POUKE

 

POUKE
 

 
I
NEKIM KELIOTIMA KOJI SU GA PITALI O POSETAMA
 
1. Oci govore da je sedenje u keliji[1] jedna polovina [duhovnog napretka], a posećivanje staraca – druga. Ta reč znači da je i u keliji i van kelije potrebno jednako trezvoumlje, i da je potrebno znati radi čega je korisno bezmolstvovanje**’ [molitveno tihovanje] u usamljenosti, a zbog čega posećivanje staraca i bratije. Ako je neko trezvouman sa tim ciljem, trudi se da ispunjava ono što su rekli oci. I kad sedi u keliji, i kad se moli, i kad se poučava [čita], kada se bavi rukodeljem, on se po silama brine o pomislima, a kada, opet, ide nekud u posetu prati i posmatra svoje stanje: da li stiče korist od susreta sa bratijom ili ne, i da li može bez štete da se vrati u svoju keliju. I ako vidi da je u bilo čemu pretrpeo štetu, on shvata svoju slabost, i da još ništa nije stekao od bezmolvija. Smirivši se, vraća se u svoju keliju, plače, kaje se i preklinje Boga zbog svoje nemoći. Tada sedi pazeći na sebe. Zatim ponovo ide ljudima i posmatra sebe – da li biva pobeđen istim, ili nečim drugim. [Potom] se opet vraća u keliju, čineći isto, [tj.] kaje se i plače, moleći se Bogu za „poboljšanje“ svoga stanja. Jer, kelija uzdiže, a ljudi iskušavaju. Zbog toga su dobro rekli oci da je sedenje u keliji jedna polovina, a posećivanje staraca [druga] polovina.
2. I vi, dakle, kada posećujete jedni druge treba da znate zbog čega izlazite iz kelije, a ne da izlazite brzopleto. „Jer, onaj ko bez cilja preduzima put, kao što su rekli oci, trudi se uzalud“[2]. Svako, dakle, kada radi neku stvar, treba svakako da ima cilj i da zna zbog čega je radi. Kakav, dakle, cilj mi treba da imamo kada idemo jedni drugima? Najpre, ljubav. Jer, govori se: „Videvši brata svoga, video si Gospoda Boga svoga“[3]. Drugo, da čujemo reč Božiju. Jer, uvek se u mnoštvu više razmatra reč [Božija]. Često, što jedan ne zna, pita drugog. Zatim, da se shvati sopstveno stanje, kao što rekoh ranije. Na primer, ide neko da jede zajedno sa drugima i posmatra sebe i gleda da li može da se uzdrži kada se iznese dobro jelo koje mu se sviđa i da ne uzme od njega; da li se stara da sebe ne pretpostavi bratu svome i da ne uzme više od njega, ili, ako se nešto iznosi u komadima – da li se stara da ne uzme veći deo, a njemu ostavi manji. Tako se nekad neko ne stidi čak i da pruži ruku i da položi manji komad pred brata, a sebi uzme veći. Ali, kakva je razlika između većeg i manjeg dela? Kolika je razlika između dva komada da zbog toga neko pretpostavlja sebe bratu svome i greši?
3. On opet posmatra da li može da se uzdrži od mnogih jela i da li se predaje sitosti kada naiđe na razna jela; [još gleda] da li se čuva od drskosti, da li podnosi da vidi da njegovom bratu ukazuju veću čast i olakšice; da li [može da] posmatra drskog [čoveka] koji mnogo priča, ili radi nešto neprilično radi, a da ga ne osuđuje, već da se okreće ka pobožnim starajući se da postupa kao ava Antonije koji je, obilazeći druge, gledao šta je dobro kod svakog od njih, primajući i zadržavajući od jednog krotost, od drugog smirenje, od trećeg bezmolvije i sakupivši u sebi od svega toga. Eto tako treba i mi da činimo i zbog toga da idemo u posete. A kada se vraćamo u svoje kelije, treba da ispitujemo sebe i utvrdimo u čemu smo stekli korist ili u čemu smo se oštetili. I ako smo se sačuvali, treba da zahvalimo Bogu koji nas pokriva da bismo prošli bez povrede, a ako smo sagrešili treba da se kajemo, plačemo i žalimo zbog svog stanja.
4. Svako, naime, stiče korist ili štetu od svog sopstvenog stanja. Niko ne može da šteti drugome. Ako imamo štetu, kao što rekoh, doživljavamo je od sopstvenog stanja [duhovnog ustrojstva]. Jer, možemo, kao što vam uvek govorim, iz svake stvari, ako hoćemo, [izvući] i korist i štetu. Kazaću vam primer da shvatite da je tako. Recimo da neko stoji noću na jednom mestu – ne kažem monah, nego bilo ko u gradu – i da pored njega prolaze tri čoveka. I jedan o njemu misli da čeka neku da bi pošao na blud. Drugi misli da je lopov, a treći da je pozvao svoga prijatelja iz obližnje kuće i da ga čeka da siđe i pođu nekud na molitvu. Eto, trojica su videli jednog istog čoveka na jednom istom mestu, pa ipak nisu pomislili jednu istu misao, već je jedan smatrao jedno, drugi drugo, a treći, opet, treće – svako, dakle, prema svom sopstvenom stanju. Kao što postoje tela koja imaju crnu žuč i rđave sokove, te svaku hranu koju uzimaju pretvaraju u rđave sokove, premda je sama hrana korisna (i uzrok tome, kao što rekoh, nije u hrani, nego u telu koje je rđavog sastava i koje po nuždi svog sastava deluje i menja hranu), tako i duša koja ima rđavu naviku trpi štetu od svake stvari, škodeći sebi čak i ako je sama stvar korisna. Predstavimo [sebi] jedan sud sa medom u koji je neko stavio malo pelena. Zar neće ta malenkost pokvariti sav sud i čitav med učiniti gorkim? Tako i mi činimo. Unosimo nešto od naše gorčine i kvarimo dobro bližnjeg, gledajući na njega prema našem stanju i izvrćući ga prema našoj rđavoj navici.
5. A oni koji imaju dobru naviku, slični su onima koji imaju telo sa dobrim sokovima koje, makar se i što štetno pojelo, hranu pretvara u dobre sokove saglasno svom sastavu. Njima ta rđava hrana ne škodi, jer, kao što rekoh, njihovo telo ima dobre sokove i prema svom sastavu prerađuje hranu. I kao što smo za prvo rekli da zbog njegovog rđavog sastava i dobru hranu pretvara u rđave sokove, tako i ovo zbog dobrog sastava svog tela i rđavu hranu pretvara u dobre sokove. I navešću vam primer da biste shvatili. Vepar ima telo sa vrlo dobrim sokovima, a njegova hrana su roščići, koštice od urmi i otpaci. Pa ipak, pošto ima telo sa dobrim sokovima, on i takvu hranu pretvara u dobre sokove. Tako i mi, ukoliko imamo dobru naviku i dobro stanje, možemo, kao što sam ranije rekao, svakom stvari da se okoristimo, makar sama stvar i ne bila korisna. I dobro se kaže u Pričama: ko gleda pravo biće pomilovan (Prič.Sol.12,13). I drugde se kaže: nerazumnom mužu sve ide nasuprot (Prič.Sol.14,7).
6. Čuo sam o nekom bratu koji je, kada bi došao kod nekog od bratije i video njegovu nesređenu i neurednu keliju, govorio u sebi: „Blažen je ovaj brat, jer je zanemario sve zemaljsko i toliko sav um uzneo gore da ni svoju keliju ne stiže da dovede u red“. I opet, kada bi odlazio drugome i video da je njegova kelija uredna, čista i pospremljena, on bi opet u sebi govorio: „Kao što je duša ovog brata čista, tako je i kelija njegova čista: stanju njegove duše odgovara i stanje njegove kelije“. I nikada on nije rekao o nekome: „Taj je neuredan“, ili „Onaj je tašt“, nego je po svom dobrom stanju sticao korist od svakoga.
7. Neka bi blagi Bog i nama dao dobro stanje da bismo i mi mogli da se svime koristimo i da nikada ne mislimo o zlu bližnjeg. A ako zbog rđavosti naše i pomišljamo ili pretpostavljamo [nešto takvo], odmah se [potrudimo] da pomisao našu preobratimo u dobre misli. Jer, u onome ko ne zna za zlo bližnjeg, uz pomoć Božiju se rađa blagost.
 


 
NAPOMENE:

  1. Keliotima se nazivaju monasi koji ne žive u manastirima, nego u odvojenim kolibama, kelijama, bilo sami, bilo sa nekolicinom drugih. – prim. prev.
  2. Prepodobni Marko Podvižnik, O duhovnom zakonu PG 65, 912 D
  3. Izreke otaca, Apolos 3, RG65, 136 V.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *