaj se da uvek ukorevaš sebe i drži se neuračunavanja [sebe ni u šta][3] sa razumom. Veruj da po promislu Božijem biva i ono najbeznačajnije u [vezi] sa nama. Tako ćeš bez smućenja podneti ono što nailazi. Veruj da su beščašća i grdnje lekovi koji zaceljuju gordost tvoje duše i moli se za tvoje prekorevače kao za istinske lekare, budući uveren da onaj ko mrzi beščašća mrzi smirenje, i da onaj ko beži od onih koji ga razdražuju, beži od krotosti. Ne želi da znaš o zlu bližnjega svoga, niti primaj podozrenja protiv njega. A ako se ona i seju [u nas] usled naše rđavosti, postaraj se da ih pretvoriš u dobre misli. Za sve blagodari [Bogu] i steći ćeš blagost i svetu ljubav.
6. Pre svega čuvajmo savest našu u svemu, [u odnosu] prema Bogu, prema bližnjem i prema predmetima. I pre nego što kažemo ili učinimo nešto, istražujmo da li je [stvar] po volji Božijoj. I tako, pomolivši se recimo ili učinimo, položivši nemoć našu pred Bogom. I blagost Njegova će nas pratiti u svemu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izreke otaca, Makarije 17, PG65, 296 V.
  2. Odavde se ava obraća učenicima, tj. poslušnicima, a ne više starešini, kao u prvom delu poslanice – Prim. prev.
  3. Reč sa bogatim duhovnim značenjem: ne uračunavati sebe ni u šta i ne smatrati se nečim značajnim. Oci su to jednom drugom rečju odredili kao: „Biti niži od sve stvari“. Reč još podrazumeva da se ne poredimo sa drugima i ne izjednačavamo ni sa kime, nego da se smatramo nižim od svih. A „sa razumom“ je rečeno da se vrednost ne bi obezvređivala, niti kada se radi o nama samima i našim delima, niti kad je reč drugima i njihovim delima, već da bi se dela, tj. „desnica“ sakrila od svoje „levice“ tj. od taštine i gordosti srca. Činiti vrlinu a „ne znati“ za nju, upravo predstavlja neuračunavanje za znanjem, tj. – n svoja dela ne smatrati značajnim ili nečim velikim, i truditi se oko njih, jer su bogougodna. Sveti Varsanufije tako i odgovara na pitanje šta znači ne uračunavati sebe ni u šta: ,,[To] znači ne sravnjivati sebe ni sa kim i ne govoriti o svome delu: „To sam ja učinio““ (Odg. 272). Radi se, dakle, o vidu smirenoumlja – Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *