POUKE

 

POUKE
 

 
XIV
O IZGRAĐIVANJU I SLAGANJU VRLINA DUŠE
 
1. Po svedočanstvu Pisma babice, koje su ostavljale u životu mušku decu Izrailjaca, sazidaše sebi kuću zbog straha Božijeg. Da li se ovde radi o čulnim kućama? Kakvog smisla ima zidanje kuća radi straha Božijeg, kad nas, nasuprot tome, uče da i one kuće koje imamo, u pogodno vreme treba da napuštamo radi straha Božijeg? Ne govori se, dakle, o čulnim kućama, nego o domu duše koji čovek sebi gradi ispunjavanjem zapovesti Božijih. Time nas Pismo uči da strah Božiji pobuđuje dušu da čuva zapovesti, te da se dom duše gradi zapovestima. Pazimo i mi na same sebe, bratijo. Bojmo se i mi Boga i izgradimo sebi domove, da bismo našli sebi krov u zimsko vreme, u vreme kiše, munje i gromova, budući da veliku nevolju zimi ima onaj koji je bez doma.
2. Kako se, pak, gradi dom duše? Od čulne kuće mi se u tačnosti možemo naučiti toj stvari. Da bi se sagradila ova kuća, potrebno ju je odasvud utvrditi. Građevinu treba podizati sa [sve] četiri strane. [Čovek] ne može da brine samo o jednom delu, zapostavljajući drugi,. U suprotnom, neće imati koristi, nego će mu biti uzaludan trud i izdatak. Tako je i sa dušom. Potrebno je da čovek ne zanemari ni jedan deo građevine, već da je ravno i skladno podiže. O tome govori ava Jovan: „Želeo bih da čovek stiče pomalo od svake vrline, a ne, kao što neki čine, da se drži jedne vrline i da ostaje pri njoj, vršeći nju jedinu, i zanemarujući druge“[1]. Jer, može [čovek] i po obdarenosti da ima neku vrlinu, usled čega se ne opterećuje njoj suprotnom strašću. Dakle, on biva potkradan od drugih strasti i obremenjen njima, ali ne mari zbog toga, jer misli da poseduje nešto veliko. On liči na one koji grade jedan zid, podižući ga koliko je moguće više. Gledajući samo na visinu ovog zida, oni misle da su nešto veliko učinili, ne znajući da ga jedan vetar koji naiđe može oboriti. Jer, on stoji sam, bez sveze sa drugim zidovima. On ni krov ne može da napravi samo na jednom zidu, budući da je [dom] otkriven sa svih drugih strana. Ne treba, dakle, tako da čini onaj ko želi da sagradi kuću i da sebi načini krov. On treba da je sa svih strana sazida i da je odasvud utvrdi.
3. I reći ću vam kako. Prvo treba postaviti temelj, koji je vera, jer bez vere, kao što govori apostol, nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Zatim, na tom temelju treba srazmerno podizati građevinu. Ako se javi prilika da se [pokaže] poslušnost, potrebno je položiti jedan kamen poslušnosti. U [slučaju] ogorčenja na brata, treba položiti jedan kamen dugotrpeljivosti. Ako se javi prilika za uzdržanje, treba postaviti jedan kamen uzdržanja. Tako je od svake vrline koja se javi, potrebno postaviti po jedan kamen u građevinu. Treba je unaokolo podizati i to čas sa kamenom saosećanja, čas sa kamenom odsecanja [svoje] volje, čas sa kamenom krotosti, i slično. Posebno se treba u svemu tome postarati oko trpljenja i odvažnosti, koji su ugaono kamenje kojima se veže građevina i sjedinjuje zid sa zidom, da se zidovi ne bi naginjali i odvajali jedan od drugog. U duši u kojoj nema odvažnosti, neće biti ni trpljenja. A ako nema trpljenja, nemoguće je da bilo u čemu uspe. Zbog toga se kaže: trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19).
4. Na isti način, onaj koji zida treba svaki kamen da stavi na glinu. Jer, bez gline kamenje će se polomiti i kuća će pasti. Glina predstavlja smirenje, stoga što je od zemlje i što je pod nogama svima. Nijedna vrlina koja nastaje bez smirenja nije vrlina, kao što se kaže u Otečniku: „Kao što je nemoguće napraviti brod bez eksera, tako je nemoguće spasti se bez smirenoumlja“. Sve dobro što se čini, potrebno treba činiti sa smirenjem, kojim se utvrđuje ono što je nastalo. Kuća zatim treba da ima takozvane grede [sveze], tj. rasuđivanje koje utvrđuje dom i sjedinjuje kamen sa kamenom, spajajući građevinu, i ujedno joj dajući krasotu.
5. Krov je ljubav. Kao što je krov [zaršetak] kuće, tako je i ljubav savršenstvo vrlina. Posle toga [treba staviti] ogradu oko krova[2]. Šta je ograda? I u zakonu je napisano: kad gradite svoju kuću i napravite krov, načinite i ogradu oko krova, da ne bi pala deca vaša sa krova (Pon.zak.22,8). Ograda je smirenje. Ono ograđuje i čuva svaku vrlinu. I kao što vrlina treba da nastane sa smirenjem (rekosmo da svaki kamen treba staviti na glinu), tako i savršenstvo vrlina zahteva smirenje. I sveti, prirodno napredujući [u vrlini], dolaze do smirenja. O tome vam ja uvek govorim: što se neko više približava Bogu, utoliko sebe vidi grešnijim.
6. A šta predstavljaju deca za koju se u zakonu kaže da ne padnu sa krova? Deca su pomisli koje nastaju u duši i koje smirenjem treba čuvati da ne padnu sa krova koji je, kao što smo rekli, savršenstvo vrlina.
7. I eto, dom je gotov. Ima sveze, ima i krov. Eto i ograde. I, jednom rečju, dovršena je građevina. Ali, da li nešto nedostaje? Da, nismo spomenuli nešto drugo. Šta, zapravo? Da građevinar treba da bude vešt. Nevešt građevinar će građevinu malo nakriviti, zbog čega će kuća svakako pasti. Vešt je onaj koji [sve] čini za znanjem. Dešava se, naime, da neko preduzme napor oko vrline, ali nema poznanja. Zbog toga on [sav napor] poništava, ostaje bez uspeha i ne može da ostvari delo: on stavlja kamen, pa ga [opet] skida. Drugi, opet, stavlja jedan, a uzima dva. Na primer, dolazi brat i govori ti reč koja te žalosti ili povređuje. Ako prećutiš i učiniš poklon, postavio si jedan kamen. [Međutim], posle toga ideš i govoriš bratu: „Naružio me taj i taj i to i to mi je rekao. Ja, međutim, ne samo da sam oćutao, nego sam mu i poklon napravio“. I tako si jedan kamen stavio, a dva si skinuo[3]. Drugi, opet, pravi poklon iz želje za slavom i pokazuje se smirenim iz taštine. To znači položiti kamen i opet ga uzeti. A ko sa znanjem čini poklon, ubeđen je da je zaista sagrešio i da je sam krivac. To znači učiniti poklon za znanjem. Drugi, [opet], upražnjava ćutanje, ali ne sa znanjem, jer [misli] da čini vrlinu. Međutim, on ne čini ništa. Jer, onaj ko sa razumom ćuti, smatra da je nedostojan da govori, kao što su rekli oci. To je ćutanje sa razumom. Drugi, opet, ne računa sebe [ni u šta] i misli da čini nešto veliko, i da se smirava, a ne zna da ne čini ništa, budući da ne čini sa znanjem. Jer, ne računati sebe [ni u šta] sa znanjem znači smatrati sebe ništavnim, nedostojnim ubrojati se među ljude, kao što je o sebi rekao ava Mojsej: „Crnokošče*) ti nisi čovek. Zašto se krećeš među ljudima?“[4].
‘ Prepodobni Mojsej je bio crnac. Zbog toga sebe i naziva tim imenom, smnravajući se – Prim. prev.
8. Drugi, opet, služi bolesnika, ali mu pomaže da bi stekao nagradu. Ni on nema poznanje. Njega svaka neprijatnost odmah odseca od dobrog dela i on ne uspeva da ga dovrši, budući da ga ne čini sa znanjem. Razumno služi onaj koji se trudi da bi stekao milosrđe i štedrost. Onaj ko ima takav cilj, sve što se desi (bilo nevolja spolja, bilo da sam bolesnik negoduje na njega) podnosi bez smućenja, gledajući na svoj cilj i znajući da veće dobro čini bolesnik njemu, nego on bolesniku. Verujte da se onome ko sa znanjem služi bolesnika olakšavaju strasti i borbe. Video sam brata koga su napadale rđave želje i koji se služenjem sa znanjem bolesnom od dizenterije izbavio od borbe. I Evagrije govori o jednom velikom starcu koji je izbavio brata koga su smućivale noćne maštarije, naredivši mu da pomaže nemoćnima i da posti. Zapitan o tom savetu, on je rekao: „Takve strasti ništa tako ne gasi kao samilost“.
9. Opet, [ima ljudi] koji se podvizavaju iz taštine ili smatrajući da vrše vrlinu. I oni se podvizavaju bez razuma. Smatrajući sebe nečim [velikim] zbog podviga, oni počinju da ponižavaju brata svog. Stoga ne samo da se pokazuju kao oni koji stavljaju jedan kamen, a skidaju dva, već su u opasnosti da zbog osuđivanja bližnjeg i čitav zid obore. Onaj, pak, ko se sa razumevanjem uzdržava, ne smatra da čini vrlinu, niti želi da ga hvale kao podvižnika, već se nada da će kroz uzdržanje steći celomudrenost i, posredstvom nje, doći do smirenja, kao što govore oci: „Put do smirenja se sastoji u telesnom trudu sa razumom“, i tako dalje. I prosto [rečeno], svaku vrlinu treba činiti sa namerom da se usvoji i da se u njoj stekne navika. Tako se građevinar pokazuje kao dobar i vešt, sposoban da čvrsto izgradi dom.
10. Ko, dakle, uz pomoć Božiju želi da dođe u takvo dobro stanje, ne treba da govori: „Vrline su nešto veliko i ja nisam u stanju da ih dostignem“. Takav se ne nada u pomoć Božiju ili je lenj da se da na nešto dobro. Možemo ispitati koju god hoćete vrlinu. Videćete da od nas i od naše volje zavisi da li ćemo je izvršiti. Jer, kaže se: ljubi bližnjeg svoga kao sebe samoga (Knj.Lev.19,18). Ne gledaj na to koliko si udaljen od vrline, da ne bi počeo da se plašiš i da govoriš: „Kako ja mogu voleti bližnjeg kao samog sebe? Kako mogu da brinem za njegove žalosti kao za moje, naročito za one koje su sakrivene u njegovom srcu i koje ne mogu ni da vidim, niti da poznajem kao svoje?“ Ne zavodi se takvim mislima i ne misli da je vrlina nešto preveliko i neizvodljivo. Samo postavi početak, verujući Bogu. Pokaži mu svoju nameru i staranje i videćeš pomoć koja će ti se dati za njeno izvršenje.
11. Na primer, predstavi [sebi] dve lestvice. Jedna vodi naviše na nebo, a druga se spušta u ad. Ti stojiš na zemlji, između dve lestvice. Nemoj da pomisliš i da kažeš: „Kako ja mogu da se bacim sa zemlje i da se odjednom nađem gore na vrhu lestvice?“ Niti ti to možeš, niti Bog to zahteva. Ali, barem se čuvaj da se ne spuštaš dole: ne čini zla svome bližnjem, ne povređuj ga, ne ogovaraj ga, ne ruži ga, ne ponižavaj ga. Zatim počni po malo da bratu svome činiš dobro, tešeći ga rečima, ili saosećajući mu, ili mu nudeći stvar koja mu je potrebna. I tako, penjući se jednu po jednu stepenicu, uz pomoć Božiju, ti ćeš doći do vrha. Jer, pomažući bližnjeg malo po malo, doći ćeš do toga da ćeš želeti njegovu dobrobit kao što želiš svoju, i njegovu korist kao što želiš svoju. I to znači: ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga. Jer, ako budemo tražili, naći ćemo. Ako budemo iskali od Boga, prosvetiće nas. Jer, u Jevanđelju se govori: ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7). „Ištite“ govori da bismo prosili u molitvi, a „tražiti“ znači ispitivati kako se dolazi do same vrline, šta je to što je donosi i šta treba da činimo da bismo je stekli. „Tražite i naći ćete“ znači da tako svakodnevno ispitujemo. „Kucati“ znači izvršavati zapovesti. Jer, ko kuca, kuca sa rukama, a ruke, pak, označavaju delatnost.
12. I tako, treba ne samo da ištemo, nego i da tražimo i da činimo, starajući se da, kao što je rekao apostol, budemo spremni za svako dobro delo (2.Tim.Z,17). Šta znači – biti spreman? Onaj ko želi da napravi brod prvo priprema sve što mu je potrebno za njega, sve do malih eksera i smole i kučine. Isto tako i žena koja hoće da tka platno, priprema sve – do male niti i uzice. To znači biti spreman, tj. imati spremnim sve što će biti potrebno za [neku] stvar.
13. Tako, dakle, budimo i mi spremni za svako dobro delo, imajući svaku gotovost za ispunjenje volje Božije sa razumom, kako On hoće i kako mu je ugodno. A šta znači ono što govori apostol: dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim.12,2)?
14. Sve što nastaje, biva ili po popuštenju Božijem ili po blagovoljenju, kao što govori prorok: Ja sam Gospod koji pravim svetlost i satvaram mrak (Is.45,7), ili opet: nema zla u gradu koje Gospod ne učini (Am.3,6). Zlom on naziva sva zlopaćenja, tj. sve nevolje koje, usled naše poročnosti, nastaju radi našeg vaspitanja: glad, epidemije, suše, bolesti, ratovi. Ništa od toga ne biva po blagovoljenju Božijem, nego po Njegovom popuštenju. On popušta da to naiđe na nas radi naše dobrobiti [tj. pokajanja usled patnji]. No, Bog neće da mi želimo tako nešto, niti da se slažemo sa time. Na primer, [recimo], postoji volja Božija po popuštenju da se razruši [neki] grad. Ipak, premda je Njegova volja da se razruši grad, On ne želi da mi sami podmetnemo požar i da ga sažežemo, ili da uzmemo sekiru i da ga srušimo. Opet, dešava se da Bog popušta da se neko ražalosti ili razboli. Pa ipak, premda je volja Njegova da on bude u nevolji, Bog neće da ga i mi žalostimo ili da kažemo: „Pošto je volja Božija da on bude bolestan, mi ga nećemo požaliti“. To Bog neće! On neće da potpomažemo takvu Njegovu volju. On hoće da smo toliko blagi, da ne želimo ono što On čini [po popuštenju][5]. Nego, šta hoće da želimo? Njegovu blagu volju koja biva, kao što smo rekli, po blagovoljenju, tj. sve ono što biva po Njegovim zapovestima: da volimo jedni druge, da saosećamo, da činimo milostinju, i sve takvo. Eto šta je dobra volja Božija.
15. A šta znači ugodna [volja Božija]? Neko, naime, može da čini dobro, a da to nije ugodno Bogu. Reći ću vam kako. Dešava se da neko na]e neku lepu ubogu siroticu. Ona mu se dopadne zbog svoje krasote i on je uzima i odgaja je, navodno kao siroticu. I eto, volja je Božija i dobro je [da se pomaže siromašnima], ali nije Bogu ugodno [dobro činiti na taj način]. [Bogu] je ugodno da se milostinja čini radi samog dobra, radi samog saosećanja, a ne radi neke ljudske pomisli[6]. To je ugodno Bogu.
16. A savršena [volja Božija] je da [čovek] čini milostinju bez tvrdičluka, sa usrdnošću, bez negodovanja, iz sve snage i svom voljom, da pri davanju [oseća] kao da sam prima, i pri činjenju dobra [drugima] kao da se njemu čini dobro. To je savršena volja Božija.
17. Tako se po reči apostola ispunjava dobra i ugodna i savršena volja Božija. To znači postupati sa razumom.
18. Jer, [čovek] treba da zna samo dobro milostinje, za samu njenu blagodat, tj. da je velika i da može i od grehova da oslobađa, kao što govori prorok: izbavljenje čoveku je njegovo bogatstvo (Dan.4,24). I sam Gospod je rekao: budite milostivi kao Otac vaš [nebeski] što je milostiv (Lk.6,36). Nije rekao: „Postite kao i Otac vaš nebeski što posti“, niti: „Ne brinite za sticanje[7] kao ni Otac vaš nebeski što Sebi ništa ne stiče“. Nego, šta: budite milostivi kao i Otac vaš [nebeski] što je milostiv. Jer, ova vrlina osobito oponaša Boga i ocrtava ga. Potrebno je, dakle, kao što smo rekli, uvek gledati na cilj i [sve] činiti sa znanjem. Jer, cilj milostinje može biti veoma različit. Tako neko može činiti milostinju radi sticanja blagoslova za svoje polje, i Bog blagosilja njegovo polje. Drugi čini milostinju da bi spasao svoj brod, i Bog mu izbavlja brod [od nesreća]. Drugi je, opet, čini radi svoje dece i Bog čuva njegovu decu. Drugi je čini da bi se proslavio i Bog ga proslavlja. Jer, Bog ne odbacuje nikoga, nego svakome daje ono što želi, ukoliko samo iz toga ne proizilazi šteta za njegovu dušu. Ali, svi oni su već dobili svoju nagradu. Oni za sebe nisu ništa založili kod Boga[8], budući da i cilj za kojim su težili nije bio korist duše. Učinio si [milostinju] radi toga da ti se blagoslovi polje? I Bog je blagoslovio tvoje polje. Radi dece si učinio? I Bog ti je sačuvao decu. Radi toga da se proslaviš zbog dela? I proslavio te je. Šta ti još duguje Bog? Dao ti je nagradu radi koje si činio milostinju.
19. Tako drugi, [opet], čini milostinju da bi se izbavio od budućih muka. On [već] milostinju čini radi duše svoje, tj. po Bogu, premda i ne onako kako Bog želi. Jer, on je još u stanju roba. Naime, rob ne čini volju gospodara svoga dobrovoljno, već iz straha od batina. On čini milostinju da bi se izbavio od muka – Bog ga izbavlja. Drugi čini milostinju da bi dobio nagradu. On je iznad od prvog, ali ni on još ne čini kako Bog želi. Jer, on se nema raspoloženje sina, već najamnika koji volju gospodara svog čini samo radi dobijanja nagrade i radi zarade.
20. Jer, tri su raspoloženja kojim činimo dobro, kao što govori sveti Vasilije. O tome sam drugde [već] govorio. Mi delamo ili iz straha od muka (i tada smo u stanju roba), ili da steknemo nagradu (nastrojenje najamnika), ili radi samog dobra (nastrojenje sina). Jer, sin ne čini volju oca iz straha, ili kao onaj koji hoće da od njega dobije nagradu, već iz želje da ga usluži, da mu ukaže čast i da ga uspokoji. Tako, dakle, i mi treba da činimo milostinju radi samog dobra, sastradavajući jedni drugima kao vlastiti udovi, služeći drugima [sa mišlju da se time] nama čini usluga, i dajući [sa osećanjem] kao da sami primamo. To je milostinja sa razumom. Tako se nalazimo u nastrojenju sina, kao što smo rekli.
21. I niko ne može da kaže: „Ja sam siromašan i nemam od čega da dam milostinju“. Ako ne možeš da daš koliko i oni bogataši koji su stavljali priloge u hramovnu blagajnu, daj dve lepte kao ona uboga udovica (up.Mt.12,42). Bog će to primiti pre nego darove bogataša. [Recimo] da ni toliko nemaš. Ipak, imaš snage i možeš uslugom da učiniš milost slabome. A ako ni to ne možeš, imaš reč da utešiš brata. Učini mu, dakle, milost rečju i čućeš onoga koji govori: blaga reč je iznad dara (Mud.Is.s.Sir.18,16). Ali, pretpostavimo da ni rečju nisi u stanju da učiniš milost. [Ipak], bratu možeš učiniti milost ako ga podneseš u vreme njegovog smućenja. Naime, videći ga iskušavanog od zajedničkog neprijatelja, i kako se razdražio na tebe, umesto da mu kažeš neku reč i još više ga smutiš, [možeš] oćutati. Tako činiš milost njegovoj duši, odvlačeći ga od neprijatelja. Isto tako, ako ti nekad zgreši brat tvoj, možeš mu učiniti milost i oprostiti mu greh, da bi i ti primio oproštaj od Boga. Jer, rečeno je: opraštajte i oprostiće vam se (Lk.6,37). Tako ćeš učiniti milost duši svoga brata, otpuštajući mu ono u čemu je zgrešio prema tebi. Jer, Bog nam je dao vlast da, ako hoćemo, otpuštamo prestupe jedni drugima. I tako, ako nemaš čime da učiniš milostinju telu, učini milost njegovoj duši. A koja milost bi mogla biti veća od pomilovanja duše? Koliko je vrednija duša od tela, toliko je i milost učinjena duši veća od milostinje učinjene telu. Prema tome, niko ne može da kaže: „Nisam u stanju da činim milostinju“. Jer, svako je može činiti po svojim moćima i po svom stanju. Neka se samo svako postara da dobro koje čini, obavlja sa razumom, kao što smo rekli povodom svake vrline. Jer, rekli smo da je iskusan i vešt i da čvrsto gradi svoj dom onaj ko sa razumom čini [vrlinu]. O tome govori i Jevanđelje: čovek mudar zida kuću svoju na kamenu (Mt.7,24), i ništa od onog što navaljuje na nju ne može da je pokoleba.
22. Neka bi nam čovekoljubivi Bog dao da slušamo i ispunjavamo ono što slušamo, kako nam ove reči ne bi bile na osudu u dan Suda. Njemu slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izreke otaca, Jovan Kolov 34, RG65, 216 A.
  2. Na istoku je običaj da se krov gradi ravan i koristi se kao terasa – Prim. prev.
  3. Tj. zbog otkrivanja tuđeg greha i zbog samohvalisanja – Prim. prev.
  4. Izreke otaca, Mojsije 4, RG65, 284 V.
  5. I time kao da našu milostivost, po Svome smirenju, stavlja iznad Svoje Prim. prev.
  6. Radi ljudske pomisli čovek čini pravdu kada je pokretan nekom zemaljskom, koristoljubivom svrhom, a ne željom da ugodi Bogu – Prim. prev.
  7. Tj. budite bez zemaljskih briga i imanja – Prim. prev.
  8. Oni vrlinu nisu činili Boga radi, čime bi gubili sebe [ili nešto svoje] radi Boga i čime bi jedino koristili svojoj duši, već su je činili radi nekog ili nečeg drugog. Dobivši to drugo, oini više nemaju [šta] dobiti [od] Boga [koji im je nudio sebe]. Oni su dobili ono što su tražili i time izgubili dušu svoju (jer ništa osim Boga ne može ispuniti [zameniti] dušu). Jedina korist duši je da izgubi sebe radi Boga i da čini vrlinu Boga radi: jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi (Mt.16,26). Ako hoće ko za mnom ići [tj. učiniti nešto za dušu svoju] neka se odreče sebe i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće dušu [život] svoju da sačuva, izgubiće je; ako izgubi dušu [život] svoju mene radi, naći će je (Mt.16,24-25). Krst su vrline, odnosno činjenje dobra jedino Boga radi, a ne radi nekog drugog cilja [tj. radi strasti kojom se neko biće ili stvar stavlja iznad Boga – što je idolopoklonstvo]. Jednom rečju, vrlinski život može se sažeti u dvojednoj svrsi – ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *